Друштво, Лист "ПОЛИТИКА", Политика, Србија

Мора да се онемогући утицај новца на уређивачку политику

РАЗГОВОР ПРЕДСЕДНИКА СРЈ СА УРЕДНИШТВОМ ЛИСТА И РУКОВОДСТВОМ КУЋЕ „ПОЛИТИКА”

 

  • Ваља раздвојити финансијско-материјално пословање од уређивања листа. –
  • Ко се држи тог правила излази из највећих проблема и не посрће. –
  • Морају се наћи бране утицају новца, јер новац обесмишљава смисао новина. –
  • „Политика” је имала посртања, али никада није упала у сензационализам. –
  • Сензационализам је лажна слобода коју медијима наводно нуди демократија. –
  • Пратити одговорно политички живот у медијима значи поштовати изборну вољу грађана. –
  • Први број ослобођене „Политике” у ноћи 5. октобра био је први знак наше демократије

 

12. јул 2001.

Пише: Јово Вукелић

Слободни медији могући су само уколико се строго раздвоји финансијско-материјално пословање од уређивачке политике – главни је закључак око кога су се, у скоро двочасовном разговору, сагласили председник СРЈ Војислав Коштуница и уредништво листа. Погубан утицај новца на медије познат је у свету и тамо важи правило да се ти послови не мешају.

У разговору са председником СРЈ руководство листа и куће „Политика” упознало је високог госта са успешним резултатима које лист „Политика” и цела кућа остварују после октобарских промена када је дотадашње руководство листа и куће оставило све у расулу.  Такође, у разговору су предочени планови развоја и опоравка листа и куће у наредном периоду.

Н и к а д    в и ш е

Подсетио бих, да је „Политика” најстарија новинска кућа на Балкану, а ја се надам да ће ускоро бити не само најстарија, него и најбоља – рекао је Дарко Рибникар, генерални директор, поздрављајући госте. – Она је једна од најстаријих у Европи и 25. јануара 2004. године обележиће 100-годишњицу  рада.

„Политика” је била највећа новинска кућа у претходној Југославији. Њена профитабилност и техничко-технолошки примат трајао је до краја осамдесетих година прошлог века!

Дарко Рибникар, директор “Политике”

Од почетка деведесетих почиње заостајање „Политике” у две  најнажније области – издавачкој (стагнација и пад тиража)  и штампарској. У већем делу протекле деценије „Политика” АД је сгагнирала и пословала са губицима.

Упали смо у једну деценију тешке кризе и кадровске и уређивачке, а пре свега моралне: Политика” се срозала до тешких дубина. Ми се заиста боримо да се то време више никада не врати и то нам је и главни циљ. Значи: да никад више не будемо орган групе људи, једне странке, једног човека, једне породице, ма кога, него да покушамо да  „Политика” поново буде оно што је  некад била – што независнија, спремна да прати савремене токове у друштву. Тај посао је тежак. Направили смо стабилизациони и развојни план. Међутим, губитак „Политике”, који је утврђен 31. марта 2001. године, изузетно је висок. Дужни смо и испоручиоцима папира, држави Србији, Комерцијалној банци итд.

Значи, још се боримо с великим тешкоћама да изиђемо из тих губитака, да њихов износ смањимо. Што се тиче државе Србије, верујемо да ћемо доста брзо пребити обавезе и потраживања. Са Комерцијалном банком, која је наш партнер и највећи кредитор, такође смо постигли један споразум који још није реализован, али надамо се да ће се реализовати, о отписивању трећине дуга и репрограмирању остатка дуга, тако да бисмо добили доста „ваздуха” да идемо даље.

Наш развојни план се пре свега заснива на повећању производње и увођењу три нове офсет ротације за штампање у колору, и то заиста по највишим европским графичким стандардима за офсет штампу. „Политика” АД  је 1990. године са познатом светском фирмом ГОС из Велике Британије склопила уговор за испоруку пет најмодернијих офсет ротација. До краја децембра 1992. године Политика је платила 31 милион ДЕМ, од уговором предвиђених 55 милиона ДЕМ. Машине су завршене, али нису испоручене с обзиром на то да је Политика АД годинама (позивајући се на вишу силу, распад СФРЈ, санкције међународне заједнице, а у новије време и на претрпљену ратну штету) о томе водила судски спор. Ново руководство постигло је с фирмом ГОС споразум о поравнању (потписан средином маја 2001. године) у којем је дефинисано да ГОС за уплаћени новац и додатних 750 хиљада фунти испоручи, транспортује и монтира, уз све гаранције, у нашој штампарији у Крњачи три офсет ротације у низу и у њих унесе електронику генерације 2000.

Н а ј м о д е р н и ј а    ш т а м п а р и ј а

Неопходну суму новца ћемо ус-пети да нађемо са нашим партне-рима, а у питању је конзорцијум  банака у коме би биле Комерцијална банка, Војвођанска банка и Делта банка. Убеђени смо да ћемо то успети. Главни нам је циљ да до раног пролећа идуће године проради та најмодернија штампарија. Уз то, без обзира на ове губитке и изузетно тешку ситуацију „Политика” има изузетно значајну имовину. У центру града има кућу у коју сте Ви сада ушли, која има 20.000 квадрата, од чега 12.000 квадрата пословног простора и 8.000 квадрата индустријског простора. Ако иселимо ову штампарију доле и пребацимо ту модерну штампарију У Крњачу, овај просор овде можемо да искористимо на сјајан начин – да га издамо, а ту је и низ других варијанти.

Зграда „Политике“ у Македонској улици: због дугова постала је  убрзо  власништво Комерцијалне банке (снимио: Д Ћирков)

„Политика” АД има на почетку индустријске зоне поред аутопута – према Панчеву, ограђени простор од 12 хектара од чега је 20.000  квадрата под кровом.  Затим, располажемо могућношћу, а имамо и пројекат да направимо једну палату, на плацу поред Политике, да је градимо и делимо са неким партнерима.

Имамо и 1.100 киоска, продајних места широм Србије и Југославије који су дати приватницима у закуп под неповољним условима и на штету „Политике“. То је такође је дан велики неискоришћени капитал.

Имамо доста невоља са нашом -до сада – извршеном приватизацијом. Ми не мислимо да је то извршено на најбољи могући начин. Циљ нам је да све урадимо у духу новог Закона о приватизацији. Цела својинска трансформација се преиспитује у Комисији за испитивање злоупотреба у области привреде. Мислимо да ће нас то ипак довести у ситуацију да прихватимо да радимо на прави начин, у том погледу имамо низ разних добрих идеја.

Могуће је претварање „Политике” АД у једну акционарску корпорацију састављену од више акционарских друштава. У најбитнијим друштвима бисмо задржали контролни пакет акција, али бисмо прихватили аранжмане и са другим партнерима који имају велике пакете акција. Но, то нас тек чека као један велики задатак.

Рекао сам већ да немамо довољно сопственог капитала и због тога, са банкама тражимо и потенцијалне партнере, стратешке партнере. Као што сами знате, у целој нашој земљи постоје такви проблеми, па смо и ми део тих проблема.

Иако је наша штампарија стара, она се доста ангажовала ове године тако да сада штампамо 14 листова других издавача.

Цела наша издавачка област, где постоје три дневна листа и 14 периодичних, биће доведена у пословну равнотежу када будемо решили питање губитака. Свима који буду пословали са губицима биће пружена реална шанса да се ревитализују. Покренућемо нова комерцијална издања, за шта већ постоји интерес.

С и н о н и м   з а   н о в и н е

Природно, лист „Политика” мора бити носилац ревитализације целе куће.

То је матично издање, симбол куће и њенње основне мисије.

У минулих осам месеци огромних напора редакције и руководства лист „Политика” повратио је у знатној мери своје место на тржишту штампе порастом реалног тиража, а што је у овом часу још важније читаоци су почели да поново верују „Политици”.

О листу „Политика” више ће нешто рећи садашњи в.д. главног и одговорног уредника Војин Партонић, ја бих само инсистирао на неопходности даљег јачања и укупног унапређивања листа – уређивачки, кадровски, графички и технолошки – како би „Политика” постала поново синоним за новине на нашим просторима.

С тим у вези на последњем заседању Управног одбора „Политике” АД формиран је предлог о измени Статута „Политике” АД ради спајања функција генералног директора „Политика” АД и главног уредника листа „Политика” како би се боље усклађивале пословне и уређивачке функције „Политике”, при чему би генерални директор у својству главног уредника одређивао стратешке правце уређивачке и пословне политике листа „Политика” за чије би свакодневно извршење био задужен одговорни уредник.

Овај предлог изазвао је различите коментаре и тумачења у кући и ван ње, желео бих да и Ви то знате, а могао би да проузрокује полемичну расправу на Скупштини акционара „Политике” АД заказаној за 16. овог месеца кад се измене Статута и усвајају“.

С в и   с м о   о д а х н у л и

Нема демократије без слободног новинарства, нема слободног новинарства у Србији и Савезној Републици Југославији без слободне „Политике”, рекао је Војислав Коштуница, председник СР Југославије.

Зато је наша велика обавеза што се тиче „Политике”, која је и посртала и, поред овог свог светлог лица, имала, рећи ћу, потпуно отворено, још тамније наличје. Јер, оно што је била величина „Политике” у деценијама њеног постојања, у оном наличју је превазишла други начин највеће домете „Политике“ – у злу, у острашћености. „Политика” се последњих месеци, од 5. октобра, враћа себи.

Факсимил “Политике” од 6. октобра 2000. године

Када смо видели прву страну „Политике” 6. октобра сви смо одахнули. За мене је то био најсигурнији и најпоузданији доказ, можда и важније него да погледам кроз прозор шта се на улицама дешава – то како изгледа прва страна „Политике”. Наравно, многа  искушења  су  пред   нама, пред „Политиком”. Ја бих хтео да истакнем да је овај мој долазак у „Политику” данас покушај да се то највредније и за земљу најзначајније и најпотребније кад је реч о листу „Политика” и њеним издањима  политички  подржи,  охрабри, подстакне, а с друге стране да се у разговору који ћемо водити утврде све тешкоће с којима се „Политика” суочава, и не само она, него и други медији, и не само други медији, већ демократија, млада демократија у нашој земљи, и шта то троба чинити да се те тешкоће отклоне

Наравно, кад говоримо о демократским променама у нашој земљи себи постављамо питање не чинимо ли нешто од онога што су недемократски, ауторитарни предход ници у деценијама раније чинили, како то да избегнемо, каква ограничења објективно, правно, законски себи да поставимо, а с друге стране шта да учинимо, намећући одређена ограничења сами себи, не правна, не законска, већ неписана, кад је реч о поштовању нечега што је демократски поступак и што су јавност слободе.

И да будем потпуно отворен: и кад је реч о дневном листу „Политика”, и кад је реч о новим властима у Савезној Републици Југославији, из дана у дан се питамо шта смо постигли, чиме се можемо подичити, чиме се, напротив, можемо посрамити. А има и тога јако много. У томе има старих навика, старог начина понашања, као да се нисмо навикли на нову улогу. Сви треба да се навикнемо на нову улогу – и то је основно правило демократије, на ту променљивост улога: да је све релативно, да сте данас власт, а сутра опозиција, а затим од опозиције поново власт, и тако даље. Ми се до краја нисмо на то навикли. Говорим заиста  потпуно отворено.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

ЛИСТ „ПОЛИТИКА“ У ПРОТЕКЛОМ ДЕВЕТОМЕСЕЧНОМ ПЕРИОДУ 

Повратак читалаца, угледа и утицаја

Извештај   о раду колегијума листа „Политика” од октобра 2000.  до јула 2001. године

Извештај поднео: Војин Партонић, в.д. главни и одговрни уредник “Политике”

За протеклих девет месеци, од 5. октобра до данас, „Политика” је постигла јединствен подвиг – успела је да, после шест година срозавања, од којих су последње биле катастрофалне, поврати углед и утицај у јавности, да врати читаоце који су је напустили и да на тржишту заузме место које јој је некада припадало.

Затечени тираж од четрдесетак хиљада примерака дневно, од чега је већи део дељен бесплатно, члановима СПС и припадницима ВЈ (што је укинуто) повећан је на 85.000 до 90.000 преко недеље, и 120.000 до 135.000 примерака петком, суботом и недељом.

Војин Партонић: пример врхунског професионалца, частан и објективан новинар и уредник

Важно је напоменути да је „Политика” боље од свих осталих дневних листова поднела удар поскупљења од 4. маја (када су новине скочиле са 10 на 15 динара). Првобитно изгубљених 15.000 продатих примерака дневно надокнађено је у следећих неколико недеља, тако да је данас тираж „Политике” отприлике онолики колики је био уочи првомајских празника, мада се већ ушло у летњи период, када тиражи традиционално падају.

Повратак професији

Успех којим „Политика” одиста може да се подичи јесте што је у протеклом деветомесечном периоду „разрадила” све умногоме умртвљене и успаване делове редакције, па и готово све доскора још заплашене, фрустриране појединце, који су у претходном шестогодишњем периоду много тога лошег доживели у „Политици”, и на професионалном и на личном плану.

Са руководећих положаја (па и из листа), уклоњени су сви „манипулатори” људима и новинама, а сачувани су „изманипулисани”, већином млађи новинари, годинама уцењивани пријемом у стални радни однос, платама и напредовањем.

Може се рећи да данас новинари „Политике” раде слободно, без страха и устезања, а уредници не изигравају цензоре, већ пре би се рекло менаџере једног све уигранијег тима.

Ваља напоменути да је у току девет месеци у стални радни однос примљено двадесетак досадашњих „хонорараца”, чиме је – уз петнаестак младих, образованих људи примљених на конкурсу за хонорарне сараднике Београдске рубрике – обављено значајно подмлађивање редакције.

Повратак традицији

Од 5. октобра, „Политика” се строго држи професионалних правила, која су део њене светле традиције, а била су сурово погажена у протеклом периоду: настоји да што објективније извештава о најважнијим догађајима и кретањима у земљи и свету и да их што свестраније анализира, да хвали што је за похвалу и да куди што је за покуду, да критикује негативне појаве и њихове носиоце, али не и да се обрушава на личности или води хајку на њих, да избегава мешање у „туђе редакцијске послове” и не улази у непотребне сукобе са другим медијима.

Строго се чувајући од било каквог приклањања било којој од „струја” у актуелном политичком амбијенту, не пристајући да буде било чији „медијски привезак” и унапређујући сопствену објективност, непристрасност, самосталност и професионализам, „Политика” стиче прилику да убудуће буде знатно бољи и јачи, а и у јавности још прихваћенији и утицајнији лист.

Повратак „моћника”

 

Наравно, када неки лист постане јак и утицајан, није неприродно када побуди интересовање разних појединаца или група, које би радо да га подреде себи, својим потребама или интересима својих налогодаваца или истомишљеника. На удару се, тада, редовно нађе уређивачка политика листа.

Када је „Политика” у питању, она се овог пута нашла на удару финансијског моћника, који би на основу крајње сумњивих потраживања у односу на читаву кућу „Политика” желео да подјарми лист „Политика”, односно да његову уређивачку политику веже за сопствене или интересе групе са којом би да тргује.

Уосталом, када је директор Комерцијалне банке у питању, никада није јасно да ли је он појединац или група, односно у чије име наступа.

Најновији трик Љубе Михајловића, у претходном периоду члана, а сада председника Управног одбора „Политике”, јесте покушај обједињавања функција генералног директора куће „Политика” и главног уредника листа „Политика”.

Љубомир Михајловић, звани Љуба Шиптар, ставио је у договору са тадашњом владом Србије шапу на имовину „Политике“

То је решење које, како је објашњено, обезбеђује склад између финансијске ситуације и уређивачког концепта листа.

С обзиром на то да је познато како је у претходном периоду такав склад усрећио „Политику” (обогатили се руководиоци куће и банке, а „Политика” доведена на просјачки штап), нема изгледа да би то сада нагло могло да постане идеално решење. Банкар се, изгледа, притајио за неко време, не би ли имао могућност да процени ко је јачи на српској сцени, па да му понуди на длану  лист „Политика”.

Уколико је понеко у Србији и заборавио да се нешто догодило 5. октобра, то у листу „Политика” свакако није заборављено. Искуство је сувише болно да би се дозволило његово понаљање. Лист, уосталом, још један такав удар не би поднео.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Н о в и    м о н о п о л и

Кад је реч о јавним зборовима, демонстрацијама, митинзима оних који су до јуче били власт. Ту извештавање мора бити потпуно слободно. Морам рећи да су мене, а целог живота сам се борио за демократске промене у Србији, две ствари осоколиле и увериле да је до тих промена дошло, иако ће тај ход по демократији бити ход под мукама. Прва је, оно што сам већ рекао, први лист „Политике” који сам видео 5. октобра, а друга, када сам сада видео да они који су до јуче били власт демонстрирају, користећи неке од оних техничких реквизита које је некадашња опозиција користила, попут пиштаљки и тако даље. То говори да се ствари у најбољем смислу мењају, да власт постаје нешто што је релативно. У демократским режимима власт је нешто релативно, а у недемократским режимима власт је апсолутна, непоновљива.

Све је то охрабрујуће, али, наравно, морамо отворених очију посматрати и уочавати те појаве које су другојачије. Њих има и у медијима. Има тежњи да се успоставе нови монополи, да се стари монополи замене новим монополима, да се партијски утицај, на један мање или више прикривен начин опет осети у новинама, да она непропорционалност у представљању различитих политичких струја и оријентација сада буде замењена опет једном новом непропорционалношћу. Мора се једноставно чути сваки глас, сразмерно својој снази. То је неко основно, рекао бих скоро више физичко него политичко правило, које важи у демократском свету. Сваком по његовој снази и по правој мери, и по ономе што представља у политичком животу. А то што представља у политичком животу се врло једноставно квантификује бројем освојених гласова на изборима. Уколико се човек тога држи у представљању свих тих струја различитог политичког мишљења не може никада да погреши.

Г л а с    р е д а к ц и ј е

Уопште, ствар је у томе што су у земљама које су имале сретнији развој него што смо ми имали, када је реч о демократији и о слободи медија, о слободи штампе, развијена одређена правила која скоро да имају карактер чврстих неупитних правила која постоје у неким природним и техничким наукама. Нема се ту шта расправљати. Неке ствари су већ поодавно утврђене. Рецимо, та на који начин су медији дужни да прате политички живот у једној земљи, узимајући у обзир различите политичке ставове и различите струје мишљења. Чак се нешто од тога не мора, или се у демократском свету не регулише законом.

Ми наравно имамо велики проблем у томе што имамо праву шуму прописа, који нису примерени времену, имамо једну ужасно велику празнину у прописима. Ми ћемо једноставно имати та правила која су већ утврђена у демократском свету, у Европи пре свега, у Европској унији, ка којој идемо, и ту никаквих спорова нема. На тај начин се ствари морају мењати и у новинарству, у једном другачијем, одговорнијем односу према нечему што је истина, а истина је увек сложена и закучаста, не једноставна, и једнострана, не црно-бела.

Када се бирају они који новине уређују, главни и одговорни уредници, треба да се чује глас редакције. То је опет једно врло чврсто правило.

Друго правило које не може уопште бити доведено у питање, јесте да они који се старају о материјално-финансијском пословању једне куће, своје послове треба да одвоје од оних других који се баве уређивањем листа.

Ако се тих правила држимо онда наравно никада двоумљења неће бити. Ако се тих правила држимо онда ће, чак и упркос тешкоћама у којима се налази и цело друштво, судбину друштва и народа делити и велики лист „Политика” у овом тренутку. Ако се тих правила држимо онда ћемо и у највећим недаћама и искушењима успети да из проблема испливамо.

Демократијом и демократским поступцима,  поштовањем  демок­ратских правила се сваки проблем да превазићи. Непоштовањем тих правила, тражењем узора у нечем другом што није демократија, напротив, проблеми ће постајати све већи и већи. Ми можемо имати привид да смо их решили у једном тренутку, али ће проблеми нарастати и постајати све озбиљнији и све тежи, а онда нам се може десити да се обремо опет у једном идеолошки промењеном контексту, али у једном политичком животу и у једном друштву које ће више наличити на недемократију него на демократију. И зато још једанпут подвлачим, ту су медији да то спрече, а међу медијима свих ових деценија, ево већ два века, мада је овај други тек окрњен, часно ту улогу носи „Политика” и на томе ја вам свима честитам, рекао је Коштуница.

П и с м о   о   н а м е р а м а

Ових дана смо у „Политици” објављивали наша „писма о намерама“ о нашем развоју наредних година. Основно је у њима да се „Политика” отвара према себи и својој читалачкој публици, која је углавном срж наше савремене, да тако кажем – грађанске интелигенције, и да се „Политика” отвара према свету. Али се и свет отвара према „Политици”, рекао је Мирко Ђекић, заменик генералног директора „Политике” АД.

После првог таласа како ми то зовемо, лутајућег финансијског капитала који је желео контакте са нама сада су највеће светске медијске, пре свега европске групације, на врло озбиљан начин почеле да се јављају и да предлажу сарадњу. Не могу да Вам откријем много више детаља, али ћу изнети један: први контакт са простора старе Југославије највероватније ће бити са једном хрватском медијском групацијом, и то на њихов предлог. Ми смо рекли: дабоме, хоћемо да будемо не само балканска, не српска, србијанска, него европска, светска новинска кућа која покрива ове просторе. Једна медијска групација из Софије је заинтересована за сарадњу и ту је било првих контаката. Започети су и разговори и са нашим колегама из Скопља. Укратко, ако је реч о улози нас новинара и новинских кућа у новом поновном информативном повезивању ових подручја, а при томе мислим не на СФРЈ, него уопште на југоисточну Европу, онда се „Политика” у том погледу јавља и као нека врста окоснице.

У другој области, економској, правној када је реч о акционарству и о приватизацији, ми такође имамо веома отворен концепт. Дарко је у свом уводном делу истакао нашу намеру да задржимо пакет акција над неким областима, пре свега неким листовима. Лист „Политика” неће бити акционарско друштво пре 2004. године, управо због те симболике – да заиста сто година буде самосвојна. Све остале области, рачунајући издавачку и графичку, биће акционарска друштва обједињена у компанији „Политика”, закључио је Ђекић.

Као финансијски директор и као члан Управног одбора, Љубодраг Чудомировић је објаснио да је у овом телу, од укупно шест чланова, и генерални директор Дарко Рибникар и директор штампарије Банзић. Тројицу преосталих чланова требало би да представљају највећи акционари. Нажалост, један од њих, иако није наш највећи акционар, истовремено представља и нашег највећег повериоца, а ради се о Комерцијалној банци. Кажем нажалост, због тога што је наша идеја да у будућем времену, уз напоре које чинимо у уређивању листа и враћању најбољим традицијама српског грађанског демократског друштва, лист поставимо и у економском смислу на здраве ноге. Јер, само независан лист и независна кућа, какву сви желимо да буде, може то заиста бити ако нема дугове.

Б а л а с т    д у г о в а

Како су дугови наслеђени од старог режима, нешто што оптерећује цео колектив, онда се разумљиво и у другачијој атмосфери праве и саме новине. Стога, јавно нисмо објашњавали иницијативу која је недавно покренута на Управном одбору да се промени Статут „Политике”. Наравно, ми не мислимо да је Статут оченаш, кога се морамо слепо држати. Али ако ту и буде неких промена уверени смо да оне пре свега треба да буду на линији да се акционарима придруже пре свега јавне личности и интелектуалци од интегритета који нису оптерећени ни наслеђем прошлости, ни партијском припадношћу некој од данашњих странака на политичкој сцени. У том случају мишљења смо да би ти људи у Управном одбору били неопходна противтежа акционарима и да им помогну да на новине и јавно написану реч не гледају искључиво из угла новца или, пак, само политичких интереса отеловљених у новцу.

Ми најављену измену Статута нисмо желели да актуелизујемо на политичкој сцени, јер мислимо да би то само додатно и непотребно оптеретило јавност и још се надамо да ћемо то успети да решимо у кругу акционара међу којима су и сви запослени, а они самим тим двоструко заинтересовани. Ово најпре стога да се више никад не догоди да уређивачка политика „Политике”, или било ког њеног гласила буде у функцији појединачних интереса и да из тога уследи економска катастрофа која нам се већ догодила. Напротив, треба да буде обрнуто: да сви наши економски потези буду подређени пре свега тржишту и тржишној утакмици, јер само слободан и демократски уређивани лист има гаранцију да ће успети на тржишту.

Ту долазимо до још једне ствари која је врло важна и где опет имамо неке стандарде када је реч о уређивању новина. Што се тиче листа ове врсте који је институција, кад је реч о људима који на неки начин креирају новине, формирају је, у њему треба да се нађу људи који формирају иначе јавно мишљење у земљи, који су из саме куће „Политике” и, наравно, животно заинтересовани за ове финансијске токове који омогућавају да „Политика“  живи и преживи“.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Освајање и губитак слободе

Хтела бих да кажем да нам је јако мило што сте Ви тренутно човек политике, али сте превасходно човек науке и човек културе. И бескрајно нам је драго кад Вас видимо на концертима. Хоћу само да Вас питам да ли имате приватно времена да прочитате нешто сем новина и службених списа и како одржавате тај елеменат своје приватности и интелектуалне личности. Имате ли за то времена, питала је Бранка Оташевић, уредник Културне рубрике.

Председник Коштуница је одговорио:

„То ми је, можда, најтеже у свему. Поједностављено речено освојили смо слободу за земљу у којој живимо, за земљу чији сам део, а изгубио сам своју слободу. И слободу кад је реч о схватању живота и повучености и слободу кад је реч о бављењу науком и читању лепе књижевности. Свега тога сам увелико лишен, или тек ту и тамо могу себи да приуштим, а још више да маштам како ћу, када се прилике среде, моћи опет да се вратим свом послу који ми је први.

Покушао сам да у политици спојим и једно и друго. Те две области су веома различите. Један велики немачки социолог Макс Вебер одржао је два предавања у којима је врло јасно указао како се политика и наука у свему разликују. Ја сам покушао у ствари да ипак, упркос свему, спојим једно и друго: да у политику унесем и нешто што је лепо и нешто што је објективно, научно.

У оваквим преломним тренуцима и у недосадним временима и у државама, које толико дуго нису биле нормалне, кад кренете једвим другим током, кад све ствари дођу на своје, кад, једноставно, нема великог интересовања за политику, кад је ствар у том интересовању заправо питање само да ли ће порези за коју стопу бити мало мањи или виши, кад људи немају интерес ни да изађу на изборе, онда тог искушења и тог изазова нема.

Али сам сигуран, знајући своју властиту природу, да онда у тој и таквој досадној политици не бих ни био. Таква политика била би крај мог политичког ангажмана.

Наравно, прижељкујем, али не само из ових личних, себичних разлога да што пре дођемо до тога да почнемо да живимо тим животом, на крају крајева, да живимо у једној нормалној, а истовремено досадној држави, како сам говорио у самој кампањи и што представља једно од мојих главних предизборних обећања.

У овој општој тежњи да се следе европски и светски токови и правци развоја, природно је да „Политика” тим путем иде и да треба да буде не само балканска, него европска и светска новина, али нипошто по цену да престане да буде српска и југословенска новина. Јер, на тај начин је она настала и наставши успела је да буде и једно и друто. Тада, пре скоро стотину година, она је заиста била и српска, али и европска. И данас, на почетку овог века, „Политика” ће остати оно што јесте ако та оба својства задржи“.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: 

Коштуница  је нагласио: „ Једно од чврстих правила у политици јесте да се морају поставити одређене бране утицају новца, било да је реч о „Политици” или другим новинама, иначе све би се извргло у своју супротност и све би постало обесмишљено. Уколико би у политици одлучивао пре свега новац, а не програм и не политички програми, онда би политика изгубила смисао. Уколико би у медијима одлучивао новац, а не уређивачка политика и све остало, онда би новине изгубиле свој смисао.

Мислим да то треба да представља једну оријентацију „Политике” и да се држимо оног што је већ правило у демократском свету. Ма колико новац био важан његов утицај мора бити регулисан, мора бити ограничен, у сваком случају не може бити одлучујући, било да је реч о политици, било да је реч о уређивању“, рекао је Коштуница.

По речима Чудомировића, та ноћ између 5. и 6. октобра за нас није била само дутоочекиван тренутак, него тренутак када смо ми потпуно свесно, без било каквих представа како ће даљи догађаји да теку преузели одговорност да нам се никад више не понови да ова кућа буде у тако тесном политичком загрљају, као што је „Политика” била са бившим режимом, јер онда то има и економске импликације, а ми из искуства знамо да само слободан лист може да заради новац и да по-мири и економску и политичку улогу“.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Истина уместо извињења

Дарко Рибникар: „ У годинама које су неповратно иза нас ми смо јако много часних, дивних људи повредили на различите начине. Ако се сећате рубрике „Војко и Савле”, рубрике „Одјеци и реаговања”, у којима су многи људи блаћени без аргумената. Ми чак некима не можемо данас да се извинимо јер су мртви.

Толико смо дивних људи изгубили, а који су доживели да се њихова имена блате по „Политици”.

Један од најсрамнијих текстова који се икада појавио у годинама које су иза нас је „Расподела”. Замолио бих Вас да у име стогодишње „Политике” примите наше извињење за све што је „Политика” Вама урадила. На жалост, ми немамо прилику да се извинимо многим другима, који су такође били повређени, рекао је још Дарко Рибникар.

В. Коштуница: „Мислим да знам о ком тексту говорите, али је то мање важно и мање болно од многих других, које сте Ви сами поменули, текстова, почев од оних с краја 44. године. То је било тешко време, болно време и мислим да на неки начин„Политика“ ту неправду према појединим часним људима може само да исправи објављивањем истине о догађајима и личностима. Сигуран сам да ће те то и урадити. То је најбољи начин.

Има, на жалост, већих удараца и већих повреда. На крају крајева, оних којима је, кад-тад, због текста, због речи у тексту, следовала и физичка ликвидација. То је најгоре. Толико је велики утицај речи да некада и многи људски животи нестану.

Мислим да је највећа обавеза „Политике” и свих других медија да то имају у виду и да стога брину о истини, а тако ће најбоље бринути и о људима“, одговорио је председник Коштуница.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Милан Мишић, помоћник генералног директора истакао је да није тајна да је у минулих десет година, свакако не својом вољом, „Политика” у приличној мери дискредитована, али да је упркос томе успела да задржи једно лојално језгро читалаца. Проблем је, међутим, што у том периоду није стицала нове, тако да су данас међу њима 50 одсто они старији од 50 година. „Политика” дакле мора да стекне млађу публику, и у том процесу мора да се у одређеној мери модернизује, да се прилагоди новом медијском окружењу и у сусрет свом стотом рођендану представи у једном модернијем, савременијем изразу.

Б е з    с е н з а ц и о н а л и з м а

„ Поменули сте да је читатељство „Политике” почело да стари – одговорио је Коштуница.

„То је делимично резултат околности у којима је „Политика” била, или пролазила, кроз последњих десетак година. Можда је у једном периоду успела да се из тога истргне, ишчупа, али те околности су утицале да се мења старосна структура читалаца. Сигурно је да ће једна промењена, модернизована „Политика” успети да привуче себи и млађе читаоце. Али, има још нешто, поменули сте и медијско окружење којем се „Политика” мора прилагођавати, с њим развијати, трпети одређене промене. У том медијском окружењу, чак и у најгорим временима, ја бих издвојио „Политику” као лист који није ни најмање неговао сензационализам. Скоро да би се могла утврдити једна правилност да је у тим тешким, мрачним и што би песник рекао, вуненим временима, али и оним ранијим осамдесетих и деведесетих година, која су била још вуненија, сензационализма било много више у том медијском окружењу „Политике” него у самој „Политици”.

У „Политици” је било, наравно, и идеолошке острашћености, искључивости и претеривања, али није било сензационализма.

Сензационализам се на један необичан начин изродио у једну медијску бољку, а сам је требало да представља сурогат за медијску слободу, које није било. Сензационализам је стварао утисак да постоји слобода премда ње уопште није било. Постојала је лажна слобода, постојало је извртање стварности. „Политика” макар кроз то, на неки начин остајући достојна себи у најгорим и најтежим временима, у ономе што је била на самом почетку, кроз то није прошла. Ту дечју болест није одболовала. Ових других болести ће морати да се реши. И уверен сам једноставно да ће се она полако прилагођавати  и привлачити и млађи нараштај. 

Код нас је сензационализам ако запосле велики део медијског простора, а није везан само за оно што је „жута штампа”. „Политика” је ј била тога лишена, „Политика” једноставно у то искушење није никада запала, али и других ствари ће Iсе она постепено лишавати и уверен сам да ће заиста полако бити  читана од свих нараштаја, као што је почетком прошлог века, када се појавила, била од свих нараштаја  и читана и уважавана подједнако, закључио је Коштуница.

Слободан Алексендрић, директор РТВ „Политика“: Овде се говорило о нечему што ће се десити, или се неће десити на предстојећој седници Управног одбора. По мени, суштинско питање је регулисање власничких односа у Кући који још, без обзира на процес приватизације, који је код нас извршен, нису јасно дефинисани.

Али, најважнији проблем је онај – како наћи неки прави однос између пословодне и уређивачке политике. Претходно руководство је стално махало, и то је у ствари била лаж, да је „Политика” прихватила модел, односно концепт париског „Монда”. То је тачно само у оне три трећине, а суштина је потпупо другачија. Суштина је, наиме, да у „Монду” једну трећину у власништву држе новинари који су радили некад у тим новинама. Они су једини надлежни за уређивачку политику. А друге две трећине представљају онај део који се бави пословима.

Ја мислим да би Статут „Политике” АД требало мењати, пре свега, у том смислу да онај део власништва који је у поседу новинара, бивших и садашњих, има искључиво надлежност у вођењу уређивачке политике. На тај начин ћемо избећи све неке дневне или периодичне кризе. Апелујем на вас да учините шта можете, нарочито у вези са овом првом тачком, односно да се ослободимо неких обавеза за које нисмо заслужни“, рекао је Слободан Алексендрић, директор РТВ „Политика”.

П р и ч а   о   Ј о в а н у

В. Коштуница: „Испричаћу, на крају, не анегдоту, него истиниту причу о мом пријатељу на селу, а знате већ где то може бити – у Шумадији, који је после 5. октобра отишао на гроб свог оца који је умро пре неку годину. Пчелар је иначе, па је направио велику, праву свећу од воска, запалио на гробу и рекао само једну ствар: „Јоване, у Србији више нема комуниста“, рекао је још Коштуница и закључио: То је велика ствар и то не смемо да заборавимо. Многи проблеми ће остати, много пута ће се бити на искушењу да се нешто попут комунизма не запати, повампири на овим просторима.

Али нешто је извесно: нешто што је најмрачније у нашој прошлости је за нама и не може се вратити. Ни у једној од ових других посткомунистичких држава, уз сва лутања, искушења, ломове које су имали на економском и на политичком плану, то зло се није вратило. Што би народ рекао: било, не повратило се. И то је велика ствар сама по себи.

_________________________________

ДРАМАТИЧАН ЕПИЛОГ:

 

Удар на тек ослобођену „Политику“ и шамарчина Коштуници 

СПРЕГА ТАЈКУНА И ПОЛИТИЧАРА УКИДА СЛОБОДУ МЕДИЈА

 

  • Главна порука и заједнички став председника СРЈ Војислава Коштунице  и руководства и редакције листа “Политика”  после вишечасовних разговора – да мора да се онемогући утицај новца на уређивачку политику – пао је у воду.

Скандал се догодио само три дана после посете председника СРЈ Војислава Коштунице кући „Политика. Наиме, у петак, 13. јула ујутро генерaлни директор Дaрко Рибникaр изненада је сазвао састанак Редакције листа и без икаквих аргумената и образложења на бруталан, дрзак и безобзиран начин  сменио Војинa Пaртонићa , глaвног и одговорног уредникa нaјстaријег дневног листa нa Бaлкaну.

Шамарчина Коштуници

Тај класични пуч најсликовитије и најјезгровитије описује сам Војин Партонић у изјави листу „Глас јавности“:

Не бих имaо неки велики коментaр дaнaшњег догaђaјa. Сaмо ћу вaм рећи дa у понедељaк, 9. јула, по подне стиже од Војислaвa Коштунице фaкс којим прихвaтa позив листa “Политикa” дa буде њен гост.

У уторaк, Коштуницa бивa гост листa, у среду имaмо интервју с њим, у четвртaк рaзговор уредништвa, новинaрa и руководствa куће “Политикa”, и објaвљен интервју. У петaк јa бивaм смењен.

Ако вaм то није довољно, ондa немaм штa дa кaжем. Јa бих ово нaсловио кaо “шaмaрчинa Коштуници”, рекaо је тог дана сав потресен зa “Глaс јавности” Војин Пaртонић.

Партонић је доживео бруталну смену као жртва сукоба на релацији Ђинђић-Коштуница

Тако је Партонић смењен, a зa вршиоцa дужности одговорног уредникa именовaн је Милaн Мишић, досaдaшњи помоћник генерaлног директорa.

Пaртонић је решењем, окaченим у петaк поподне нa оглaсној тaбли редaкције, рaспоређен нa место новинaрa-сaрaдникa у спољнополитичкој рубрици листa. У решењу се додaје дa је тaквa одлукa “конaчнa”.

Нису важни људи

Директор Рибникар је нa телевизији “Политикa” сaопштио своју одлуку о  рaзрешењу Пaртонићa и именовању Мишићa.

Људи се мењaју, посaо не сме дa трпи, новине морaју дa излaзе. Нису вaжни људи, вaжaн је квaлитет, речено је медијима тог дана из  (тек “ослобођене”)„Политике“.

Треба истаћи да је непосредно пре смењивања Партонића нa редaкцијском сaстaнку који је трајао и одржаван  тог петка и коме је присуствовaлa већинa новинaрa и сaрaдникa “Политике”, нa Пaртонићев предлог одлучено дa Скупштинa aкционaрa “Политике” зaкaзaнa зa 16. јул требa дa се одложи. Пaртонић је предложио одлaгaње кaко би се, нaкон договорa сa председником СРЈ Војислaвом Коштуницом и премијером Србије Зорaном Ђинђићем, нaјпре припремилa изменa стaтутa “Политике”.

Измене стaтутa, које је Скупштини aкционaрa предложио упрaвни одбор “Политике” АД, предвиђaју спaјaње функцијa генерaлног директорa “Политике” АД и одговорног уредникa листa “Политикa”, чему се редaкцијa листa успротивилa.

Дaрко Рибникaр је дошaо у петaк нa редaкцијски сaстaнaк и, премa речимa учесникa, без објaшњењa и галамећи обaвестио присутне новинaре дa “у склaду сa својим овлaшћењимa рaзрешaвa Пaртонићa и зa одговорног уредникa именује Мишићa”.

Рибникaр је од свих присутних зaтрaжио дa нaпусте сaстaнaк и врaте се нa рaднa местa, истичу зaпослени у том листу. Радио је очигледно по налогу из Владе Србије. Они су испричaли дa, међутим, нико од присутних није нaпустио сaстaнaк и дa су остaли при одлуци дa се одложи Акционaрскa скупштине.

Скупштинa ће, премa сaзнaњимa учесникa овог сaстaнкa, ипaк, бити одложенa. Уместо 16. јулa, очекује се дa ће бити одржaнa две недеље кaсније.

И „Глас јавноасти“ и агенција „Бета“ и други српски медији нaводе дa ће у суботу, 14. јула,  бити одржaн сaстaнaк директорa “Комерцијaлне бaнке” АД и предстaвникa сaвезне aдминистрaције нa којем ће бити речи о проблемимa у “Политици”. “Комерцијaлнa бaнкa” је глaвни поверилaц “Политике” и њен дуг тој бaнци процењује се нa око 90 милионa немaчких мaрaкa.

Редaкцијa листa је о одлуци поводом догaђaјa до којих је дошло у петaк у “Политици” писмом обaвестилa Војислaвa Коштуницу и Зорaнa Ђинђићa, кaко је то сa њимa било рaније договорено.

     *   *   *   *   *

БРЗО РУШЕЊЕ ТЕКОВИНА 5. ОКТОБРА

29. август 2018.

Тако се већ тих септембарских дана 2001. године испољило велико политичко неслагање  и сукоб између републичке владе (власти)  премијера З. Ђинђића и В. Коштунице, председника  СРЈ. Почела је сурова борба за власт и позиције у Србији између ДС и ДСС која је трајала и буктала годинама касније и довела до неиспуњавања обећања ДОС-а датим грађанима на изборима  септембра и октобра 2000. године. А касније је тај велики политички сукоб, корак по корак, довео до губитка власти ДОС-а, губљења угледа странака победница из ДОС-а и на крају дошло је до трулих политичких компромиса и прављења коалиција са ретроградним и пораженом партијом СПС-ом само зарад опстанка на власти.

Прављење су непринципијелне трговине и договори и са Милошевићевим тајкунима и у случају „Политике“ кобна је по овај лист и све запослене била тадашња спрега премијера Ђинђића са Љубомиром Михајловићем, директором Комерцијалне банке.

„Политика“ је убрзо изгубила власништво зграде и остала и поред тога у огромним дуговима које чак ни сарадња са немачком компанијом ВАЦ ( коју је опет аранжирао З. Ђинђић преко Б. Хомбаха), није извукла из великих дугова и губитака. “Пројекат” је био неуспешан.

“Политика” је тада продала  немачком ВАЦ-у и стотине киоска и продавница штампе широм Југославије за багателне новце. Директор који је ово продао је узело велику провизију,  позната је ствар. И ништа “Политици” , па ни то,  није помогло да стане на своје ноге, јер је глад за профитом алавих тајкуна, и домаћих и страних,  била незасита.

Коначно, лист „Политика“ и предузеће „Политика ад“  који су тада беспотребно раздвојени у две фирме су и данас у врло тешкој финасијској ситуацији.  Успут, цена акција “Политике ад” су сведене на понижавајући износ.)

„Политика“ је од октобра 2000. до данашњих дана, на жалост, била стално полигон за доказивање политичке моћи па се о слободи и независности овог најстаријег, али и других српских медија није водило много рачуна. Садашње очајно стање у српским медијима великим делом делом је последица таквог понашања српских власти у последњих 18 година.

Све Владе Србије од тада су гледале, чиниле  да „Политика“ буде под њиховим утицајем.  Највећи дар-мар у овој кући учинио је неодговорни  председник Србије Борис Тадић (и његов премијер Цветковић) који је успео, да после одласка неуспешног ВАЦ-а, чак прода у тајности део власништва и имовине „Политике“ непознатим, анонимним, безначајним ликовима, криминализованим тајкунима (неком Богићевићу из Шапца и његовим потрчцима )па се ни данас не зна поуздано и тачно ко су власници имовине „Политике“.

Али, да се не бавимо тим питањима, новинар Војин Партонић (који је после тешког шока и стреса који је претпео, убрзо и умро исте године) је био само прва жртва у медијским обрачунима српских партија за превласт у медијима. Та страначка борба за власт и утицај у медијима у Србији траје несмањеном жестином и данас, чак последњих година и на агресивнији начин.

Зато је поучно пажљиво прочитати ову епизоду брзог рушења оног највреднијег (тек створеног) што је тешком муком стварано у побуни грађана 5. октобра – када је освајана слобода.

А главна порука и заједнички став председника СРЈ Војислава Коштунице  и руководства и редакције листа “Политика”  после вишечасовних разговора – да мора да се онемогући утицај новца на уређивачку политику – пао је у воду.

Јово Вукелић

  1. августа 2018.

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of