Гост Аутор, Друштво, Србија

Добри мој Милентије, само истином ћеш смирити своју душу!

 

АПЕЛ ЗА ИСТИНОМ – Поводом текста Милентија Пешаковића* „Krv je ljudska rana naopaka“, Tabloid, 23. avgust 2018, (40-41  str).

 

  •  Нудим ти договор: своје писано сећање на кончину Милана Недића, са свим релевантним детаљима, можеш да поклониш Музеју жртава геноцида. Обећавам да то још дуго времена неће бити доступно јавности

Пише: Вељко Ђурић Мишина

 

 

 

 

 

Напомена:

*Милентије Пешаковић (91), родом из Плочника код Прокупља, учесник рата, припадник најпре Савеза комунистичке омладине Југославије, а потом Комунистичке партије Југославије. Радио у кабинетима и секретаријатима србијанске владе и органима Савеза комуниста Србије, служио високе партијске руководиоце. Од својих претпостављених слушао бројне верзије различитих догађаја и детаље биографија углавном отпадника од Партије. Писао је за партијска гласила, објављивао у београдским дневним новинама и недељницима (НИН и Intervju). Своја сећања на прошлост објављивао у београдском Tabloidu! Ово је мали осврт на последњи текст „Krv je ljudska rana naopaka, у коме он износи сасвим нове детаље о смрти генерала Милана Недића! 

Добри мој Милентије,

Не љути се што Ти се овако обраћам. Морам, јер ме је мука стигла! К’о велим, знамо се већ деценијама, још из времена некадашњег латиничног недељника Intervju, који је уређивао покојни Драган Влаховић, у чијој смо се канцеларији сретали. То ми даје за право да ово урадим, јавно, преко савремене технологије. Не знам други начин, јер, чујем, да су се овдашње дахије устремиле на тај Tabloid  где си објављивао прилоге за историју југословенског и србијанског бешчашћа.

Мени, као историчару по занату, Твоји текстови користе као подстрек за додатна истраживања како бих потврдио написано. Верујем Ти, јер био си у кабинетима где су се мисли највећег сина свих наших народа и народности, Друга Тита, уперене у корист разградње васколиког Српства, разрађивале до танчина и издавале наредбе шта треба учинити да би се oн – Друг Тито – задовољио и уверио да у наредних стотину година Српство неће схватити шта му се десило.

Видим у Твојој биографији да ниси био у близини Милоша Минића. Убеђен сам, међутим, да си с његове стране посредно чуо понеку реч о судбинама двојице генерала – Милана Недића и Драгољуба Драже Михаиловића.

Дубоко сам убеђен да о њиховим кончинама Ти знаш много више од нас професионалних историчара. Мило ми је што си нешто од тога објавио. Истовремено сам и тужан јер си остао недоречен. Сам си нагласио да ти је 91 година али и признао да не смеш да кажеш оно што знаш. Ради се о судбини генерала Недића! А лепо си рекао у наслову: „Крв је људска рана наопака“!

Сведок си времена када је Недић крајем августа 1941. године чуо претње немачких генерала да ће оно што се тада називало Војно-окупациона територија Србија бити поцепана између Бугара, Мађара и Хрвата. Немачки генерали су понудили и алтернативу: Недић мора да се прихвати незахвалне улоге. Оно што је уследили већ је историја!

Историчари ће се и даље спорити о Недићу, износити нове чињенице у његову корист или против њега. Није требало да се у све то меша грађански суд. Прво, генералу Недићу није суђено. Јесте, међутим, пресуђено! А Ти си дао једно сведочанство које се у будућим расправама мора уважавати као мериторно. Наиме, устврдио си да је генерал Недић брутално убијен у згради где су га саслушавали партизански пуковници. Узгред, ја сам, као главни и одговорни уредник у часопису Музеја жртава геноцида Годишњак за истраживање геноцида, број 8, Београд 2016, објавио последње саслушање, а као организатор научног скупа и зборника радова Генерал Милан Недић и домаћа управа у Србији 1941–1944. године – Научни погледи, објавио још један непознати документ о разговорима Недића и немачких генерала. Ја сам тако своја сазнања представио јавности без бојазни од могуће критике из редова оних острашћених.

Написао си оно што су Ти ономад другови у својим кабинетима испричали како су убили Недића али не рече имена оних који су то урадили. Тврдиш да не смеш. Разумем те: заклетва је заклетва! Ја Ти нудим помоћ. Ради се о следећем: у Музеју жртава геноцида има неколико личних фондова са архивском грађом коју су својевремено поклонили људи који су били у органима државне управе на високим положајима, не политичким већ оперативно-обавештајним. Такви су лични фондови покојних Драгоја Лукића и Бранислава Божовића. У њиховим фондовима има и појединих докумената који ће допринети да се промене наша досадашња сазнања о појединим личностима и догађајима. Тако, на пример, у Божовићевој заоштавштини чува се извештај одељења Министарства унутрашњих послова у Пожаревцу из 1959. године да је Вера Милетић стрељана после ослобођења (а не септембра 1944. на Бањици, како се деценијама тврдило, па и њена ћерка Мирјана Марковић). Узгред, у том материјалу нема трага ко је налогодавац. Чини ми се, јер имам неке посредне доказе, да је то био један од оних у чијим си кабинетима радио! Стога Ти нудим договор: своје писано сећање на кончину Милана Недића, са свим релевантним детаљима, можеш да поклониш Музеју жртава геноцида. Обећавам да то још дуго времена неће бити доступно јавности, као што ни име налогодавца убиства Вере Милетић још нисам обзнанио!

Веруј ми, добри мој Милентије, ово је последња прилика да оставиш иза себе још нешто од истине која се није смела знати. Дужан си из најмање два разлога: прво, душе свих прогнаника, нарочито оних из усташке Независне Државе Хрватске, који су спас нашле у Недићевој Србији, вапију да се сазна истина о његовој кончини, да му се пронађе гробно место како би у њиховом свету његова душа била видљива. Друго, душе оних страдалих, мислим на иноверне, а којима Недић није могао да помогне, моћи ће с његовом душом разрешити све те дилеме и међусобно се разумети.

И на крају, мало подсећање: када смо се сретали код поменутог Драгана Влаховића, радо смо и с пажњом слушали Твоја казивања о одређеним људима и догађајима. Свестан сам да си Ти онда, због историјских околности, морао одређене чињенице да прећутиш, али сада је прилика да навратиш код мене. И не заборави да понесеш она сазнања о кончини Недића! Јер, стара мудрост казује: „Записах (и папир предадох на чување), и спасих своју душу.“

Искрено се радујем сусрету у Музеју жртава геноцида јер ћемо заједно урадити нешто корисно за душе наших предака али и за наше потомство.

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of