Политика, Србија

Има ли наде за Демократску странку

Последице су данас огољене јер не постоји никакав ауторитет да брљотине партијаца покрије, а осим тога негативна селекција учинила је толико лошег да се и степен неспособности, алавости, грамзивости, дрскости, незнања, игноранције… повећао до неслућених размера. То једноставно нико на свету никаквим ауторитетом није могао да прекрије и сакрије од бирача

Пише: Славко Живанов

Чим је преузео све полуге управљања у Демократској странци, Зоран Ђинђић је већ од краја 1993. године водио доследну кадровску политику. Партијске функције додељиване су људима за које се веровало да ће извршавати директиве без истовременог преиспитивања метода, а са великом вероватноћом да се у остваривању циља неће оманути. Макијавели би се с тим сагласио указујући да је за постизање циља свако средство оправдано, и то правило било је укорењено у Ђинђићевој доктрини управљања Демократском странком. Због тога је могло да се догоди, у тим годинама почетака партијског устројавања, да бруцош са Економског факултета управља Одбором за економска питања и томе слично…

За многе у Демократској странци и дан-данас то правило важи. Постоји она позната Ђинђићева сентенца која се дуго препричавала у јавности у вези са моралом, црквом и политиком. Све то давало је некакве резултате у неком периоду, особито онда када је јак лидер користио лични кредибилитет не би ли „испеглао” бахатост својих поданика, а у екстремним случајевима и скупљао наизглед просуто млеко. Али таква доктрина морала је да остави и последице, било кроз губљење кредибилитета вођâ, било због нагомилане штете од учињених недела.

Последице су данас огољене јер не постоји никакав ауторитет да брљотине партијаца покрије, а осим тога негативна селекција учинила је толико лошег да се и степен неспособности, алавости, грамзивости, дрскости, незнања, игноранције… повећао до неслућених размера. То једноставно нико на свету никаквим ауторитетом није могао да прекрије и сакрије од бирача. С правом се зато поставља питање да ли је таква контаминација политичких партија толико концентрована и дубока да се оне никако не могу прочистити и да једноставно морају да пропадну уз страшну цену коју треба да плати друштво таворећи у ишчекивању неке нове „локомотиве конструктивног развоја“.

КАРТАГИНА ЈЕ СПАЉЕНА

Данашња Демократска странка, којој је допало да је води Бојан Пајтић, налази се управо пред таквом дилемом. После Зорана Ђинђића и Бориса Тадића и кадрова које су они однеговали, није остало много потенцијала за грађење истинског деморкатизма било унутрашњег било спољњег. Истини за вољу, нема ту много кадровског потенцијала који би учинио тек нешто више од остваривања сопственог егоистичког интереса. Картагина је спаљена, а замљиште заорано. Данас се можда једино можемо питати да ли је по спаљеној земљи бачена и со не би ли остала јалова во вјеки вјеков.

Зато се Пајтић може посипати пепелом колико хоће, али ће тешко разочараним бирачима да објасни чињеницу што је све време „демократуре” (владавине ДС) био у комотној заветрини када је реч о политичкој одговорности, а на и те како значајном месту у подели колача утицаја и моћи. Имао је Пајтић све време демократуре своју забран из које је лежерно, уз повремене лаке интервенције малог ризика, посматрао прави турнир међу претендентима на место страначког председника. Тај турнир трајао је довољно дуго да практично сви солиднији играчи оду испрашеног тура, или се потроше на власти. Сада, када конкуренције и није било јер је Ђилас платио превисоку цену и свог и Тадићевог неуспеха, Пајтић је такорећи ушао на празан терен. Невоља је, међутим, у томе што су са разбуцаним страначким играчима растерани и бирачи, па кочоперни Пајтић мора коначно нешто да уради и за странку, а не само за себе. Није било тешко чувати свој рејтинг, али данас, кад је истањен и кад треба подићи рејтинг компромитоване организације, треба се показати јуначки.

Лако је било да у Војводини из покрајинских фондова, од ока, мало шаком мало капом, државним парама финансира разне пројекте који ће бити „подвучени жутим”. Лако је било да се демократе сликају пресецајући врпце док умачу погачу у со, али, кад је пресушило и кад ресурса за компензацију више нема, треба бираче уверити да је ДС опција за коју треба гласати. Данас су државни ресурси опредељени за арчење у корист неке друге странке и новонасталог Господара Србије, а Пајтић ће се начекати, уколико икад дочека, да поново добије црни службени аутомобил, протокол и сијасет државних привилегија. Осим тога, не би му фалило ни да схвати да су му се у Војводини други политички фактори клањали јер је био најјачи, а не најпаметнији или најсветији, и да ће се тако понашати и убудуће, значи клањаће се најјачем.

ПАРТИЈСКИ РАЗБИЈАЊЕ ИНСТИТУЦИЈА

Његова политичка будућност је зато крајње неизвесна и, што више времена буде губио покушавајући да реанимира мотод и политику својих претходника, утолико ће брже ићи ка рубу изборног прага. Ако будаласто буде инситирао на стварима које бирачи кажњавају, а не награђују, ето нам Пајтића са све „великом“ ДС тамо где је сада Коштуница. ДС наиме, осим залагања за ЕУ, које се не може променити, мора да ревидира многе своје ставове. Идеолошко позиционирање, приватизација и однос према капитализму, политика према Косову и региону, уозбиљивање спољне политике и сијасет других тема морају доћи на дневни ред, али пре свега и хитно се мора променити кадровска политика увођењем принципâ моралности, одговорности, квалификованости и достојности људи за вршење руководеће улоге. Подобност, непотизам, буразерско кадрирање и лобирање, разбојнички менталитет и ситносопствеништво морају да се протерају из Демократске странке.

На први поглед може изгледати да од странака очекујемо превише, да оне не могу преузети улогу друштва или институција, али, нажалост, у Србији нема иког другог да тај посао уради. Потребни су ресурси и моћ. Србија заправо нема истинске институције које би имале регулаторну, корективну и улогу заштите владавине права. Наше су институције на истом оном почетку развоја на којем су биле пре 20 година. А то се десило јер поседници моћи у протеклих 20 година нису дозволили развој институција. Што су институције слабије, појединци на власти имају више моћи и то је не само опште место за све полудемократске, недемократске и колонијалне режиме већ је то и узрок успоравања процеса развоја институција. Друкчије речено, пракса која се негује у странкама пресликана је на институције које су још и плен и средство политичке борбе, подређене страначким хијерархијама и партијски инструментализоване.

Друго важно питање гласи колико дуго ће након овогодишње изборне верификације Вучићеве власти и владавине, сам Вучић на власти опстати пре него што се углиби међ’ колеге Ђиласа, Тадића, Коштуницу… све оне који су били неприкосновени, а онда политички безначајни. Разуме се да не можемо одговорити да ли ће се то десити за годину, две или неколико, али је извесно да ће то зависити и од профилисања његове политичке алтернативе у перцепији претежног дела гласачког тела Србије. Вероватно је да су прошли избори били не само тријумфална капија кроз коју је садашњи Господор Србије прошао носећи ловорике широке народне подршке, већ су били врхунски домет, рекорд, дакле лимит Српске напредне странке, који осим победе означава истовремено и почетак заласка тог политичког феномена данашње Србије.

Оног тренутка кад већина гласача схвати да је Вучић заправо одговоран за стање у земљи, а не Зорана Михајловић, крстићи, табаковићи или вулинови, отићиће и Вучић. Неизвесно је и то шта ће после тог одласка остати, ко и шта ће доћи, али се може догодити да буде горе од овог што имамо данас иако изгледа да сада немамо ништа.

КО ЋЕ ЗАМЕНИТИ ВУЧИЋА?

Сви досадашњи господари Србије расли су на личним и политичким антагонизмима, нетрпељивостима, паразитирању и на пропустима противника. Обећавали су бољитак из опозиције, а државу би уводили у дубиозу кад освоје власт. Хранили се сујетама и понашали се према општем, јавном и државном као према сопственој прћији, али и таквима какви јесу историја је дала шансу да покажу шта знају, умеју и могу, а не само колико су вешти у саплитању противника, сеирењу над грешкама конкурената и убирању личног ћара док целина пропада. Ко ће заправо бити замена Вучићу у тој политици континуитета – што горе то боље, сада не можемо да претпоставимо, али тешко да се томе може супротставити повампирени ДОС. Демократска странка има неку другу шансу у томе, и може је искористити само ако се отвори и промени изнутра.

Док народ опет не „направи прелом у свом мозгу“ и не окрене изборни ћурак наопако, Пајтић би требало да ојача странку, јер, уколико жели власт, морао би да зна да га до ње могу довести једино бирачи. А његови потенцијални бирачи су, мало је рећи, згрожени, разочарани, апатични, очајни и бесни. Колико на нову власт која је зајахала Србију због Тадићеве кратковиде и штеточинске нарцисоидне политике, толико због самог Пајтића, јер не чини ништа да подигне не посрнулу него рашчеречену Демократску странку. Ако је у тој странци остало ишта, требало би да јој помогне тако што ће да разјури каријеристе, магаломане, ситносопственике и шпекуланте разних боја, биографија и страначког стажа. Да захвали на услугама свима који су допринели да се ДС сурва међу аморфне политичке творевине које једва чиле над цензусом и да је кадровски освежи и проветри до последњег општинског или месног одбора. Ако су многи видели Триванову као суодговорну за пораз ДС, тешко да су се обрадовали видевши бившег Чанковог страначког ађутанта, који је променио дрес, како им тумачи ставове рођене странке. Ако су бирачи рекли не београдским демократама, шта уопште траже на функционерским местима људи који су из изборних штабова водили ДС у пропаст. Ко је уопште председник Београдског одбора ДС? Чему служи тај Политички савет уопште? Има ли Гордана Чомић антернативу у ДС? Само су нека тешка питања која чекају одговоре од Пајтића. Од тих одговора зависи да ли ће бирачи препознати у новом председнику ДС неког ко може да артикулише алтернативу владавини садашњег Господара Србије или гледамо у још једног јаловог посипача пепелом на српској политичкој сцени који се копрца у живом блату.

Објављено на сајту Нови стандард 22.9.2014. (http://standard.rs/2014/09/22/ima-li-nade-za-demokratsku-stranku/)