Балкан и суседи Србије, Документи, Друштво, Преносимо, Религија, Република Српска, Слободе, Србија

Доказ да нема прекида представника Римокатоличке цркве са усташком прошлошћу

Покушај прављења Блајбурга у Сарајеву 16. маја 2020. и рехабилитација усташтва НДХ

 

  • Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта
  • Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.
  • Када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није више пожељно, као раније, парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости НДХ – појављује се садс римокатоличка јерархија у Босни и Херцеговини, која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.
  • Винко Пуљић, надбискуп сарајевски рехабилитује усташки фашизам

 Пише: др Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ

 Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја (субота), 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске (НДХ) изазвала је реакцију Српске православне цркве и одговор архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Високопреосвештенства митрополита Хризостома Јевића.

Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу

Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости.

Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске (НДХ) или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.

Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни.

Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици.

Уништавање Јевреја: Нацистички циљеви НДХ

Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.

Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.

Ново лудило: Селидба Блајбурга у Сарајево

Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“.

Дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу.

Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.

Закон НДХ: Опсесивна мржња усташа према ћирилици траје  скоро цео један век

Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

Страшан злочин усташа над митрополитом Петром Зимоњићем 

Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници.

Петар Зимоњић: Непопустљиви бранитељ српског православља

Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор:

Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.

Надбискуп сарајевски Иван Шарић: Ратни злочинац и усташки идеолог подржавао је режим Анте Павелића и истребљење Срба и Јевреја

За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):

„Земља тад не мирише јадом,

Већ сва мирише ми сва,

Љубављу, вјером и надом,

Кад сунце сја“.  

          Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:

„Доктор Анте Павелић име драго,

Има у њем Хрватска с неба благо.

Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,

Вођо наш златни“!

          Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић.

Винко Пуљић, надбискуп сарајевски рехабилитује усташки фашизам

Надбискуп Винко Пуљић: Задојен антисрпством и усташким идејама

Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.

Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања.

Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.

……………………..

Извор: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1687.html

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments