Балкан и суседи Србије, Документи, Друштво, Политика, Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

О Закону о заштити животне средине и дозволи коју очекује Рио Тинто

„Нове“ технологије и одговорност промотера пројекта Јадар

  • Рио Тинто, у својој рођеној Аустралији не сме да прерађује руду литијума, код нас планира да из слива Дрине свакодневно захвата више од пет милиона литара воде
  • Брнабић и Михајловић месецима или крију или дају погрешне податке о пројекту Јадар
  • Основна делатност Рио Тинта је до скоро била везана углавном за гвожђе, а што се литијума тиче, ту су почетници! Имају једно опитно постојење у Калифорнији и једно у Аустралији. А треће – „ин виво“ се планира код Лознице где ће да се уче на нама
  • Велики део наших интелектуалаца (част изузецима) су савремене спонзоруше ресорних министарстава

(Део први)

Пише: др Јагош Раичевић, некадашњи директор лабораторије за заштиту од зрачења и заштите животне средине Института „Винча“, бивши директор ЈП „Нуклеарни објекти Србије“

Све говори да ће се следећи велики рат водити због воде; зато смо у страху да нас опет не оптуже за неки рат, продали странцима више од половине наших изворишта воде. И ту нисмо стали, наша мировна иницијатива траје и даље, сада се спремамо да светском рату задамо нови ударац: даћемо зарад проиводње литијума и остатак воде коју имамо, овог пута слив Дрине и Саве; у резерви је Морава. На крају ћемо, ако се мора – а све у име светског мира – и ми да одемо одавде. На сеобе смо навикли, важно је да нас нико не понижава.

На другом крају света, сасвим друга прича: ратоборна Аустралија, која покрива скоро половину светских потреба литијума, због воде не дозвољава хемијску прераду његове руде. Они је само ископају, натоваре на бродове и шаљу је купцима у Кини и Европи, јер прерада руде захтева огромне количине воде, која је стратешки ресурс будућности. И тако се случајно десило да баш фирма Рио Тинто, која у својој рођеној Аустралији не сме да прерађује руду литијума, код нас планира да из слива Дрине захвата више од пет милиона литара воде, и то сваког дана. Вратиће је они назад да је пију сви низводно, наравно апсолутно контролисано, и по највишим стандардима, као што се код нас иначе и ради у Смедереву, Бору, Обреновцу итд. Да ли зато нису смели ћерку фирму да назову Рио Дрина, да не буде сувише очигледно…

А сад озбиљно. Већ месецима се прича о литијумском пројекту Јадар, о незаконитим радњама и лажирању при доношењу Просторног Плана Посебне Намене (ПППН), о сакривању и лажирању података о загађењу вода, ваздуха и земљишта које овај мега пројекат производи, итд. Госпође Брнабић и Михајловић месецима или крију или дају погрешне податке о пројекту Јадар, уз образложења да се ради о „патенту“ Рио Тинта, представљајући га за индустријску тј. пословну тајну (питам се за кога оне раде?).

Тако изгледа да у сопственој држави не смем да питам највећег светског загађивача како и колико ће да загађује најплоднији део моје земље – и то све према препоруци председнице Владе и њене потпредседнице, иначе министарке за енергетику. Је ли то значи да сутра може нека белосветска лопурда да нам продаје рог за свећу, а ми пре куповине не смемо ништа да га питамо – јер се ради о „патентираној“ технологији? Ово пишем пост-фестум, као генерал после битке: тај јефтини трик је упалио, па је наша анестезирана стручна јавност месецима ћутала, све док на скупу у САНУ нисмо чули -сасвим супротно. О томе сам већ писао.

Литијум се појављује на различитим континентима у различитим облицима, што је нормално, јер је настајао под другачијим условима. У Србији му се задесило да иде заједно са натријумом и бором, и та минерална заједница је названа јадарит, што је уједно и једино оригинално и ново. Могли су да га назову и по Лозници, ипак је то град; али пошто ће река Јадар највише да страда, превагнуо ваљда неки осећај кривице, шта ли… У Аустралији се руда јадарита зове сподумен (Видети чланак Мирослава Олењина), не знам како је зову у Чилеу, али да ли је то важно? Дакле, фама о „новом“ супертајном патенту Рио Тинта је била једна обична фарса – у смислу да се не ради ни о каквој новој генијалној технологији већ нужности да се другачија руда другачије прерађује.

Мало је познато да је основна делатност Рио Тинта до скоро била везана углавном за гвожђе, а што се литијума тиче, ту су почетници! Имају једно опитно постојење за екстракцију литијума у Калифорнији и једно у Аустралији. А треће – „ин виво“ се планира код Лознице, где ће да се уче на нама, и на нашој животној средини. Користиће до сада непроверену технологију – коју госпође Брнабић и Михајловић зову „новом“.

Ипак, јавност је највише заинтригирала та фамозна Анализа (или процена) утицаја тог мега пројекта на животну средину. Јесте да се та Анализа крила (а крије се и даље), и јесте да су критеријуми по којима се оцењује растегљиви и неконзистентни (то ја потписујем, нека ме неко прозове, одазивам се одмах), али све то сада постаје мање важно – јер је јавност почела да сумња, таман толико да више не верује у оне „лако ћемо“ приче.

Став наших највећих научних ауторитета који су устали против пројекта Јадар, а затим и недвосмислена подршка САНУ био је знак за узбуну. Неко се уплашио, и није смео да иде на уобичајени сценарио збрзавања за време годишњих одмора када нигде живе душе нема. Тако се код нас ради годинама: одраде се у тишини усвајања свега што треба да се усвоји, и онда се замуљају и збрзају тзв. јавне расправе, о чему ће бити речи. Знаће на шта мислим многи којима су прошли пројекти или су изабрани на конкурсима по „летњим шемама“.

Велика пажња јавности довела је најзад до тога да је – иако скривана и држана у тајности, Анализа утицаја пала на поправни! То је необично, јер се ради о оној врсти испита за који се не сме знати ништа све док се не положи. Истина, овде се не знају ни испитна питања, ни одговори, и – ово није шала – не зна се ни испитна комисија. Можда ће неко помислити на неки од „угледних“ приватних универзитета? Не, не ради се о њима – ради се о Министарству за заштиту животне средине (МЗЖС) и притисцима које госпође Брнабић и Михајловић врше на госпођу Вујовић. Колико ту укупно госпођа има не знам, једино сам сигуран да су поменути државни службеници били и још увек су дужни да јавности кажу много више о том фантомском „испиту“, на коме је пала госпођа Михајловић. И то код госпође Вујовић. Да човек не поверује да професор може да „падне“ на испиту код свог студента: госпођа Михајловић је професор на Мегатренду, где је госпођа Вујовић студент докторских студија.

Шалу на страну – што се тиче пројекта Јадар, те госпође су одговорне и биће одговорне, и то не само политички, већ на сваки други начин, и кад им мандати прођу. Сада и у будућности. Исто важи и за „испитну комисију“. Да буде јасно – то исто важи и за њиховог партијског шефа и нашег председника – господина Вучића. Ако власт мисли да се позива на „стручњаке“ који су у игри, треба да зна да ови промовишу пројекат Јадар само условно, уствари крајње нејасно! Прозвани стручњаци стално истичу да верују у пројекат Јадар, али увек под условима – за које знају унапред да не постоје код нас. Па, ако крене нешто наопако, биће – нисам ја то подржавао. Паметни су наши стручњаци…

Зато сви морају знати да ће бити одговорни и једни и други: и господа стручњаци и господа политичари. И госпође наравно. Ако „стручњаци“ мисле да ће по старом систему да после наплаћених уговора о делу, када ствари крену по злу све свале на систем који ето, не функционише – иако су они стално на то упозоравали, грдно се варају. Велики део наших интелектуалаца (част изузецима) су савремене спонзоруше ресорних министарстава.

Иако је наша целокупна научна јавност против пројекта Јадар, све заједно са САНУ – тај пројекат чини се и даље опстаје. Како? На први поглед, држе га политичари (нпр. Брнабић, Михајловић) који се позивају на стручњаке и  стандарде који се код нас не поштују, и за чије поштовање њихова тј. наша Влада није спремна; и они то добро знају. Са друге стране исти ти стручњаци – на које се позивају наши политичари – подржавају пројекат Јадар али само у случају да важе услови који код нас иначе не постоје; и за које они такође знају да не постоје. Да ли то значи да ти стручњаци уствари не подржавају пројекат Јадар, па се погрешно тумачи њихово љубазно ограђивање? Мени то много личи на уобичајену излазну стратегију, која многим нашим стручњацима одлично успева већ деценијама.

Рио Тинту се јако жури јер зна да са порастом јасних назнака о девастацији животне средине и загађењу све дефицитарнијих водних ресурса, отпор према пројекту Јадар расте из дана у дан. Загађење животне средине у Србији је постало препознатљиво политичко питање око кога све мање људи жели да се цењка. Са друге стране, власти се пред долазеће изборе плаше грешке око које ће се ујединити не само сва опозиција, већ и највећи број неопредељених гласача, и стога би најрадије одлуку одложила за постизборни период. А опет, жеља је и да се са пресецањем врпце заврши што пре, како би већ први „инвестициони“ долари стигли на време, тј. пред изборе.

Толико о политици. У идућем текстубиће речи о томе како се код нас одобрава Анализа утицаја на животну средину; рецимо за пројекат Јадар…

Подели:

5 4 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments