Опустошене школе и осакаћене личности

Погрешни заслужници

  • Један (разрок) поглед на Србе — некад и сад

Пише: Драгољуб Петровић

Мој другар Салко дотурио ми је недавно необичну поруку: кад су Кинези одлучили да се обезбеде од уљеза и нападача, они су подигли онај свој Зид, али се показало да он баш и није био нека гаранција да ће бити мирнији: нападачи су, само у првих стотинак година његовог постојања, успевали да га трипут мирно пређу тако што су — поткупљивали његове чуваре.

Те су појединости биле основа зналцу-оријенталисти да уопшти: будући да је човек лако кварљива роба, најлакше је ударити на њега ако се жели уништити нешто што је утемељено на људскости. И по тој линији утврдио три основе на којима се, рецимо, може уништити један народ.

Т1. Уништите породицу — тиме што ћете мајке прогнати у феминисткиње, фемплацуље, министраљке, емеритњаче, академуше, туризмологичарке, бискупаче, епископаљке, попичаре и сличне сојеве међу којима ни за мајку ни за жену — неће бити места.

Т2. Разорите васпитање и образовање — тако што ћете осрамотити учитеља: ако се побуни, овластите ђака да му извуче и столицу и уши, а ако покуша да пружи отпор, министар ће му добацити пиштољ — да постреља и учитеља и све оне који се иза њега нађу.

Т3. Обезвредите националне узоре — тако што ћете уситнити њихову вредност, прогнати све што су уградили у идентитет народа и натурити му за вође и узоре онај сој који су преци врло брижљиво штитили од опасности да се њихови „настрани таленти не разобруче“ и не доведу до тога да се угрозе нормални чланови заједнице.

Помињем ове појединости зато што су за „стрељачки шенлук“ малог Косте у „Рибникару“ окривљени погрешни заслужници, тј. његови родитељи.

Мислим да се њихова кривица може свести једино на то да су имали „погрешан брак“, тј. да је Коста био њихова „брачна грешка“, а за све остало једини је заслужник њихова — саката држава.

Пре свих — њена Скупштина, тиме што је донела Закон(е) по којима је разорена школа и учитељу узето право на то да буде човек (Т2). А пре ње — законодавна памет која је речене Законе уобличила: они знају по којим је то процедурама чињено, али би могли обавестити народ и о томе која је памет у то уграђена (тј. да ли, можда, она која се стиче тамо где се „студира до последње рате“).

А за њима — њена Влада са својом свитом министара-трговаца који су одмах призвали окупаторе (у облику нацистичко-усташке „Клет-Жужул-Ждерић фаланге“) истичући се за њихове промоторе и гласноговорнике и обезбеђујући при том темељито затирање свих националних садржаја из уџбеника који су „испод њихових чекића“ испадали (Т3).

За тако опустошену школу и тако осакаћене личности које кроз њу пролазе родитељска одговорност (ако је уопште и има) морала би се наћи на последњем месту: за своју децу родитељи су проглашени „ненадлежнима“, бригу о њима преузимали су Комитет за права детета УН, Ланзароте конвенција, ЛГБТБЗ-демократи, Центар за права детета, Центар за социјални рад, Лабрис, Инцест-траума центар, Хавер Србија, али и друге педофилске асоцијације које траже да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод 10 година (али и Светска здравствена организација — СЗО / WHO — својим налогом да се деца од рођења привикавају на мастурбацију). Поред таквих „брижника за добробит детета“ родитељима је остављена једино посматрачка улога. И право на то да буду ухапшени ако својој тринаестогодишњој ћеркици забране да иде „у ноћни живот“ или је (недајбоже!) ошамаре кад се пред зору отуд пијана врати.

Помињем све то из једног (просто речено — несхватљивог) разлога: судија који терорише Костине родитеље начуо је да се дечаков отац „распитивао“ како да своју имовину пренесе на „треће лице“ и донео одлуку да то „на надлежном месту“ предупреди — да би родитељи пострељане деце могли да наплате макар покоју своју сузу. А судија који је такав налог потписао биће да је своју правничку тапију стицао на оном „привилегованом универзитету“ јер би му, иначе, морало бити јасно да је Кости револвер дотурио законодавац, то притврдила Скупштина, а све оверила Влада и њени министри. Извесно је, дакле, да се одговорност за Костин злочин тражи на погрешној адреси: држава је разорила и школу, и дечју психу, и морал. И све оно на чему су Срби вазда заснивали своју националну самобитност и свој етос.

*

Некад су Срби имали чудан обичај: на најодговорније државне послове они су истурали своје најугледније представнике па је било природно да се на месту председника Владе или министра просвете нађе познати научник. И он је, полазећи на „државни посао“, са свог радног стола, у своју ташну, стављао свој последњи рукопис, своје перо и своју бочицу мастила. И кад за службеним радним столом није имао „државног посла“ (да не би „вртео прстима“), он је из те своје ташне узимао то што је донео и настављао да ради тамо где се у свом дому зауставио.

Помињем ове детаље зато што су то сведочанства о неком давнашњем времену и давнашњим адетима: данас министарска браћа, зетови, партнерике, другари, кумови и други вештаци од државе „добијају послове“ који се мере милионима евра, а и нека се стара здања преуређују у болнице…

И не знам јесам ли добро разумео новинску нотицу да се ове године међу пореским обвезницима (тј. онима чије су зараде „пробиле одређене лимите“) налази највише државних службеника, а не велим ни да су то они који су горе означени као браћа, зетови, партнерике и сл.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Академик Шолаја „тајно“ брани председника Костића и напада колеге Пипера и Оцића

Јово

Одбјегли „филозоф“ Светозар Маровић: Нисам тамо, кад сам овамо

Prenosimo

Зашто је мађарски премијер Телеки извршио самоубиство

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x