Гост Аутор, Друштво, Политика, Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Ко је дозволио Рио Тинту да за израду Стратешке процене утицаја изнајми министарство Србије

Протест мештана Брзјака у долини Јадра због изградње рудника литијума “Рио Тинто”

Самодеструктивна политика према нашем животном окружењу – прво загађење, па онда развој

  • Какве и колике „процене утицаја на животну средину“ су нам потребне?
  • У заштити животне средине смо одавно решили многе проблеме тако што их игноришемо: услови се најлакше задовољавају ако се не постављају.
  • Закон о процени утицаја на животну средину је недоречен и слаб, са пуно мањкавости
  • За све одлуке донете по четири закона о животној средини одговорно Министарство за заштиту животне средине (МЗЖС).
  • Да ли неко у кабинету премијерке зна да регулатор мора бити независан од оператора, јер ако није – онда нам је држава фарса пошто на највишем нивоу неко сам себи издаје дозволе за рад?
  • Одакле Министарству грађевине 2019. године анализа утицаја за случај хемијског удеса, када она још увек не постоји ни данас, у другој половини 2021. године?
  • Да ли у Влади свако (министарство) може да ради шта хоће (ако му неки странац добро плати)

Пише: др Јагош Раичевић, некадашњи директор лабораторије за заштиту од зрачења и заштите животне средине Института „Винча“, бивши директор ЈП „Нуклеарни објекти Србије“

 Код нас постоји гомила законских прописа који се односе на заштиту животне средине (ЖС) – око десетак закона и више од педесет правилника, упутстава, упитника и сл. који више отежавају, него олакшавају спровођење законске регулативе у пракси.

Узмимо на пример процену утицаја на ЖС: њоме се не бави један, него чак четири закона:

  • Закон о заштити животне средине,
  • Закон о процени утицаја на животнe средине,
  • Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину и
  • Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађења ЖС, уз наравно десетине пратећих докумената.

Законом о процени утицаја на животну средину (Сл. гласник РС, 135/2004, и 36/2009), ресорно министарство (за заштиту животне средине) усваја (или не усваја) Студију процене утицаја на животну средину. Та Студија треба да пружи одговор колико и какво ће бити загађење које ће излазити из димњака, хоће ли бити тровања пијаћих вода и земљишта – и на крају, да ли ће загађења бити изнад дозвољених вредности, колико изнад, колико често итд. Ово сам се ја мало занео, тако би требало, али на жалост, Закон је много „флексибилнији“.

Закон о процени утицаја на животну средину је недоречен и слаб
Министарка за заштиту животне средине Ирена Вујовић нема ни стручности ни способности да води овај ресор. Њен избор је фатална грешка и неодговорност

У Члану 12. се од загађивача тражи да опише (наравно по свом избору) могуће значајније штетне утицаје, и да опише мере предвиђене за спречавање, смањења итд. тих значајних штетних утицаја. Ако загађивач „случајно“ не опише неке штетне утицаје, онда не мора ни да описује контрамере.

У заштити животне средине смо одавно решили многе проблеме тако што их игноришемо: услови се најлакше задовољавају ако се не постављају.

Још 2018. године председница Владе Ана Брнабић састала се у Лондону са представницима Рио Тинта, а зашто –  то она треба да објасни.

У Закону о процени утицаја на ЖС се нигде не наводи захтев загађивачу да пружи доказе којима гарантује да ће бити испуњено оно на основу чега мисли да добије лиценцу. Једини доказ који се у Члану 12. тражи је онај за уплату републичке административне таксе…

Даље – нема ни речи о методологији израде документа, помињу се само велики акциденти (хаварије), као да су сва остала прекорачења дозвољена – а то су управо она којима нас деценијама гуше наши велики индустријски системи. Укратко – по мом мишљењу, Закон о процени утицаја на животну средину је недоречен и слаб, са пуно мањкавости. Али – какав је такав је – знамо о чему се ради.

Предивна панорама подручја Горње Недељице где треба да се гради рудник литијума са прљавом технологијом и загађивањем животне средине

Закон о Стратешкој процени утицаја на животну средину – ЖС (Сл. гласник РС, 135/2004, и 88/2009) се бави – хм – тиме чиме се бави. Као прво, наслов му је двоструко погрешан, јер се не бави никаквим стратегијама. Као друго, ради се о погрешном преводу Европске директиве 2001/42 из 2017. године, која се дословце зове „Директива о процени ефеката одређених планова и пројеката на животну средину“. Писци те ЕУ Директиве су се одмах на почетку оградили и у фусноти број 2 на страни 2 тог документа написали да израз „стратешки“ не постоји у Директиви, али да се тај назив често користи у пракси. На жалост, тога се нису сетили и наши преписивачи, тј. писци предметног Закона, тако да се – иако невероватно звучи – без икаквих објашњења, израз „Стратешки“ појављује екслузивно само у наслову Закона и нигде више.

Пресипање из шупљег у празно

Чиме се тај „стратешки“ закон бави? Све је „јасно“ речено у Члану 1, где се каже да је његова сврха да „уређује услове, начин и поступак вршења процене утицаја одређених планова и програма на животну средину – ради обезбеђивања заштите животне средине и унапређивања одрживог развоја интегрисањем основних начела заштите животне средине у поступку припреме и усвајања планова и закона“. Ја то преводим на српски простије: анализира се утицај неких планова и пројеката на процену утицаја на ЖС. То што се стварни утицај на животну средину не мора да зна – нема везе, он ће се преко „развојних начела“ интегрисати са „одрживим развојем“. Машала.

Влада Србије потписује уговоре са Рио Тинтом још од 2017. и касније а да се не знају основни елементи те производње и заштите животне средине.  

За овај текст је најважније да се Стратешка процена утицаја на животну средину не бави стварним загађењима (јер их не зна) већ би – како ја разумем ствар – требало да их сагледава у светлу потенцијалних кумулативних ефеката. Ми смо иначе јако добри у анализама типа „шта би било кад би било“, што су схватили наши еколози још из времена ДОС-а, тако да смо препуни расправа о могућем утицају планова и програма на начела заштите животне средине.

Кључна реч је увек – одрживи развој, коју су нам ЕУ стручњаци превели као – одрживо загађење; па се касније оно „одрживо“ некако изгубило у преводу. Ја лично те „стратешке процене“ видим као типични садржај ЕУ курсева за земље у развоју, на које се иде са лепим ЕУ дневницама. Садржаје тих курсева бих са енглеског на српски превео углавном као – пресипање из шупљег у празно.

Имамо дакле два законска документа – Процену утицаја и Стратешку процену утицаја – који се практично исто зову, чији се текст може читати скоро исто, али се односе на различите ствари.

Обмане.- Весна Продановић, председница Рио Сава, огранка Рио Тинта у Србији, упорно тврди да ће вода и земља после прераде руде бити истог или чак бољег квалитета

Што се тиче трећег – Закона о заштити животне средине,за њега је централна тема Извештај о безбедности – који осим што се погрешно зове и бави само мањим делом проблема (питање је како и колико се бави) – уопште и не помиње Процену утицаја на ЖС – сем што у Члану 36 каже да је то „део техничке документације“, која се подноси уз пројекати да је регулисана – другим законом.

Четврти закон – о интегрисаном спречавању и контроли загађења ЖС (Сл. гласник РС, 135/2004, и 25/2015) нећу помињати, не може се све у једном тексту. Уосталом, прича је свуда иста, јер су најважнији чланови за сва четири закона преписивани по принципу copy/paste. Код нас се каже – ко зна, зна – па је тај мајстор исти текст наплатио четири пута. Бар да је знао шта пише… Овде желим једино да подвучем да је за све одлуке донете по поменута четири закона одговорно Министарство за заштиту животне средине (МЗЖС).

Већ је било речи да постоји пуно примедби на незаконитости приликом усвајања Просторног плана посебне намене (ПППН) за реализацију пројекта Јадар. Овде ћу навести један пример. Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (МГСИ) је задужило Институт за архитектуру и урбанизам Србије да изради „Извештај о стратешкој процени утицаја просторног плана на животну средину“. Документ се може наћи на интернету, штампан је 2019. године (видети слику 1).

Доносе закључке пре урађених анализа

На слици 6.1, на страни 79. Извештаја је у виду дијаграма приказана методологија израде СПУ (стратешке процене утицаја). Јесте логично, али мало тривијално: слика каже – дефинисати проблем, наћи најбоље решење и применити га. Поред силних ограђивања, које нашим интелектуалцима служе као излаз злу не требало, овде се поставља питање компетентности: како су архитекте из Института за архитектуру и урбанизам: 1) препознале које је решење најбоље са становишта технологије, 2) на основу чега су оценили да су узети у обзир релевантни хемизми и транспорт кроз воде и земљиште у долини Јадра, који позитивно оцењују пројекат Јадар и 3) како су проценили адекватност примењених модела за атмосферску дисперзију и депозицију. Итд.

Ово пишем зато што на страни 85. Извештаја, у тачки 11. пише да „Анализа безбедности пројекта ”Јадар” са становишта хемијског удеса … не указује на постојање ризика да загађујуће материје из ваздуха дођу до територије Босне и Херцеговине чија се граница налази на удаљености од око 15 km од овог постројења“.

Да ли они дају позитивно мишљење за БиХ или Србију?

Одакле Министарству грађевине 2019. године анализа утицаја за случај хемијског удеса, када она још увек не постоји ни данас, у другој половини 2021. године?

“Вин вин” комбинација за рудник литијума, каже бивши министар рударства и енергетике А. Антић 2017. године приликом сусрета са министарком спољних послова Аустралије Ђули Бишоп

На поменутом дијаграму се врши и „избор најповољније варијанте“а онда и „Мултикритеријумска евалуација“. Је ли то Институт за архитектуру и урбанизам расправља о „најповољнијој варијанти“ за распоред објеката, семафора, саобраћајница, и слично, или се бави екстракцијом литијума из руде? Ово је веома важно – јер се документ тиче утицаја на животну средину.

Питање је наравно – да ли је Институт за архитектуру и урбанизам надлежан да даје позитивну оцену за неверификовану „Анализу безбедности“ – и то у име државе, јер све потписује Министарство грађевине, саобраћаја и инфраструктуре?

Рио Тинто плаћа израду Процене утицаја на животну средину, то је његово право. Он за техничку подршку може узети било кога за кога сматра да то уме да уради, то је уобичајено за тзв. регулаторни процес.

Али, ко је дозволио Рио Тинту да за израду Стратешке процене утицаја изнајми министарство једне суверене државе?

Седиште злогласне компаније “Рио Тинто” у Аустралији

Такође, како је могуће да документе везане за Стратешку процену утицаја на животну средину објављује Министарство грађевине, саобраћаја и инфарструктуре (МГСИ), када је то противно Закону о Стратешкој анализи утицаја на животну средину (Члан 22. став 1) – пошто је то у надлежности Министарства за заштиту животне средине (МЗЖС)?

У Влади Србије се не зна ко шта ради

Како нико из кабинета наше премијерке није приметио да једно министарство (МГСИ) ради за Рио Тинто, активно му помажући у припреми подлога за добијање лиценце, док друго министарство (МЗЖС) треба „крајње савесно и независно“ да оцени то што је урадио Рио Тинто (или боље рећи – друго министарство)?

Нови еко протест против загађења ваздуха. тла и вода одржаће се 4. септембра на Тргу Славија у Београду

Да ли неко у кабинету премијерке зна да регулатор мора бити независан од оператора, јер ако није – онда нам је држава фарса пошто на највишем нивоу неко сам себи издаје дозволе за рад? И што је најгоре – тај „рад“ се тиче загађења ваздуха, воде и најплодније земље, здравља становништва и будућих генерација.

Да ли у  Влади свако (министарство) може да ради шта хоће (ако му неки странац добро плати) – или се ради тимски и синхронизпвано – али незаконито. Ја поводом приче о Стратешкој процени утицаја просторног плана Рио Тинта не видим трећу могућност.

Сусрет Рут Стјуарт, амбасадорке Аустралије и министарке рударства Зоране Михајловић у коме Михајловић чврсто верује да ће Рио Тинто испунити све еколошке услове за отварање рудника, а да о томе нема ниједног ваљаног доказа

Такав однос према животној средини нас доводи до самодеструктивне политике према нашем животном окружењу, и питања да ли заиста не знамо шта хоћемо, или се можда ради о смишљеном спровођењу политике – прво загађење, па онда развој. Неко од носилаца власти живи у прошлом времену, и не схвата да је та логика могла да прође онда када нас је било три пута мање на овој планети. Данас је то губитничка политика, и апсолутно је против наших националних интереса.

Подели:

5 2 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments