Нечасна улога Америке и Вудроа Вилсона у Првом светском рату

Деветоро браће Варагић полаже заклетву у Храму Светог Саве у месту Герију пред одлазак из САД на фронт у Солуну. Са браћом Србима и савезницима извојевали су победу и сви остали живи! 

Сачувај нас, Боже, од пријатеља и савезника…

  • Америка је у Првом светском рату била неутрална и подржавала је Аустроугарску скоро до краја рата
  • Амерички органи деловали су заиста брзо да спрече организовано слање Срба и Црногораца добровољаца у рат: већ 4. јула Матановић и Лубурић ухапшени су у Орегону, Ђурашковић и Мартиновић у Аризони, а Анто Сеферовић, њихов амерички домаћин, у Њујорку. Брзо су реаговали и Срби прикупивши 40.000 долара на име кауције. Сви ухапшени пуштени су на слободу, али им је, до доношења пресуде, одузет сав новац и забрањен даљи рад.
  • Из Америке је кренуо бродом за Шведску Лав Троцки (правог имена Лејба Бронштајн – ИП), с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Овом акцијом је руководила Влада САД.
  • Не би ли америчка улога у рушењу царске Русије била непримећена, председник Вилсон је у међувремену, 6. априла 1917. године, потписао ратни проглас и наредног дана увео Сједињене Америчке Државе у рат против Немачке. Био је то неке врсте “сепаратни рат” будући да се амерички ратни циљеви нису поклапали с интересима антантних сила. Стога, америчке власти избегле су да антантне силе назову својим савезницима, због тога што је у Антанти била и Русија којој је било намењено уништење.
  • М. Веснић: је на Вилсоновом предлогу мира написао: Неће и не може бити у Европи трајног мира, док је на животу садашња Аустро-Угарска ( то је заговарао Вилсон). Народи које она држи, како Срби, Хрвати и Словенци, тако Чеси и Словаци, Румуни и Талијани, наставиће борбу против немачко-мађарске превласти

Пише: Илија Петровић, историчар и публициста

На Савиндан, у јутарњој емисији Телевизије Пинк, могли смо чути од неког доктора Милића, можда Топличанина, какве су и колике америчке заслуге за србски народ – и у Првом, и у Другом светском рату, нарочито Првом, најпре званом Велики.

А није рекао – можда му “није у знању” – да је у истом том Првом рату, све до половине 1917, Америка подржавала Аустроугарску, ону која је прва ушла у рат против Србије – била је “неутрална”, није допуштала да се тамо слободно купе србски добровољци за војничку помоћ краљевинама Србији и Црној Гори, а лета 1915. године похапсила је црногорску мисију која је дошла да прикупи своје војне обвезнике-резервисте и пошаље их у Црну Гору.

Ометање и хапшење активиста Срба и Црногораца широм Америке за слање војника у рат против Аустроугарске

Та америчка неутралност стављена је на пробу самим тим што је национално расположење србских усељеника утицало и на држање њихових вођа. Формирање Централног одбора Народне одбране био је снажан одраз таквог расположења, а деловање Михаила Пупина (1854-1935), његовог председника, изазвало је оштре реакције аустроугарских дипломатских представника у Сједињеним Државама. Са њиховог становишта, не само слање добровољаца у србску и црногорску војску, него и прикупљање помоћи за Србију, представљало је повреду америчке неутралности. Дипломатским нотама захтевано је да се Пупину онемогући деловање; његов позив соколима да се пријаве у добровољце, објављен у једним новинама, означен је као повреда америчке неутралности и као криминални чин за који би морао бити кажњен. Све ово утолико пре што је позив био упућен Србима усељеним тамо из Аустроугарске.

Михајло Пупин, велики српски научник и патриота, рад сликара Паје Јовановића

Полазећи од прокламације председника Вудроа Вилсона (1856-1924) да ће Сједињене Државе бити “неутралне мишљу и делом”, надлежно Министарство правде пажљиво је изучило све аустроугарске жалбе. Оно је нашло да скупљање материјалне помоћи и “прикупљање добровољаца није представљало повреду међународног права и закона о неутралности САД”, а ни једним ни другим није повређен Казнени закон, пошто је било јасно да територија САД није коришћена за припрему војних јединица и њихово упућивање против неке друге земље, у овом случају Аустроугарске (Драгољуб Живојиновић, Национално-политички рад Михајла Пупина у Сједињеним Америчким Државама 1914-1915, Зборник радова са научног скупа “Живот и дело Михајла Идворског Пупина”, Нови Сад/Идвор 1979), Нови Сад 1985, 362).

Не бавећи се правничким “ситницама”, црногорски мисионарски двојац бацио се на посао: Јован Матановић, високи чиновник у црногорској државној управи, у пратњи Петра Лубурића, уредника Србобрана и доброг познаваоца србских и црногорских колонија у Америци, кренуо је 8. јуна 1915. године северним делом Сједињених Држава, а Саво Ђурашковић (1871-1961), публицист, народни посланик у црногорској Скупштини, са Божом Мартиновићем као пратиоцем, пошао је истог дана кроз јужне државе. Требало је да се за месец дана састану у Сан Франциску.

Вудроу Вилсон, председник САД, је организовао хајку и напад на царску Русију 1917. године

У времену док су они обилазили црногорске и србске колоније по “својим” областима, за њихово “мисионарење” почео је да се занима Чарлс Клајбау, окружни јавни тужилац у Чикагу, месту у коме су Матановић и Ђурашковић одржали последњи већи скуп пре растанка. Тужиочева истрага показала је, најпре, да су Црногорци овластили једнога свог земљака, натурализованог Американца Душана Ћеловића, да организује железнички превоз пријављених добровољаца до канадске границе, а затим, из свих поменутих активности, крајем јуна проистекао је и један инцидент у Чикагу. Наиме, једна група од око двеста Црногораца под командом својих старешина, продефиловала је кроз град носећи развијене заставе и ударајући у бубњеве. На железничкој станици, пре поласка воза према Канади, та се група сукобила са полицијом и дошло је до туче. Полиција је због тога зауставила вагон, а двадесет четворицу, по свој прилици: натурализованих Американаца, ухапсила и предала суду.

Цео инцидент доведен је у везу са црногорском мисијом, што је америчку владу уверило да је рад Мисије у супротности са законима о америчкој неутралности. Већ 1. јула, Министарство правде формулисало је став “да су црногорски изасланици криви” јер су користили друга лица да прикупљају војнике, са циљем да као оружана експедиција интервенишу у другој држави. Помоћник министра правде Чарлс Ворен (1868-1954) није у том тренутку желео да се случај износи пред велику пороту, али је захтевао да се делује брзо. Према његовом објашњењу, појединци могу да иду у другу државу и тамо служе у војсци, ако тако сами одлуче, али је противзаконит долазак службених представника неке стране земље са циљем да прикупљају резервисте (Исто, 8-9).

Амерички органи деловали су заиста брзо: већ 4. јула 1915. Матановић и Лубурић ухапшени су у Орегону, Ђурашковић и Мартиновић у Аризони, а Анто Сеферовић, њихов амерички домаћин, у Њујорку. Брзо су реаговали и Срби прикупивши 40.000 долара на име кауције. Сви ухапшени пуштени су на слободу, али им је, до доношења пресуде, одузет сав новац и забрањен даљи рад.

У међувремену, Теодор Думба (1856-1947), аустроугарски амбасадор у Сједињеним Државама, нотом државном секретару Роберту Лансингу (1864-1928) оптужио је Матановића за недозвољен рад међу поданицима његове земље наводећи да је из Монтане већ прешао у Канаду велик број Срба из Аустроугарске, да је из само неколико места у Вирџинији кренуло њиховим стопама око двеста Срба из Босне, а да је више од осамсто Срба, такође из Босне, напустило “гвоздени појас” у Минесоти. Амбасадор је упорно бранио став да је америчка неутралност била повређена врбовањем толиког људства, те је он захтевао да се црногорској мисији онемогући даљи рад међу аустроугарским поданицима.

Са суђењем Матановићу и Ђурашковићу отезано је, Мисија је средином септембра опозвана, а два месеца касније, окривљени “мисионари” нашли су се у Црној Гори.

Вилсон шаље Троцког да обара цара Александра Романова и увиди комунизам у Русију

Лав Троцки на Црвеном тргу у Москви послат је из САД да сруши царску Русију и уведе комунизам

Подразумева се да председник Вилсон за све то време, а и иначе, није мрдао из Америке јер је био заузет пословима везаним за рушење Царске Русије, пословима који су се, у складу са вишевековном “науком” западног римокатоличког света, тицали уништења стварних твораца људске цивилизације – истоплемених Срба и Руса и њиховог православља. Па је са тим циљем, како то пише Ралф Еперсон (1937), “из Америке кренуо бродом за Шведску Лав Троцки (правог имена Лејба Бронштајн – ИП), с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваоци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске власти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком врати новац и да га укрцају на брод.

Узалуд су била упозорења канадских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлазак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.

Од Индијане до Солунског фрона путовали су бродовима српски добровољци у рат из САД

Да тамо изведу “октобарску револуцију” (1917) и да се тамо, наредних година, руско становништво смањи за “најмање 21,5 милион људи”, можда “чак 45 милиона”, што је једног доцнијег америчког председника подстакло да каже како се тим чином “Русија издигла из мрачног доба”.

Не би ли америчка улога у свему томе била непримећена, председник Вилсон је у међувремену, 6. априла 1917. године, потписао ратни проглас и наредног дана увео Сједињене Америчке Државе у рат против Немачке. Био је то неке врсте “сепаратни рат” будући да се амерички ратни циљеви нису поклапали с интересима антантних сила. Стога, америчке власти избегле су да антантне силе назову својим савезницима, због тога што је у Антанти била и Русија којој је било намењено уништење.

САД су објавиле рат Аустроугарској 4. децембра 1917, тек кад је свима било јасно да губи рат

Рат Аустроугарској није тада објављен, али је Аустроугарска као немачка савезница, одмах обавестила америчку владу да са њом прекида дипломатске односе. Пристанак да Сједињене Државе прошире ратно стање и на Аустроугарску, Вилсон је дао тек кад је свима било јасно да Аустроугарска губи рат. Рат је објављен 4. децембра 1917. године, али тај чин није забринуо Аустроугарску. Поразом код Капорета италијанска војна сила била је ослабљена, на источном фронту престале су ратне операције, а очекивало се да ће немачка војска окончати свој западни поход пре но што све америчке трупе стигну на ратиште.

Бечка влада са задовољством је прихватила уверавања америчког председника Вилсона да се неће мешати у унутрашње ствари Хабзбуршког царства и да није заинтересована за његово преуређење. Истовремено, било је то и охрабрење аустроугарској дипломатији да одбаци планове о радикалној реорганизацији Монархије. За њеног министра спољних послова Отокара Чернина (1872-1932), југословенско питање било је од велике важности; он је 26. децембра поздравио пропаганду за уједињење свих Југословена под окриљем Монархије, пошто му се неко друкчије решење, у посебној заједничкој држави, не чини остварљивим ни “хисторијском нуждом јер су се међу Јужним Славенима непрестано у прошлости водиле међусобне борбе, а у њих постоје јаке партикуларистичке тежње и вјерске опреке. Њихови су политичари к томе незрели и корумпирани и Југославија, ако би се формирала, постала би жариште политичких интрига и сплетака, које не би ни њима ни Монархији користиле” (Драгован Шепић, Италија, савезници и југославенско питање, Загреб 1970, 244-245, лат).

У времену од америчке објаве рата Аустроугарској па до краја јануара 1918. године, врло је мало података о србским добровољцима. Али, то је период у коме су Савезници опрезно “начели” расправу о судбини Хабзбуршког царства и тиме наговестили скори крај Светског рата.

С америчког гледишта, Вилсоновим Програмом из 1918. Аустроугарску је требало оставити “у животу”
“Напад мртваца”: руски војници смртно отровани гасом последњим животним силама јуришају и побеђују немачку јединицу код утврђења Осовец 1915. године

С америчког гледишта, Вилсоновим Програмом од 14 тачака прочитаним 8. јануара 1918. године пред америчким Конгресом и Сенатом, Аустроугарску је требало оставити “у животу” јер се програмском 10. тачком предвиђало да “народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак”, а тачка једанаеста “обећавала” је Србији “слободан и сигуран пролаз ка мору”, с тим што ће се односи “појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности”.

Дан-два раније, по Вилсоновом налогу, његов главни саветник Едвард Мендел Хаус (1858-1938) затражио је од Миленка Веснића (1863-1921), србског посланика у Паризу (министар правде, председник Владе и министар спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 16. маја 1920. до 1. јануара 1921. године), који је у једној дипломатској мисији тада боравио у Вашингтону, да прегледа нацрт оног дела мировног програма који се тицао Србије и њеног изласка на море, да ли територијалним коридором или слободном зоном у Солуну. Пошто је прочитао “шта му књиге инџијели кажу”, Веснић је разабрао да Вилсонов програм оставља прекодринске, прекосавске и прекодунавске Србе под аустроугарском окупацијом, макар им се поменутим двема тачкама обећавао “аутономни развитак… дуж историјски утврђених линија припадности и народности”.

Или, како то пише Драгован Шепић у наведеном раду, на 255. страни, “Веснић је одмах, прочитавши Вилсонову формулацију, изјавио да се уопште не слаже с оним што је прочитао јер то не може задовољити Србију. Рекао је да се сада не може закључити мир и да претресање мировних увјета треба одгодити.

Хаус му је одвратио да не вриједи расправљати о томе да ли треба или не треба преговарати, у часу кад Русија, Њемачка, Аустро-Угарска и Велика Британија воде преговоре о миру”.

М. Веснић: Неће и не може бити у Европи трајног мира, док је на животу садашња Аустро-Угарска
Храбри и способни српски политичар Миленко Веснић супроставио се предлогу Вилсона о подели Европе после завршетка рата

Пошто га је Хаус замолио да формулише своје примедбе на Вилсонов мировни програм, Веснић је на том документу дописао да “неће и не може бити у Европи трајног мира, док је на животу садашња Аустро-Угарска. Народи које она држи, како Срби, Хрвати и Словенци, тако Чеси и Словаци, Румуни и Талијани, наставиће борбу против немачко-мађарске превласти… Биће морално и материјално немогуће постићи тако брзо споразум међу балканским народима, споразум који је сигурно пожељан и који се може постићи… Искрено верујем да озбиљни преговори да се закључи мир у овој фази рата представљају потпуни слом савезничке политике и тежак пад цивилизације човечанства” (Богдан Кризман, “Српска ратна мисија” у САД – децембар 1917-фебруар 1918, Југословенски историјски часопис број 1-2, Београд 1968, 62, лат).

Веснићеве процене, баш због тога што су биле искрене и савршено тачне, нису биле по вољи Хаусу, а Вилсон нерасположен што је му тако прошао “први и једини покушај” да испита мишљење неког другог о планираној поруци, прихватио је Хаусову сугестију да у њој ништа не мења – да Аустроугарску остави “у животу”, те да прекодринске, прекосавске и прекодунавске Србе “очува” под аустроугарском окупацијом, макар им обећао “аутономни развитак… дуж историјски утврђених линија припадности и народности”.

Српски војници у покрету на бојном пољу између две борбе

На крају, уз запажање да Вудроу Вилсон није деловао као појединац, он је у “својим” пословима био Сједињене Америчке Државе, следује и питање да ли је он, такав или онакав, заслужио споменичка обележја у Новом Саду и Београду – и било где међу Србима.

………………………………

5 1 vote
Article Rating

Related posts

На удару руске дипломате, економија, привреда и државни функционери

Prenosimo

Србија не би смела да се придружи санкцијама ЕУ против Русије

Prenosimo

Немачка је већ ишла тенковима на Русију, ваше деде су то покушале са Мељником и Бандером – али то се завршило руским тенковима у Берлину

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x