NATO, Uncategorized, Балкан и суседи Србије, Документи, Друштво, Истраживања-Досије, Књиге, Политика, Преносимо, Република Српска, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика

Увод у освајање Сребренице

  • Заузимајући се за стране у конфликту, Америка је избегавала улогу поштеног судије и поткопавала три договора о прекиду рата постигнута под покровитељством УН и ЕУ
  • Муслиманске снаге с времена на време гранатирале аеродром да би зауставиле хуманитарне летове и привукле пажњу света на лоше стање у Сарајеву
  • Од самог избијања рата, циљ босанског председништва је био да обезбеди интервенцију међународних снага у своју корист, и то је један од разлога што никада нису били вољни да учествују у преговорима
  • До краја марта 1993, 1.200 Срба је убијено а 3.000 повређено, тако да „данас скоро да више нема Срба у сребреничкој општини. Од 9.300 Срба који су ту некад живели, остало је мање од 900.

Пише: Џорџ Богданич*

Од самог избијања рата у Босни и Херцеговини, Сребреница је била позорница трагичних догађаја. Стратешки истурено место близу реке Дрине, око којега су се водиле жестоке борбе, постало је убрзо познато као база муслиманског господара рата Насера Орића. Орић и његови савезници су, почевши од маја 1992, из Сребренице лансирали систематске нападе типа „спржена земља” против цивилног становништва у 192 српска села[1]. Напади су настављени и након што је, резолуцијом Савета безбедности УН у априлу 1993,[2] Сребреница проглашена „заштићеном зоном”, све док је није освојила Армија босанских Срба (АБС) у јулу 1995.

Током сукоба, Сребреница ће постати жижа пропагандне битке зараћених страна, трагедија ће постати овенчана митом не само у јавној прецепцији већ и у званичној историји коју су писале Уједињене нације, невладине организације, судски документи Хашког трибунала и медији. Док локалне снаге, и српске и муслиманске, сносе одговорност за злочине почињене у току ратних сукоба у области Сребренице и Братунца од 1992. до 1995, дотле велике силе, пре свега креатори америчке политике, носе значајну одговорност за продужавање рата и насилни крај „заштићених зона” и зона под заштитом УН у Босни и Хрватској 1995.

ОДГОВОРНОСТ АМЕРИКЕ. Заузимајући се за стране у конфликту, Америка је избегавала улогу поштеног судије и поткопавала три договора о прекиду рата постигнута под покровитељством УН и Европске уније, који су могли помоћи да се рат потпуно избегне у марту 1992 (Лисабонски план) или да се прекине крајем 1992. или 1993 (Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов план). Иако је општи утисак да је рат крају привела Америка, према великом броју доказа она сноси знатан део одговорности за дужину рата и патње на свим странама, пре свега због поткопавања дипломатских напора других. „По мом мишљењу, ефекат америчке политике од пролећа 1993. до лета 1995. био је продужавање рата, иако је називана ‘задржавање’“, пише у Балканској Одисеји Дејвид Овен, преговарач Европске уније.[3] Чарлс Бојд, генерал америчких ваздушних снага, који је био заменик команданта НАТО-а за Европу и шеф обавештајне службе све до последњих ратних месеци, пише: „Амерички приступ рату у Босни био је растрзан дубоком контрадикцијом.

Америка каже да је њен циљ да приведе рат крају путем споразума, а оно што стварно хоће јесте да утиче на исход рата у корист Муслимана.”[4] У време када је, са пропашћу Совјетског савеза, нестала историјска мисија НАТО пакта, креатори америчке политике су се трудили да одрже главну улогу у Европи, што је значило да треба наћи нову улогу за НАТО. Да је југословенски сукоб решен дипломатским путем без Америке, то би додатно умањило потребе за НАТО, који би могао бити замењен европским савезом (као што је на почетку предвидео председник Двајт Ајзенхауер). Заиста, Француска и Немачка су 1992. водиле разговоре на високом нивоу о западноевропском војном савезу.

Сузан Вудворд пише у Балканској трагедији: „Иако је Бушова администрација решила да се одрекне вођства у раним фазама југословенског сукоба, и Бушова и Клинтонова администрација нису желеле да остану ван тога и да потпуно препусте ситуацију Европљанима. Укључивали су се кад год је развој југословенског сукоба претио да угрози водећу позицију Америке у Европи.”[5]

Упркос насиљу које је пратило сепаратистичке кампање у Словенији и Хрватској 1991. високе дипломате су сматрале да је рат у Босни могуће избећи. Генерални секретар УН Перес де Куељар, бивши државни секретар Сајрус Венс и преговарач Европске уније лорд Питер Карингтон су сви упозоравали да би дипломатско признавање наоружаних сепаратистичких република угрозило могућност мирног решавања конфликта.

Америка се у почетку противила немачком плану признавања Словеније и Хрватске, све док Немачка није успела да приволи Европску унију да јој се придружи. У том тренутку, прва Бушова администрација је, под притиском Саудијске Арабије да призна Босну као будућу муслиманску европску земљу, убедила Европљане да прошире дипломатско признање и на Босну, 6. априла 1992, у замену за америчко признање Словеније и Хрватске.

Као и у случајевима Словеније и Хрватске годину дана раније, то је учињено упркос чињеници да није постигнут никакав договор о независности између Муслимана, Срба и Хрвата, народа који су били доминантни у Босни, и упркос чињеници да је, према важећем уставу, легална сецесија била могућа само уз пристанак ова три народа.[6] Корак ка независној држави угрозио би крхки консензус којим је одржаван мир након Другог светског рата, када су хрватски и муслимански лидери, удружени са немачким освајачима, кренули у кампању истребљења Срба, Јевреја и Цигана, убијајући стотине хиљада цивила. У тренутку признања, босанска влада, у којој су доминирали муслимани, контролисала је мање од 40 процената територије. Штавише, како је признао Xорx Кени из Стејт департмента, „обавештајне агенције су биле јединствене у ставу да ће Босна, ако је признамо, експлодирати”.[7]

Цимерман, Изетбеговић и почетак рата у Босни

Схватајући да признање без договора три стране води ка пропасти, посредник Европске уније лорд Питер Карингтон и португалски министар иностраних послова Хозе Кутиљеро покушали су да умање последице споразумом вођа босанских Срба, Муслимана и Хрвата, познатим под називом Лисабонски споразум. Овај споразум је предвиђао три етничка полуаутономна кантона швајцарског типа, под влашћу централне владе. Лисабонски споразум су потписале све три стране 20. марта 1992, али је два дана након тога амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман охрабрио муслиманског председника Босне Алију Изетбеговића да повуче свој потпис. Две недеље касније избио је рат. Роxер Коен из „Њујорк тајмса” је касније приметио да је међународно признавање у датим околностима било „онолико близу злочиначког немара, колико то дипломатски акт може бити. Заиста, међународно признање и избијање рата су се десили истовремено. Свет је потпалио фитиљ.”[8]

Америчко признање у прилог муслиманском председнику Алији Изетбеговић у пратила је медијска кампања која је босанске Србе проглашавала агресорима, иако су се први напади у Босни, према писању провладиног листа „Ослобођење”, десили 26. марта 1992. када су хрватске снаге прешле реку Саву из Хрватске и напале српско становништво села Сијековац код Босанског Брода у северној Босни.[9] Село је спаљено, а пет српских породица је побијено, чиме је започео циклус страха и освете, што се са стрепњом гледало широм Босне. Прво убиство у Сарајеву се одиграло 1. марта 1992, месец дана пре званичног почетка рата, када су двојица наоружаних, Муслиман и Хрват, пратећи српску свадбену поворку на Башчаршији, у центру Сарајева, убили Николу Гардовића, младожењиног оца. Чињеница да званичници владајуће партије, Странке демократске акције, нису ухапсили убице које су биле добро познате, припремила је позорницу за битке које ће се распламсати месец дана касније. „Организујући политичке партије по националној припадности, све три заједнице сносе одговорност за страшну судбину земље”, наводи Миша Глени у Паду Југославије.[10] Шаблон су, међутим, поставили Муслимани, који су први организовали националистичку партију СДА. Тридесет првог марта 1991. СДА је основала Патриотску лигу, прву партијску војску још од партија Осовине из Другог светског рата. Од тог тренутка оружје је преплављивало Босну. Југословенска народна армија (ЈНА) започела је пренос оружја босанским Србима. Хрватска паравојна група, Хрватска народна одбрана, активно је наоружавала своје чланове у Херцеговини. У јесен 1991. организоване су муслиманске Зелене беретке. Према Изетбеговићу, било их је између 35.000 и 40.000 у тренутку почетка сукоба. Патриотска лига је формирана у исто време и у фебруару 1992. поставила је план за одбрану Босне. Лига је, према Сеферу Халиловићу, бројала око 120.000 до пролећа 1992.[11] Хрватске јединице из западне Херцеговине су се, по завршетку сукоба у Хрватској, вратиле кући предвиђајући скори почетак рата у Босни. Срби који су отпуштени из ЈНА у Хрватској вратили су се са оружјем у област Приједора, и поред протеста градске скупштине у којој су већину чинили муслимани. Према босанским извештајима, ЈНА је у фебруару 1992. склопила договор са политичким вођом босанских Срба Радованом Караџићем да се оснује заједничка босанско-српска ЈНА команда ради координације војних активности у Босни. Витомир Жепинић, заменик министра унутрашњих послова босанске владе, проценио је да је било наоружано имеђу 250.000 и 300.000 људи, а да је око 10.000 Бошњака било ангажовано у борбама у Хрватској. Новинари који су путовали по Босни описивали су вечери испуњене звуцима ватре из малокалибарског оружја док су сељаци испробавали своје ново наоружање.

Књига Алије Изетбеговића из 1970. године

ИСЛАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА. И Бушова и долазећа Клинтонова администрација приказивале су председника Изетбеговића као браниоца мултиетничке Босне, што је у супротности са његовим снажно израженим панисламистичким погледима и деловањем. Изетбеговић је своју каријеру започео тако што је регрутовао људе за СС Ханџар дивизију, коју је основао вођа нацистичке СС Хајнрих Химлер за босанске муслимане и коју је водио фанатични антисемита муфтија јерусалимски. Због својих нетолерантних написа, Изетбеговић је био у затвору за време комунистичког југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Иако је у контактима са западним лидерима у току босанског сукоба гајио тон умерености, Изетбеговић је остао горљиви поштовалац иранског Ајатолаха Хомеинија и чест посетилац Ирана.

Изетбеговићева Исламска декларација, која се први пут појавила 1970, а штампана је 1990, на време за кампању за председничке изборе у Босни и Херцеговини, садржи и следећи текст: „Не може бити мира и саживота између Исламске вере и неисламских друштава и политичких институција… Ислам јасно искључује право и могућност деловања било које туђе идеологије на сопственој територији.”[12] Хиљаде примерака Исламске декларације подељено је припадницима Армије Босне и херцеговине. Значајно је и то да се председник Изетбеговић никада није одрекао ставова из ње, за време и након рата, у току борбе да се консолидује контрола над републиком у којој су Срби и Хрвати заједно били бројчано надмоћни у односу на Муслимане, који су били појединачно најбројнија етничка група. У првим месецима рата, Јосиф Бодански, шеф поткомитета за тероризам и неконвенционалне облике ратовања америчког Конгреса, објавио је извештај у коме се наводе детаљи о помоћи коју су босански Муслимани примали од исламистичких екстремистичких организација и држава, пре свега Ирана.[13]

Два пута у току 1994. угледна дописница „Шпигла” са Балкана Ренате Флотау срела је Осаму бин Ладена у чекаоници канцеларије босанског председника Алије Изетбеговића. Бин Ладен, у то време стациониран у Судану, добио је пасош од амбасаде Босне и Херцеговине у Бечу, како наводи босански муслимански лист „Дани”.[14] Бин Ладен и његов војни командант Ајман ал Завахири помагали су да се муxахедини конституишу као снага у Босни, највише као специјалне снаге Седмог корпуса Босанске армије у централној Босни. Бодански напомиње да је подршка босанским Муслиманима била прва заједничка акција шиитских и сунитских екстремистичких организација. Ипак, и поред присуства екстремистичких елемената и противљења директора ЦИА Џејмса Вулсија, Клинтонова администрација је дала зелено светло за повећање испорука оружја из Ирана. Политику омогућавања илегалног увоза оружја промовисали су саветник за националну безбедност Ентони Лејк и амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт. Цес Вибес, универзитетски професор из Амстердама, који је за холандски извештај о Сребреници документовао улогу обавештајних агенција у Босни, навео је да је Америчкој војној обавештајној агенцији дат задатак да убрза испоруке оружја и персонала из Ирана и других исламских режима, од Малезије до Алжира.[15]

АМЕРИЧКА ПОДРШКА ЗА „БОСАНСКУ СТВАР”. Зашто би Америка прибегавала мерама које су кршиле резолуције УН, удаљавале бивше савезнике, као што су Британија и Француска, које су имале трупе у оквиру УНПРОФОР-а и које су ризиковале продужење рата? Генерал Бојд пише: „Кључна тачка америчког приступа била је идеја која је заснована на недостатку информација: да је у питању рат добра против зла, агресора против нападнутог. На бази те премисе, Америка је подржавала резолуције Уједињених нација и НАТО-а засноване на наизглед неутралним условима — на пример, да се заштите мировне снаге — а затим је све обрнула да би казнила једну страну и покушала да утиче на развој рата. Подржавала је креирање заштићених зона и тражила њихову заштиту чак и када би се оне користиле за организовање напада једне стране на другу… Подржавала је легитимитет вођства које је постајало изразито етноцентрично у својој форми, једнопартијско у својој владавини и манипулативно у својој дипломатији.”[16]

Генерал Филип Моријон, командант УН у Сарајеву (септембар 1992 — јули 1993) рекао је пред Хашким трибуналом: „Од самог избијања рата, циљ босанског председништва је био да обезбеди интервенцију међународних снага у своју корист, и то је један од разлога што никада нису били вољни да учествују у преговорима”.[17] Моријонов претходник, канадски генерал Луис Мекензи, често је критиковао Србе због коришћења тешког наоружања око Сарајева. Али када је напустио место, написао је да су муслиманске снаге прекршиле 19 прекида ватре које је он договорио „јер је њихова политика била, а и сада је, да натерају Запад да интервенише”.[18] Како су Срби имали почетну предност у тешком наоружању, у прва три месеца рата су освојили значајну територију коју су имали намеру да „размене” за мир. „Срби мисле да су већ победили и хоће да заврше рат”, примећује генерал Бојд. „Муслимани знају да нису и траже начин да га наставе.”[19]

Амерички државни секретар Xејмс Бејкер је неизмерно помогао стратегију босанске владе. Он пише да је наложио свом секретару за штампу Маргарет Тутвилер да помогне босанском министру иностраних послова Харису Силајxићу да искористи западне медије да би изградио подршку за босанску ствар у Европи и Северној Америци. „Такође сам јој рекао да разговара са својим контактима са четири ТВ канала, из ‘Вашингтон поста’ и ‘Њујорк тајмса’.”[20] Џорџ Кени, који је до своје оставке у августу 1992. радио у југословенском одељењу Стејт департмента, потврђује да му је тражено да помогне у креирању јавног мњења у корист босанске владе и да скицира материјале за Маргарет Тутвилер, „која је увек тражила нешто што подиже температуру”.[21]

Ови напори су имали великог успеха, и често је било тешко рећи где завршавају саопштења за штампу Стејт департмента или босанске владе о догађајима у Босни, а где почињу новински извештаји великих медијских кућа. Злоупотреба броја жртава у мејнстрим медијима била је увелико у току и пре догађаја у Сребреници 1995. На пример, у току децембра 1992, најкрвавије године сукоба, босанска влада је саопштила да је број жртава у сукобу 17.000. Два месеца касније, усред зиме, кад су борбе на овом планинском терену скоро престале, босанска влада одједном почиње да користи цифру од 200.000 „убијених или несталих”, коју користе и репортери као што је Џон Бернс из „Њујорк тајмса” и Xон Памфрет из „Вашингтон поста”. Након кратког времена израз „или несталих” нестао је из нових извештаја. Тако је број жртава у тврдњама босанске владе безобразно увећан десет пута за два месеца, а услужни медији су прихватили нови број. Невероватно, број од 200.000 жртава је остао константан у следеће две године рата!

На сличан начин је босански министар иностраних послова Харис Силајџић пунио наслове новина широм света када је посетио Британију а затим и САД, средином децембра 1992. Док је био у САД, Силајџић се срео са америчким председником и појавио на више ТВ канала, укључујући Си-Ен-Ен и Еј-Би-Си, где је говорио о „логорима смрти”, „логорима за силовање” и „одрубљивању глава деци”, у којима је више од 128.000 убијено, а 30.000, па и 40.000 жена силовано. „Моја је дужност и мој посао да ово кажем”, рекао је Си-Ен-Ену. Преко Еј-Би-Сија Силајxић је поручио да низ злочина које је навео дају „свима довољно разлога за интервенцију”.[22] У ствари, као што су заинтересовани новинари могли да провере код Међународног комитета Црвеног крста, заробљеници које су држали Срби били су у огромној већини мушкарци и није их било више од десетак хиљада пет месеци раније, када је број заробљеника достигао врхунац. Жером Бони је за француски програм Специјални изасланик изнео своје искуство у покушају да уђе у траг причама о силовању: „Док сам био на 50 км од Тузле, рекли су ми, иди у двориште тузланске гимназије, тамо је 4.000 силованих жена. На 20 км, овај број је пао на 400. На 10 км остало је само 40. Кад сам се нашао на лицу места, само четири жене су пристале да сведоче.”[23]

До 1993. званичан број жртава силовања, након додатних истрага, смањен је на 2.400, на бази 119 документованих случајева трудноће као последице силовања, према извештају Специјалног известиоца УН Тадеуша Мазовјецког.[24] До тада је, међутим, утисак у јавности већ формиран и коригованим извештајима је посвећивано мало пажње. У октобру 1995. потпуковник Џон Среј, војни аналитичар америчке војске, описао је „продуктивну пропагандну машинерију” коју су чиниле „пи-ар фирме у служби Бошњака, медијски стручњаци и делови Стејт департмента који су успевали да манипулишу илузијама зарад постизања муслиманских циљева”. Среј наставља: „Још један сталан елемент пропагандних напада односи се на власништво над земљом. Армија босанских Срба никада није могла да ‘прегази, заузме и задржи’ 70 процената земље, како је то понављала бошњачка пропаганда. Иако су контролисали 70 процената територије током већег дела трајања сукоба, Армија босанских Срба свакако није имала војну снагу да је прегази, заузме и задржи. Медији и пи-ар фирме су користили запаљиве изразе да би замутили предратну ситуацију. Због свог аграрног начина живота Срби су чинили већину на 64 процената територије, док су урбани пословно-оријентисани Муслимани живели у градовима.”[25]

Инсценирани инциденти

Значајан је број сведочанстава виших војних и дипломатских званичника да су муслиманске снаге намерно предузимале акције које би их приказале као жртве. Лорд Дејвид Овен, преговарач Европске уније, који је после Лондонске конференције 1992. наследио лорда Питера Карингтона, написао је да су муслиманске снаге с времена на време гранатирале аеродром да би зауставиле хуманитарне летове и привукле пажњу света на лоше стање у Сарајеву. Овен је такође навео да су посматрачи Уједињених нација приметили да су снаге босанске армије испаљивале пројектиле са локације Кошевске болнице, изазивајући тако одговор српске стране, који би поуздани репортери сваки пут описивали као гранатирање Кошевске болнице.[26] Шаблон инсценираних инцидената који су изазивали симпатије у свету откривен је у тајном извештају Уједињених нација и процурео је до лондонског „Индепендента”, који је писао: „Званичници УН и високи западни војни званичници верују да су нека од најгорих убијања у Сарајеву, укључујући и убиство најмање 16 људи у реду за хлеб, починили муслимански браниоци, а не Срби који су опседали град — као заверу за задобијање симпатија света и разлог за војну интервенцију… У тајном извештају команданту снага Уједињених нација [у Загребу] генералу Сатишу Намбијару закључује се… да је могуће да су бомбу активирале босанске снаге лојалне председнику Алији Изетбеговићу. ‘Верујемо да је то била детонација бомбе вероватно постављене у конзерви’, рекао је тада званичник УН.”[27] Успешан покушај муслиманских снага да баце сумњу на босанске Србе за инсцениране ужасе — што ће касније постати познато као „масакр у реду за хлеб” од 27. маја 1992. — значајно је утицао на развој догађаја у сукобу јер је дао снажну подршку усвајању резолуције 757 Савета безбедности три дана касније, којом су уведене међународне санкције Србији, најважнијем савезнику босанских Срба.[28] Санкције је предложила Америка да би казнила остатак Југославије због наводног присуства југословенских трупа у Босни. У ствари, један извештај УН, који носи датум 30.6, потврдио је, на бази најбољих доказа који су били на располагању, да се „највећи део ЈНА већ повукао у Србију и Црну Гору”, као што је захтевала Резолуција 752 Савета безбедности.[29] Насупрот томе, извештај УН напомиње да „што се тиче повлачења елемената хрватске војске, до сада се у Босни и Херцеговини то повлачење није догодило”.[30]

Председавајући Савета безбедности, аустријски амбасадор Петер Хохенфелнер, добио је извештај два дана пре гласања о санкцијама које су предложиле САД, али је овај извештај скриван од чланова Савета безбедности све до сат времена након гласања о увођењу санкција Југославији.[31] Неки делегати су се жалили новинарима да су били заведени, али Америка је превагнула у својим напорима да Србе неопозиво означи као злочинце, а муслимане охрабри да наставе рат против Срба ослабљених санкцијама.

Британски дипломата Седрик Торнбери, помоћник генералног секретара УН, који је лично истраживао злочине које су починиле све зараћене стране, пише: „До почетка 1993. дошло се до консензуса — пре свега у САД, али и у неким западноевропским земљама а нарочито у западним либералним медијима — да су Срби једини злочинци, широм Југославије, а да су жртве претежно или чак искључиво Хрвати и Муслимани. Ово становиште није одговарало перцепцији низа високих службеника УН који су били у додиру са дневним догађањима у овој области; како ме је једна добра душа у централи УН у Њујорку, упућена у дипломатске трачеве, упозорила: Потраж ите заклон — неприлике почињу.”[32] Ове напомене описују политичку и војну атмосферу у време када су се догађаји развијали у источној Босни, када је Сребреница први пут привукла међународну пажњу 1993.

ВЛАДАВИНА ТЕРОРА НАСЕРА ОРИЋА. Већи део света први пут је чуо за Сребреницу у марту 1993, када је генерал Филип Моријон, командант УН у Сарајеву, без дозволе претпостављених, учинио ризичну посету да би отворио пут за хуманитарни конвој ка овом граду у источној Босни где су се одигравале жестоке борбе између доминантно муслиманских снага АБМ и углавном српске АБС. Упркос Моријоновој спремности да преузме ризик да би помогао муслиманским цивилима који су тражили помоћ, босански Муслимани су команданта УН задржали као таоца, да би објавили хуманитарну кризу и присилили Запад на војну интервенцију. „То што су ме држали као заробљеника у Сребреници било је оркестрирано из Сарајева”, рекао је Моријон у каснијем сведочењу пред Хашким трибуналом.[33] Сребренички војни заповедник, Насер Орић, командант 28. дивизије БМА, примио је наређење да задржи Моријона као таоца. „Насер Орић је био војни заповедник који је овом облашћу и њеним становништвом владао помоћу терора”, приметио је Моријон. „Није себи могао да дозволи да држи заробљенике. Колико се сећам, није се чак трудио ни да пронађе разлог.”[34]

Генерал Моријон је јасно разумео да су Орићеви злочиначки походи на српска села и масакри бројних цивила били разлог што су српске војне снаге блокирале Сребреницу. „Нисам био изненађен када су ме Срби одвели у село близу Братунца да присуствујем изношењу тела становника која су била бачена у јаму.”[35] И Моријон и потпуковник Томас Кареманс, који је командовао холандским батаљоном УН у Сребреници пре њеног пада, установили су јасну везу између убилачких напада Насера Орића на цивилно становништво Братунца, Скелана, Кравице, Милића и многих других градова и села и догађаја из 1995. Са порастом неутемељених медијских оптужби против српских снага око Сребренице, потпуковник Кареманс је подсетио новинаре на конференцији за штампу у Загребу 23. јула 1995: „Знамо да су само у области око енклаве Сребреница са земљом сравњена 192 села, а сви становници побијени. То је оно на шта мислим кад кажем ‘нема добрих момака, нема лоших момака’. Што се мене тиче, они су сви исти.”[36]

Комадант Унпрофора француски генерал Филип Морион

Судија Хашког трибунала Патрик Робинсон питао је генерала Моријона: „Ви онда кажете, генерале, да је оно што се десило 1995. директна реакција на оно што је Насер Орић учинио Србима две године раније?” Моријон је одговорио: „Да. Да, Ваша висости. Ја сам у то уверен.”[37] Постоје многи докази да су у жестоким борбама у источној Босни и српска и муслиманска страна чиниле озбиљне злочине. Али, у грађанском рату, где страх и освета стварају плодно тло за ужасе, суровост Насера Орића је постала позната у читавој Босни. У извештају Југословенске државне комисије за испитивање ратних злочина из 1993, који је прихваћен као званичан документ УН, описује се шаблон напада у којима су читава села спаљивана, а сви цивили убијани.[38] Међународно признати форензичар, патолог Зоран Станковић, бивши директор Војне болнице у Београду и бивши министар одбране Србије и Црне Горе, вршио је комплетне аутопсије и написао форензичке извештаје за жртве из бројних села у којима су муслиманске трупе које су водили Орић и његов заменик Зулфо Турсуновић масакрирали становнике. Типичне жртве из опширних извештаја др Станковић а биле су старије жене и мушкарци, рођени између 1915. и 1930. Фотографије које су пратиле ове извештаје показују вратове заклане од увета до увета. Нека од ових (углавном женских) тела фотографисана су у стању у коме су нађена, обучена у прешироке војничке шињеле, што је био гротескни покушај њихових убица да прикажу како су ове старије жртве умрле активно бранећи своје домове.[39]

Радећи за Јужнословенски журнал из Лондона, Xоан Филипс извештава да је посетила градић Факовићи у источној Босни, годину дана пошто су га први пут напале муслиманске снаге Насера Орића 12. јула 1992. Исти град је био сравњен са земљом у Другом светском рату, а његове становнике су побиле хрватске усташе. „У овом рату, 5. октобра 1992. Факовићи су поново били поприште страшног масакра у коме је побијена четвртина становништва… Пре рата је у Факовићима живело 115 становника. До тренутка масакра овај број се смањивао. А онда је у истом дану убијено њих 25 или 26.”[40] Филипсова је интервјуисала једног од оних који су преживели напад, Андрију Марковића, чији је деда у Другом светском рату водио партизански покрет отпора против фашиста по околним брдима. Фамилија Марковић је у том нападу изгубила 57-годишњу Олгу Марковић, 61-годишњу Славку Марковић, 51-годишњег Радоја Марковића, 53-годишњег Радомира Марковића и више даљих рођака. Тако је породица Марковић изгубила 16 чланова у претходном рату и још десет, од стране војника 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине.

„Владавина Насера Орића подразумевала је добро познавање територије коју су држале његове снаге”, сведочио је Моријон. „Деловало ми је као да извршава политичка наређења Председништва” у Сарајеву.[41] Орића и његовог заменика Турсуновића поставила је Изетбеговићева влада, противно жељама умереног сребреничког муслиманског вође Бесима Ибишевић а, преседника Скупштине грађана, који је покушавао да успокоји Србе. Сам Орић је признао „Ослобођењу” да је морао да се скрива по шумама заједно са својим савезницима и да кришом налази храну зато што већина муслиманских грађана није делила схватање екстремиста који ће преузети власт. Од краја 1991, међутим, Муслимански национални савет је опремао оружане побуњенике пушкама и униформама и почео да прегрупише тешке криминалце као дужноснике паравојних снага — тактика коју су касније користиле српске и хрватске вође.

Рођен у оближњим Поточарима, Орић је радио у Београду као полицајац и две године као лична заштита српског председника Милошевића, али је био отпуштен 1991. због крађе и вратио се у Босну. Турсуновић је био у затвору у Зеници, усред извршења петнаестогодишње казне за убиство троје Муслимана 1986, кад га је пустио председник Изетбеговић крајем 1991. и поставио за главног команданта у Сребреници. Он и Орић ушуњали су се у Сребреницу у пролеће 1991. Напади на Србе почели су готово одмах. Шестог маја спаљена су и опљачкана оближња српска села Гниона и Бљечева. Следећег дана из заседе је нападнуто и убијено седморо Срба који су покушали да побегну из Сребренице. Осмог маја убијен је и судија Горан Зекић, председник српске странке СДС и посланик у босанској скупштини, што је довело до масовног бега преосталих 1.500 Срба из Сребренице. У то време, ни дан не би прошао без напада са паљењем села и градова, као што су Сикирићи, Коњевић Поље, Глогова, Залужје, Факовићи, Калудра, Лозница, Агони, Брежани, Крница, Загони, Желазије, Орлиће, Јештица, Биљака, Црни Врх, Милићи, Каменица, Бјеловац, Кравица, Скелани и Забоквица… Масакр над Србима у Кравици, који је типичан за ове нападе, постао је познат само по томе што се десио на православни Божић, 7. јануара 1993. Укупни број убијених је непознат, али је др Станковић прегледао 48 тела људи који су убијени на свој најважнији празник. Према Xоан Филипс, до краја марта 1993, 1.200 Срба је убијено а 3.000 повређено, тако да „данас скоро да више нема Срба у сребреничкој општини. Од 9.300 Срба који су ту некад живели, остало је мање од 900. Од 11.500 који су некад живели у општини Братунац, више од 6.000 су побегли. У општини Сребреница остала су само три села, а око 26 села је уништено; у општини Братунац, око 24 села је сравњено са земљом. Последња велика српска села у околини Братунца и Скелана нападнута су и уништена 7. јануара 1993.”[42] Док је амерички Стејт департмент избацивао саопштења за медије и брифинге, наводећи муслиманске извештаје о српским злочинима, владавина терора Насера Орића се уопште није појављивала као тема на конференцијама за штампу и у извештајима о људским правима. На сличан начин је Медлин Олбрајт, у то време амерички амбасадор у Уједињеним нацијама, од 1993. па све до краја рата у Босни, стално подржавала резолуције и извештаје који су критиковали српске злочине, али је користила право вета када је требало осудити муслиманске злочине, како наводе представник Велике Британије сер Дејвид Хени и руски Јуриј Воронцов.[43] Орић је јасно разумео да може некажњено деловати с обзиром на некритичку подршку коју су САД пружале Изетбеговићевој влади. Чак је снимао неке од својих злочина, укључујући одрубљене српске главе, и ове снимке је показао Xону Памфрету из „Вашингтон поста” и Билу Шилеру из „Торонто стара”. Шилер пише да је Орић био „најкрвожеднији ратник који је ходао бојним пољем”, а онда описује своју посету кући овог војног заповедника у јануару 1994: „У хладној, снежној ноћи седео сам у његовој соби и гледао видео верзију онога што би се могло назвати ‘Највећи хитови Насера Орића’. Било је кућа у пламену, лешева, одрубљених глава, људи који су бежали…Смешкао се све време, дивећи се свом делу. ‘Заскоч или смо их из заседе’, рекао је. Следећа секвенца је показивала тела убијених експлозивом: ‘Ове смо лансирали на месец’, хвалио се. Када се појавио аветињски празан град са траговима пројектила по кућама, али без видљивих лешева, пожурио је да најави: ‘Овде смо убили 114 Срба’. Касније је било славља, са певачима који су му несигурним гласовима певали хвалоспеве.”[44] Много говори чињеница да, упркос бројним и детаљним доказима о злочинима Насера Орића, Зулфа Турсуновића и других команданата 28. дивизије Хашки трибунал није оптужио Орића све до 2003, а и тада само по релативно безначајним тачкама оптужбе везаним за неколико убистава, сурово поступање са заробљеницима, уништавање имовине и, пре свега, за то што није успео да обузда војнике под својом командом.[45] То што систематски покољ српског цивилног становништва западно од Дрине, којим је руководио Насер Орић, није квалификован као злочин против човечности одсликава политичке циљеве спонзора Хашког трибунала, пре свега америчког амбасадора Медлин Олбрајт, која је организовала постављање главних тужилаца и кључних фигура везаних за Трибунал. Шериф Басиуни, вођа експертске комисије УН, египатски стручњак за исламско право који је предавао на правном факултету универзитета ДеПол у Чикагу, у завршном извештају експертске комисије није ни поменуо Орићеве убилачке нападе на околну популацију, иако је на располагању имао форензичке доказе из обимних извештаја др Станковића.[46]

„ДОБАР ПОЛИТИЧКИ РЕЗУЛТАТ”. Насупрот томе, одлука да се за геноцид (међу осталим тачкама) оптуже лидер босанских Срба Радован Караџић и генерал Ратко Младић за догађаје у Босни из 1992. донета је непуних две недеље пошто су босански Срби заузели Сребреницу[47] и послужила је за дипломатску изолацију босанских Срба. Главни судија Хашког трибунала Антонио Касезе похвалио је брзо подизање оптужнице као „добар политички резултат” и приметио да „ова два господина неће бити у прилици да учествују у мировним преговорима”[48] — строго политичка изјава која, међутим, није дискредитовала Трибунал у очима света. „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине веома вредно оруђе”, изјавио је за Би-Би-Си амерички преговарач Ричард Холбрук. „Користили смо га да два највећа ратна злочинца у Европи, Караxића и Младића, држимо ван Дејтонског мировног процеса и да оправдамо све што је уследило.”[49]

Ћутање Басиунијеве комисије о Орићу и шаблон оптужби пред Трибуналом одсликавају политичке циљеве Америке, која је доминирала у Савету безбедности када се радило о Босни и која је Трибунал сматрала још једним оружјем које се може мобилисати у корист босанске владе, а не непристрасним судским телом. Пошто су САД и друге сталне чланице Савета безбедности имале право вета, рад Трибунала је био инхерентно политички, па су чак и најбесрамнији злочини муслиманских јединица имали низак приоритет. Званичници Трибунала дозволили су да се истраге против босанског председника Изетбеговића и хрватског председника Фрање Туђмана развлаче годинама све до њихове природне смрти. Гласноговорници Трибунала су једноставно обзнанили да се никакве информације о истрагама и оптужбама против њих неће обелодањивати јер они нису у прилици да се бране.

Орићево уништавање српских села створило је два велика проблема за његове трупе у 1993. Сребреница је, што се хране тиче, зависила од пљачке у српским селима, а ти извори су уништени. У међувремену, Срби који су преживели масакре дуж муслиманских линија снабдевања дали су све од себе да блокирају конвоје међународне помоћи. Муслиманске избеглице су се жалиле да је храна увек доспевала до Орића, који је организовао уносну црну берзу. Међународни званичници су охрабривали избеглице да изаберу свог човека који би организовао дистрибуцију хране, али је он убијен дан пошто је изабран. Други Орићев проблем настао је када су босански Срби, након масакра у Кравицама на православни Божић 1993, формирали Дрински корпус за заштиту преживелих српских становника и за уништење Орићевих снага. После пораза код Церске и Коњевић Поља Орић је био потиснут назад у Сребреницу. „Да није било залагања трупа Уједињених нација”, писао је Џон Памфрет у „Вашингтон посту”, „Орић би био мртав, заробљен, или би се склонио у шуме”.[50] Уместо тога, ратни војсковођа је сада могао да као штит користи сребреничке цивиле, који су зависили од њега.

Савет безбедносту УН био је под сталним притиском САД

МАНИПУЛАЦИЈА ЗАШТИЋЕНИМ ЗОНАМА. Орићу је омогућено да остане у Сребреници зато што је, како каже лорд Овен, „Савет безбедности донео кобну одлуку да Сребреница и околина имају статус заштићене зоне, ослобођене оружаних напада, а да при том није извршена ни демилитаризација нити су одређене границе ове зоне”. Он додаје: „Основна грешка концепта ‘заштићених зона’, према мишљењу снага УН, била је у томе што је муслиманима дозвољено да избегну разоружавање, што је читав концепт учинило небезбедним”.[51] Босанска влада је одмах оборила споразум којим је очувана муслиманска контрола над Сребреницом и којим је становницима омогућено да примају хуманитарну помоћ. У деловима књиге Лукава стратегија босанског генерала Сефера Халиловић а, из 1998, који су читани у току суђења генералу Радиславу Крстић у, сазнајемо од самог генерала Халиловића да се он „обратио штабовима и издао наредбе за Сребреницу и Жепу да ниједан исправан комад оружја не сме бити предат, ниједан употребљиви метак. После тога се видео са Изетбеговићем, који му је честитао.”[52] Ово је потврђено у посебној изјави Насера Орића, цитираној на сведочењу истог дана. „Кад је издата наредба за демилитаризацију самог града”, изјавио је Орић, „командант ми је објаснио да треба да предамо само неисправно наоружање, тешко наоружање, оружје које не можемо да сакријемо, и ја сам то учинио. Остали смо дуж линија и још увек смо имали оружје уз себе.”[53] Халиловић прецизира да је 28. дивизија у Сребреници имала 5.803 борца.[54]

Сведочећи касније истог дана, генерал Халиловић је признао да је користио хеликоптере да поново снабде и додатно наоружа „заштићену зону”. Опоменут да је споразум о заштићеној зони нарочито забрањивао летове из Тузле за Сребреницу и Жепу за војно снабдевање, Халиловић је дрско сведочио: „У реду је што сам послао осам хеликоптера са муницијом, и да сам могао, послао бих и 180!”[55]

Упркос чињеници да Сребреница није успешно демилитаризована, Савет безбедности је проширио концепт заштићених зона на Сарајево, Горажде, Бихаћ, Жепу и Тузлу са околинама. Наравно, ове „заштићене зоне” никада нису пружале заштиту српским становницима. Како показују мапе УНХЦР-а, већина Срба је протерана из ових зона до лета 1992, као што су муслимани протерани из градова са хрватском или српском већином. Сарајевски Срби су држали делове града све док нису стављени под контролу владе после Дејтонског споразума. Милитаризација заштићених зона, кршењем прокламоване политике УН, није могла бити спроведена без помоћи САД. Дејвид Хекворт, ратни дописник „Њузвика”, каже да су САД помагале илегални транспорт оружја из Ирана и других исламских земаља на тузлански аеродром помоћу транспортних летилица „херкулес Ц–130”, које су имале регуларан ред летења. Прекиди у радарском надзору помоћу „авакса” планирани су увек у време ових летова.[56] Појачани доток софистицираног наоружања и јасна подршка САД улили су самопоуздање босанској влади да може да продужи рат и оствари војну превагу уз помоћ и Америке и својих исламских савезника.

Петог фебруара 1994. у Сарајеву се догодио још један крвави инсценирани инцидент који је омогућио Америци да изврши притисак на УН да прихвате систем замки по коме би сваки напад Срба на заштићене зоне могао да изазове ваздушне ударе против њих. Ова промена политике десила се после смртоносног гранатирања у којем је убијено 49, а рањено 200 људи на пијаци Маркале. Стејт департмент и амерички амбасадор Медлин Олбрајт пожурили су да осуде Србе за експлозију, а муслиманска страна је покушала да прекине преговоре. Али, тог пута је генерал сер Мајкл Роуз, тадашњи командант УНПРОФОР-а у Сарајеву (јануар 1994 — јануар 1995), написао технички извештај у којем су за ово крвопролиће оптужени муслимани, отишао код председника Изетбеговића и запретио да ће објавити извештај ако се муслимани не врате за преговарачки сто. Лорд Овен, који је знао за извештај, признао је да је помогао да се он сакрије због тога што би појављивање „и најмање сумње да су Муслимани криви” довело до тога да босански Муслимани напусте преговоре.[57]

Седмог фебруара 1994, командант УНПРОФОР-а Франсис Брикмон известио је шефа цивилне мисије УН Јасушија Акашија да „босанска армија у Сарајеву свакодневно провоцира Србе. Од средине децембра босанска армија је пошла корак даље, користећи тешку артиљерију против српских предграђа Сарајева.” Брикмон даље описује шаблон манипулације којем се прибегавало у Горажду, Бихаћу и Сребреници: „Босанска армија напада Србе из заштићених зона, а када Срби одговоре, углавном на линији сукоба, босанско председништво напада УНПРОФОР да их не штити од напада Срба и позива на бомбардовање српских позиција.”[58] Два месеца касније, после напада муслиманских јединица на српска села у околини Горажда, босански Срби почели су да гранатирају муслиманске јединице унутар Горажда. Новински извештаји цитирали су владине тврдње да је убијено 700 а рањено 2.000 људи, као и да је болница у Горажду уништена. Амерички званичници захтевали су ваздушне ударе НАТО-а, а генерал Роуз је наредио мали напад на српске положаје. Када је Роуз, међутим, стигао у Горажде, видео је да је реалност сасвим другачија. „Њујорк тајмс” је известио да су „виши званичници УН установили да је болница, описана као готово унуштена, у ствари потпуно функционална, са само једним трагом од поготка на крову. Није било доказа о 700 лешева.” Укратко, „извештаји о Горажду су били намерно предимензионирани како би се свет убедио да треба нешто да учини… Опасно претеривање је ускомешало стране престонице. Приче о широј употреби снага НАТО-а за бомбардовање складишта муниције и инфраструктуре отишле су преко границе после које се снаге УН претварају у борбене трупе.”[59]

Високи званичник цитиран у овој неуобичајено искреној критици манипулације УН и медија од стране Муслимана и креатора америчке политике свакако је генерал Роуз, који је исте идеје пренео Џону Симпсону из Би-Би-Сија на крају свог мандата у Сарајеву. Али, муслиманска влада била је охрабрена својим успесима у изазивању напада НАТО-а на Србе, ма колико они били ограничени. Слична стратегија била је примењена у Бихаћу у новембру 1994, када су владине снаге користиле свој статус заштићене зоне за организовање напада и окупацију Срба који су живели у области заравни Грабеж. Када су Срби одговорили, доводећи своје снаге на руб заштићене зоне, босански министар иностраних послова, Харис Силајџић је на конференцији за штампу у Сарајеву, која је запрепастила званичнике међународне заједнице, изјавио да је „ситуација у Бихаћу драматична” и да су „Акаши и Роуз одговорни за смрт 70.000 људи”.[60] Како су борбе јењавале, а генерал Роуз и официри УН допутовали у Бихаћ, босанска влада је смањила број својих жртава на 14.000. Џон Симпсон из Би-Би-Сија известио је да су муслиманске снаге претиле смрћу официрима УН који су говорили о мањем броју жртава, али су УН процењивале да је у борбама око Бихаћа, борбама које је иницирала муслиманска страна, страдало мање од 1.000 људи.[61]

ПРИПРЕМА ЗА ЖРТВОВАЊЕ. Неуспех концепта заштићених зона до 1994. постајао је све очигледнији за званичнике УН који су посредовали између зараћених страна. Круцијално питање је било: хоће ли се судбина ових зона разрешити војним или дипломатским средствима? Политичком и војном подршком муслиманској влади, Америка је стално умањивала ефекат напора да се рат заврши преговорима, па су Европска унија и Уједињене нације позвали САД да се дубље укључе у преговоре преко Контакт групе у којој је учествовала и Русија. Дипломатија је, међутим, упркос напорима америчког изасланика Роберта Фрејжера, имала мало успеха, јер су босански муслимански лидери постајали све уверенији да ће војно превагнути, великим делом захваљујући америчкој подршци. Вођа босанских Срба Радован Караџић предложио је босанском председнику Алији Изетбеговићу замену Вогошће, предграђа Сарајева које су држали Срби, за Сребреницу. На крају су посредници прихватили ову идеју. „Постојао је консензус међу посредницима (америчка администрација, Уједињене нације и европске владе) да је немогуће одржати три муслиманске енклаве и да оне треба да буду замењене за територије у централној Босни”, пише Карлос Мартин Бранко, који је радио у секретаријату УН у Босни. „Медлин Олбрајт је у бројним приликама предлагала Изетбеговићу ову размену на бази предлога Контакт групе… Истина је да су се и Американци и председник Изетбеговић прећутно сложили да нема смисла инсистирати на одржавању ових изолованих енклава у подељеној Босни… У јуну 1995, пре војних операција око Сребренице, Александар Вершбоу, специјални помоћник председника Клинтона, изјавио је да „Америка треба да подстакне Бошњаке да размишљају о областима са већом територијалном кохерентношћу и компактношћу.”[62]

Проблем за Изетбеговића је био у томе што није могао јавно да призна ове идеје да не би изгубио подршку тврде линије која га је довела на власт. У интервјуу из 1998. са новинаром муслиманске публикације „Дани,” Хакија Мехољић, сарадник Насера Орића и бивши шеф сребреничке полиције, сећа се да је на Бошњачкој конференцији у Сарајеву 1993, Изетбеговић рекао да је са председником Клинтоном разматрао различите сценарије за Сребреницу. Мехољић: Примио нас је председник Изетбеговић и одмах после добродошлице нас упитао: „Шта мислите о размени Сребренице за Вогошћу?” Настала је тишина а онда сам ја рекао: „Господине председниче, ако је то готова ствар, онда није требало да нас позивате овде јер треба да се вратимо и суочимо се са народом и лично прихватимо тежину такве одлуке.”

Новинар: „Дакле, одбили сте Изетбеговићеву одлуку?” Мехољић: „Одбили смо је без дискусије. Онда је он рекао: ‘Знате, Клинтон ми је у априлу 1993. понудио да четничке снаге уђу у Сребреницу, побију 5.000 муслимана а затим да уследи војна интервенција.’“[63]

Мехољић је и касније дао интервју о овој запањујућој Изетбеговићевој изјави за један холандски документарац, који је приказан као доказ пред Хашким трибуналом. Овде Мехољић објашњава да је Изетбеговић рекао сребреничкој делегацији да је „сазнао да је војна интервенција могућа, али само ако Срби упадну у Сребреницу и убију бар 5.000 тамошњих становника”.[64] Према овом документарном филму, председника Изетбеговића су испитивали иследници УН о овим наводним изјавама. Он је порекао да их је дао и изјавио да је прихватио мишљење делегације о размени територија. Нема доказа нити постоји било који начин да се потврди да је председник Клинтон то стварно предложио Изетбеговићу, колико год хипотетички, али има бар осам преживелих сведока који потврђују шта је Изетбеговић рекао сребреничкој делегацији. Нити би било у нескладу са Изетбговићевим карактером да одобри план којим би се жртвовали животи његових грађана зарад вишег циља или да преувелича број жртава у испровоцираним сукобима са српским снагама. Кад је реч о пребројавању жртава, заменик команданта НАТО-а Бојд је приметио да „босанска влада има интересе да ове бројеве представи што већим”.[65] Аналитичар америчке армије потпуковник Xон Среј приметио је да су инсценирани инциденти, као онај на Маркалама, имали дозволу са највишег нивоа: „Имајући у виду колико су Маркале биле близу Председништва (босанска Бела кућа), ко је дао дозволу да се изведе тако бруталан и сулуди напад? То је сигурно морао бити председник Алија Изетбеговић или потпредседник Ејуп Ганић.”[66]

Пре своје смрти у саобраћајној несрећи, амерички изасланик Роберт Фрејжер радио је на дипломатском решењу којим би се извршила размена такозваних заштићених зона Сребренице, Жепе и Горажда за предграђа Сарајева која су држали Срби. Али, иста она чврста америчка струја која је организовала илегално снабдевање муслимана оружјем успела је да уништи Фрејжерову дипломатску иницијативу у пролеће 1995. Тако је, према генералу Бојду, Америка „са одобравањем гледала на почетак муслиманских офанзива, иако су ови напади уништавали прекид ватре који су САД подржавале”.[67] Како ће касније приметити изасланик Европске уније Карл Билт: „Није могло бити мира у Вашингтону док није било рата на Балкану.”[68]

Уместо дипломатског решења, до промене мапа које је Вашингтон тражио за споразум у Хрватској и Босни ће се доћи војним средствима и претварањем у избеглице стотина хиљада људи. У новембру 1994. САД су овластиле приватну војну фирму “Милитарy Профессионал Ресоурцес, Инц.” (МПРИ), која је ангажовала „пензионисане” високе генерале, да припреми и организује хрватску армију за нападе на заштићене зоне УН у Хрватској где је живело око 250.000 етничких Срба.[69] За разлику од заштићених зона у Босни, које су служиле за организовање напада на области које су их окруживале, заштићене зоне УН у Хрватској углавном су остале мирне, изузев више напада хрватске војске против њих у 1993. Уздржаност није, међутим, спасла крајишке Србе од хрватских војних напада иза којих је стајала Америка, операције „Бљесак” у мају и операције „Олуја” у августу 1995, при чему је ова друга представљала највећу кампању етничког чишћења у ратовима на Балкану, натеравши у егзодус преко 200.000 српских избеглица.[70]

Ефекат притиска који су вршили амерички преговарачи постао је очигледан за упућене посматраче када се војска босанских Срба повукла из градова западне Босне, као што су Босанско Грахово и Гламоч, остављајући српско становништво западне Босне на милост и немилост хрватским и муслиманским нападима. Ова места су убрзо постала области за припрему операције „Олуја”, хрватског напада на суседну област Хрватску крајину и касније заједничке хрватско-муслиманске кампање протеривања српске популације из Босанске крајине. У исто време, месец дана пре него што ће Срби освојити Сребреницу, босанска влада је нагло повукла 18 својих високих команданата из Сребренице. Генерал Халиловић је потвдио да је лично председник Изетбеговић убедио Насера Орића да са својим командантима напусти Сребреницу, због наводне обуке у Зеници. У оквиру свог сведочења пред Хашким трибуналом, Халиловић је потврдио да је влада „требало да буде свесна последица таквог потеза, тј. да ће борбена готовост… и одбрамбена способност Сребренице бити значајно умањене”.[71] Да је босанска влада одлучила да брани град, 5.500 наоружаних бораца било би више него довољно да одбије 200 војника босанских Срба са четири тенка, којима је омогућено да заузму град 11. јула. Према британском војном аналитичару Тиму Риплију, холандске трупе су касније „виделе босанске трупе како напуштају Сребреницу пролазећи поред њихових осматрачких пунктова, носећи потпуно ново противтенковско наоружање, још нераспаковано”. Овај и други случни извештаји подстакли су сумњичавост официра УН и страних извештача.[72]

Након одласка 18 команданата, Главни штаб босанске војске наредио је 28. дивизији да изврши серију напада којима би увукли Србе у сукоб. Како је сведочио генерал Халиловић: „Тих дана је било много наређења за саботажу из заштићених области”.[73] То је укључивало и војно бесмислене нападе на стратешки неважно оближње село Вишњицу. Коначна операција био је напад на јединице Армије босанских Срба на путу јужно од Сребренице, само неколико дана пре него што су Срби заузели скоро небрањени град. Ибран Мустафић, вођа муслиманске партије СДА у Сребреници, који се сукобио са Насером Орићем и био тешко рањен у два покушаја убиства, рекао је за „Слободну Босну”: „Сценарио за издају Сребренице био је пажљиво припреман. Нажалост, у то су били укључени босанско председништво и команда армије…. да сам добио наредбу да нападнем српску војску из демилитаризоване зоне, без размишљања бих одбио да извршим то наређење и тражио бих од оног ко је издао наређење да доведе своју породицу у Сребреницу, па бих му дао пушку да организује нападе из демилитаризоване зоне. Знао сам да такви бесрамни, прорачунати потези воде мој народ у катастрофу. Наређење је дошло из сарајева и Какња.”[74] Британски потпуковник Џим Бакстер, помоћник команданта УНПРОФОР-а Руперта Смита (јануар–децембар 1995), рекао је Тиму Риплију: „Они су [босанска влада] знали шта се догађа у Сребреници. Сигуран сам да су одлучили да је вредело жртвовати је.”[75]

* Џорџ Богданич режирао је и заједно с Мартином Летмајером, филмским уметником из Минхена, продуковао документарни филм Југославија, рат који се могао избећи. (George Bogdanich, Martin Lettmayer: Yugoslavia The Avoidable War; „Frontier Theatre & Inc.OE, 2000.)

Текст је преузет из публикације Историјског пројекта Сребренице, „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика“

[1] Vidi: Rene Gremaux i Abe De Vries, “The Deconstruction of a Trauma”, na engleski preveo Nico Varkevisser, De Groene Amsterdammer, 13. mart 1996 (na vebsajtu Emperor’s Clothes, http://emperorsclothes.com/analysis/falsely.htm). Vidi takođe napomenu 35.

[2] Rezolucija 819 Saveta bezbednosti UN (S/RES/819), 16. april 1993.

[3] David Owen, Balkan Odyssey (Njujork: Harcourt Brace and Company, 1995), str. 400.

[4] Charles G. Boyd, “Making Peace with the Guilty”, Foreign Affairs, Vol. 74, No. 50, septembar/oktobar 1995, str. 22–23.

[5] Susan Woodward, Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War (Vašington: The Brookings Institution), str. 395–396.

[6] Vidi dragoceni prikaz ustavne „logike“ koja je u to vreme jačala u Bosni i Hercegovini, u: Robert M. Hayden, Blueprints for a House Divided: The Constitutional Logic of the Yugoslav Conflicts (Ann Arbor, MI: The University of Michigan Press, 1999).

[7] George Kenney, intervju, u: George Bogdanich i Martin Lettmayer, Yugoslavia: The Avoidable War (Frontier Theatre & Inc., 2000).

[8] Roger Cohen, intervju, u: Bogdanich i Lettmayer, Yugoslavia: The Avoidable War.

[9] Vidi: Oslobođenje (Sarajevo), 29. mart 1992. Za savremene izvore na engleskom jeziku, vidi: Ivan Stefanović, “Serbs in Bosnia Proclaim Own Constitution”, 27. mart 1992; Nesho Djuric, “Fresh ethnic violence in Bosnia-Herzegovina, leaders appeal to UN”, United Press International, 27. mart 1992; Slobodan Lekić, “Death visits Bosnian town”, Asošijeted pres, 28. mart 1992; H. Evans Thomas, “Ethnic clashes involve federal army, Serbs, Croats and Muslims”, United Press International, 28. mart 1992; Slobodan Lekić, “Three killed in northern Bosnia, militiamen turn back refugees”, Asošijeted pres, 29. mart 1992; i Nesho Djuric, “Sporadic ethnic violence despite truce in Bosnia-Herzegovina”, United Press International, 29. mart 1992.

[10] Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War (Њujork: Penguin Books, 1992), p.146.

[11] Sefer Halilović, Lukava strategija (Sarajevo: Matica, 1998). Halilovićeve tačne reči su bile: „Naše snage su organizovane u Patriotsku ligu Bosne i Hercegovine, u formacijama od najmanje vojne jedinice do brigade od 120.000 ljudi“ (str. 222). Vidi takođe: Steven L. Burg i Paul S. Shoup, The War in BosniaHerzegovina: Ethnic Conflict and International Intervention (Armonk, Њujork: M.E. Sharpe, 1999), str. 74–75. Za navode iz Halilovićeve knjige koje su koristili Burg i Shoup, vidi napomenu 54 na kraju Poglavlja 3.

[12] Alija Izetbegović, Islamska deklaracija: program islamizacije muslimana i muslimanskih naroda, 1970, 1990, str. 30 (po tekstu na engleskom jeziku objavljenom na vebsajtu Balkan Repository Project, http://www.balkan-рrchive.org.yu/politics/papers/Islamic_Declaration_1990_reprint_English.pdf).

[13] Yossef Bodansky i Vaughn S. Forrest, “Iran’s European Springboard?” („Odskočna daska za Iran u Evropi?“), Radna grupa za terorizam i nekonvencionalno ratovanje („Task Force on Terrorism and Unconventional Warfare“), House Republican Research Committee, 1. septembar 1992. (objavljeno na vebsajtu Balkan Repository Project, http://www.balkan-archive.org.yu/politics/papers/civil_war/iran_springboard.html).

[14] Dani, 24. septembar 1999. Govoreći kao svedok pri kraju suđenja Slobodanu Miloševću, britanska novinarka Iv-En Prentis izjavila je da je, dok je čekala da počne zakazani sastanak sa Alijom Izetbegovićem, negde u novembru 1994, videla kako pre nje uvode jednog čoveka „koji je ličio na Arapina“ da vidi Izetbegovića. Novinarka koja je, pored ostalih, u to vreme bila sa Prentisovom, Renata Flotau iz Špigla, kasnije je tog čoveka identifikovala kao Osamu bin Ladena. Vidi: Transkripti suđenja Miloševiću, IT-02–54-T, 3. februar 2006, str. 47.949–47.950, http://www.un.org/icty/transe54/060203IT.htm.

[15] Za obilje dokaza o nezakonitim pošiljkama oružja za bosanske Muslimane tokom rata, uključujući glavne izvore, vidi: Cees Wiebes, Intelligence and the War in Bosnia, 1992–1995 (London: Lit Verlag, 2003), Poglavlje 4, drugi deo, “Arms supplies to the ABiH: the Croatian Pipeline”, str. 158–177; i treći deo, “Secret arms supplies to the ABiH: the Black Flights to Tuzla”, str. 177–198. Vidi takođe: James Risen i Doyle McManus, “Clinton Secretly OKed Iran’s Arms Shipments to Bosnia”, Los Anđeles tajms, 5. april 1996. Najvažnije, vidi obimni izveštaj istrage Komiteta za međunarodne odnose („House Committee on International Relations“; takozvanog potkomiteta za zeleno svetlo Iranu, „Iranian Green Light Subcommittee“): Final Report of the Select Subcommittee to Investigate the United States Role in Iranian Arms Transfers to Croatia and Bosnia; Predstavnički dom Sjedinjenih Država (Vašington: U.S. Government Printing Office, 1997), kao i izveštaj Odabranog komiteta Senata za obaveštajne poslove („Senate Select Committee on Intelligence“), U.S. Actions Regarding Iranian and Other Arms Transfers to the Bosnian Army, 1994–1995, američki Senat, novembar 1996, http://www.fas.org/irp/congress/1996_rpt/bosnia.htm.

[16] Boyd, “Making Peace with the Guilty”.

[17] Transkripti suđenja Miloševiću, 12. februar 2004, p. 32.019, http://www.un.org/icty/transe54/040212ED.htm. Primetićete da je u ovom slučaju Morijonovo prethodno svedočenje pred Tribunalom na sudu citirao Slobodan Milošević, tokom unakrsnog ispitivanja Morijona.

[18] Lewis MacKenzie, intervju, u Bogdanich, Yugoslavia: The Avoidable War.

[19] Boyd, “Making Peace with the Guilty”.

[20] James A. Baker, The Politics of Diplomacy: Revolution, War and Peace, 1989–1992 (Њujork: Putnam Adult, 1995), str. 643–644.

[21] Kenney, intervju, u: Bogdanich i Lettmayer, Yugoslavia: The Avoidable War.

[22] Vidi emisiju The MacNeil/Lehrer Newshour, TV kanal Pi-Bi-Es, 18. decembar 1992; “The Growing Tragedy in Bosnia-Hercegovina”, Lari King uživo, Si-En-En, 18. decembar 1992; i This Week with David Brinkley, TV mreža Ej-Bi-Si, 20. decembar 1992.

[23] Vidi: Peter Brock, Media Cleansing: Dirty Reporting. Journalism and Tragedy in Yugoslavia (Los Anđeles: GM Books, 2005), str. 66.

[24] Vidi: Tadeusz Mazowiecki et al., The Situation of human rights in the territory of the former Yugoslavia (E/CN.4/1993/50), UN Economic and Social Council, 10. februar 1993, Aneks II, Report of the team of experts on their mission to investigate allegations of rape in the territory of the former Yugoslavia from 12 to 23 Januar 1993, str. 63–74; ovde str. 64 i napomena 7, str. 75, http://unbisnet.un.org:8080/ipac20/ipac.jsp?session=1DS0V17804170.99964&profile=bib&uri=full=3100001‹!401992‹!28&ri=1&aspect=subtab124&menu=search&source=‹!horizon#focus. U ovom izveštaju piše: „Na osnovu razgovora s lekarima i pregleda medicinskih podataka šest glavnih medicinskih centara, u Zagrebu, Sarajevu, Zenici i Beogradu, ekspertski tim je utvrdio 119 trudnoća koje su posledica silovanja tokom 1992. godine [str. 64]. …Ako se uzme da dokumentovani slučajevi trudnoća usled silovanja predstavljaju jednu četvrtinu stvarnog broja trudnoća povezanih sa silovanjem kod žena pregledanih u bolnicama koje smo obišli, i ako se uzme da je svaka trudnica u proseku iskusila 20 incidenata silovanja, onda ovih 119 dokumentovanih slučajeva [trudnoća usled silovanja] odražava iskustva gotovo 2.400 žena [str. 75].”

[25] John E. Sray, “Selling the Bosnian Myth to America: Buyer Beware”, Foreign Military Studies Office, Fort Levenvort, Kanzas, oktobar 1995, http://fmso.leavenworth.army.mil/documents/bosnia2.htm.

[26] David Owen, intervju, u: Bogdanich i Lettmayer, Yugoslavia: The Avoidable War.

[27] Leonard Doyle, “Muslims ‘slaughter their own people’”, Independent, 22. avgust 1992.

[28] Rezolucija 757 Saveta bezbednosti UN (S/RES/757), 30. maj 1992. Ova veoma detaljna rezolucija zahtevala je od svih zemalja članica da spreče svaki pokušaj uvoza u i izvoza iz tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije — SFRJ.

[29] Rezolucija 752 Saveta bezbednosti UN (S/RES/752), od 15. maja 1992, zahtevala je da “svaki oblik mešanja strana izvan Bosne i Hercegovine…smesta prestane“, (paragraf 3), kao i povlačenje ili demobilizaciju oružanih snaga Jugoslovenske narodne armije, Hrvatske vojske i raznih neregularnih jedinica.

[30] Izveštaj generalnog sekretara povodom Paragrafa 4. Rezolucije 752 Saveta bezbednosti UN (1992) (S/24049), 30. maj 1992, paragraf 6; paragraf 10. Iako se u Rezoluciji 757, usvojenoj 30. maja, izražavala “zahvalnost povodom izveštaja generalnog sekretara od 26. maja 1992” (vidi: S/24000), nije pomenut izveštaj generalnog sekretara od 30. maja (S/24049).

[31] Peter Hohenfellner, intervju, u: Bogdanich, Yugoslavia: The Avoidable War.

[32] Cedric Thornberry, “Bosnia—Problems of Peace: Saving the War Crimes Tribunal”, Foreign Policy, jesen 1996.

[33] Transkripti suđenja Miloševiću, 12. februar 2004, str. 32.045, http://www.un.org/icty/transe54/040212ED.htm.  Primetićete da je ovom prilikom Morijonovo prethodnio svedočenje pred sudom citirao Branislav Tapušković tokom unakrsnog ispitivanja Morijona. Tapušković je u to vreme bio jedan od prijatelja suda (amici curiae) koje je tribunal odredio u Miloševićevom slučaju.

[34] Ibid, str. 31.966.

[35]

[36] Komandant holandskog bataljona (Dutchbat) Tomas Karemans (Thomas Karremans) citira se u SrebrenicaA “Safe” Area: Reconstruction, background, consequences and analyses of the fall of a safe area, deo IV, Poglavlje 6, odeljak 5, “The press conferences”, Holandski institut za ratnu dokumentaciju, 2002, http://213.222.3.5/srebrenica/toc2.html.

[37] Transkripti suđenja Miloševiću, 12. februar 2004, str. 31.975, http://www.un.org/icty/transe54/040212ED.htm.

[38] Krajem maja 1993, charge d’affaires Federalne Republike Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama predstavio je obimnu dokumentaciju o zločinima izvršenim protiv etničkih Srba koji su živeli u istočnoj Bosni. Vidi: Memorandum o ratnim zločinima i zločinima genocida u istočnoj Bosni (opštine Bratunac, Skelani i Srebrenica) protiv srpskog naroda od aprila 1992. do aprila 1993. (A/48/177 — S/25835), 24. maj 1993, http://unbisnet.un.org:8080/ipac20/ipac.jsp?session=KE997922Q7026.88080&profile=bib&uri=full=3100001‹!320302‹!1&ri=3&aspect=subtab124&menu=search&source=‹!horion#focus. Za dodatnu dokumentaciju o razmerama ovih zločina, vidi takođe: Ivaniševićevu „zbirku“ u Centru za istraživanje zločina nad srpskim narodom u Beogradu. Posebno, vidi knjigu Milivoja Ivaniševića, Izgon Srba iz Bosne i Hercegovine, 1992–1995. (Beograd: Hrišćanska misao, drugo izdanje, 2010).

[39] Autor je izučio dokumentaciju Zorana Stankovića u Vojnoj bolnici u Beogradu. Odabrani dokazi iz Stankovićeve dokumentacije pridodati su dokumentu koji je 24. maja 1993. UN predala Jugoslovenska državna komisija za ratne zločine i genocid. (Vidi napomenu 38.)

[40] Joan Phillips, “Victims and Villains in Bosnia’s War”, Southern Slav Journal, proleće–leto1992.

[41] Morijon, Transkript suđenja Miloševiću, 12. februar 2004, str. 32.044, http://www.un.org/icty/transe54/040212ED.htm.

[42] Phillips, “Victims and Villains in Bosnia’s War”.

[43] O radu Medlin Olbrajt pri UN, vidi intervju sa Gregom Koplijem (Greg Copley) u: Bogdanich and Lettmayer, Yugoslavia: The Avoidable War; takođe, s tim u vezi, vidi intervju sa britanskim izaslanikom u UN, Dejvidom Henejem (David Hannay).

[44] Bill Schiller, “Muslims’ hero vows he’ll fight to the last man”, Toronto Star, 31. januar 1994.

[45] Niz optužnica protiv Nasera Orića, kao i konačna presuda protiv njega, ni izbliza ne otkrivaju prave razmere njegove komandne odgovornosti za desetine napada na srpska sela izvan enklave Srebrenica. Vidi: Carla Del Ponte, The Prosecutor of the Tribunal Against Naser Oric („Tužilac tribunala protiv Nasera Orića“) (IT-03–68-I), 28. mart 2003, paragrafi 22–38, http://www.icty.org/x/cases/oric/ind/en/ori-ii030328e.pdf; i sudija Carmel Agius et al., Prosecutor v. Naser Oric, Judgment, („Tužilac protiv Nasera Orića, Presuda“) IT-03–68-T, 30. jun 2006, http://www.un.org/icty/oric/trialc/judgement/ori-jud060630e.pdf.

[46] Vidi: M. Cherif Bassiouni et al., Final Report of the Commission of Experts Established Pursuant to Security Council Resolution 780 (S/1994/674), Savet bezbednosti UN, 24. maj 1994, http://unbisnet.un.org:8080/ipac20/ipac.jsp?session=1299G107990HF.85918&profile=bib&uri=full=3100001‹!346883‹!7&ri=13&aspect=subtab124&menu=search&source=‹!horizon#focus.

[47] Vidi: Richard J. Goldstone, The Prosecutor of the Tribunal Against Radovan Karadzic and Ratko Mladic, IT–95–18, 14. novembar 1995, http://www.un.org/icty/indictment/english/kar-ii951116e.htm.

[48] Paul Holmes, “Karadzic a pariah, says war crimes tribunal chief”, Rojters, 26. jul 1995. Takođe vidi dalje u tekstu: Xorx Žamueli, Poglavlje 5, „Osiguravanje presuda“.

[49] Richard Holbrooke, “United Nations or not?”, intervju za Radio 4 Bi-Bi-Sija, 9. septembar 2003, http://www.bbc.co.uk/radio4/news/un/transcripts/richard_holbrooke.shtml.

[50] John Pomfret, “Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy”, Vašington post, 16. februar 1994.

[51] Owen, Balkan Odyssey, str.144; str. 214.

[52] Transkript suđenja Krstiću, IT–98–33-T, 5. april 2001, str. 9467, http://www.un.org/icty/transe33/010405it.htm.

[53] Ibid, str. 9466.

[54] Ibid, str. 9514.

[55] Ibid, str. 9469.

[56] David Hackworth, intervju, u: Bogdanich, Yugoslavia: The Avoidable War. Vidi takođe Wiebes, Intelligence and the War in Bosnia, 1992–1995, Poglavlje 4, Deo 3, “Secret arms supplies to the ABiH: the Black Flights to Tuzla”, str. 177–198.

[57] David Binder, “The Balkan Tragedy: Anatomy of a Massacre”, Foreign Policy, br. 97, zima 1994–1995.

[58] Ian Black, “Despite the carnage, the West will shrink from military force to achieve peace in Bosnia”, Gardijan, 7. februar 1994.

[59] Roger Cohen, “U.N. Military Aide Says Plight of Gorazde Is Exaggerated”, Њujork tajms, 30. april 1994.

[60] “Bosnian PM blames UN envoy for probable death of 70,000 in Bihac”, Agencija Frans pres, 26. novembar 1994; Aida Cerkez, “Strains Between Bosnian Government, UN Explode At Meeting”, Asošijeted pres, 26. novembar 1994.

[61] John Simpson, “Rose’s War”, Panorama, prvi program Bi-Bi-Sija, 23. januar 1995.

[62] Carlos Martins Branco, “Was Srebrenica a Hoax? Eye-Witness Account of a Former United Nations Military Observer in Bosnia”, 1998. (postavljeno na vebsajt Centre for Research on Globalisation http://globalresearch.ca/articles/BRA403A.html).

[63] Hakija Meholjić, intervju, u: Hasan Haxić, „5.000 muslimanskih života za vojnu intervenciju”, Dani (Sarajevo), 22. jun 1998 (postavljeno na vebsajt Centra za mir na Balkanu (Centre for Peace in the Balkans) http://www.balkanpeace.org/cib/bos/boss/boss06.shtml).

[64] Transkript suđenja Krstiću, 5. april 2001, str. 9480, http://www.un.org/icty/transe33/010405it.htm. Primetićete da je, u ovoj retkoj prilici, pred Sudskim većem emitovana video-traka sa holandskim filmom, koji je obuhvatao intervju sa Meholjićem (str. 9480–9485). Dok je film išao na ekranu, Veće je slušalo prevod Meholjićevih reči, onako kako ih je zabeležio Holanđanin koji je snimio film.

[65] Boyd, “Making Peace with the Guilty”.

[66] Sray, “Selling the Bosnian Myth to America: Buyer Beware”.

[67] Boyd, “Making Peace with the Guilty”.

[68] U: Tim Ripley, Operation Deliberate Force: The UN and NATO Campaign in Bosnia 1995 (Lankaster: Centre for Defence and International Security, 1999), str. 147.

[69] Vidi: Ken Silverstein, Private Warriors (Њujork: Verso, 2000), str. 171–174.

[70] Dejvid Bajnder (David Binder) pominje broj od 170.000 izbeglih lica usled operacije „Oluja“ „u prvih nekoliko dana“. (Vidi intervju sa Bajnderom u Bogdanich i Lettmayer, Yugoslavia: The Avoidable War.) Met Prodger (Matt Prodger) iz Bi-Bi-Sija govori o broju od ukupno 200.000 prognanih ljudi tokom čitave „Oluje“ i operacija koje su je pratile (5. avgust 2005).

[71] Transkript suđenja Krstiću, 5. april 2001, str. 9504, http://www.un.org/icty/transe33/010405it.htm.

[72] Ripley, Operation Deliberate Force, str. 192.

[73] Transkript suđenja Krstiću, 5. april 2001, str. 9471, http://www.un.org/icty/transe33/010405it.htm.

[74] Slobodna Bosna (Sarajevo), 14. jul 1996 (postavljeno na vebsajt Srpske mreže, http://www.srpska-mreza.com/Bosnia/Srebrenica/lamb.html). Za ostale savremene izveštaje o intervjuu sa Mustafićem, vidi: Edina Neretljak, “A year on Bosnians accuse one another for fall of Srebrenica”, Agencija Frans pres, 13. jul 1996; i Srećko Latal, “Lawmaker Accuses Government of Sacrificing Srebrenica”, Asošijeted pres, 13. jul 1996.

[75] Ripley, Operation Deliberate Force, str. 145.

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments