Гост Аутор, Друштво, Политика, Слободе, Србија

До истине о броју жртава само уз политичку вољу

Спровoђење српских жена на логорске економије

Размишљања о Јасеновцу великом стратишту српског народа

  • Говори чланова Државног Сабора (НДХ) су верно забележени и објављени па могу да послуже за реконструкцију прилога за тврдњу о планираном државном злочину према српском народу.
  • Готово сва штампа под окриљем Римокатоличке цркве била је на позицијама подупирања Независне Државе Хрватске.
  • Позната су имена свих заповедника и њихових помоћника концлогора и оквирни број припадника четири јасеновачке бојне (у почетку око 1.800 а касније 12.000 усташа са тенковима и топовима) које су обезбеђивале логорски комплекс.
  • До релевантних процена броја настрадалих може доћи тим стручњака под условом да има политичке воље

Пише: Вељко Ђурић Мишина

Јасеновац није био табу тема али историографија није расветлила све аспекте тог великог стратишта и то ствара погодне услове за негативни ревизионизам.

Прва публикација одштампана је крајем 1942. године, вероватно око Бихаћа, на територији коју су контролисали партизани: Jasenovački logor – Iskazi zatočenika koji su pobjegli iz logora.

Према истраживањима историчара Јована Мирковића, која је штампао под насловом Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima („GrafoMark“ Laktaši, „Besjeda“ Banja Luka, Muzej žrtava genocida Beograd, 2000), до 2000. године широм света објављено је више од 2.500 наслова различитих квалитета и квантитета. Може се тврдити да је од тада до данас објављено барем још 500 наслова.

Прекрштавања, пресељења, хапшења, интернације, убиства…
Документ о неограниченом пријему логораша

Као поуздан сведок за тврдње да је у Независној Држави Хрватској учињен државни злочин треба да послужи дневна или периодична штампа која је излазила у Загребу, Бањој Луци, Сарајеву… Наиме, у штампи су објављивани говори високих државних званичника са директним претњама упућиваних првенствено српском народу, као и припадницима јеврејске и циганске/ромске заједнице. У истом контексту треба користити и филмске журнале, илити „сликописе“, по хрватском.

Службено гласило Независне Државе Хрватске „Narodne novine“ доносило је све прописе, уредбе, наредби и законе, па и оне који су се односили на припаднике српског народа: о прекрштавању, пресељењу, хапшењима, интернацијама, логорисању, давању малој деци нових имена Анте и Антонија, а за рођендане уписивани су 10. травањ (април) дан оснивања НДХ…

„Brzopisni zapisnici Državnog Sabora Nezavisne Države Hrvatske“ су извор првога реда за историчаре јер је та институција формално највише законодавно тело. Сви говори чланова Сабора су верно забележени и објављени па могу да послуже за реконструкцију прилога за тврдњу о планираном државном злочину према српском народу.

Готово сва штампа под окриљем Римокатоличке цркве била је на позицијама подупирања Независне Државе Хрватске.

Припадници хрватске војске, нарочито усташе, волели су да се сликају са својим жртвама, живим или мртвим

Припадници постројби хрватске војске, нарочито усташе, волели су да се сликају са својим жртвама, живим или мртвим. Захваљујући тим фотографијама у великој мери могуће је закључити чиме су се служили у извршењу злочина, а донекле ко су злочинци а ко жртве, а најмање где је злочин вршен и где је тело жртве завршило.

Јасеновачки усташа Илија Сабљић

Сачувано је много архивске грађе, односно докумената разних нивоа државних власти од врха, то јест поглавника Анте Павелића, до пропагандног материјала који су чинили фотографије, леци, брошуре, филмски журнали, снимљени поглавникови говори.

Усташка надзорна служба, која је у свом саставу имала и сабирне и концентрационе логоре, није много марила за документацију што је и разумљиво, јер је она, поред Поглавникове тјелесне бојне, била ударна песница Независне Државе Хрватске и обављала и оне послове иза којих није требало остављати трагове.

Историчарима, нарочито онима који су проучавали историју Независне Државе Хрватске, добро је познато да ниједна управа било ког концентрационог логора није правила књигу логораша (као што су Немци тражили од управе логора на Бањици у Београду) нити било какву евиденцију о депортованим групама ухапшеника. А о евиденцији побијених или сахрањених да и не говоримо!!!

Позната су имена свих заповедника и њихових помоћника концлогора и оквирни број припадника четири јасеновачке бојне (у почетку око 1.800 а касније 12.000 усташа са тенковима и топовима) које су обезбеђивале комплекс.

Према објављеним сведочанствима логораша, највише је у жицом ограђеном простору могло да буде око 3.000 заточеника (мада је из врха Независне Државе Хрватске у Јасеновац неколико пута упућивано обавештење да Јасеновац може да прими неограничени број заточеника). Није згорег напоменути да команда логора никада није држала више заточеника од броја војника који су обезбеђивали логор. Ако је понекад и било, то је трајало веома кратко.

Свакодневни живот заточеника је у приличној мери расветљен. Исто тако, могуће је набројати готово све начине малтретирања и убистава.

Многи злочинци су описали своје злочине

Историографија још није рашчистила дилему по питању 22. априла 1945. године: да ли је покушај пробоја заточеника био планиран од управе логора како би имали повод за тотално уништење логораша, да ли је група комуниста предводила пробој или је све то било спонтано у борби за голи живот.

Депортације Срба у логор Јасеновац су биле непрекидне и масовне

Злочине је описивао један од команданата логора Љубо Милош, у истрази и током суђења 1946. године. Детаље о злоделима које је извршио над појединцима и групама казивао је Вјекослав (Мирослав) Филиповић (Мајсторовић), рашчињени фрањевац. Таквих исказа има на стотине и стотине!

Немогуће је сачинити комплетну хронологију збивања у логору која би подразумевала оквирне податке о, на пример, датумима доласка најбројнијих транспората, приспелим заточеницима и бројевима убијених у групним злочинима.

Тешко је на ограниченом простору навести најважније тврдње и процене о броју жртава концлогора Јасеновац. Процена подразумева, мање или више утемељени податак о броју људских губитака за поједина подручја и/или за одређени временски период. Основа за научну процену су пописи становништва. Попис подразумева поименични списак страдалих за поједина подручја и/или за одређени временски период утемељен на поузданим и проверљивим подацима. Осим имена и презимена жртава, списак би требало да садржи још неколико битних података (име родитеља, место рођења, начин и место страдања, име убице, извор података…).

Вредно је нагласити да и процена и попис броја жртава умногоме зависе од политике! Управо та зависност у комунистичкој Југославији резултирала је бројним манипулацијама. Ни данас, додуше, није нешто боље.

Комунистима је увек сметало што је највећи број страдалих Срби, а највећи број убица Хрвати
План злогласног логора Јасеновац из 1945. године

Нико до сада није утврдио тачан број жртава па стога отпадају свакојаке оптужбе о увећању или умањењу броја страдалника.

Познато је да југословенска комунистичка власт из више разлога није дозвољавала научно-истраживачке пројекте о ратним жртвама 1941–1945. године. Најважнији је био у неспорној чињеници да би се тим пописом утврдило да је највећи број страдалих припадао српском народу, да је највећи број убица потекао из хрватског народа, а то би било погубно за партизанску револуцију и комунистичку идеологију братства и јединства. Без обзира на све то, међутим, власт је неколико пута дозволила ограничена истраживања али само до задатих граница.

Манипулације бројем жртава својствене су свима који помињу страдање српског народа и Јасеновац. Зна се да је са хрватске стране тврђено да је „око 300 затвореника умрло у Јасеновцу“, а с српске најчешће се помиње цифра од 700.000, мада има и оних који помињу и више од 1.400.000 побијених Срба.

И на крају: Мора се, ма колико то било горко, с тешком муком прихватити тврдња да број страдалих заточеника у систему концентрационог логора Јасеновац, из мноштва разлога, неће бити никада утврђен, већ могу бити сачињене само процене. Основе за процене морају да буду пописи  извршени 1921. и 1931. године и процене за 1941. годину. Потом би требало урадити процене за одређену географску целину (општину) и сваку потоњу годину до пописа извршеног 1948. године…

До таквих релевантних процена може доћи само један тим састављен од стручњака из неколико области: историчар, архивиста, антрополог, правник, демограф, статистичар… Под једним условом: да има политичке воље!!!

………………

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Svetlana
Svetlana
1 месец раније

Ovo je veoma bitna oblast za srpski narod u kontekstu nacionalnog preporoda koni je nasem maridu neophodan. Mozda bi trebalo putem peticije da se od Vlsde zahteva sprovodjenje istrazivanja na naucnom nivou u cilju utvrdjenja tacnog broja poginulih u logorima, a da istrazivanje sprovede mesovita komisija relevantnih strucnjaka (univeezitetskih profesora, istoricara, pravnika….) Mozda da seistrazivanje sprovede na nivou sve-srpske saradnje koja bi obuhvatila Srbe iz Srbije, Hrvatske, Rapublike Srpske, Crne Gore i dijaspore.? Drugi pristup bi mogao da obuhvati i Jevreje, cime bi se postigla sira medjunaridna dimenzija pristupa temi…… Jer svaki stradali, imenom i prezimenom, zasluzuke da ne bude… Учитај још »