Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Култура, Политика, Преносимо, Слободе, Србија

Наставак српског ћирилицоида

КРАЈЊИ ЈЕ ЦИНИЗАМ НАМЕТАТИ СРБИМА НАЦИОНАЛНО ПИСМО НАРОДА И ДРЖАВЕ У КОЈОЈ ЈЕ УМОРЕНО ТОЛИКО СРБА И ЊИХОВЕ ДЕЦЕ
Рекапитулација српског (само)неуспеха у враћању српске ћирилице у језик Срба од 80-их година 20. до двадесетих година 21. века
  • Власт С. Милошевића вратила је 80-их година у Србији у потпуности ћирилицу у државну управу
  • Српски лингвисти још нису применили прописану народну обавезу по Уставу 2006. године у правописно-стручном нормирању српског језика
  • Нови, Уставом непредвиђен, закон о српском језику и ћирилици, усвојен 15. септембра 2021. године, до те мере је неуставан и апсурдан, да пред њим грађани и сви субјекти немају иста права и обавезе и та права и обавезе зависе од тога какво је власништво у институцији
  • Ни српски лингвисти ни власт нису схватили (или нису хтели да схвате) да ни Устав ни закон не значе довољно у (о)чувању српске ћирилице ако српски језик није нормиран у једноазбучју, као што су нормирани сви други језици

ПИШЕ: Драгољуб Збиљић, професор српског језика и књижевности, оснивач удружења „Ћирилица“

Шта је важно – теоријски и практично, па и стручно – за српски језик и, нарочито, српску ћирилицу учињено од 80-их година 20. до 20-их година 21. века?

Борба, а по неким тешким елементима може се слободно рећи и рат, за српски језик[1] и ћирилицу, видније и готово свакодневно, почела је 80-их година 20. века. Борбу или рат за ћирилицу, најпре у новинарству, па онда и у језичкој струци, правнички и у државној политици, започели су, видније и упорније него до тада, 80-их година 20. века међу првима академик Р. Лукић, Д. Збиљић, Р. Маројевић, Р. Бугарски (он се борио против ћирилице, али је и таква борба, с једне стране, користила ћирилици, па је и то била нека врста борбе за ћирилицу), И. Клајн (слично се борио као и Бугарски за ћирилицу, с тим што је Клајн био заслужан на тај начин што је говорио да су два писма у једном језику „баласт“ и да је „и ћирилица модерно писмо“, а немали је његов допринос борби за ћирилицу био у томе што је, као уредник часописа Матице српске Језик данас, објављивао десетак година све што смо му Удружење „Ћирилица“ од оснивања 2001. године и моја маленкост пре тога и после тога понудили за објављивање).

Треба, свакако споменути Добрислава Ђуровића који је у његовој Добрици књизи објавио у Новом Саду 1999. године две веома значајне књиге. Реч је о књигама Лаза М. Костића Ћирилица и Српство – Културно-историјска студија: О српском  језику – Изјаве странаца: Вук и НемциРасправа (прво изадње у Чикагу, 1963) и Крађа српског језика (културно-историјска студија) која је први пут објављена у Бадену 1964. године.

Срби су још од самог раскола посебно од 1060. године били изложени жестоком полатиничавању

Још од хришћанског раскола (1054) моћнији економски и војно због освајања многих колонија из којих су отимали богатства мањих народа и држава, католички народи су настојали да (из)врше асимилацију многих народа, у шта је, посебно, улазило и наметање тим мањим народима латиничког писма. Негде су у томе имали већег, негде мањег успеха у том полатиничавању слабијих од себе.

Срби су били у том полатиничавању први на удару јер су се граничили с јаким већим католичким државама. Срби су, дакле, још од самог раскола, а посведочено посебно од 1060. године били изложени жестоком полатиничавању. Забране ћириличког писма и наметање латиничког уместо ћириличког први су подлегли Срби католици. И они су се, после глагољице, служили ћириличким писмом све док је хришћанство било јединствено у вери. После раскола (1054) и прихватања католичког верозакона, ти Срби су морали напустити ћириличко писмо[2].

У време Аустријске монархије и касније Аустроугарске, српски народ је често био излаган прогону ћирилице и њеном заменом латиницом. Та борба Срба са својим свештенством на челу, посебно у 18. и 19. веку, углавном се успешно завршавала тако што би аустријски краљеви и цареви одустајали од својих забрана и уредаба против ћирилице, па су Срби у Аустријској и Аустроугарској монархији успевали да одбране своје ћириличко писмо у свом језику. Срби су у време Турске царевине, као аустријски поданици, често имали извесне привилегије, па им је и зато успевало да сачувају своје писмо, јер су били истакнути браниоци граница Аустријске монархије с Турском царевином. Међутим, увек када би Турска царевина слабила, аустријски владари би ударали на српску ћирилицу и наређивали њену забрану. Ипак, чим би Турска јачала, аустријски краљеви и цареви би Србима због њихове ћирилице гледали кроз прсте, па би им мање сметала српска ћирилица.

ИПАК ОПСТАЈЕ: Трг од ћирилице у Херцег Новом (Бела виста)

Међутим, већ када су се Турци, после великих борби Срба, Бугара и Грка за ослобођење, повукли с Балкана, Аустроугарска је брзо нашла разлог да свом војничком снагом уз помоћ немачке државе, а, нажалост, и братске у словенском смислу Бугарске, ударили су на балканске Словене да би проширила своје границе у Првом светском рату (1914-1918). Принуђени да поново бране своје животе, своје земље и своје вредности. Срби су се морали бранити. Аустроугарска је тада, одмах на почетку рата, по традицији, строго забранила српски ћирилички језик свуда где су живели Срби (данашње границе Хрватска, БиХ, Србије, Црне Горе) и српски народ изложила геноцидним поступцима.

По ослобођењу Србије српске земље (Црна Гора, Срем, Бачка, део Баната, делови Аустроугарске  с хрватским о словеначким народом као већинским у тим областима), после подршке и подстицања на то од великих савезника (Енглеске, Француске, Америке и других западних земаља, ујединиле су се у Државу Срба Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југославију, практично (само)укидањем државе Србије. Тиме су Хрвати и Словенци искористили своју пружену од Србије прилику да се нађу у будућој држави на страни победника кад су први пут у модерној историји добили сва права.

Ћирилица забрањена у НДХ

Већ те 1941. године, после српског пијемонтства на свој велики национални трошак од 1918. године и ослобођења Хрвата и Словенаца од Аустроугарске, Срби су кажњени нападом од фашистичких и непријатељских земаља у Другом светском рату у коме су Срби доживели још страшнији геноцид од оног у Првом св. рату, нарочито у оквиру логора, од којих  је највећи био хрватски логор у Јасеновцу. Сада су Срби имали да доживе не само нови страшнији геноцид од оног у Првом рату, него им је био намењен нови ћирилицоцид који је још детаљније и упорније од онога у Првом св. рату спровела НДХ. Тада је стопостотни ћирилицоцид (стопостотну забрану ћирилице) доживела српска азбука већ две недеље после оснивања НДХ и усвајања Законске одредбе о забрани ћирилице 25. травња (априла) 1941., ојачане у спровођењу Проведбеном наредбом. 

После ослобођења у Другом светском рату, без икаквог референдумског одлучивања остатака српског народа после новог геноцида над њим у Другом светском рату, уз подршку тзв. савезника, маршал Ј. Броз успоставља нову државу Југославију, окрвављену највише српском крвљу, за њега царску доживотну владавину сада у комунистичкој држави. У њој готово нико није смео да тражи да се доврши утврђивање броја убијених највише Срба. То истраживање је прекинуто и до данас није довршено посебно у Јасеновцу. Није само то било забрањено да се спомиње у комунистичкој Југославији. Није смела да се спомиње ни забрана ћирилице у НДХ.

Како се спроводила нова забрана ћирилице у комунистичкој Југославији, али сада „мудрије“ (политичким насиљем), темељитије, „демократскије“ и дуготрајније него у НДХ. У Брозовој Југославији није усвајан формални закон о забрани ћирилице. Уместо таквог закона из НДХ усвојен је комунистички, још успешнији, начин замењивања ћирилице хрватском латиницом. Догодило се то, посебно добро осмишљено, 1954. године, када је Матица српска званично била одређена за место где ће се српски и хрватски лингвисти, филолози, културни радници и књижевници привести на потписивање Новосадског договора о (поновном) српскохрватском језику и тзв. равноправности писама. Убрзо после тога заживео је наметнут међу Србима термин „богатство двоазбучја“,  једино ту, у Југославији, међу Србима, без примера игде више у Европи и свету.

На самом договарању 9, 10. и 11. децембра 1954. године у Матици српској било је отворених речи о свођењу српскохрватског језика на једно писмо, али не на већинско тада писмо српску ћирилицу, него на мањинско – хрватску латиницу, гајицу. Никоме није смело пасти на памет да спомене да се Срби и Хрвати обједине у језику на, тада још већинској у Југославији ћирилици, вуковици. Србима је једино било остало да бране „ад хок“ замену ћирилице. Тада водећи лингвиста у Србији (А. Белић) једино је могао да се заложи да се тренутно ништа не мења, да остану у употреби оба писма, „а време ће показати да ли ће превладати латиница“. Поједини српски лингвисти су бранили замену српске азбуке на тај начин што су пажљиво истицали да је „незгодно сада укинути српском народу ћирилицу, јер су „свежа сећања на забрану ћирилице у НДХ, па то укидање српске азбуке не би лако прихватио српски народ“.

Поједини хрватски лингвисти истицали су потребу свођења „заједничког језика на једно писмо – латиницу“, јер је то „међународно писмо у широј употреби.

Фаворизовање хрватске латинице у Брозовој Југославији

Један хрватски лингвиста, изгледа да се био сажалио на Србе и њихову миленијумску азбуку, имао је супротно мишљење. Рекао је да он разуме српске лингвисте који бране ћирилицу, јер „ниједан Хрват не би имао храбрости да предложи укидање хрватске латинице“. Зато је рекао да треба да „остану у употреби и хрватско и српско писмо“ а да ће време донети коначно решење.

Како решити проблем ћирилице кад је све написано на латиничном писму (КАРИКАТУРА: ГОРАН ДИВАЦ)

И време у комунистичкој Југославији донело је, за мало процената, па коначно решење на штету српске ћирилице. Власт је извела такву практичну фаворизацију хрватске абецеде да је она од мањинског писма у Југославији постала за 15-ак година приметно већинско писмо, а до краја Југославије ћирилица је у Србији спала с готово сто одсто употребе и у окупацији (од 1941-1945) у миру, нарочито после 1945. године на око 25 процената. За све време комунистичке Југославије, посебно у време живота и владавине Ј. Б. Тита, мало се ко усудио да спомене да „ћирилица није равноправна“, а они који су се на то усудили доживели би велики политички прогон на различите начине.

У прокламованој, споменутој у Новосадском договору, „равноправности писама“ и (ускоро после Новосадског договора само за Србе и оне који су се у то време још изјашњавали Србима „богатства двоазбучја“) српска ћирилица је, преко власти и (зло)употребом српских лингвиста, доведена до мањинског писма, а процентуално је била до краја Брозове владавине (1980) и до краја Југославије (1990) ћирилица сведена у употреби у јавности на мање од 25 одсто. Дакле, око 75 одсто језик Срба је био преплављен у Србији хрватском абецедом, а изван Србије и много више. Новосадски договор одише тиме, а пракса је то одмах показала да је за Хрвате „равноправност писама“  значила оно што то и треба ад значи – да Хрвати имају право да хрватскосрпски језик пишу својим писмом, а да је било омогућено да поједине државне институције и јавни објекти (као, нпр. колодвори и аутобуски перони буду исписани и латиницом и ћирилицом. Али, у Хрватској  ни то није свуда и редовно уважавано.

Зато у Хрватској, ни у Југославији ни данас, Хрвати нису правили никакав проблем себи у вези са својим писмом и, осим неких ситних формалних понашања у јавним исписима, сви Хрвати писали су свој језик („хрватскосрпски“ и већ раније и данас „хрватски“) једним, својим (латиничким) писмом. Истина, сви су (и) они формално учили и знали оба писма да би се снашли и на српскохрватском (ћириличком) језику.

Код Срба (у Србији, БиХ и Црној Гори) „равноправност писама“ се сасвим друкчије схватала одмах после Новосадског договора (1954), јер се спроводила комунистичка антисрпска и антићириличка идеологија. „Равноправност писама“ артикулисана је тако да се спроводила не равноправност Срба у праву на своје (ћириличко) писмо, него се фаворизовала замена ћирилице хрватским писмом, а хрватско писмо је све више називано „нашим писмом“ а ћирилица и латиница била су „наша писма“.

Спроводила се фаворизација хрватске латинице на тај начин што никоме није смела да смета замена ћирилице пошто су „оба писма наша“. А ако би се јавио неко коме „оба писма нису наша“, чекала би га тешка осуда за „национализам“, „шовинизам“, „неписменост“, „противника братства-јединства“, а често и као „фашиста“. Те „страшне речи“ у комунизму застрашивале су Србе, па су се они брзо предавали „напретку“, „интернационализму“, и сличним „вредностима“ које су биле добар препорука за сваковрсно напредовање Срба који су добијали овакве „епитете“. Тако су Срби (и) у Србији самопротеривали своје писмо у Југославији.

ХРВАТСКИ ДОПРИНОС КУЛТУРИ И ДОБРОСУСЕДСТВУ.- Три милиона књига на ћирилици спаљено је у Хрватској деведесетих година
Спаљивање српских, посебно ћириличких, милиона књига у Хрватској

Првом повољном приликом, после 1990. године уз обилату помоћ страних сила у рату против Срба изван Србије, када су добили чисто националне државе на немачкој и америчкој тацни, уз помоћ њиховог војног кадра и оружја, разбили Југославију, кад су многе Србе побили, асимиловали или протерали, одузевши им све остатке права из Југославије, која су им и у Југославији већ у антисрпским републикама била сведена на минимум, извршен је нови ћирилицоцид и књигоцид: близу три милиона примерака српских књига, свакако, нарочито на ћириличком писму, избачено је из библиотека у Хрватској[3] у контејнере и углавном спаљено или бачено на ђубришта, што се може мерити с немачким бомбардовањем Народне библиотеке Србије 1941. године, када су нестали и најдрагоценији стари примерци књига које су сведочиле о подизању српске науке, културе и цивилизације у старим временима.

Има ли данас шансе српска ћирилица макар у Србији?

Српска ћирилица данас у Србији нема никакве шансе, али би могла, релативно лако, добити шансу, јер ју је заштитио Устав Србије у ставу првом Члана 10. на начин како је заштићено свако друго писмо у сваком другом уставу сваког другог матичног народа у свакој другој матичној држави народа. Али код нас није за Србе у писму ништа као што важи за све друге народе у другим државама. Лингвисти и власти прекршили су Устав у вези ас српским језиком и писмом у Правопису српскога језика Матице српске (поново 2010) а власт је 15. септембра 2021. усвојила вишеструко неуставан закон о употреби српског језика и ћириличког  писма. Опструисана је уставна народна обавеза која у реченом Члану 10. у ставу првом јасно обавезује власт да спроводе апсолутну нераздвојивост српског језика од ћириличког писма на овај потпуно јасан начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Једино у Србији и лингвисти и власт мисле и на делу показују да за њих Устав не важи и да га могу спроводити и уважавати по њиховој жељи, а не прописаној на референдуму за Устав 2006. године.

Тако се и у Србији, као пре тога у Југославији, у пракси одузима уставни суверенитет од писама само српском (ћириличком) писму у језику Срба. У свим другим језицима стопостотно се поштује уставни суверенитет писма, а у Србији се та уставна обавеза примењује у једва 10-ак процената, што показује да се не само наставља инерција у прогону (замењивању) српског писма у језику Срба него се то избацивање српског писма убрзава и појачава, па, практично, у језику Срба и даље влада права анархија која не постоји нигде изван Србије у другим језицима.

Највећи, дакле, отпораши томе српском обједињавању били су они од којих би то требало најмање очекивати. Лингвисти, филолози и песници су били на челу „побуне“ и отпора са жељом да Срби једини и даље остану разједињени у учевном (књижевном) језику и писму. И чим је страни фактор дошао у БиХ да спроводи Дејтонски споразум о БиХ, први су скочили српски лингвисти и песници и књижевници да се поново српски народ у стандардном језику врати на почетак.

Нови неуспешни покушаји у Србији да се оживи ћирилица

Нови покушаји у Србији да се оживи ћирилица у језику Срба везани су за активност министра културе и информисања Владана Вукосављевића који је током 2016. године иницирао доношење Стратегије развоја културе Србије 2017-2027. У Министарству културе и информисања Србије сачињен је убрзо Предлог закона о употреби српског језика и ћирилице о коме је обављена јавна расправа током које су све најзначајније институције културе и науке (САНУ, Матица српска, Удружење књижевника Србије и др.) подржале доношење тог законског акта. У расправи о Предлогу стратегије и закона учествовала су и подржала овај документ и многа удружења грађана међу којима и првооснована новосадска „Ћирилица“, али је нагласила да тај закон има и лоше стране, посебно да је апсурдно да се Срби поделе на оне који ће морати да спроводе тај закон, посебно кад је реч о ћириличком писму, и на оне који ће бити стимулисани новчано (смањењем пореза) само зато што свој језик пишу својим писмом!  Документ је требало да усвоји Скупштина Србије током 2017. године, али он никад није био пуштен у коначну процедуру. А вероватно није усвојен зато што је он ипак значио макар минимално побољшање положаја ћирилице у пракси у Србији.

Дакле, тај Предлог закона је остао у некој државној фиоци мртво слово на папиру.

Удружења новосадска “Ћирилица” и београдска “Српска азбука”, видевши да од тог предлога закона нема вајде, сачинила су прави елаборат предложивши и предавши га као предлог сигурног и једино гарантовано успешног решења питања писма српског народа у његовом језику – по угледу на општу праксу у Европи и свету и у складу с нашом уставном одредбом која је подударна и у свим одредбама о језику и писму у другим уставима у свету.

Објављени елаборат 2018. године под насловом ПОДРШКА ЈЕДНОАЗБУЧЈУ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ, што је пракса у свим другим језицима Европе  и света, заведен је као предлог у Одбору за стандардизацију српског језика. Али,  ево ни после четири године, српски лингвисти у Одбору нису стигли ни да прочитају, па нису ништа одговорили подносиоцима предлога. Можда ће одговорити кад ћирилица у Србији пређе сто посто на српска гробља, ако се и тамо задржи. Можда се задржи једино на манифестацији Дани ћирилице у Баваништу или у Парку ћирилице у Бајиној Башти.

Изгледа да је данашњој српској држави “брига” о ћирилици државницима и властима већ изнад главе, па је ту “борбу” изместила на локал, пребацивши је на два “Б” (Баваниште и Бајина Башта) где одлазе поједини српски академици, високи интелектуалци и лингвисти и велики песници и књижевници да и даље заваравају народ двоазбучном правописном фрулом и законима о “равноправности два наша писма” и “богатству двоазбучја”, узимајући још мало хонорара у неуставној и апсурдној БОРБИ ЗА ЋИРИЛИЦУ, кријући као змија ноге противнике ћирилице у борби,  тј. непријатеље које имају у таквој њиховој борби у којој неће моћи, на тај начин, никада да победе.

Најновији покушај лажног спасавања ћирилице на неуставној и апсурдној законској основи

Како се код нас (у Србији) поштују право и уставне и законске норме, по нашем убеђењу, најбоље се види по томе каква се игра спроводи око става првог Члана 10. Устава у вези са српским језиком и ћириличким писмом. Пише у важећем Уставу Србије из 2006. године јасно да се српски језик везује само с ћириличким писмом, а у пракси је више од 90 одсто хрватско национално и државно писмо. Дакле, једногласно, Скупштина усвоји закон коме нормалан човек не може лако запамтити без икакве потребе компликован наслов – Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. 

У том закону (гле новог правног и правничког чуда у Европи и свету!), овај нижи акт не спомиње, обавезно му надређену, уставну одредбу о српском језику и ћириличком писму, него се закон наслања (спомиње га експлицитно) на, такође нижи акт од Устава – Закон о службеној употреби језика и писама који није усклађен с уставном обавезом из важећег Устава од 2006. године, јер је то стари закон (из 1991) усвојен у складу са старим Уставом Србије из 1990. године и није усклађиван никада с јасним ставом првим Члана 10. Устава из 2006.

Шта каже Устав, а шта каже нови закон?

Питање  писма у Србији (као и у свим другим државама) решено је Уставом Србије тако што је његовим Чланом 10. прописана следећа народна обавеза о језику и писму. Најпре је прописана обавеза у вези с матичним службеним језиком матичног народа државе Србије, тј. српског језика и ћириличког писма (нераздвојно), а онда и обавезе у вези с другим језицима и писмима:

“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. (Став први, како је то технички истакнуто ради потпуне јасноће.)

Службена употреба  других језика  и писама уређује се законом, на  основу Устава.

У првом ставу тог члана не спомиње се закон јер сам став одређује повезаност српског језика и ћириличког писма нераздвојно, те се он мора директно применити без изузетка, како је то и у свим другим језицима. То значи: ћирилица је обавезна свугде у службеној употреби. Приватна се употреба не спомиње, јер се она не прописује уставом нигде. Али други народи, наравно, и приватно користе у свом језику своје писмо, јер нико није луд да сачињава појединачна (приватна)  писма за сваког појединца.

У пракси једино је у Србији данас допуштена неуставност за српски језик и ћириличко писмо. Само се у Србији гледа кроз прсте онима који, по продуженој југословенској пракси и политици, прогоне (замењују намерно или из незнања) из српског језика српску ћирилицу противуставном фаворизацијом латинице (у нашем случају, свакако, хрватске верзије латинице). Просто да здрав човек не поверује. У Србији данас – и после, планираног и унутра и споља, завршеног убиства Југославије бомбама – још влада крајњи антисрпски простачки цинизам – наметање Србима националног писма народа и државе у којој је уморено толико Срба (и) српске деце!

Станић: Нама је историја дала два писма, и тако мора да остане

Наведени одговарајући, подударан с прописима у свим другим уставима у Европи  и свету, уставни пропис о језику и писму могао је да стигне 2006. године на референдум како би народ изразио своју вољу, највише захваљујући ондашњем председнику Владе проф. др. Војиславу Коштуници, затим министру културе Драгану Којадиновићу и лингвисти мр Браниславу Брборићу, тада секретару Одбора за стандардизацију српског језика и помоћнику министра Којадиновића који су, у врло коректној сарадњи с управом Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (основано у Новом Саду 2001. године) предочили цитирано решење и понудили нам да га прихватимо. И ми смо га подржали, јер је (овде малопре цитирана) одредба била и остала сасвим јасна и исправна.

Закључак: српска власт неће да примени став први Члана 10. Устава Србије, а та примена по новом закону није ни могућа

Нажалост, све нове власти после те тадашње ретко да су и спомињале став први Члана 10. Устава Србије (у коме је народ прописао нераздвојно службени српски језик и ћириличко писмо), а редовно су све власти не само спомињале него су редовно и у потпуности спроводиле, и данас спроводе, само други став који се односи на мањинске језике и писма) и буквално су игнорисале донесени уставни пропис у ставу првом. Само српски језик и, нарочито, писмо у Србији – никако да дођу на ред код српских државника. Напротив, ако би нешто у вези с том одредбом и радиле српске власти у Србији чиниле су све за противуставно двоазбучје, тј.за латиницу како би се и даље ћирилица у пракси не само смањивала у проценту него данас има много области употребе српског језика без иједног слова ћирилице (нпр., продавнице, банке, рекламирање производа и исписи на њима, од приватних ТВ на државној (националној) фреквенцији готово ниједна не користи службено писмо српског језика и сл.

То у Србији више није само анархија у српском језику него је и све чешћи потпуни изгон (замена) ћирилице. А последњи вишеструко неуставан и апсурдан нови закон од 15. септембра 2021. године је својим садржајем доказао да ће се и даље само изигравати у широкој пракси, јер је такав закон практично легализовао оно што у Србији у вези са српским писмом влада већ 16. годину, уз оно што је слично владало све време после 1954. године.

Члан 10. Устава Србије примењује се само у делу који се односи на мањинске језике и њихова писма, а у пракси део који се односи на српски језик и ћириличко писмо не примењује се у око 90 одсто случајева

Дакле, закључак се може свести на једну реченицу: српска власт неће да примени став први Члана 10. Устава Србије, а та примена по новом закону није ни могућа.

……………..

[1] Овде се, разуме се, мисли на језик Срба, а преименоване „језике“ од  српско(хрватско)г језика (хрватски, босански/бошњачки и црногорски) нисмо узимали у обзир у вези с писмом јер је у њима, чак и када се код њих спомиње лажна равноправност писама, у пракси готово стопостотно у употреби хрватско писмо гајица, осим што су (ново)Црногорци мало „оригиналнији“ па су то хрватско писмо изменили/дорадили убацивањем тзв. меког ж и меког ш, али се, кажу, то ипак у пракси ретко среће у Црној Гори.

[2] Занимљив је случај Хрвата у вези с писмом. По прихватању или наметању католичког верозакона Хрвати су се много дуже од других Словена, па и Срба, служили глагољицом. У многим хрватским црквама њихови верски службеници служили су се глагољицом чак до 20. века. Све доскора (не знамо да ли је то и у овом часу) у Хрватској је постојало Удружење за неговање глагољичке баштине.

[3] Ante Lešaja, Knjigocid — uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih, SNV – СНВ, Zagreb, 2012.

……………………….

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments