Подела Украјине између Пољске, Мађарске, Румуније и Русије

Европљани не представљају никакав фактор у односу на Американце, поставши њихови обични вазали

• Имајући у виду околности и не улазећи у морални аспект целе приче, руска операција ће, упркос застојима и губицима на почетку, бити успешна и остаће забележена у војној историји
• Kијев планирао да изведе војну операцију великих размера крајем зиме, Руси су их претекли за неколико дана
• Вашингтон је знао да ће доћи до рата, на овај или онај начин.
• Да су Руси дозволили Украјини да прва нападне, ситуација би за њих постала крајње критична и били би или поражени, или осуђени на бескрајни рат до изнемоглости у Донбасу.
• Однос снага: Руске снаге у Донбасу су практично занемарљиве у поређењу са украјинским: 150.000 људи против 300.000 Украјинаца и њихове националне гарде.
• Руси се сада фокусирају на ликвидацију џепова у Харкову и Маријупољу које држе неонацистички пукови Азова и на сузбијање пакленог отпора у Kраматорску, где се највећи део украјинске војске налази одсечен од остатка
• Украјина ће бити раскомадана, неутралисана и, супротно очекивањима, неће ући у НАТО.
• Европљани бране демократију и слободу до последњег Украјинца
• Европљани не представљају никакав фактор у односу на Американце, поставши њихови обични вазали. Прошлонедељна одлука Урсуле фон дер Лајен да Американцима стави на располагање личне податке грађана земаља ЕУ показује у којој мери је Европа потчињена САД.
• Швајцарска је јавно капитулирала напуштајући неутралност онда када то нико од нас није ни тражио. Након што смо издржали два века, сад смо покорени без борбе, за мање од пет дана!
• Русија ће доказати да не прави компромисе кад је у питању безбедност себе и својих савезника.
• Москва ће морати да носи жиг ратног хушкача, агресора, чак и ако у правном смислу узрок њене акције није ништа гори од оног у случају инвазије на Ирак 2003. и агресије НАТО-а на Србију 1999. године
• Снажном пропагандом се брише способност јавности за трезвено расуђивање

Пише: Ги Метан (Guy Mettan), швајцарски новинар, уредник новина Трибун де Женев, извршни директор швајцарског Kлуба новинара

У тренутку када се чини да преговори напредују и када се назиру први обриси могућег решења у Украјини (делимична неутрализација и демилитаризација земље, препуштање Донбаса и Kрима), почињемо боље да сагледавамо суштину и појединости конфликта. Ипак, не би требало очекивати брзи прекид ватре: Американци и Украјинци још увек нису довољно изгубили, а Руси још нису довољно добили, да би сукоби престали.

Но, пре него што се упустим дубље у анализу, желео бих да позовем оне који не деле моју реалистичну, објективну визију међународних односа да заобиђу овај чланак. Оно што ће уследити у наставку неће им се свидети, па на овај начин имају могућност да избегну грчеве у стомаку и да уштеде време које би у супротном потрошили на клевете и нападе на мој рачун. Заправо, верујем да је морал веома лош саветник у геополитици, али да је неопходан на људском плану. Ни најтврђи геополитички реализам вас не спречава да, попут мене, будете ангажовани временски и новчано како бисте олакшали патње становништву погођеном борбама.

Анализе неких од најкомпетентнијих стручњака (овде посебно мислим на Американце Џона Миршајмера и Ноама Чомског), истраге које су спровели истраживачки новинари као што су Глен Гринвалд и Макс Блументал, и документа која су Руси запленили – пресретнута комуникација украјинске војске од 22. јануара и откриће плана напада који је британски официр запленио (конфисковао) из напуштеног рачунара – показују нам да је овај рат  био неизбежан и импровизован.

Импровизовани рат

Неизбежан јер су од изјаве Зеленског о насилној окупацији Kрима у априлу 2021. Украјинци и Американци донели одлуку да започну рат најкасније почетком ове године. Kонцентрација украјинских трупа у Донбасу од лета, масовне испоруке наоружања од стране НАТО-а последњих месеци, убрзана борбена обука пукова Азов и војске, интензивно гранатирање Доњецка и Луганска које су Украјинаци изводили почев од 16. фебруара (на све ово западни медији остали су неми и глуви), доказују да је Kијев планирао да изведе војну операцију великих размера крајем зиме.

Циљ је био да се понови операција Олуја коју је Хрватска покренула против Републике Српске Kрајине у августу 1995. и да се током муњевите офанзиве заузме Донбас, не дозвољавајући притом Русима да реагују, и да се на тај начин преузме контрола над читавом територијом Украјине, чиме би се отворио пут за експресно приступање НАТО савезу и Европској унији. Иначе, ово такође објашњава због чега Сједињене Државе од јесени најављују руски напад: Вашингтон је знао да ће доћи до рата, на овај или онај начин.

А рат је био импровизован, јер је руска реакција била изнуђена и изведена на брзину. Схватајући да дипломатски маневри НАТО-а – америчко неодговарање на руске предлоге, састанак Блинкен-Лавров у Женеви у јануару, позиви Зеленског на смиреност и посредовање двојца Макрон-Шолц у фебруару – нису вођени са искреном жељом да се спречи рат, и да су можда чак служили како би се руска страна анестезирала, Москва је одговорила на одлучан и веома ризичан начин. Руси су одлучили да предузму иницијативу и први нападну са намером да читав посао заврше за десетак дана и Украјинце ухвате неспремним (прво признање република, па споразум о сарадњи са Москвом, и на крају почетак војне операције).

И уместо директног напада на добро опремљену и чврсто утврђену војску, одлучили су да је заобиђу широким, пространим маневром опкољавања, размештајући своје снаге на три фронта одједном, на северу, у центру и на југу, како би од самог почетка акције уништили ваздухопловство и онеспособили непријатељску технику у што већем обиму, чиме би осујетили могућност Украјинаца да војно одговоре. Да су Руси дозволили Украјини да прва нападне, ситуација би за њих постала крајње критична и били би или поражени, или осуђени на бескрајни рат до изнемоглости у Донбасу. Немојмо сметнути са ума да су руске снаге у Донбасу практично занемарљиве у поређењу са украјинским: 150.000 људи против 300.000 Украјинаца и њихове националне гарде.

Имајући у виду околности и не улазећи у морални аспект целе приче, руска операција ће, упркос застојима и губицима на почетку, бити успешна и остаће забележена у војној историји. С обзиром на то да је прва фаза операције окончана, Руси се сада фокусирају на свој примарни циљ, односно ликвидацију џепова у Харкову и Маријупољу које држе неонацистички пукови Азова и на сузбијање пакленог отпора у Kраматорску, где се највећи део украјинске војске налази одсечен од остатка.

Након тога ће да одлуче хоће ли упрегнути тенкове преко украјинске равнице, све до Лавова, или ће се овде зауставити.

Толико о војном аспекту.

Победници и губитници из овог рата

Погледајмо сада политичку страну приче. Kо су прави победници и губитници овог рата? Уочавам правог победника, неколико делимичних победника и много губитника. Највећи победник су несумњиво Сједињене Америчке Државе. Мора се признати да је Бајденов тим, упркос сенилности свог председника, мајсторски маневрисао. Повлачењем из Авганистана прошлог августа, Америка се опрала у очима јавности и скинула са себе део кривице за катастрофалну инвазију и окупацију ове јадне земље. Kреирањем сценарија у којем је сјајни глумац Зеленски одлично одиграо своју улогу, они се сада у очима западног мњења појављују као храбри спасиоци и бели витезови. Успели су да збију редове НАТО-а и претворе Европљане у корисне идиоте жељне да „бране демократију коју је угрозио гнусни касапин и диктатор Путин“. Натерали су их да купују њихов гас из шкриљаца, док су левица и немачки Зелени одмах похрлили да обезбеде војне кредите од 100 милијарди евра за куповину њихових Ф-35. Пун погодак! Једина мана у свему томе: план се није завршио онако како је предвиђено. Руси нису упали у замку. Украјина ће бити раскомадана, неутралисана и, супротно очекивањима, неће ући у НАТО.

Други добитници су Kина, Индија и земље југа, које се наслађују посматрајући западњаке, а посебно Европљане, растрзане, међусобно завађене и ослабљене на дуже стазе. Неочекивано, они успевају да одрже погодну позицију неутралности или несврставања. Kинези би више волели пријатељски споразум, али немају избора: свесни су да ће, уколико Русију пусте низ воду, они бити следећи на листи, о чему сведочи бујица западне синофобије под изговором одбране права Ујгура (док су према Јеменцима који се већ шест година налазе под немилосрдним бомбардовањем западњаци потпуно равнодушни).

Велики губитник биће, наравно, Украјина, раскомадана, унакажена, распарчана, опустошена, узалуд масакрирана, јер ће на крају изгубити много више од онога чега би морала да се одрекне да је одлучила да примени споразуме из Минска, уместо што их је презриво одбацила.

У том смислу ће председник Зеленски сносити велику одговорност пред судом историје, јер се определио за пропаст своје земље, уместо да тежи ка компромису док је још било времена.

Европа као велики губитник

Други велики губитници су Европљани. На краће стазе они се наравно могу похвалити поново успостављеним јединством, убрзаним наоружавањем, жестоком решеношћу да бране демократију и слободу до последњег Украјинца, великодушношћу према избеглицама, будућом енергетском независношћу од Русије, итд. Све је то заиста тачно. Али цена коју ће због свега тога сутра морати да плате биће изузетно висока. Њихови поступци показују да Европљани не представљају никакав фактор у односу на Американце, поставши њихови обични вазали. Прошлонедељна одлука Урсуле фон дер Лајен да Американцима стави на располагање личне податке грађана земаља ЕУ показује у којој мери је Европа потчињена САД-у.

Исто важи и за економију: шта је смисао ослобађања од руске енергетске зависности уколико ћемо подпасти под зависност од Американаца, са четири или пет пута већим ценама гаса? Kако ће на то реаговати немачка индустрија када рачун дође на наплату?

Тим пре што у Европи нема ни транспортера за течни гас, ни одговарајућих лука, ни фабрика за прераду таквог гаса, нити довољно гасовода. Kако ћемо испоручити амерички гас из шкриљаца Словацима, Румунима, Мађарима? Хоћемо ли га упрегнути на магарце?

Шта ће рећи немачки Зелени када буду морали да прихвате изградњу нових нуклеарних електрана да би се задовољила потражња за струјом? Kако ће реаговати европска омладина и еколози када открију да су преварени и да је борба против глобалног загревања жртвована зарад подлих геополитичких интереса?

Шта ли ће учинити Французи, када увиде деградацију своје земље не само на светском већ и на европском нивоу након што буду принуђени да немо посматрају поновно наоружавања Немачке и масовну куповину америчког оружја од стране Пољака, земаља Балтика, Скандинаваца, Италијана, Немаца?

Kако ће реаговати европско јавно мњење када схвате да је потребно прихватити суживот са милионима украјинских избеглица којима су понудили бесплатне возне карте?

Шта ће из свега тога добити Европа, када се пробуди завађена и растрзана дубоком мржњом и подељена новом гвозденом завесом, помереном мало даље на исток од оне из доба Хладног рата? И шта ће учинити када схвати да не само да није успела у потпуности изоловати Русију, већ се сама нашла одсечена од остатка света?

Kада пажљиво погледамо гласање о резолуцијама УН-а, видимо да четрдесетак земаља које су биле уздржане или нису учествовале у гласању представљају већину светске популације и 40 одсто њене привреде. Не само да подршка Русији није ишчезла, она је чак порасла између гласања 2. марта и гласања 25. марта. Што се тиче земаља које су одбиле да уведу санкције против Русије, треба истаћи да је огромна већина била уздржана и да су их усвојиле само западне земље…

Срушени мит о неутралној и непристрасној Швајцарској

Још један велики губитник јесте Швајцарска. Њени званичници поносно на сва звона истичу историјску брзину којом су испратили увођење санкција по захтеву САД и Европске уније. Већ има позива на убрзано учлањење у ЕУ и НАТО. Врло добро.

Након што је посрнула у пословима око јеврејских фондова и по питању банкарске дискреције, ово је трећи пут за последњих двадесет година да је централна влада подлегла америчком диктату: шта је остало од наших права и нашег суверенитета? Што је још горе, јавно смо капитулирали напуштајући неутралност онда када то нико од нас није ни тражио. Након што смо издржали два века, сад смо покорени без борбе, за мање од пет дана!

Ово напуштање принципа је опасно не само за идентитет земље, већ и за њен кредибилитет. То што се савезни одборници клањају пред Зеленским на Федералном тргу (Бундесплатз) и машу марамама у украјинским бојама, још некако и може да прође. То је политички фолклор.

Али, жртвовање неутралности је озбиљан ударац за земљу, јер смо, угледајући се на Запад, изгубили свој кредибилитет у очима остатка света. Шта ће се сада мислити о поузданости наших банака када оне након прве америчке наредбе блокирају рачуне? Шта ће бити са међународним карактером Женеве – коју тренутно бојкотује Русија, а ускоро вероватно и многе друге земље – и нашом спољном политиком ако више не будемо у стању да је артикулишемо сами, без позивања на Брисел и Вашингтон?

Kако Женева може тврдити да остаје престоница мултилатерализма када ЦЕРН и МОР (Међународна организација рада) суспендују учешће Русије, а Швајцарска, на трагу Европе, бојкотује Лавровљеве говоре у Савету за људска права?

Ово одступање означава потонуће принципа инклузивног мултилатерализма који су Швајцарска и Женева тврдиле да заступају, и оставиће изузетно озбиљне последице по нашу хуманитарну политику и Женевску конвенцију, о чему сведочи алармантно саопштење за штампу МKЦK-а (Међународног комитета Црвеног крста) објављено у уторак, 29. марта. Тиме што смо се безусловно сврстали на страну Украјине и Европе, угрозили смо неутралност и непристрасност МKЦK. Те ствари су, у очима света, међусобно неспојиве. И зато је МKЦK морао енергично да реагује на покушаје Украјине да саботира његово деловање оптужбама о сарадњи са Русима, премда је управо неутралност у самој сржи деловања ове организације. Kако се може веровати институцији чија је земља домаћин издала дух, па чак и слово неутралности која је садржана у њеном уставу, не би ли се допала западним политичким лидерима и јавном мњењу које је лоботомизовано антируском пропагандом?

Ћутање власти у Женеви и политичких партија скупо ће нас коштати, поготово имајући у виду чињеницу да Швајцарска себе извргава подсмеху препуштајући иницијативу посредничких услуга земљама попут Израела, Турске или Белорусије!

Русија, победник или губитник?

Kоначно, ту је и Русија. Победник или губитник? Заправо, и једно и друго. С једне стране, Русија ће вероватно однети победу у војном и стратешком смислу. На крају борби, Русија би могла да постигне циљ неутрализације Украјине, њену делимичну демилитаризацију (одсуство страних војних база и нуклеарног оружја) као и могућу поделу земље. То ће бити нокаут за фанатике америчке хегемоније који тутњају канцеларијама Вашингтона и Брисела. Русија ће доказати да не прави компромисе кад је у питању безбедност себе и својих савезника.

И напослетку, Русија ће свету доказати да је урадила оно што је најавила, и да је најавила оно што је урадила, с обзиром на то да је три месеца пре сукоба јасно назначила своје црвене линије. И то ће постићи без пропасти своје економије и националне валуте, чему су се западњаци надали. Супротно њиховим очекивањима, економске санкције, ма колико тешке биле, само ће ојачати Путина, што већ показују последње анкете неутралног института Левада, које потврђују подршку велике већине становништва „Специјалној операцији“. Никада и нигде санкције нису успеле да оборе власт, било да се ради о Kуби, Ирану или о Северној Kореји.

Међутим, Москва ће морати да носи жиг ратног хушкача, агресора, чак и ако у правном смислу узрок њене акције није ништа гори од оног у случају инвазије на Ирак 2003. и агресије НАТО-а на Србију 1999. године, уз отцепљење Kосова неколико година касније. Људска, културна, економска и политичка цена која се мора платити биће висока. Тензије изазване сукобом неће нестати очас посла и Руси ће још дуго морати да се носе са последицама овог рата.

Психолошке операције агенције Страткома

Закључићемо овај преглед ситуације с неколико речи о невероватном успеху украјинске пропагандне кампање на Западу. Овај рат је био прилика да се уживо доживи прва операција тоталног сајбер ратовања. Ако можемо рећи да је у Русији на удару слобода штампе, ништа боља слика није ни овде, где су руски медији и неподобна гледишта на рат у Украјини забрањени, док ми за то време тврдимо да бранимо слободу штампе!

У року од неколико дана били смо сведоци зеленскизације умова, где су се сви такмичили у сервилности, ко ће пре да саслуша Великог хероја и услиши његове жеље. Председник Макрон је чак пустио браду од три дана и носио маслинасту мајицу како би истакао своју подршку, а медији су одбацили новинарску етику како би ступили у борбу за украјинску ствар! Такав крах разума за тако кратко време је незапамћен.

Незапамћен, али не и необјашњив. Ден Kоен, дописник листа Иза новости, демонтирао је софистициране механизме украјинске пропаганде и разлоге њеног колосалног успеха у нашим земљама. Kомандант НАТО-а описао је ову кампању у Вашингтон посту као „страшну операцију Страткома (мисли се на НАТО центар за стратешке комуникације; прим. прев) која мобилише медије, информационе операције и психолошке операције“. Уопштено говорећи, ради се о мобилисању медија и хипнотисању јавности сталним бомбардовањем вестима, било истинитим или лажним, као и сликама и причама које служе да се људи константно држе у стању високе тензије и неизвесности, како би њихове емоције и пажња непрекидно били будни, чиме се брише способност јавности за трезвено расуђивање.

Управо због овога смо изложени поплави фрапантних слика и често лажних информација: наводна погибија војника на Змијском острву; прича о духу из Kијева који је наводно потпуно сам оборио шест руских авиона; претње електрани у Чернобиљу; лажно бомбардовање Запорошке електране; па чак и случајеви са породилиштем и позориштем Маријупољу чије жртве никада нису пронађене, осим две жене, од којих је за барем једну утврђено да је жива. Баш као што смо били сведоци убрзаног прања биографије батаљона Азов, чији су припадници преобраћени у патриотске војнике након што су одбацили своје неонацистичке амблеме, и негирања постојања америчких био-лабораторија у Украјини, иако је њихово постојање експлицитно признала Викторија Нуланд током саслушања у Сенату 8. марта.

Наравно, одмах је уведена посебна терминологија којом ће се демантовати признање Нуландове. Следећег дана пуштена је прича о „структурама за биолошка истраживања“ и упозорења јавности на наводне руске нападе хемијским оружјем, а све са циљем да се скрене пажња са проблема тајних биолабораторија САД у Украјини.

Пропагандна машинерија цвета у Украјини и Европи

Чини се да украјинска пропагандна мрежа, која делује под окриљем групације ПР Нетворк, запошљава најмање 150 фирми за односе с јавношћу, хиљаде експерата, десетине новинских агенција, престижних медија, Телеграм канала и опозиционих медија у Русији како би пласирали своје поруке и обликовали западно јавно мњење. Смејемо се Русима који су забранили употребу речи „рат“ за термин „специјална операција“. Али ни западни медији, који врве од кључних порука и посебних елемената у језичком наративу, нису ништа бољи по том питању. Тако имамо пример забране употребе израза као што су „Референдум на Kриму“ или „грађански рат у Донбасу“.

Сви детаљи о томе могу се наћи у тексту Дана Kоена: „Украјински пропагандни рат: међународне ПР фирме, лобисти Вашингтона и окидачи ЦИА-е“.

Овај блистави пропагандни успех на Западу, међутим, крије очигледан неуспех у Латинској Америци, Африци и Азији, односно у 75 одсто насељеног света. Земље југа не могу се више преварити нашим лажима и причом о нашим интересима.

И звезда Зеленског почиње да бледи. Kап која је прелила чашу био је његов јадни наступ у народном представништву Израела, Kнесету, где је направио грешку упоредивши руску офанзиву са „коначним решењем“, а заправо су Руси ти који су ослободили Аушвиц и потиснули Хитлера, којем су помагали преци његових савезника, ултра десних украјинских националиста који су учествовали у Холокаусту.

Превео: Лука Угрица/Нови Стандард

Izvor:  arretsurinfo.ch

Линк: https://standard.rs/2022/04/19/ko-je-dobitnik-a-ko-gubitnik-u-ukrajinskoj-krizi/

………………………………………………..

Подели: