Докле срамотити Србе и њихов језик

Језик без књижевности и књижевност без језика

• „Бошњачком“ народу потписана је крштеница 27. септ. 1993. године на некаквом „свебошњачком теферичу“ у хотелу Холидеј Ин Сарајево, а српски језик преведен у „бошњачки“;
• У Новом Саду основан је лекторат за „хрватски језик“ у тренутку кад је у Загребу угашена катедра за српски језик основана пре 150 година;
• Није реч „о српској топонимији“ него о српској судбини, тј. о злочину над српским језиком и његовим носиоцима, тј. о злочиначком пројекту усклађеном с једним од кључних докумената Новога светског поретка;

Пажљиво читајући Одлуку [Владе РС] о образовању Савета за српски језик и процењујући озбиљност послова који су му поверени, предлажем Савету да Владу упозори на проблеме о којима се расправља у тексту који се пред вама налази. Српску економију разорили су демократски пљачкаши после 5. октобра 2000, разарање просвете помогли неуки министри и за даљи пут у пропаст подупирачи више нису били неопходни: народу су разорени стубови на којима се заснивао национални идентитет и то би Савет морао да каже и Влади и Цркви, против те пропасти лекови више не помажу, али наука о њима макар не мора ћутати.

Ни Савет за језик — разуме се.

Пише: Драгољуб Петровић

У неком тренутку, у српској Скупштини, Заветница је упозорила да се у Србији, на просторима Рашке области, почиње ширити некакав језик за који се раније никад није чуло. И одмах била оптужена да је или „сањала неки кошмар“ или да је „све измислила“. И с највишег места било јој објашњено: „У овој држави живи бошњачки народ, признат законима овде државе, који говори босанским језиком, на коме се изводи настава у складу са законима ове државе“. И ово потоње притврђено наводом да „треба знати како се зове који народ и којим језиком прича“.

Као човек који се помало разуме у то како се „прича“ на многим просторима српскога језика, потписник ових редова пажљиво је одслушао све ове поуке које су Заветници пренесене. И нашао се у ситуацији да утврди да су оне исцеђене из испраног мозга и да ниједна од њих није заснована ни на нормалној памети ни на законима.

Осмотрићу најпре памет на којој су те поуке утемељене.

„Бошњачком“ народу потписана је крштеница 27. септ. 1993. године на некаквом „свебошњачком теферичу“ у хотелу Холидеј Ин Сарајево, а српски језик преведен у „бошњачки“. Тако је учињена прва међународна лупештина, а она убрзо постала двострука: „Бошњаци“ су се одрекли свог језика и окрстили га „босанским именом“ — мимо свих светских правила да се језик именује према народу-носиоцу, а не према држави; тиме су они пристали на то да имају и „језик без књижевности“ и „књижевност без језика“ па није јасно зашто краду и „на своју обалу“ превлаче српску књижевност и зашто се уопште копрцају између „босанско-бошњанско-бошњачких“ имена ако се зна да су до не тако давног времена свим тим именима означавани једино — Срби. И да српска кожа није кројена по актуелним холидејинским мерама нити ће се некакав „нови босански језик“ моћи толико сакрити да се из[а] њега не појаве Вукови бркови.

Те је појединости овде било неопходно назначити да би се на сличан начин осмотриле и тврдње да је све то утемељено на неким „законима“, али је пропуштено да се каже који су то закони и кад су донесени и објављени у „Службеном гласнику РС“. Некад је, истина, Закон о основама система образовања и васпитања (Службени гласник РС бр.72/09) предвиђао и такву могућност па је (чланом 37) одредио да се школовање „на другим језицима“ може заснивати по међународним уговорима, на принципу реципроцитета и све то по правилима која се уређују посебним законом. И одмах треба разјаснити макар три аспекта проблема пред којима смо се нашли: кад су ти међународни уговори потписани, кад су закони за њихово спровођење донесени и како се тај „српско-босански реципроцитет“ остварује у пракси? Сви су изгледи да одговора на те недоумице нема и да се настава на „босанском језику“ у Рашкој области изводи по истој памети по којој и она на „хрватском“ и „црногорском“ у Војводини, тј. мимо закона, тј. без меродавних одлука и упутстава Министарства за образовање, тј. на основу приватног писамцета неког министарског чиновника или телефонисте (или, у бољем случају), на основу личне пресуде неуког министра „да су то службени језици држава с којима Србија одржава редовне дипломатске односе“. Све поменуте појединости указују на то да необавештена и неука српска власт дозвољава да Србе и даље тероришу они представници некадашње заједничке државе чији су сви демократски, културни и кољачки капацитети потврђени у Јасеновцу и другим сличним западним српским дестинацијама па кад су тамо Срби истребљени, они своје кољачке навике почели полако померати према оним просторима на којима се може наћи још покоји Србин — на Рашку област и на Војводину. И на обема странама инсталирали „своје језике“ и то на разним нивоима школовања: у Новом Пазару припрема се гашење наставе на српском језику, а у Новом Саду основан лекторат за „хрватски језик“ у тренутку кад је у Загребу угашена катедра за српски језик основана пре 150 година (тако српска власт схвата оно што се зове реципроцитет), при чему су у Новом Саду засноване и „медијске студије“ и „студије комуникологије“, за подршку ширењу усташко-муџахединско-комунистичке памети која је уредила данашњу етнојезичку слику западне штокавштине (сад се из БХФед исељавају последњи остаци од 40-ак хиљада оних који су преживели Алијину муџахединску демократију, а у Хрватској хапсе последње барањске бабе због злочина над недужним усташким кољачима).

Осмотрићемо неке путеве којима се ти „страни језици“ шире по српском простору и како се то чини, уз подршку министара-трговаца и министара-незналица, у Рашкој области, тј. у „Санџаку“. И све то пред очима аутистичне српске власти и њене скупштине: српско МПНТР претворило се у шалтер Главног уреда Бошњачкога националног вијећа и тамо подупире школовање кадрова, тј. издавање лиценци, тј. сертификата за наставнике босанског језика у основним и средњим школама, а као „технички сервис“ служи му Државни универзитет у Новом Пазару; и све се то чини „на основу члана 16. Статута Бошњачког националног вијећа, члана 15. ст. 14 Закона о националним савјетима националних мањина (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09), чл. 121. ст. 6. и 7. Закона о основама система образовања и васпитања (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09) и чл. 7. Правилника о издавању сертификата о познавању босанског језика“. Имају ли се на уму те појединости, постаје извесно да наставу на „босанском језику“ изводе курсисти којима „дипломе“ потписује БНВ и то се тако чини од 23. маја 2013, а сад се Елма и Есад споре око заслуга за то што су ти сертификати тако појевтинили па их сад може потписивати и потпредседник српске Скупштине — који најбоље „прича  новопазарском  варијантом »босанског« језика“ и који ће нам, боље од других, објаснити зашто је његов „санџачки језик“ одступио пред рахметли-Алијиним „босанским“ и колико се таквих „језика“ може наћи по дуњалуку на коме се досад „причало“ српски, а сад се хоће да су то бихорски, гусињски, башчаршијски, кувајтски, египатски и/ли њима слични језици.

Све је ово имало смисла издвојити и подсетити председника српске Скупштине на то да овде није реч „о српској топонимији“ (како га поучава његов потпредседник) него о српској судбини, тј. о злочину над српским језиком и његовим носиоцима, тј. о злочиначком пројекту усклађеном с једним „од кључних докумената Новога светског поретка [какав је] Агенда 21 Уједињених нација [која је] поставила као свој циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и – популацијом. Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998. (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2000. године), „трајно искључена из европског развоја“. А као пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично истиче признање „да тако треба“ и то се потврђује наводом да је, некоме тамо, већ потписана сагласност да се неће развијати пољопривреда (а што да се то и чини кад је „под прозоре“ већ стигао Лидл, а кифле се могу увозити и из Шпаније). А све ће се то, по налозима оне напред поменуте Агенде, много ефикасније решити регионализацијом, тј. разараањем Србије: Арбанасима ће, уз Косово, бити прикључен и прешевски регион, Босни и Турској – Рашка област, Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника), Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони. А оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, неки ситни делови Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република – који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени. (И да би их Рио Тинто, кад дође вакат, потровао са свим преосталим Србима — који тај вакат буду дочекали.)

Тако, дакле, Европа планира будућност Србије, а српски министри никако да се пробуде и да од тога било шта схвате. Па им се догађа да објаве како „Србија гради више од 1000 километара аутопутева“ и да им је „стратешки циљ пуноправно чланство у [онаквој] Европској унији“ какву смо горе представили… И никако им не полази за руком да се тргну из европског дремежа и да схвате да је Србија осуђена на умирање и да српска власт више не зна ни шта ради ни зашто то ради: уништила је школство (предајући га у руке незналицама, трговцима и педерским асоцијацијама и тако се успешно одрекла будућности), похарала неколико моћних домаћих банака и довела тридесетак страних пљачкаша, сву економију, ресурсе, судбину предала у руке окупаторима, довела Рио Тинто и 60-ак других бушача и тровача (и они, „зарад зелене Европе“, потровали и земљу и воде), своју младост послала преко границе, а оставила напредњаке, социјалисте, ЛГБТНЗ-демократе и сличне домаће сојеве да се последњи пут провозају оним аутопутевима, пре него што и сами буду дефинитивно уклоњени с балканске етнојезичке мапе, по налогу истих оних сила које су се устремиле најпре на источно хришћанство, а у „другом кораку“ — на Словенство уопште. Које су то силе, није тешко утврдити, ено их на најодговорнијим местима у српској власти (Трилатерална комисија, Билдербершки клуб, Швабов Светски економски форум већ се угнездио у САНУ, у непосредном суседству нашао им се Блек Рок, сад им се прикључује вештачка интелигенција — која без посла већ оставља десетине хиљада занимања (јер то роботи раде и боље и брже) и тиме се потврђује оно што њихови творци и реализатори још не именују правим речима и не кажу да им ускоро човек ни за какве послове неће бити неопходан; и биће укључен у оних девет десетина садашњих житеља планете осуђених на уништење, а она последња десетина претворена у робље (с тим што се још не зна — чије: да ли оних који су све то замислили или њихове творевине). Томе ексклузивном друштву прикључио се и Фајзер, који ће (у свом БИО4 кампусу) покушати да изолује „словенски ген“ и да за њега приреди вирус — као што је досад приређивао вакцине и већ забележио прве резултате у проређивању становништва (заборавио да се вакцине могу и клинички тестирати пре него што се убризгају грешном пацијенту). При чему  Фајзеру неће бити непознато да ће редукција светске популације почети од Словена; после Руса и Срба, на ред ће стићи и други Словени, међу њима први ће бити „бивши Срби“, источни Бугари и не-зна-се-који-проценат Грка и Румуна неће бити обележени словенским геном, али ће се ипак брзо прикључити макар Словенима-католицима. А средства којима ће се то оствари[ва]ти већ смо видели: корона од које се мало умире, па корона од које се умире мало више, па корона од које — неће бити спаса.

И тако даље — до дна беде и безнађа.

С тим што би Савету за српски језик, у складу са задацима који су му назначени у Одлуци о образовању, имало смисла предложити да макар покуша да Владу и њена надлежна министарства тргне из европског дремежа и упозори их на то да се у њеним школама настава може изводити једино на српском језику, а на мањинским језицима само по међудржавним уговорима заснованим на правилима реципроцитета. И да се све то мора чинити по највишим међународним стандардима. И да држави-домаћину за то морају гарантовати највиши просветни и научни ауторитети. Таквих проблема Србија нема ни с румунским ни с мађарским језиком, али на тај ранг не могу се свести „босански/бошњачки“, „хрватски“ и „црногорски“ и ту се, уз реципроцитет, мора одредити и статус таквих „језика“: Србија не може одређивати како ће се звати „католички српски“, „исламски српски“, „комитски српски“, али мора бити заинтересована за то имају ли Срби у границама тих држава право на школовање на српском језику (и до којег степена). Показаће се, при том, да су у тим државама Срби или уништени (у БХФ и Хрватској) или забрањени (у Црној Гори) и тада би с онима првим требало најпре склопити мировни споразум, уз изричит навод да су тамо Срби или поклани или отуд прогнати, а после тога договарати се о појединостима које се тичу међујезичких односа; с Црном Гором проблем је мало друкчији: тамо је српски језик забрањен у тренутку кад је српски „зборило“ 65 процената Црногораца, а „црногорски“ блејало тек 18,5% (после су се они први проценти почели смањивати, али се никако не може сазнати има ли тамо данас мање Срба него у Врбасу и Ловћенцу Црногораца).

Видели смо да је оном Агендом коју смо напред поменули Србији потписана смртна пресуда, али док је не изведу на стрељање, Савет за српски језик морао би упозорити и Владу, и Скупштину, и Председника, као и јавност у целини, да су у последњих десет година министри-трговци и министри-незналице уредили да по Рашкој области „исламски српски језик“ предају и калфе и шегрти и да су им тапије о томе издаване на шалтерима Бошњачког националног вијећа, при чему српска власт не мора водити рачуна о томе како се нека нациналнаа памет уобличује на „исламском српском језику“, али мора бити заинтересована за то да такав језик на њеним сувереним просторима мора бити опремљен по високим међународним стандардима, али не и на основу приватног писамцета министарског курира.

Предлажући Савету за српски језик да покуша из европског бунила тргнути и српску власт и неуке министре српске памети, потписник ових редова свестан је чињенице да су прошли рокови за све што се могло учинити да се прилике поправе и општи национални суноврат покуша зауставити. С друге стране, међутим, не може се знати ни то шта би народу значило сазнање до када ће његова агонија трајати (народ без предводника и оријентације може се свести једино на оно његошевско „пучина је стока једна грдна“).

*

Пошто су Србе истребили из „БХ-Федерације“, сазнало се касније, муџахедини су се мирно уселили у њихове куће, не зна се колико их је остало и где се све сада шире, а једини конкретан податак из околине Маглаја потиче из пера Џевада Галијашевића: он наводи да их је у Горњој Бочињи остало 1500, да је он (као начелник општине) тражио да напусте српске куће, али тај његов захтев никад није спроведен јер Бакиров рахметли-Бабо није знао како да исели оне које му је из Арапије довео Харис Силајџић да Срби над њима изврше геноцид. Помињем овај детаљ зато што би нам потпредседник Скупштине могао саопштити је ли се у разговорима са представницима босанске Владе распитивао о томе како су „тамо решени проблеми српске мањине“ или га је, може бити, више занимало како би се евентуални вишак муџахедина из Босне могао „преселити у његов Санџак“.

Па да, заједнички, мало погурају „исламски српски“, по истим обрасцима по којима се другде натурају „католички српски“ или „комитски српски“, тј. онако како данас Курти по Косову и Метохији затире последње српске трагове.

Уз оверу српске власти и благослов ЦК СПЦ.

Подели: