NATO, Балкан и суседи Србије, Друштво, Косово и Метохија, Политика, Србија

Затирање СПЦ у Црној Гори – потурчењачко дубоко орање

Бритва Србосијек

  • Пре неколико дана, најављујући драстичне мере против Србије и Срба, Ђукановић је заправо српском народу објавио рат, тврдећи да: „Српска Православна Црква у Црној Гори чува инфраструктуру велике Србије“
  • Нападом на СПЦ и њеним протеривањем са огњишта, отвара се простор за једну другу идеју, великоалбанску. Оперативни пројекат Велике Србије у скоријој историји није постојао, а данас постоји само као одрпано, неживо страшило из бајке – Баба Рога. Пројекат Велике Албаније, међутим, живљи је него икада
  • Лаже Ђукановић када оптужује СПЦ за великосрпски хегемонизам, него га фројдовски, нечиста савест гони да жртву идентификује кривцем

Пише: Славко Живанов

Мило Ђукановић, вечити председник Црне Горе, влада овом републиком и њеним грађанима барем пола века. Откако га је отац, Радован, високи комунистички функционер, заредио међу бољшевике и непотистичким маневром прогурао до прилике да се и сам млађахни синчић докаже и размахне, Бритва, како Мила од милоште зову и пријатељи и противници, чврстом руком господари црногорским становницима, ево већ три деценије.

За све то време, тек првих неколико година, власт је симболички делио са кумовима и пријатељима, а чим их се отресао, даље је наставио сам, чврсто и успешно обезбеђујући себи комотну позицију одсуства озбиљне политичке конкуренције. Остале, укључив кумове и пријатеље, врло брзо сместио је у политичку безначајност.

Некако паралелно са самовлашћем, није се намучио Ђукановић ни да се угура на ранг-листу политичара-богаташа коју је објавио дневник „Индепендент“ још 2010. године, са својом имовином од утврђених, минимум десет милиона фунти[1]. Додуше, новинар који је о томе писао ограђивао се да је реч о мистериозном богаташу који је повезиван са шверцом дувана, што је сугерисало да га начин стицања богатства не кандидује у то друштво које су чинили и принц Монака, на пример, и неки блискоисточни аристократе. Но, новинар је морао да погледа истини у очи и извести о том богатству без обзира на начине његовог стицања.

Да је Мило Ђукановић тип којега занима искључиво новац и моћ, и управо тим редом, није ни новост ни изненађење. Мало би се разумних људи изненадило и када бисмо нагласили да је овај бољшевик бескруполозни самодржац, аутократа и злочинац. Међутим, оно што превазилази и самога Мила Ђукановића јесте нови Мило који се преображава у своју терминалну фазу. И одмах треба поцртати да та фаза може бити кобна за Ђукановића, али је ипак кобнија по Србе, Србију, црногорске Србе и Црногорце.

Монтенегрински поход

Пре неколико дана, најављујући драстичне мере против Србије и Срба, Ђукановић је заправо српском народу објавио рат, тврдећи да: „Српска Православна Црква у Црној Гори чува инфраструктуру велике Србије“, те „да ће (он, Мило) радити на обнови аутокефалне Црногорске православне цркве“[2]. С тим у вези покренуо је доношење закона како би од СПЦ одузео имовину, а све у складу са основним принципима на којима почива демократска Црна Гора и начелима ДПС на којима се темељно ослања држава[3].

Какви су то демократски темељи познато је широм света, од италијанских тужилаштава до америчких  агенција против кријумчарења дроге. Но, тешко да ико разуман, а с друге стране и образован може да разуме о каквој је ту обнови реч. Шта је то што је некада било, па је престало да бива, а сада га Ђукановић оживотворује. Чему то Бритва даје поновни живот?!

Двојац Ђукановић – Кнежевић из времена симбиозе

А да је државу армирао партијским начелима, тј, сопственом вољом и апсолутизмом, ту спора нема. И то у духу истинске бољшевичке традиције, држава-партија-ја. То црногорско тројство толико је испреплетано да се не разазнаје где престаје партија, почиње држава, завршава држава, а настаје лични Ђукановићев режим, или обрнуто.

Невоље са свим овим не би било када бисмо само указивали о каквом је људском материјалу реч и о каквој људској рђи овде говоримо. Јер, чак и кад је реч о Милу Ђукановићу, ваља рећи да га онамо није крунисао Трамп или Елизабета Друга. Многи су га у Црној Гори подржали јер им је омогућио да имају државу, а ти такви какви јесу постоје у многим државама, али ретко имају своју државу. Многе је поткупио дневницама и радним местом. Неке је заплашио. А има и оних који га воле.

Али, вишедеценијско успешно тлачење једне државе, ма колико мала и нејака била, бременит је посао за свакога, па и за Мила. Све више проблема у томе има, а и англо-саксонци нису пресрећни скученим избором нужног у Црној Гори.

С друге стране, Душко Кнежевић дојучерашњи лични и пословни пријатељ Ђукановића објавио је и још то чини, озбиљан доказни материјал о размери система организованог криминала и корупције који је Ђукановић успоставио. Та главоболна и вероломна смицалица дојучерашњег ортака, а садашњег заштићеног сведока приказала нам је једног друкчијег Ђукановића. Не хладнокрвног и перфектног, већ нервозног, муцавог, хладним знојем окупаног, неуверљивог деликвента ухваћеног у неделу.

Опозиција

Истовремено, потпуном инструментализацијом правосуђа у сврху очувања сопственог, личног режима, Ђукановић је пресудио Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу, опозиционим вођима, по пет година робије за недоказано, исконструисано дело у афери „државни удар“. Такође, у истој пресуди још 11 отужених осуђено је на скоро 70 година затвора, а међу њима и 64-годишња Бранка Милић, жена драстично нарушеног здравља, о којој је раније писано на овом блогу[4].

Ђукановић дакле не преза ни од тоталитарне праксе гушећи сваки критички глас и потпуно, арбитрарно, управља свим репресивним државним инструментима.

Против опозиције бори се свим расположивим средствима. Део поткупљује, део уцењује, а сада и хапси и тамничи. Још много раније уграбио је полуге контроле медија и новчаних токова, чиме истинску опозицију непрестано маргинализује и тлачи. А у том темељном послу додатни мотив нашао је у чињеници да велики део те опозиције није продао веру за вечеру.

Свеукупна криминализација Црне Горе за коју је сасвим извесно да је држава таквог формата и карактера уопште не може држати под контролом други је велики разлог за Бритвину бригу. “Добро је” док криминал контролише само он, а шта бива кад му се то љигаво биће мигољи под прстима. Није ли се одавно та пошаст у Црној Гори отргла контроли створивши за себе сопствену државу.

Зато Ђукановић, да би опстао на власти, мора да одигра последњу фаустовску улогу и нанесе српском државном и националном питању смртоносну рану.

Великоалбански сценарио

Свако ко нешто мало зна о Српској Православној Цркви тешко да при чистој свести може да устврди да она „чува инфраструктуру велике Србије“. Може јој то бесрамно приписати, и може то неко чинити и при чистој свести, али с нечистом савешћу, као и остала фукара. Па чак и када би постојали, озбиљни стратези Велике Србије, сасвим сигурно, не би желели да им СПЦ чува и храни инфраструктуру. СПЦ једва да успева да опстане на јеванђелском путу, и колико се види, другим се биткама не бави, и својим се јадом забавља.

Али, нападом на СПЦ и њеним протеривањем са огњишта отвара се простор за једну другу идеју, великоалбанску. Оперативни пројекат Велике Србије у скоријој историји није постојао, а данас постоји само као одрпано, неживо страшило из бајке – Баба Рога. Пројекат Велике Албаније, међутим, живљи је него икада и данас смо пред заокруживањем косовске државности која ће претходити њеном стварању. Дакле, лаже Ђукановић када оптужује СПЦ за великосрпски хегемонизам, него га фројдовски, нечиста савест гони да жртву идентификује кривцем. И да се приде додвори сваковрсним непријатељима српскога православља, српскога родољубља и Српства као таквог.

Треба, дакле, најурити СПЦ из Црне Горе, додатно десрбизовати ту земљу да би се направио простор за арбанашење. Истовремено, није безначајно ни то што се сличан маневар за конфискацију имовине може гледати као генерална проба за ону која се, можебити, спрема на Косову и Матохији. Јер и тамо новокомпоноване, антисрпске власти имају непокорну и неколаботерску СПЦ као оштар камен у ципели.

За ову акцију Бритва је сасвим сигурно добио подршку Америке и вероватно какво масно спонзорство Арбанаса, али тешко да ће опстати тек који дан дуже од завршетка тога сценарија, јер је изгубио из вида да поменути Кнежевић, који му над главом виси као какав мач, није слободни стрелац и соло актер, већ британски играч. Па када се испуне англо-саксонски планови, и НАТО укорени довољно у Западни Балкан, гледаће да снизе стопу криминалитета, што никако неће ваљати за Мила Ђукановића.

До тада, на многе невоље и несреће Срби ће наилазити, и многи зулуми ломиће се над главама обичног и поштеног света.

Ако буду желели да буду православни и да буду Срби, Србима неће бити лако нигде, а особито не на српским земљама, јер су их осим свих других несрећа задесиле и две катастрофалне – да им господари живота и смрти буду Ђукановић и Вучић. Овај двојац, огразао у похлепи и ауторитаризму, нељудски и антихришћански храни се лешевима српског идентитета. Непрекидно се међусобно соколи, једно од другога учећи, такмичи се у бизарности коју излива над својим поданицима и заточницима. Њих двојица су на истом задатку, и спорадично прузимају диктат и преимућство један од другога. Јуче један, данас други, сутра, опет, онај први…И нема ту ничег личног. Они само раде свој посао, као и они џелати над Вукашином из Клепаца.

[1] https://www.independent.co.uk/news/world/politics/rich-and-powerful-obama-and-the-global-super-elite-1976403.html

[2] https://www.danas.rs/svet/djukanovic-spc-cuva-infrastrukturu-velike-srbije-obnovicemo-autokefalnu-cpc/

[3]  Ibid.

[4] https://izmedjusnaijave.rs/%d0%b1%d1%80%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0-%d0%bc%d0%b8%d0%bb%d0%b8%d1%9b-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%b0%d1%81%d0%b0%d0%bd%d0%b6/

Подели:

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of