Балкан и суседи Србије, Друштво, Преносимо, Република Српска, Слободе, Србија

Напади и убијања бошњачко-муслиманске војске у градовима и селима Србије

Споменик српским жртвама на Глођанском брду.- У злочину-масакру муслиманских снага 6. новембра 1992. над Србима код Зворника, убијено 126 цивила секиром, жицом, ножем, колцем…

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: СЕЋАЊЕ НА ГРАНАТИРАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИKА, ЛОЗНИЦЕ, ЉУБОВИЈЕ И БАЈИНЕ БАШТЕ У СРБИЈИ (1992-1995)

  • Деценијама бошњачка страна форсира наратив по ком су Срби дошли „однекуд са стране“ у Босну и Херцеговину са циљем да ратују, освајају итд. Међутим, прећуткује се важна чињеница да су Срби као народ вековима живели у Босни и Херцеговини што у потпуности одбацује било какву тезу о некаквој агресији.
  • Градови и села у Србији (тада СРЈ) такође у више наврата били мета напада бошњачке-муслиманске артиљерије. Ужа градска језгра Љубовије, Бајине Баште, Малог Зворника и Лознице (као и села која припадају овим општинама) били су засипани пројектилима различитог калибра.
  • Ови зли догађаји као и жртве чине део наше историје и стога заслужују да их памтимо и спомињемо.
  • На наш српски народ насртали су и већи и моћнији а све са жељом да нас асимилују, покоре, освоје, а неки чак и потпуно истребе. Управо зато и носимо обележје једног од најстрадалнијих народа у Европи.
  • Ови зли догађаји као и жртве чине део наше историје и стога заслужују да их памтимо и спомињемо.

Пише: Игор Митић, дипл. социолог,  Београд

Приличан број грађана Републике Србије није упознат са чињеницом да су током трајања рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) бомбардовани градови и села на територији Републике Србије (тада СРЈ) а који су смештени на десној обали Дрине. Током тих артиљеријских напада бошњачке-муслиманске војске страдао је већи број цивила српске националности, а годишњице ових догађаја већ дуго протичу у потпуној медијској тишини.

У сарајевском, бошњачком јавном дискрусу често се могу чути приче о наводној агресији Србије и српског народа на Босну и Херцеговину. Ове неосноване оптужбе немају упориште у реалности и плод су једног вишедеценијског покушаја да се одбрамбено-отаџбински рат представи као некаква агресија Србије на Босну и Херцеговину а Бошњаци као једине жртве. Са друге стране, српске (па и хрватске) жртве смишљено и плански се прећуткују. Деценијама бошњачка страна форсира наратив по ком су Срби дошли „однекуд са стране“ у Босну и Херцеговину са циљем да ратују, освајају итд. Међутим, прећуткује се важна чињеница да су Срби као народ вековима живели у Босни и Херцеговини што у потпуности одбацује било какву тезу о некаквој агресији.

Муслиманска зликовачка тројка: Изетбеговић – Ганић – Силајџић за време ратних сукоба у БиХ 1992-1995
Агресија бошњачке-муслиманске војске и напади на српска села и засеоке у БиХ

Kада већ говоримо о термину „агресија“, запитајмо се онда како се назива то што су управо бошњачке-муслиманске снаге нападале српска села и засеоке широм Босне и Херцеговине? Није ли акт агресије доћи на туђи кућни праг и протерати домицилно становништво како је то чињено Србима у Подрињу и свим другим деловима БиХ ? Kако назвати гранатирање градова и села у Србији од стране бошњачке-муслиманске армије? Или напад бошњачких војника из Буковице (Црна Гора) на српска села у општини Чајниче у фебруару 1993. године? Може ли се ово дефинисати као „агресија“?

Богата историја српског народа обележена је великим бројем значајних догађаја, од војних победа и непрестане борбе за слободу и независност, до великих страдања цивилног становништва. То су показали и Балкански ратови, затим Први светски рат, па Други светски рат а нажалост и овај последњи рат који је вођен у периоду од 1991. до 1995. (а на подручју Kосова и Метохије 1998-2000).

На многе историјске чињенице смо као народ веома поносни и све те значајне датуме обележавамо како доликује а наше славне претке, хероје па и многе владаре са пијететом помињемо уважавајући њихову борбу и жртву. Међу значајним датумима које обележавамо су нажалост и они тужни, трагични догађаји које сваки рат носи са собом а то су страдања. Српски народ који је тако дуго кроз историју био под окупацијом искусио је небројано пута сва та страдања. На наш народ насртали су и већи и моћнији а све са жељом да нас асимилују, покоре, освоје, а неки чак и потпуно истребе. Управо зато и носимо обележје једног од најстрадалнијих народа у Европи.

И сваки пут када смо обележавали те трагичне догађаје из наше бурне прошлости, провлачила се флоскула да „морамо опростити али не и заборавити“, „да морамо живети у миру и уз наду се таква збивања више никада више неће поновити“. Међутим, време нас је увек демантовало. Показао је то и овај последњи несрећни рат вођен на територији, сада бивше Југославије.

Алија Изетбеговић, на Гостовићу, код Зенице, постројио је припаднике злогласне јединице Ел Муџахид, која је дјеловала у оквиру трећег корпуса тзв. Армије БиХ и вршила бројне злочине над Србима

И овај рат током којег је српски народ поново страдао, донео је расуло, пустош, разарање. Рат као рат, разуме се, ништа добро и не може донети. Многи догађаји, иако су се збили не тако давно, остали су потпуно заборављени и у сенци неких других дешавања. Многа српска страдања неправедно су прећутана и запостављена а велику улогу у томе имају и наши медији али и поједини политичари који су опет „зарад мира у региону“ одлучили да ове битне датуме из наше новије болне историје тек тако препусте забораву.

Живот је изгубило преко 3. 200 Срба у нападима бошњачких-муслиманских снага

На подручју сребреничке регије, у периоду од априла 1992. до јула 1995. године у нападима бошњачких-муслиманских снага живот је изгубило преко 3. 200 Срба, док је више од десет хиљада људи рањено или су доживели неки други облик тортуре. Још је већи број оних који су прогнани са својих огњишта.

Припадници бошњачке-муслиманске војске спалили су преко стотину српских села и засеока на подручју сребреничке регије која обухвата општине Сребреницу, Братунац, Власеницу, Зворник и Шековиће. Сваки напад на српска села био је праћен тешким злочинима над цивилним становништвом.

Нападачи су вршили злочине на највеће православне празнике – Божић, Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан, Стефандан, Илиндан, Никољдан, Васкрс и др. По посебној окрутности остали су упамћени злочини над Србима у Скеланима, Бјеловцу, Подравању, Kравици, Залазју, Магашићима, Факовићима, Малешићу и другим местима где су бесомучно страдали српски цивили – углавном жене, деца и старија лица.

Осим напада на српска села, вршена су и гранатирања насељених места попут Братунца, Зворника и Шековића. Циљано су бомбардовани цивилни циљеви – породичне куће и стамбене зграде, дечија игралишта, верски и сакрални објекти, домови здравља, амбуланте а током тих напада бошњачке-муслиманске војске страдало је више десетина цивила, међу којима је било и деце.

Муслимани су нападали и Бању Ковиљачу изазивајући разарања и српске жртве
Напади и убијања у градовима и селима Србије

Ипак, важно је напоменути како су градови и села у Србији (тада СРЈ) такође у више наврата били мета напада бошњачке-муслиманске артиљерије. Ужа градска језгра Љубовије, Бајине Баште, Малог Зворника и Лознице (као и села која припадају овим општинама) били су засипани пројектилима различитог калибра. Гранатирања су вршена из правца муслиманских села (БиХ) где је била стационирана њихова војска. Нападачи нису бирали ни време, ни циљ већ су испаљивали гранате са намером да изазову што је могуће већи хаос и што већи број жртава. О својим „подухватима“ неретко су и сами говорили, током и након самог рата.

Управо ови градови – Лозница, Мали Зворник, Љубовија, Бајина Башта, били су у том периоду препуни прогнаника из сребреничких и братуначких села, које је несрећни рат или боље речено бошњачка политика довела у ова места. Улице су биле препуне деце и цивила и сви су они били потенцијалне мете неселективног гранатирања.

Најинтензивнији напади територију Републике Србије (тада СРЈ) догодили су се крајем 1992. и почетком 1993. године. Ипак, контраофанзивом ВРС у фебруару 1993. успешно су одбрањена српска села али и граница са Србијом. У наставку ће бити наведени само неки од случајева гранатирања наше државе који су иначе евидентирани и објављени у Трећем извештају Владе СРЈ.

Убијања на подручју Бачеваца у Бајиној Башти

Припадници бошњачке-муслиманске војске су 5. октобра 1992. извршили напад на српска села Факовићи и Бољевићи у општини Братунац која су запаљена приликом чега је страдало 26 српских цивила, Бошњачки-муслимански војници никога нису штедели а преплашено цивилно становништво тада је покушало чамцима да се пребаци на територију Србије у суседне Бачевце. Бошњачки-муслимански војници отворили су ватру на ове људе и неколико граната циљано је испаљено на место Бачевци које припада општини Бајина Башта. Том приликом, према српским подацима, било је шесторо погинулих и рањених.

Село Бачевци у општини Бајина Башта било је место агресије оружаних снага муслимана на Србију са бројним жртвама

Медији су тада пренели и исповест Српкиње коју је ранила муслиманска граната и која је пребачена у болницу у Ужицу, где јој је указана лекарска помоћ. Бошко Вуковић, српски војник испричао је новинарима Радио Телевизије Нови Сад детаље о нападима муслиманских снага на Бачевце наводећи како је у нападу једна жена погинула, док је троје цивила повређено а да је том приликом оштећена чак и сеоска православна црква.

У извештају је забележен и напад на аутобус Саобраћајног предузећа „Ракета“ из Ужица који је саобраћао на редовној линији Бајина Башта – Београд. На ово цивилно возило у Малом Зворнику пуцали су припадници муслиманске војске. Злочин се догодио код бензинске пумпе на десној обали Дрине, а пуцано је из аутоматског оружја са леве обале Дрине са територије Босне и Херцеговине па је пет метака погодило аутобус. Том приликом рањена је једна Српкиња, прогнаница из Братунца.

Оружани напади и жртве у Бајиној Башти

Најтеже је прошла Бајина Башта која је неретко била мета бомбардовања. Народ је овде често живео у атмосфери сталне стрепње, страха и неизвесности. 16. јануара 1993. припадници бошњачке – муслиманске војске предвођени Насером Орићем напали су Скелане (општина Сребреница) приликом чега је убијено 69 српских цивила, а око стотину их је рањено. Припадници бошњачке-муслиманске војске тада су напали колону српских избеглица која је покушавала да пређе Скелански мост како би се пребацили у Бајину Башту. Иако су видели да су тој колони били искључиво цивили, жене и деца, нападачи су снајперима засули колону приликом чега је убијено и рањено више цивила. Неколико граната пало је на сам центар Бајине Баште, где је такође било погинулих и рањених.

Оружане снаге БиХ извршиле су бројне агресије и нападе на Бајину Башту 1992-1995 године

Дана 31. јануара 1993. са положаја бошњачке-муслиманске војске испаљено је неколико граната на територију Бајине Баште и тада је у месту Перућац рањено и страдало троје српских цивила.

Дана 1. фебруара 1993. године у 13,30 часова муслиманске формације су гранатирале село Доња Буковица у општини Љубовија приликом чега је погођена једна породична кућа која се налази у насељу Kарловнице на десној обали Дрине. Породица Петровић је само пуким случајем избегла злочин сакривши се на време.

Гранатирања Љубовије и Бање Ковињаче

Дана 4. фебруара 1993. муслиманске снаге су из правца Незука, са територије Босне и Херцеговине на левој обали Дрине испалили гранату у правцу Љубовије која је ранила једну особу и оштетила кућу и аутомобил породице Петровић у ул. Војводе Мишића у центру града. Још један напад на Љубовију десио се 24. марта 1993. када је граната испаљена са муслиманских положаја пала на насеље Читлук у Љубовији у близини породичне куће Пејића, направивши велики кратер и причинивши већу материјалну штету.

Муслиманске формације су 27. фебруара 1993. на Бању Kовиљачу испалили гранату из непознатог артиљеријског оружја, која је пала на сам центар ужег градског насеља и то на 200м од основне школе „Вера Благојевић“. На лицу места сакупљено је 4кг делова гранате. У непосредној близини било је доста деце а само пуком срећом избегнута је већа трагедија.

Љубовија у Србији је била честа мета оружаних напада муслиманско-бошњачких снага

Један од већих злочина догодио се 12. марта 1993. када су припадници бошњачке-муслиманске војске из правца Незука испалили неколико граната на подручје Бање Kовиљаче (општина Лозница). Гранатиране су улице Маршала Тита и Жикице Јовановића. Том приликом је погинула једна осамдесетогодишња старица, а током напада на Лозницу рањено је шесторо цивила. Жртва је иначе била Вера Вукашиновић /80/ која је била пореклом из Јање код Бијељине а живела је у Бањи Kовиљачи. Осим људских жртава причињена је и велика материјална штета.

Дана 10. маја 1995. припадници бошњачке-муслиманске војске су гранатирали центар Малог Зворника приликом чега је погинуло и рањено петоро српских цивила.

Прошле године су припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске (МУП РС) позвали на саслушање већи број Бошњака, бивших припадника тзв. Армије БиХ у вези са злочином над српским цивилима током гранатирања Зворника и Малог Зворника. Истражне радње су и даље у току.

Завет ћутања НВО у Србији над злочинима грађана Бајине Баште, Лознице, Малог Зворника и Љубовије

Данас често можемо чути приче „како у Србији није било рата“. Међутим, треба питати становнике Малог Зворника, Бајине Баште, Лознице и Љубовије како су они живели у периоду од 1992. до 1995. године? Требало би их питати како су подносили гранатирања и како су опстајали у тој атмосфери сталног страха, те како су они доживљавали тај период „мира“. Најбоље би било питати и све запослене у болницама, домовима здравља и амбулантама из подрињских градова, колико је српских цивила и рањеника било збринуто у том периоду, те у каквим условима су радили и са каквим су се све проблемима ти лекари суочавали.

Бомбардовање села и градова на територији Србије (СРЈ) никада није било предмет озбиљнијег истраживања. О томе се не говори, нису покренути никакви судски поступци а врло ретко се у јавности спомињу и ови догађаји и невине жртве.

Мали Зворник уз саму реку Дрину био је на удару муслиманско-бошњачких оружаних снага

Невладине организације у Србији су више заинтересоване за страдање припадника бошњачког народа те су недавно издали и јавно саопштење како осуђују „гранатирање бошњачког села код Прибоја када је у нападу припадницка тадашње Војске Југославије (ВЈ) страдало троје цивила“. Сваке године бројни медији у Србији, који себе називају „либералним, отвореним и објективним“ редовно подсете на то страдање троје бошњачких цивила. Са друге стране, никада се нису сетили да подсете или осуде злочине над грађанима Бајине Баште, Лознице, Малог Зворника и Љубовије баш као што нису показали ни претерано интересовање када је реч о жртвама из наше братске Републике Српске.

О нападима на градове и села на десној обали Дрине, данас сведоче једино по који кратер на улицама или оштећења од гелера по зградама и кућама. Морамо схватити да и ови догађаји као и жртве чине део наше историје и стога заслужују да их памтимо и спомињемо.

Линк

https://www.koreni.rs/da-se-ne-zaboravi-secanje-na-granatiranje-malog-zvornika-loznice-i-gradova-u-srbiji/

Извор: https://mojarecmojblog.blogspot.com/

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Микић Сања
Микић Сања
3 месеца раније

Neka Sretenje Gospodnje bude svedokom!