Осврт на нацрт закона о дивљачи и ловству
- Скупштина као законодавна власт Републике Србије препушта министру своја овлашћења. Тако се додатно обесмишљава дух закона а Влади отварају врата за злоупотребе
- Како да народ верује „својој“ Влади која би да прода његове планине, шуме и воду?
Пише: Милорад Перовић
Српско Министарство пољопривреде објавило је 29. августа 2023. да почиње израду нацрта закона о изменама и допунама Закона о дивљачи и ловству и позива „представнике државних органа, удружења, привредних субјеката, стручне јавности, као и друге заинтересоване стране да се упознају са текстом радне верзије Нацрта и да најкасније до 8. септембра 2023. године дају своје коментаре, сугестије и предлоге.
Као главни разлог за измену Закона наводе се „одређени недостаци у делу који се односи на безбедност у лову“ па се „предложеним изменама на првом месту забрањује присуство и кретање других лица са лицима која учествују у лову (укључујући и децу)…Обзиром на актуелна дешавања у Републици Србији, и мноштво несрећних случајева у којима су учесници користили оружје, неопходно је безбедност у лову подићи на највиши могући ниво“.
Вероватно због још безбеднијег лова, предлаже се „укидање обавезе ловочувара да носи оружје, већ се то оставља као могућност“; касније у тексту му се даје право да приведе „лице које не лови на прописан начин“.
Новина је и мера забране лова онима који не лове у складу са измењеним законом. Меру изриче Министарство решењем али на предлог корисника ловишта! Може се изрећи у трајању од једне године или трајно у случају понављања. Интересантно је да у овом на крају стоји да се мера изриче на територији Републике Србије. Па где још српски министар има надлежности??
Чланови 102. и 103. Нацрта предвиђају чак 26 привредних преступа односно 23 прекршаја за које правна лица могу одговарати. Члан 105. предвиђа новчану казну од 10.000 до 100.000 динара за 9 прекршаја које начини физичко лице.
На готово свакој страни Нацрта стоји одредба да „министар ближе прописује услове…“ којима ће се нека област ближе уредити. Недопустиво је да Скупштина као законодавна власт Републике Србије препушта министру своја овлашћења. Тако се додатно обесмишљава дух закона а Влади отварају врата за злоупотребе.
Члан 39. регулише право на газдовање ловиштем па се ловиште „посебне намене у којем је корисник власник земљишта даје на НЕОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ“.
Члан 43. првим ставом забрањује кориснику ловишта да неком другом уступи ловиште или његов део на газдовање. Другим ставом се то допушта уз сагласност Министарства, ако је у питању правно лице са територије Републике Србије.
Члан 7. наводи да „јавна предузећа регистрована за обављање делатности из члана 3. став 1. овог закона…обављају послове…“ Да ли то значи да Влада трајно одустаје од предлога „Закона о управљању јавним предузећима“? Предлог је недавно, на велики притисак јавности повучен, јер би омогућио промену статуса за преко 20 предузећа и Националних паркова из ЈП у Акцинарско друштво. Обичним језиком, Влада би без учешћа јавности могла да прода “Србијашуме”, “Србијаводе” и националне паркове коме год хоће. ЕПС је, да се подсетимо, већ доживео другачију судбину. Наиме, захваљујући невероватно упорној министарки енергетике којој се супротставио Научни савет и сада бивши директор, ЕПС је постао акционарско друштво. У Одбору су сада, поред наших чланова, и екстремно плаћени норвешки држављани.
Нацрт се завршава уобичајеним – „примена овог закона неће изазвати нове трошкове грађанима нити привреди“. Штета је већ направљена. Привредна комора Србије је примила продавце ловачке опреме који су рекли да неће моћи дуго да опстану поред мораторијума на набавку због чега је отказан и новосадски Лорист.
Ако овај Нацрт предвиђа казнене одредбе, чега ће се држати поступајуће судије – кривичног закона или измењеног закона о ловству? Или ће и овде ресорни инистар сам одређивати висину казне?
Како да народ верује „својој“ Влади која би да прода његове планине, шуме и воду? Колико смо само пута прочитали чувено „пречишћен текст Закона“? Има ли још која суверена европска држава такву правну формулацију? Или Србија није суверена?
Министарство је позвало све заинтересоване да дају сугестије али није позвало никога да узме учешће у писању једног трајног и квалитетног Закона о ловству који би користиле генерације ловаца. Пре петнаестак година сам био у прилици да питам тадашњег председника Ловачког савеза Словеније, на жалост покојног Бојана Лепичника, да ли су задовољни својим Законом о ловству. Рекао ми је да је Министарсво пољопривреде тражило од Савеза нацрт Закона, уз консултације га минимално кориговало и упутило Скупштини која га је усвојила! У Србији је ствар „нешто“ компликованија. Бојим се да ЛСС не би имао шта да понуди чак и кад би му Министраство тражило.
Министарство пољопривреде не крије да овим изменама пре свега настоји да унапреди безбедност након страдања школске деце. Министар просвете Ружић је тим поводом на ванредној конференцији за медије изјавио да је „Србија део оног света у којем се овакве ствари све чешће догађају. Евидентан је канцероген, погубан утицај интернета, видео игрица, такозваних западних вредности…потребан је крупан преокрет како ова трагедија не би, не дај Боже, прерасла у друштвено прихватљив начин понашања какав је нажалост случај у неким западним друштвима”.
Овако срочен „Нацрт предлога“ сигурно није тај преокрет ка већој безбедности грађана. Он је пун недоречености, у колизији је са другим прописима и законима а правници би рекли и неусклађен са Уставом. О неодговорном приступу речито говори рок од десет дана за „сугестије заинтересованих“. Дакле, ово вам је драги ловци од ваше Владе и министра, слободно пишите али „No pasarán“.
Једино што предлагач сада треба и сме да уради, је да повуче Нацрт, позове Ловачке савезе, добронамерне стручњаке ресорних института, универзитетске професоре, привреднике и потруди се да Скупштини предложи узоран текст овог важног Закона. Закон о дивљачи није правни ентитет за себе, он је само делић једног великог корпуса закона који уређују питања као што су имовина, њено осигурање, право на коришћење земљишта и дивљачи, заштита животне средине, употреба оружја итд.
Ако ни то не може, предлажем да бар запосле неколико лектора за српски језик. Јер чланом 81. се прописује накнада за ловну карту па незграпно стоји „За добијање ловне карте накнада за ловну карту уплаћује се на рачун прописан за уплату јавних прихода“. Зар није могло – накнада за ловну карту се уплаћује на рачун јавних прихода?
