Министри незналице и тровање живота

Децу је у »Рибникару« пострељала – држава

  • Срби су после четворогодишње фашистичке окупације (1941–1945) пали у вишедеценијско комунистичко ропство („Нема бољих фашиста од комуниста“) које се, у наше дане, завршава оним чиме је и планирано: дефинитивним српским националним суновратом

Пише: Драгољуб Петровић

За трагедију у „Рибникару“ све су пресуде потписане онога часа кад је Мали Коста пострељао своје другаре: по свим људским мерилима – њихови родитељи осуђени су на страшну доживотну патњу, а он, Костица, и његови родитељи – на доживотно умирање. И ако томе нешто треба додати, нека то буде да су Костини родитељи имали „погрешан брак“, а за све остало једини је заслужник била – и остала – њихова држава. Па, између осталога, и за то што Костином оцу није подметнула неке много битније „врлине и вредности“ од оних којима му је син и себе и своје родитеље прославио онога трагичног 3. маја.

Другде сам о томе преписао да је на рочишту по тужби за злочин у „Рибникару“ остало као „упечатљив утисак да се држава Србија не осећа одговорном и то врло жустро показује на суђењу и на врло оштар начин се брани, указујући свима да не уочава узрочно-последичну везу одговорности државе и онога што се догодило“.

Тако се, ето, српски „државници“ бране од злочина које су починили над српском школом и српском децом. Срби су, не треба то заборавити, после четворогодишње фашистичке окупације (1941–1945) пали у, много малигније, вишедеценијско комунистичко ропство („Нема бољих фашиста од комуниста“) које се, у наше дане, завршава оним чиме је и планирано: дефинитивним српским националним суновратом. Као злочиначки пројекат, наиме, комунизам је 1917. изаслан у Русију, да сломи и њу и њено православље, код нас у Другом св. рату затирао западне Србе, а с истим жаром после рата продужио да сатире и источне, чинио то отворено десетак година, а кад за стрељања више није имао „оправдање“ – своје разарачке капацитете усмерио на затирање српског националног памћења, тј. на идиотизацију – српске школе.

И тако су српска деца доведена до тога да не знају ни којим језиком говоре, ни  које је писмо тога језика, па није ни чудо што у основној школи не могу научити ни „сва слова“ тога језика ни „таблицу множења његове математике“. И доведени до тога да „не могу носити 18 предмета“, да „не могу гледати своје одељење“, да се не могу одлучити хоће ли се „ујутру умити или убити“, да не могу „изабрати мост с којега ће скочити“. Мали Коста из тога је кошмара искочио са два очева револвера и оверио памет коју су држава и њени „државници“ деценијама приређивали Србима и њиховој деци. А колико су аутистични и српска држава и приређивачи њене школске памети, о томе децу није лако „обавестити“: она не знају ко им је све то припремио, а неће им бити лакше ако им се каже да им је за све што им се у школи догађа заслужна једино њихова држава тиме што им је за тровање живота одабрала министре-незналице-трговце-пљачкаше-разараче и сличне мајсторе-мафијаше који су квалификовани за сва непочинства и неподопоштине, али не знају ништа о томе како се дечја психа мора поштовати, а памет неговати и обликовати – да би и једно и друго могло бити у најлепши склад доведено. И такве злочинце не треба питати које су све злочине починили и над ђацима и над учитељима и довели их до тога да данас тек покоји најстарији Србин памти она времена кад су ђаци више веровали учитељу него родитељу, а сад ни учитеље ни родитеље та разбојничка држава више не убраја ни у – људе.

А реформатори, обневидели од памети, и не помишљају на то да би се већ могли и зауставити па најновијија разарачаруша кренуола силовитије и незналачкије од свих претходникаца: дотуриола деци „психијатарску педагогију“ (као деветнаести предмет под именом „Врлине и вредности“) уместо да им с леђа скине макар десет оних које су им претходници-незналице-криминалци натоварили. И најављује да ће радну недељу скратити на четири дана, прописује да ђаци треба да „уче кроз игру“, да најбоље науче да у животу неће имати других послова осим игранки и играрија, да ће увек иза себе имати Бранкицу и Пашалића – да им у школи негују вршњачко насиље, да им штите права и да их бране од обавеза, одн. да Малом Кости негују наследникеце и да им сада дотурају „дуге цеви“ уместо револвера (уверљивије су и – ефикасније).

Злочине над српском школом потписник ових редова прати током последњих седамдесетак година, а накнадно је „открио“ да је реформаторску памет нашим министарским незналицама, неку годину после Другога св. рата, утемељио Ален Далс налогом да ће цивилизација бити уништена, да ће се то чинити разарањем школе и обеспућивањем деце и омладине, тј. управо оним што се са српском школом догађа[ло] од Митре Митровић-Ђилас до Славице Ђукић-Дејановић. Може се, при том, рећи да је најтежи злочин над српском школом учињен у оном тренутку кад је Завод за уџбенике бачен на педагошко ђубриште, а неки министарски разбојник довео ону нацистичко-усташку Klett-Žužul-Žderić-дружину, истурио се за њиховог промотора и омогућио им да трима геноцидима које су њихове злочиначке државе у ХХ веку извршиле над Србима додају и злочин над српском децом. И тиме најавио дефинитиван слом српске школе: у њој се почели ројити психолози и педагози, наставне планове и програме оверавали им „ЛГБТНЗ+-демократи“, Лабрис, Гејтен, Ламбда, Queeria, Аркадија, Инцест траума центар и друге такве, у школи се расцветала корупција, проституција (педагошка и друга), педерастија, наркоманија, алкохолизам, „вршњачко насиље“, све то „површено“ педофилским захтевом да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година (Кинси је силовао и двомесечне бебе и њихово вриштање „тумачио“ као оргазмичко испољавање). И уз Бранкичину и Пашалићеву подршку усавршавани су и одобравани уџбеници који су пристизали испод онога нацистичко-усташког чекића.

Па на све то наша нова министарска разарача набацила свој деветнаести предмет и додала му деветнаест упутстава за ругање учитељима и за терорисање деце. Вероватно је и она постала свесна чињенице да ни Србима више нема помоћи па ни њихова школа ни њихова деца неће приметити ако се на згаришту на коме су се нашли нађе и њен угарак.

А Вишем јавном тужилаштву треба јавити да води погрешан поступак: Костиним родитељима треба судити „за погрешан брак“, оцу и за то што од детета није склонио оружје и муницију, мајка може бити само колатерална жртва, не знам за шта се оптужује Школа, а Држава као главни заслужник за злочин изгледа да је унапред помилована.

Не би смела бити: она је једина заслужна за злочин који се у Рибникару догодио. Само су њени министри-незналице (да им оне друге таленте – заборавимо) заслужни за то што су децу довели до тога да „не знају да ли да се ујутру умију или убију“ нити докле ће тражити „мост с којега ће скочити“.

Или се може рећи да је српска држава за министре сопствене националне памети бирала једино специјалисте који су се школовали у борделима Алена Далса, Бајденових „ЛГБТНЗ-демократа“ или Кинсијевих педофила.

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Масовни егзодус Албанаца са Косова

Prenosimo

Значајан биланс рада „Историјског пројекта Сребреница“ – 2009-2021.

Prenosimo

Циркус звани парламентарни избори

Славко
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. Збиљић
Д. Збиљић
1 месец раније

Тешко је сачувати вољу за понављање предлоге онима који нити читају предлоге нити их разматрају, јер их не разумеју. Да нам живи “стари професор” јере можда за некога некоме послуже његове минуциозне анализе српске пропасти коју су комунисти успели да доведу до краја. Комунисти су све уништили, па су стигли да сатру и српску ћирилицу коју нису успели да затру претходни окупатори Срба. Довршавају њено (ћириличко) уништење држава којој су “правнички стручњаци” по брозовско-комунистичком рецепту да се устава не треба држати као пијан плота, него се треба држати ћефа комунистичих владалаца, да се научим како се закон о употреби српског… Учитај још »

1
0
Would love your thoughts, please comment.x