Драматични и неизвесни путеви српске деце

Непознати историјски инсерт из времена Другог светског рата

  • Српска деца из Србије и Независне Државе Хрватске  на опоравку јуна 1942.  у Лугану у Швајцарској
  • Акцију рехабилитације за напаћену децу организовала и помагала влада Милана Недића
  • Трунка хуманости у мору злодела

Пише: Вељко Ђурић Мишина

 После приказивања документарно-играног филма Дане Будисављевић „Дневник Диане Будисављевић“ у медијима се појавило мноштво података о акцији Аустријанке удате за Србина. Дианин супруг Јулије, из стар српске личке породице, био је угледни лекар и професор на Медицинском факултету у Загребу. Мало је познато је да његов рођени брат Срђан био министар за социјалну политику и народно здравље у Југословенској краљевској влади која се која се после војне капитулације априла 1941. године скрасила у Лондону. Његов помоћник био је ожењен женом која је лично познавала Диану! Нашавши се далеко једна од друге, оне су на посебан начин успоставиле посредну везу у пружању помоћи српској деци у Независној Држави Хрватској. Како је југословенска влада била под будним оком Британаца, јасно је да за њих није ни било неке тајне. Тако је било и кад је у питању помоћ српској деци.

Југословенска влада дознала је шта се све збива са прогоном Срба у Независној Држави Хрватској али није много чинила јер у у њој седело и неколико Хрвата. Ипак, Југословенски црвени крст чинио је колико је могао, нарочито око пописа војних заробљеника у Немачкој и Италији и слања извесне помоћи у храни.

Значајна улога Богдана Рашковића

Нема поузданих података када је Милан Недић започео серију молби немачкој војноокупационој управи у Србији да му дозволе пружање помоћи српском народу који страда у Независној Држави Хрватској. Један од сарадника од поверења био је Богдан Рашковић који је више од десетак пута боравио у разним крајевима Ендегазије у нарочитим мисијама, и сваки пут у пратњи немачких обавештајних официра. Рашковић је посетио надбискупа загребачког Алојзија Степинца, био са Дианом Будисављевић, прикупио на стотине и стотине имена заточених Срба свих узраста и предлагао шта чинити.

Факлсимил преписке о збрињавању српске деце на тромесечном одмору

Немци су због добрих односа са Хрватима вагали шта ће и колико помоћи Недићу у намери да спашава Србе. Постоји више догађаја када су се понели сасвим другачије од оног шта као стереотип понављамо више од седам деценија. Ово што следи је само један пример (који не потврђује правило). Прича је заснована на аутентичној архивској грађи и доступна је истраживачима.

Трунка хуманости у мору злодела

Влада Милана Недића и Српски Црвени крст успели су да добију сагласност од представника немачке војноокупационе управе у Београду (о чему су они нешто раније тражили мишљење од својих надлежних у самом врху у Берлину, од Владе и Црвеног крста) да средином марта 1942. године посебном композицијом превезу 565 малишана до Швајцарске. Немци су условили да се о том после не сме обзнанити ни једна једина реч нити да деца дођу у додир са југословенским грађанима који су тамо нашли уточиште. Посебно су инсистирали да Југословенска краљевска влада не сме ни на који начин да буде укључена и нагласили да ће у супротном све зауставити. То су пренели Швајцарцима а они о томе известили представнике Краљевине Југославије. Вреди истаћи да је услов испоштован. Југословенске дипломате поклонили су знатну суму новца швајцарском Црвеном крсту и то је било строго поверљиво урађено.

Операција је одложена за мај јер се у међувремену искомпликовала набавка композиције и маршрута пута. На крају је пронађено решење па су деца путовала преко Независне Државе Хрватске и Италије и у Швајцарску стигла 1. јуна 1942. године. По доласку 453 малишана (од тога 164 девојчице и 289 мушкарчића, старости између пет и десет година) смештени су у четири логора у близини Лугана у којима је било жена које су знале српски језик и неколико римокатоличких часних сестара. Лекари су прегледали свако дете и о обављеном послу известили домаћина а они су о томе дискретно обавестили Југословене: деца су опорављена, здравље је на завидном нивоу, нема заразних болести.

Српска деца су боравила 1942. у предграђима Лугана

Опоравак прве групе деце Швајцарцима је био повод да предложе Југословенима да још неколико група деце од по 500 малишана доведу из Србије на три месеца у истој швајцарској композицији којом се враћа претходна група, што је било прихваћено. Југословени су предложили да наредну групу чине 500 малишана болесних од туберкулоза, али су Швајцарци одбили под изговором да би опоравак трајао од шест до девет месеци! На крају је договорено да у наредној групу буде 400 здравих малишана и 100 болесних!

У међувремену, у швајцарским новинама објављене су две кратке репортаже о српској деци. Остало је објављено да су деца пред новинаром одиграли „Косовско коло“.

Знак швајцарског Црвеног крста који је удомио српску децу из Краљевине Србије и НДХ

Сачувана и доступна архивска грађа не пружа податке када је враћена поменута група и да ли је организован транспорт за следеће. Зна се да су Швајцарци сазнали од Немаца да не дозвољавају нови транспорт.

Шире подручје града Лугана са погледом на језеро

Готово осам деценија касније ова операција се први пут помиње у српској јавности. Остаје питање зашто се све то крило после рата! Највероватније комунистичким властима то није ишло у прилог јер би се знало да је политика Милана Недића била одвећ вишеслојна! А то значи да је неко знао вредност те документације Југословенске краљевске владе и владе Милана Недића и није је уништио већ намерно склонио у некакав запећак да би је неко, кад-тад пронашао и показао јавности.

………………….

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Простор од Шуматовачке до Карабурме и од Трга републике до Миријева остаће без могућности коришћења метроа

Јово

Следи јуриш на Одесу

Prenosimo

Каријере важније од политичких принципа

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x