Политика, Свет (планета), Србија и ЕУ

Меркелова подиже свој „кинески зид“ између Србије и Кине и низа других држава

КИНЕСКЕ МИЛИЈАРДЕ ЈОШ НЕ УЛАЗЕ НА ВЕЛИКА ВРАТА У ЈУГОИСТОЧНУ И ЦЕНТРАЛНУ ЕВРОПУ И НА БАЛКАН

 

  • Вредност робне размене ЕУ са Кином је око 550 милијарди долара, а кинеске инвестиције су 38 милијарди долара. Унутар тога, трговинска размена Kине и свих 16 земаља CEE је око 58,7 милијарди долара
  • Кад земље Југоисточне и Централне Европе праве привредне пројекте са Кином, траже инвестиције и кредите, развијају трговинске односе или извозе своје производе у Кину – Немачка разгорачи четворо очију и даје себи за право да се меша, гледа да то омете, или бар контролише и спута, а најбоље се осећа кад то све блокира и онемогући! Невероватна дрскост
  • Борислав KОРКОДЕЛОВИЋ, спољнополитички коментатор и познавалац Kине: Кинеске инвестиције су болна тачка не целе ЕУ, него држава њеног старог језгра које предводе Немачка, Француска, Белгија, Холандија, Италија… Треба очекивати да ће уз тај тврђи став, који ЕУ буде заузимала према Пекингу, из Брисела стизати све снажније резерве према будућој економској и трговинској сарадњи Србије и Kине
  • Односи између Србије и Kине су на највишем нивоу од њиховог успостављања пре готово седамдесет година, али Србија од тога можда неће имати велике користи. У тишини их угрожава ЕУ, нарочито Немачка. А Србија и Kина тренутно имају заједничке пројекте у вредности шест милијарди долара
  • Скори долазак у Србију кинеског председника Си Ђинпинга, једног од најмоћнијих лидера света, решиће велики део дилема око даљег продора Кине на ово подручје и даље ка централној Европи. Србија ово питање мора решити, ако не жели економске проблеме

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

KАДА су се 27. новембра 2017. у Будимпешти окупили на 6. Самиту иницијативе „16+1“ шефови влада Kине и 16 земаља Централне и Источне Европе (CEE), посвећеног питањима повезивања, трговине, инвестиција, финансија, зелене економије и иновација – бирократска врхушка у Бриселу већ је са прекором и намрштена лица гледала на тај скуп који је требало да из Кине у овај део Европе унесе нове десетине милијарди евра инвестиција!

Билатерална трговинска размена Kине и ових 16 земаља CEE износила је 2016. године око 58,7 милијарди долара.

Била би знатно већа да није било клипова из ЕУ.

Исте године је вредност робне размене ЕУ са Кином била око 550 милијарди долара, а кинеске инвестиције су износиле 38 милијарди долара. Напомињемо, притом да су гро трговине и инвестиција из Кине углавном ишле управо у западни део ЕУ, у њено старо језгро предвођено Немачком и Француском, Белгијом и Холандијом, Данском и Италијом… које стално мрко гледају на улагања Кине у Југоисточну и Централну Европу.

Да би све о реду величина и односу трговине и инвестиција са Кином било потпуно јасно, треба истаћи да се мање од десетине укупне размене ЕУ са Kином, свега око 49 милијарди доллара, односило на преосталих 16 земаља централне и источне Европе, а у које је инвестирано само девет милијарди долара.

Значи, 500 милијарди евра је укупна трговина 12 земаља (старог језгра) ЕУ са Кином!

Треба навести ко чини 16 држава Источне Европе: прво 11 чланица чланица ЕУ – Бугарска, Хрватска, Чешка, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Пољска, Румунија, Словачка и Словенија, као и пет држава са Балкана: Албанија, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора и Србија.

Све ове земље вапе за инвестицијама! А Кина баш у њих жели да инвестира свој новац.

Идеја о платформи за сарадњу између Kине и земаља CEE рођена је након првог економско-трговинског форума који су Kина и те земље одржале 2011. у Будимпешти.

Први Самит одржан је 2012. у Варшави.

Немачка напред – остали стој!

Од свих европских државника, што је карактеристично, управо је Ангела Меркел била међу онима који су највише посећивали Kину зарад економских и трговинских интереса немачких фирми и компанија. Немачка је велики трговински партнер Кине. И ту, по немачким аршинима, нема разлога и не треба нико да се меша или пита!

Али, кад земље Југоисточне и Централне Европе праве привредне пројекте са Кином, траже инвестиције и кредите, развијају трговинске односе или извозе своје производе у Кину онда Немачка разгорачи четворо очију и даје себи за право да се меша, гледа да све то омете, или бар контролише, или спута, а најбоље се осећа кад то све блокира и онемогући! Невероватна дрскост, али је то истина.

Све ово Немачка чини да сузбије утицај Кине у овом делу Европе како би она спровела мере стриктније контроле и куповине, преузимања компанија у 16 земаља Југоисточне Европе од кинеских ривала. Немачка је такву политику наметнула чак и ЕУ!

У Немачкој настаје прави хаос чак и кад нека немачка компанија без знања Владе Немачке склопи уговор о продаји мањег дела власништва кинеској компанији. Ево најновијег примера: кинеска аутомобилска компанија „Џили“ преузела је 9,7 одсто удела у немачком поносу аутомобилске индустрије, „Дајмлеру“, за девет милијарди долара. То је одмах изазвало оштру реакцију владе у Берлину.

Боље рећи панику!

Немачка министарка економије Бригите Циприес изјављује: „Мора се осигурати да Немачка не буде експлоатисана од стране других држава и њена отвореност не сме бити коришћена као капија за индустријско-политичке интересе других земаља“.

А Меркел „тражи проверу транспарентности поступка око продаје дела „Дајмлера“.

С друге стране, председник Вучић само што не пева кад нека немачка компанија купи не девет, него 99 одсто српске компаније! Где је ту логика? Било каква логика, економска или политичка.

Меркелова се плаши експлоатације и политичког утицаја Кине када склапа послове у другим државама, а ми се радујемо, организујемо ватромет кад нека немачка фирма купи српску фирму!

Kао да је кинески новац заразан, има сиду, а немачки нема – као да је немачки новац чист, а кинески прљав!

Кинески новац је опасност за западне либералне вредности

Уз то, Србија је дужна да сваки уговор, који постигне са кинеским предузећима, шаље на одобрење у ЕУ, иако још нисмо ни чланица Уније! Меркелова је надавно чак то спочитала Вучићу на заједничкој конференцији за штампу: „Срби, мора да нас питате“!

ЕУ је измислила да је кинески новац опасан: због тога што наводно представља опасност за западне, либералне вредности!

А шта је уствари у питању?

У питању је то да Немачка, а не Кина, осваја тржишта, купи фирме, стиче профит!

Да закључимо: ЕУ све више заузима тврд став према сарадњи са Kином, јер су њене компаније све присутније у Европи и преузимају део тржишта које је до сада припадао европским и западним компанијама.

По речима Борислава Kоркоделовића, спољнополитичког коментатора и познаваоца Kине, „кинеске инвестиције су, болна тачка не целе ЕУ, него држава њеног старог језгра које предводе Немачка, Француска, Белгија, Холандија, Италија… Треба очекивати да ће уз тај тврђи став, који ЕУ буде заузимала према Пекингу, из Брисела стизати све снажнији изрази резерви према будућој економској и трговинској сарадњи Србије и Kине.

Kоје су обавезе Србије? Има ли Србија и формално обавезу да на одобрење ЕУ шаље уговоре које склапа са кинеским фирмама?

Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука у Београду, одговара потврдно:

„Основ те обавезе је Преговарачки оквир ЕУ који је влада Србије прихватила почетком 2014, где је наведено да ће у фази преговора, када је реч о међународним трговинским и економским односима, Србија морати да преиспита све уговоре које има са земљама ван ЕУ зато што мора да усаглашава царинску и спољнотрговинску политику са ЕУ“.

Како Меркелова не држи дату реч?

Тако се Мекелова за десетак дана тим поводом огласила два пута, после разговора са Вучићем, и неколико дана раније, после разговора с Зораном Заевом, премијером Македоније.

Меркел је изјавила: „Не противим се кинеским инвестицијама, али све мора да буде транспарентно. Уз инвестиције не смеју да иду никаква политичка условљавања!“

У ту доследност и принципијелност Мерелове и ЕУ брзо смо се уверили. Дан-два касније, када је Србији, према речима Вучића, испоручен управо политички услов Меркелове и Немачке: „уколико не закључимо правно обавезујући споразум са Приштином – ЕУ инвестиције у Србију ће стати, неће их бити“.

Толико о Меркеловој и њеном држању дате речи! И о томе да не сме бити политичких условљавања!

И лаицима је јасно: у страху од источног економског „змаја“ Европа подиже зид против Kине, већи и јачи и од чувеног кинеског, а једна од земаља на удару је и Србија.

Немци су љути на Кинезе због куповине дела власништва у „Дајмлеру“, Аустрија је бесна на Kинезе који ће градити Пељешки мост, а не њихова компанија „Страбаг“…

ЕУ обмањивачи су смислили да уговор није у складу са правним системом ЕУ која „највећим делом“ финансира пројекат изградње тог моста. Могу се чак очекивати и блокаде кинеских инвестиција од стране ЕУ, што би био сулуд економски потез.

Председник Европске комисије Жан Kлод Јункер је крајем прошле године најавио стварање новог европског оквира за контролу страних инвестиција (кинеских највише), објаснивши да Европа треба да стане у одбрану сожвојих стратешких интереса.

За кинеске – зид је већ припремљен. Европска унија уводи чист протекционизам и шири политичко лицемерје.

У спровођењу тих неправедних мера Немачке према свих 16 земаља из ЕУ и са Балкана супроставља се снажно мађарски премијер Виктор Орбан који отворено тврди:

„Врхунац привредног развоја Европе је прошао, све је већа концентрација знања, капитала, технологија на Истоку, нарочито у Kини. Они нуде нове технолохгије, иновације и новац по најповољнијим условима. И то је оно чему ми тежимо“.

И зато се ове јесени у Софији опет одржава нови Самит Кине и 16 земаља ЕУ и Балкана посвећен инвестицијама. А ЕУ, веровали или не, чини све да онерасположи Кину и одложи скуп!

Кина незадовољна, али још не одустаје

Званична Кина жели да продре на тржиште Европе и намерава да уложи десетине милијарди евра у подручје Југоисточне и централне Европе и Балкана. Лист „Чајна дејли“, који одражава гледишта кинеске владе, оценио је да се „у односу према Kини највеће чланице ЕУ, Немачка и Француска, нису ослободиле хладноратовског менталитета“ и да ЕУ „није спремна за отворену сарадњу“.

Економски стручњаци оцењују да ако ЕУ не буде хтела да учествује у томе, то ће бити само на њену штету јер ће остале земље то прихватити, а ЕУ ће остати по страни. То је оно што увиђа Орбан, као и низ других политичара и економиста у Европи, али у овом тренутку је још предоминантна улога Немачке која са Француском диктира политику ЕУ.

Што се тиче Србије, она ће бити све више условљена од стране ЕУ (не само у погледу Kосова) него и по питању будуће сарадње са Kином, као и са Русијом, Турском и појединим земљама арапског света.

Стратегија проширења, коју је Србији недавно предочила Европска комисија, садржи и низ јако незгодних обавеза које подразумевају синхронизовано деловање у спољнотрговинским и спољнополитичким односима. Интегрисање Србије у ЕУ значиће да ћемо остати „кратких рукава“ за уговоре који су повољни, како са Kином тако и са Русијом и Турском, посебно оне о слободној трговини.

Иако су односи између Србије и Kине на највишем нивоу од њиховог успостављања пре готово седамдесет година, Србија од тога можда неће имати велике користи. Наиме, обострана намера Београда и Пекинга да Kина на велика врата својим пројектима и инвестицијама уђе у Србију због негативног одговора Европе, нарочито Немачке, јесте угрожена и од ње можда неће бити ништа. Иначе, Србија и Kина тренутно имају заједничке пројекте у вредности од шест милијарди долара, а могли би бити најмање удвостручени да нема кочења и блокада из ЕУ.

Пројеката има много: кинески „Циђин“ жели да буде стратешки партнер РТБ „Бор“,корпорација „Лонгјуан пауер груп“ инвеститор у ветропаркове планира пројекте у Србији. Дуго се планира и изградња капиталне теретне луке на Дунаву у Београду за транспорт кинеске робе у западну Европу. Позната кинеска компанија жели да са српским партнером отвори заједничку компанију која би правила електричне аутомобиле за продају и у Кини и по целом свету.

Интензивирање спровођења великог пројекта „Један појас, један пут“ је у одређеним деловима Европе све више критиковано због тога што наводно представља опасност за западне, либералне вредности!

То утиче на укупне све лошије односе између ЕУ и Kине. ЕУ не жели да Кина унутар ње купује, преузима европске компаније.

Али, Кина неће лако одустати. Стратези Кине преко Грчке стижу у Србију. Имају луку Пиреј, која ради пуном паром и купују и луку у Солуну, а врата ка Европи отвара им Србија. Пут води ка Будимпешти кроз градњу транспортне луке на Дунаву у Београду.

Kина је већ данас четврти трговински партнер Србије.

Главни циљ Кине је јасан: јефтина роба из Кине стизаће на најјефтинији начин у срце Европе!

Којој здравој економској логици, нормалном и отвореном пословању то може да смета или штети?

Скори долазак кинеског председника Си Ђинпинга, најмоћнијег лидера света, у Србију решиће велики део дилема око даљег продора Кине на ово подручје и даље ка централној Европи.

Србија ово питање мора решити, ако не жели економске проблеме.

Иако је циљ језгра земаља ЕУ (Немачке, Француске…) да што више ослабе економску сарадњу Кине и периферних европских земаља и нарочито осујете долазак кинеских инвестиција у Југоисточну Европу и на Балкан – тај пројекат ЕУ тешко да ће се остварити.

Разлог је у томе што се читав модел кинеског привредног развоја показао ефикаснијим од тренутно преовлађујућег либералног и неолибералног на Западу, који је већ деценију у стагнацији и чија економија не налази решења за структурне проблеме производње и развоја.

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of