Два века траје стални прогон Руса и уништавање Русије

Руски крст – симбол православне вере у Руса

На удару и даље– источно хришћанство

  • Пројекат за увођење комунизма у Русију покренуо је амерички председник Вудроу Вилсон, а формални носилац била је америчка влада
  • Свеукупни развој Русије током последњих деценија 19. века био врло експанзиван, а у време које је претходило „револуцији” он је надмашио стопу раста западних индустријских гиганата Америке, Енглеске и Немачке
  • Економски и културни успон Русије био је могућ само зато што је био заснован на аутентичним и општеприхваћеним националним и духовним вредностима које су се сводиле, прво, на неограничену царску власт на врху државе и, друго, на најчистији облик народне самоуправе на њеним нижим нивоима.
  • Са Запада је 1917. стигао налог да се успон Русије заустави и из Америке и (блиндираним возом из Швајцарске преко ратом запаљене Немачке), преко Шведске и Финске, Русији „испоручени“ су Tроцки, Лењин и комунисти да у њој изведу „револуцију“
  • Русија је од највеће европске силе постала јеврејско-бољшевичка тамница“. После револуције и доласка комуниста на власт, почела је крвава бољшевичка диктатура у којој је убијено 60 милиона руских националиста
  • Револуције 1905. и 1917. биле су дело јеврејских руку. Oд 556 главних функционера у првој Совјетској комунистичкој влади, њих преко 400 су били Јевреји
  • Јевреји бољшевици после 1917. године изнели су из Русије све драгоцености које су се физички могле изнети
  • После 1917. Јевреји су забранили сваки облик хришћанске религије у Русији

 Пише: др Драгољуб Петровић. лингвиста и слависта

Историју хришћанског света у последњих десет-дванаест векова обележила је русофобија, а последњих стотинак година то је био западноевропско-амерички пројекат за увођење комунизма у Русију, при чему је формални његов носилац била америчка влада и њен демократски председник Вудроу Вилсон. У „службеној“ (бољшевичкој, тј. комунистичкој) историји Русије записано је, наиме, да је то била земља заостале аграрне привреде, а да су тиранију цара Николаја II срушили гладни радници и тако отворили пут првој „пролетерској револуцији” у свету. Чињенице које нуди „паралелна историја”, међутим, показују да у томе има много „марксистичке   памети“, али нема нимало истине будући да је свеукупни развој Русије током последњих деценија 19. века био врло експанзиван, а у време које је претходило „револуцији” он је надмашио стопу раста западних индустријских гиганата Америке, Енглеске и Немачке и о томе „сведочи оцена познатог француског економисте с почетка XX века Едмона Терија, који је поводом реформи Петра Столипина (председника руске владе 1907- 1911) писао да ће „средином [XX] века Русија доминирати Европом, како у политичком тако у економском и финансијском погледу“.

Златни век Руске цивилизације

На такав успон указивали су, рецимо, и подаци који се даље наводе.

  • „Године 1860. Русија је произвела 1.300 тона нафте, а Америка 70.000 тона; 1901. Русија је већ производила 12.170.000, а Америка 9.920.000 тона“.
  • „Обим индустријске производње (према индексу 100% – 1869) у Русији је 1900. порастао на 431,5 – у Америци на 390,1; 1913. ти су односи били 850,3 : 757,8. У исто то време раст запослености показивао је следеће односе: 1900. Русија 266,7 – Америка 265,3; 1913. Русија 384,3 – Америка 403,0; раст продуктивности 1900. био је у Русији 161,8 – у Америци 147,9, а 1913. односи су били 221,3 : 189,0. На стопу индустријскога раста у Русији указују и неки други подаци: само у Петербургу било је 1907. године више фабрика-гиганата (са преко 5.000 запослених) него у целој Немачкој; прва фабрика шећера у Русији изграђена је 1802, 1860. било их је већ око 400, а 1913–1914. од Русије је у свету више шећера производила једино Немачка; после укидања крепосног права пољопривредна производња порасла је двоструко и 1913. производња житарица достигла је 88,6 милиона тона и по томе је Русија избила на прво место у свету – њој је припадало више од половине светске производње ражи, више од четвртине пшенице и овса, око две петине јечма, око четвртине кромпира. „Русија је постала главни извозник пољопривредних производа, прва »житница Европе« на коју је отпадало две петине укупног светског извоза пољопривредних производа.“
  • „Русија је 1895. увела златну подлогу за све финансијске трансакције, од 1880–1913. она је непрекидно имала позитиван трговински биланс и то се огледа у чињеници да је од 1886–1913. извезла робе у вредности 25,3 млрд. златних рубаља, а њен увоз износио је 18,7 млрд. До почетка Првог светског рата Русија је престала да буде аграрна земља: „1912. пољопривредна производња донела јој је 6,1 млрд. рубаља, а индустрија – 5,6 млрд. рубаља”. По томе је она економски била јединствена земља у свету јер ни по чему није зависила ни од увоза ни од извоза, а за извоз производили су се једино путер (76%) и лан (54%). У то време, истина, Русија је још заостајала за целином привредног развоја у најразвијенијим западним земљама, али према сталним развојним параметрима специјалисти су предвиђали да ће она око 1930. избити у први ред светске економске моћи“.
  • „На све то указивале су многе друге појединости: национални доходак порастао је са 8 млрд. рубаља 1894. на 22–24 млрд. 1914, а доходак по глави становника за то се време удвостручио, при чему су посебно брзо расле зараде радника запослених у индустрији и оне су биле више него у свим другим развијеним земљама западне Европе и тек нешто ниже него у Америци; штедња грађана повећала се за седам пута; Русија је тада имала најмање пореза у свету (укупно 9 док их је, рецимо, у Енглеској било 43, у Француској и Немачкој – 22, у Аустрији – 21)“.
Један од најпознатијих и најлепших руских манастира налази се на острвима Валамског архипелага у северном делу Ладошког језера, Карелија, север Русије
  • „Економски раст био је праћен и бурним развојем уметности, науке и културе и није случајно да је Пол Валери, на пример, „сматрао главним културним достигнућем човечанства античку грчко-римску културу, италијански Препород и руску литературу 19. века” (Толстој, Достојевски, Буњин, Чехов, Куприн, Блок, Јесењин, Гумиљов, Цветајева, Ахматова, Бели, Брјусов, Ремизов); то је време које је изнедрило Чајковског, Римског-Корсакова, Глазунова, Рахмањинова, Скрјабина, Прокофјева, Стравинског, то је време Шаљапина, Собинова, Нежданове, Ане Павлове, Карсавина, Нижинског, Фокина, време Станиславског и Немирович-Данченка. То је време гигантског успона руске науке: Умов је први у свету разрадио проблем теорије релативитета, Столетов је формулисао електромагнетну теорију светлости, то је време Мендељејева, водећег светског термохемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Павлова и Мечникова; ботаничар Бекетов, истовремено кад и Дарвин али независно од њега, објаснио је структуру органских форми; Докучајев је засновао светску педолошку науку и у светској педолошкој терминологији после њега нашло се мноштво руских термина и појмова; у светској астрономској науци огромну улогу одиграо је Белопољски; проналазак радија и радио-веза везује се за инжењера Попова; Голицин је засновао нову научну дисциплину – сеизмологију и 1911. био изабран за председника Међународне сеизмолошке асоцијације; Жуковски је поставио основе теорије и праксе ваздухопловства, а Циолковски је (1903) разрадио основе за израду космичких ракета и сматра се утемељитељем космичких летова и космонаутике. [То је, коначно, и време појаве Трубецког и Јакобсона, после њих и Чомског, који су у светским размерама обележили развој лингвистике 20. века. Роман Јакобсон, рођен 1896. у Москви, „руски Јеврејин чешког порекла“, тридесетих година прошлог века почео да се приближава идејама евроазијства, чији је један од предводника Николај С. Трубецкој (1890-1938) био његов најближи истомишљеник у лингвистици. Други, П. Н. Савицки, био му је кум на крштењу када је 1938. прешао у православље. Јакобсон је умро 1982. године у Кембриџу, Масачусетс/САД. Сахрањен је на гробљу Mount Auburn, а на надгробној плочи пише „Роман Якобсон – русский филолог“. Ноам Чомски (1928) амерички лингвиста, филозоф, писац, данас је најцитиранији мислилац у свету.] Све појединости које помињемо од таквога су значаја да би се о времену владавине Николаја II „могло говорити као о златном веку Руске цивилизације.

    Петар Столипин, председник руске владе и велики реформатор који је економски препородио Русију. убијен је у атентату јер је Западу сметао прогрес Русије
Цар је био спона између Бога и Отаџбине

Никада још Русија за тако кратко време није дала толики број великих научника, уметника, глумаца, музичара. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену експлозију генијалности и даровитости“.

Економски и културни успон Русије, представљен овде тек у најкрупнијим потезима, био је могућ само зато што је био заснован на аутентичним и општеприхваћеним националним и духовним вредностима које су се сводиле, прво, на неограничену царску власт на врху државе и, друго, на најчистији облик народне самоуправе на њеним нижим нивоима.

„У народној свести царски лик чинио је круну духовних вредности Руске цивилизације. Много векова народна свест гледала је на Цара као на спону између Бога и Отаџбине. Лозинка »За Бога, Цара и Отаџбину« изражавала је суштину националне идеје прихватљиву за сваког Руса”. Сва извршна и законодавна власт припадала је цару; он је именовао чланове Државног савета који су предлагали законе, али их је сâм проглашавао; именовао је све министре, а до 1905. он је обављао дужност председника Савета министара или премијера; цар је био поглавар Руске православне цркве и именовао је епископе на предлог Светог синода; био је врховни командант и по свом нахођењу именовао је носиоце високих командних функција.

И док се сва врховна власт налазила у рукама Цара, власт на нижим нивоима била је заснована на принципима локалне »самоуправе која је чинила хармоничан спој – самоуправа сеоских заједница и општина, самоуправа градских и окружних власти, самоуправа племићких и грађанских сталежа. Најсавршенији облик руске самоуправе била је сеоска самоуправа. Становници једног или неколико села чинили су сеоску заједницу, обавезно са својом демократски изабраном скупштином – збором – и са својом избoрном управом – кметом, његовим помоћником и полицајцем«“.

Руски цар Николај Други Романов, симбол јединства и снаге Русије, зверски је убијен са целом породицом
Са Запада је стигао налог да се успон Русије заустави

Главнина наведених појединости шире је осмотрена на другим местима, а овде се помиње само понешто од онога чиме се не могу потврдити флоскуле званичне „комунистичке мисли“ о Русији: да у њима има имало истине, Русија никад не би засметала „планерима светске историје“ ни у Западној Европи ни у Америци и зато је из неког ватиканско-западноевропско-америчког брлога стигао налог да се тај успон заустави. И с тим циљем најпре је на грофа Столипина, као архитекту тога успона, извршен атентат, а потом су из Америке и (блиндираним возом из Швајцарске преко ратом запаљене Немачке), преко Шведске и Финске, Русији „испоручени“ Tроцки, Лењин и комунисти да у њој изведу „револуцију“ и да је доведу тамо – где се она сада налази.

„Слом царске Русије, тј. Октобарску револуцију 1917. године, иницирали су амерички Јевреји“ који су „употребили 20 милиона (садашња вредност од најмање пет милијарди) долара од новца америчког народа да спроведу бољшевичку револуцију“, а процењује се да је толико новца уложено и у најновије догађаје у Украјини. Како о томе пише Ралф Еперсон, „западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања »револуционара« у Санкт Петербург из Швајцарске и Америке, а преко Немачке и Шведске.

Из Америке је кренуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника. Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи »познаваоци« тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске власти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком врати новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења канадских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлазак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију. Можда је један од разлога што је демократа, председник Вудроу Вилсон, дозволио Троцком да напусти канадску Нову Шкотску лежао у чињеници да је у друштву с њим био и Чарлс Крејн из компаније „Вестингхаус“ и председавајући Финансијског одбора Демократске партије“.

Лав Троцки на Црвеном тргу 1918. године, радио је од првог до последњег дана против интереса Руског народа
Русија је од највеће европске силе постала јеврејско-бољшевичка тамница“

Код Еперсона читамо и да је Лењин кренуо у Русију „заједно с тридесетдвојицом прогнаних револуционара. Ови активисти су напустили Швајцарску у оклопном возу, који су штитиле немачке трупе – док је пролазио територијом, ратом растрзане, Немачке. То је, заиста, чудно, јер је Немачка била у рату с Русијом, а Лењина и његове следбенике нису третирали као ратне заробљенике. Њихов циљ је била Шведска, где је Лењин примио неких 22 милиона марака (другде се помиње толики износ у доларима), које су га чекале у једној шведској банци. Има историчара који тврде да су Лењин и његови пријатељи имали тако висок третман – зато што је Влада Немачке с њима постигла договор да прекину рат – кад бољшевици дођу на власт“.

Овде ваља поменути још једну занимљиву епизоду из тога времена: када је канадски председник код Вилсона видео план о подизању комунистичке револуције у Русији, питао га је зашто је Лењину наређено „да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја. Вилсон је одговорио да је то зато што ће Руси, после, 1.000 година писати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво, а за то неће оптуживати Владу Сједињених Америчких Држава“.

„Имена која су се у тој јеврејској револуцији највише истицала су: Троцки (право презиме Бронштајн), Стеклов (Нахамкес), Мартов (Зедербаум), Зиновјев (Апфелбаум), Камењев (Розенфелд), Суханов (Гимел)“.

  • „После револуције и доласка комуниста на власт, почела је крвава бољшевичка диктатура у којој је убијено 60 милиона руских националиста. Ко год је увиђао зло комунизма, био је убијен. Тако је Русија од највеће европске силе постала јеврејско-бољшевичка тамница“.
  • „Oд 556 главних функционера у првој Совјетској комунистичкој влади, њих преко 400 су били Јевреји (LibertyBell, Vol. 8, No. 1, 1. септембар 1980); од првих 119 чланова комунистичког Руског савета који влада Русијом, 81 је био Јеврејин („Rulers of Russia, Д. Факси). Године 1936, за време Стаљинове владавине, на 98% водећих позиција у Русији налазили су се Јевреји (Јеврејски рат за опстанак, 1945)“; остали су били Немци, Пољаци, Латвијци и други и не може бити да је међу њима било икога осим Јевреја.

Много појединости о томе доноси и Виктор Марсден (1866–1920), дугогодишњи дописник лондонског Морнинг Поста из Русије, а његов списак од 447 Јевреја који су 1917. у Русији извршили државни удар („Октобарска револуција“) и запосели све главне позиције у бољшевичкој власти тешко се може оспоравати, посебно због тога што је припремљен непосредно после тих догађаја (у дец. 1918), али и због тога што се, узгред, саопштава и мноштво других појединости којима се потврђују свестрани увиди у проблематику којом се њихов приређивач бави. Марсден наводи да његов списак није могао довести у сумњу ни Лисјен Волф (1857–1930), енглески јеврејски новинар, дипломата и историчар; он се противио јеврејском национализму израженом у ционизму на који је гледао као на појаву која изазива антисемитизам, а као асимилациониста сматрао је да је јеврејство духовни и религијски идентитет, а не нација.

Виктор Марсден пише о Јеврејима који су 1917. извршили државни удар у Русији и збацили цара
  • Пре револуције Јевреји су у потпуности контролисали царску власт и били посебно укључени у тајну полицију и жандармерију и то је „одредило и судбину Русије и, посебно, премијера Столипина. Јевреји су били упознати са свим што се дешавало у царској влади и […] знали све о свима“ и „бољшевици су могли лако узети власт још у јулу 1917. па можда чак и раније“.
  • „Данас је сав свет под јеврејским ногама… Хришћански народи бачени су у беду и ропство у целом свету. Хришћани су јеврејски робови“ и „нема сумње да ће својом бројношћу Јевреји ускоро надмашити хришћане. А затим ће се, како верују, родити Јеврејин, Месија, који ће сав свет оставити на »немилост победника«... Јеврејска опасност није више опасност, то је већ готова чињеница тоталне јеврејске диктатуре над целим светом. Јевреји у целом свету потпуно контролишу сва богатства, новац, рудна богатства и информације. Што пре Британци схвате ту чињеницу, биће боље за њих будући да досад нико није покушао да Јеврејима поквари планове да испуне програм контроле над светом изложен у Протоколима сионских мудраца“.
Револуције 1905. и 1917. биле су дело јеврејских руку
  • Свет се већ „налази на крају тога дугог освајачког пута, на који су Јевреји ступили пре шест хиљада година. А пре две хиљаде година, срушивши Римску републику, Јевреји су у своје руке преузели светску власт уводећи режим тзв. императора“, које су „постављали и свргавали по свом нахођењу будући да су контролисали преторијанску гарду. За разлику од Римске републике, Римска империја већ је била Јеврејска Римска империја… Сви императори који би отказали послушност Јеврејима били би оклеветани и проглашени лудацима, као Нерон или Калигула, рецимо. Непослушног Нерона Јевреји су уклонили тако што су запалили Рим и изазвали нереде и после измислили лепе легенде о његовој смрти“. После доласка Исуса Христа Јевреји су били одбачени назад и изгубили своје светско господство, а њихово гнездо у Палестини било је разрушено. Али Јевреји нису од оних који се предају, они су поново почели борбу за то господство и сад се налазе у завршној фази стварања глобалне јеврејске државе. Нејевреја у тој схеми нема.“
  • Револуције 1905. и 1917. „биле су дело јеврејских руку. Амерички јеврејски банкар Јакоб Шиф (1847–1920) финансирао је Јапан у рату с Русијом, „руску револуцију“ 1905. године, а осигуравао је лагодан живот Лава Троцког у Америци (као што је својевремено Ротшилд у Лондону то исто чинио с Карлом Марксом). И пошто је Троцки био ослобођен из канадског затвора (како смо видели напред, под притиском Вилсонове администрације, а Марсден наводи да је то било „по налогу енглеске владе коју су контролисали Јевреји“), „већ не може бити сумње да су они распели Русију, да сносе одговорност и за светски рат и за лицемерје »Лиге народа« и за издају тзв. »потписивања Версајског мира«.“ И, при том, не треба мислити да је „Русија једина јеврејска жртва: она је само поновила судбину Енглеске и Француске које је то исто задесило у њиховим »Великим револуцијама«“.

„Године 1905. милиони фунти стерлинга били су послати из Лондона у Русију да би се помогло Јеврејима да изврше државни преврат, али је руска влада била принуђена да се званично извини због изјаве једног државног службеника који се осмелио да то у Москви каже гласно. Формално, тај службеник није био у праву: новац није био скупљен у Енглеској већ га је скупило светско јеврејство и није био послат из Енглеске него »заобилазним путем«“.

  • У Марсдена се налази податак да су „чак и устанак Јемељана Пугачова организовали Јевреји. Пугачов је дошао из Пољске и то говори о много чему. Раније је пољско јеврејство припремало поход на Москву и било је врло близу циља. Пољска је у то време била средиште светског јеврејства, као што су то сад Енглеска, Русија и САД.“ Пугачов је „дошао у пратњи »јеврејских комесара«, наоружало га је и снабдело пољско јеврејство и то није био устанак него упад крупног одреда страних најамника. Његов пут по руској земљи био је праћен премлаћивањем хришћанских свештеника, рушењем цркава и масовним убиствима простога народа, што је обележје замаскираних Јевреја“ забележених по великим злочинима у следећим догађајима: „националноослободилачка борба Холандије за ослобођење од шпанске владавине […], Тридесетогодишњи рат у Немачкој у 17. веку, Велика јеврејска револуција у Енглеској у 17. веку, Велика јеврејска револуција у Француској у 18. веку и Велика Октобарска комунистичка јеврејска револуција у Русији. Америка је при том већ била откривена и од самог почетка била устројена као јеврејска држава и на јеврејским принципима као држава Жутог Ђавола, јеврејскога бога Мамона, јеврејскога Молоха и Бога Јехове.“

    Лењин говори на радничком скупу,  формално је био вођа руске револуције, али главна личност и вођа бољшевичке револуције са огромним овлашћењима био је Лав Троцки
Јевреји бољшевици после 1917. године изнели су из Русије све драгоцености које су се физички могле изнети
  • „Јевреји бољшевици после 1917. године изнели су из Русије све драгоцености које су се физички могле изнети: злато, драгоцености које су скинули с убијених људи, а сад извозе природна богатства. Ти су Јевреји 1917–1921. године истребили у Русији неутврђен број милиона људи почињући од виших слојева друштва па што је могуће дубље наниже. Класна теорија њиховог Јеврејина Карла Маркса дала им је могућност да ставе ван закона и униште сав образовани слој Русије и сад је тамо тешко наћи нејевреја који би могао читати и писати. Јевреји у Русији сад продају руска природна богатства Америци и Енглеској… Руски Јевреји, без обзира на револуцију и грађански рат, имају храну, одећу, обућу, имају све што им је неопходно. Други у Русији од тога немају ништа. Нејевреји у Русији осуђени су на смрт од глади. Једни јеврејски одреди отимају храну и драгоцености од грађана Русије, а други их одреди стрељају. Јевреји сад долазе из целог света у бољшевичку Русију, из Енглеске, из САД, да би помогли својим руским Јеврејима да управљају Русијом и сви они тамо добијају руководеће положаје, добре станове, храну, одећу, обућу; и све то без икаквих проблема и одмах“. (Највише је из Америке дошло оних Јевреја који су тамо емигрирали после неуспеха „револуције 1905.“ и сад се нашли ту да опосле оно што им раније није пошло за руком.)
  • „Ако некад Руси устану и почну убијати Јевреје, нема сумње да ће се сав свет испунити причом о дивљим ужасима којима се подвргавају »невини« Јевреји и све хришћанске владе почеће се утркивати да помогну Јеврејима и ризиковаће животе својих хришћанских синова шаљући их у рат да спасавају Јевреје од руске одмазде. У тексту који се налази пред нама говори се „о праведној одмазди“, та је реч овде испуштена с тим да се, за ову прилику, избегне њена хришћанска конотација, а ја то овде наводим због једне „преводилачке примедбе“ која се иза ње нашла: „Такав устанак против јеврејског ропства догодио се не у Русији него у Немачкој“ и њена је судбина добро позната: и Американци и Енглези одмах су послали своје синове да би отели Јевреје из руку Немаца којима су „попуцала сва трпила“. После су Немци оптужени за „холокауст над Јеврејима“, Јевреји веле да их је побијено шест милиона, у Јад-Вашему на списку их се нашло три милиона, али још нема списка на коме би се нашло оних шездесет милиона Руса за чија су убиства заслужни Јевреји и Енглеска и Америка као „јеврејске државе“.

Ја морам признати да о таквом „немачком устанку“ не знам ништа и први пут о њему читам податке саопштене уз Марсденов списак Јевреја који су разорили Русију. А тамо се помињу, рецимо, Адолф Абрамович Јофе („добар друг Троцког и организатор комунистичког јеврејског пуча у Немачкој“) и Јохим Давидович Левин („војни аташе совјетске амбасаде у Немачкој, стрељан као организатор јеврејског комунистичког пуча у Баварској и комесар Совјетске јеврејске републике Баварске“); представници Совјетске државе у Међународном Црвеном крсту сви су Јевреји и сви шпијуни Троцког у страним земљама: у Берлину – Радек Собелсон („руководилац комунистичког јеврејског пуча у Немачкој 1918 – »Спартаковское движение«“); у Бечу – Ј. Берман, („ухапшен у Аустрији и прогнат због припреме комунистичког јеврејског пуча, заједно с још 13 Јевреја, чланова аустријске комунистичке партије; приликом хапшења код њега је нађено 2,5 милиона аустријских круна“); у Варшави – А. Клоцман, Алтер и Веселовски (Веселовски је прогнат из Пољске заједно с још 5 Јевреја због припреме комунистичке јеврејске побуне и код њега је нађено три милиона рубаља); у Букурешту – Нисенбаум имао је пасош као белгијски грађаним Гилберт.

Црвеноармејци харају манастирима: износе иконе и црквене ствари након затварања Симоновог манастира, 1923. године
У социјалној и социјалистичкој револуцији политика и криминал постају неразлучни
  • „Јеврејска власт управља Русијом помоћу наоружаних банди чије комесаре поставља лично Л. Троцки као стварни диктатор Русије. Ти одреди представљају банде криминалаца који се не устежу да убијају и своје суграђане. Троцки има директну везу са западним банкарима и зато представља неисцрпан извор новца и оружја… У социјалној и социјалистичкој револуцији политика и криминал по­стају неразлучни.) Фактички, у Русији само један човек – Лав Троцки има валуту. А имајући валуту и оружје, он наоружава криминалце и бандите, чији је задатак гушење сваког отпора његовом режиму…

Имајући неограничен доток новца иза океана, Троцки је морао  добити тај нечасни двобој с руским народом, утолико пре што је против руског народа ратовао сав свет и гори део њега самог. Тако је Троцки одједном »убијао два зеца«: с једне стране истребљивао је руско становништво, а с друге стране стварао лично њему одану армију. Шпијуни Tроцкога налазе се свуда и шпијунирају сваког хришћанина, а сваку грешку Троцки је кажњавао смрћу“. У историји Октобарске револуције записано је да је Лењин био њен неприкосновени вођа, а сад постаје јасно да је то, ипак, био Троцки: он се налази као први на списку међу члановима ЦК ВКП(б.), а комесар је армије и флоте и председник Војног савета док је Лењин председник Савета народних комесара. У биткама за власт после Лењинове смрти Стаљин је био спретнији и Троцки је дефинитино уклоњен.

  • Ако се пред Јеврејима појави какав проблем, он се решава узимањем талаца (жена, деца, рођаци) и њиховим стрељањем. Ако, рецимо, треба натерати царског официра да се бори против свог народа, његова се породица узима за таоца; новац и вредности за обрачун с америчким банкарима скупљају се такође стрељањем талаца, једнако као и гушење сваког другог отпора.“ Уз све то, Марсден наводи да је на великим просторима Русије „становништво било назначено за потпуно истребљење, као југ Русије и Украјине, а козаштво је »раскозачено« (при чему ће историја показати је ли у том смислу нешто предвиђао и пројекат Intermarium Јозефа Пилсудског).

Светско јеврејство има своју сопствену власт и при том не само једну него њих много, и све се оне преплићу и дејствују координирано и тако чине гигантску светску хоботницу. Мозак те владе представља Синедрион који је постојао вазда, а данас се он назива Президијум Светског јеврејског конгреса.“

После 1917. Јевреји су забранили сваки облик хришћанске религије у Русији
  • „Одмах после 1917. Јевреји су забранили сваки облик хришћанске религије у Русији. Под претњом смртне казне свадбе, сахране, као ни икакви други обреди нису се у Русији смели обављати с применом хришћанске симболике. Развод се, међутим, обављао за неколико минута. И то је учињено да би се јеврејским руководиоцима олакшало ослобађање од њихових нејеврејских наложница. Свештеници су били специјалан објекат јеврејске мржње. Да сведочанства о потпуном уништењу руског народа нису цурила преко границе, сви свештеници би давно били побијени. Наравно да је сувишно помињати да су се рабини и синагоге расцветали“.

    Руски православни крст био је свуда уклањан, рушен, ломљен и паљен од стране бољевичких одреда и црвеноармејаца као симбол православња и руске вере

Главнина тих појединости одавно је разјашњена и у неким другим документима, а међу њима овде издвајам онај од пре 40-ак година, у коме је млади и надобудни Харолд Валас Розентал, иначе близак сарадник сенатора Џејкоба Џавитса, у интервјуу Волтеру Вајту сурово отворено разјаснио механизме по којима Јевреји већ миленијима уређују судбину света:

  • „Ми јесмо богом изабрани народ. Већина Јевреја не воли о томе да говоре, али наш је бог – Луцифер. И нас је Луцифер изабрао“.
  • „Јевреји не морају држати прст на сваком дугмету које изазива рушење хришћанске цивилизације. У многим случајевима они за то имају много нејеврејских добровољаца“.
  • „Кроз хришћанску религију ми смо обезбедили потпуну контролу над друштвом, влашћу и економијом. Ниједан закон у држави није био усвојен пре него што смо га ми образложили на црквеним катедрама. Пример који то потврђује јесте појачана пропаганда о мешању раса и репродукција копилади, што је погубно за сваки народ и расу. Наивни духовници у један глас поучавају своју паству да смо ми богом изабран народ и убеђују све да су све друге расе исте… То што једно противречи другом – то до њих не допире! На тај начин, ми, Јевреји, наслађујемо се специјалним привилегијама док су сви остали сведени на једнакост“, при чему је та „једнакост за остале, не и за нас, и та је једнакост у ропству. И управо због тога ми пропагирамо свеопшту једнакост будући да се то на нас не односи. И то је једна од наших великих обмана“.
Дизање у ваздух Храма Христа Спаситеља у улици Волхонка у Москви децембра 1931. године (на зидовима храма су била исписана имена официра руске војске који су пали у рату с Наполеоновом армадом 1812. и других непосредних битака против Наполеона)
  • „Ми поучавамо с хришћанских црквених катедара да наши разбојнички економски методи потпуно одговарају хришћанским принципима. Црквени папагаји боготворе Мамону само за наше новце које им позајмљујемо да би изградили нову цркву. Њима не допире до свести да им њихова сопствена религија забрањује процент и дуг. Они су спремни платити сваки високи проценат јер ће они то касније узети од своје пастве“.
  • „Црквени званичници хвале демократију не схватајући да смо посредством тога политичког система, који смо ми назвали »демократијом«, поставили државу и друштво под нашу потпуну контролу. То је демократија за нас, а не за вас, али ви то не можете схватити. Христос их учи царству Божјем на земљи, које не може бити ништа друго до деспотска држава с чврстом подршком природности, поретка и законитости у држави док је демократија управљање посредством хаоса, руље и случајних људи које ми бирамо и купујемо по свом нахођењу…“
  • „Контролу над тим случајним људима ми остварујемо посредством цркве, средстава масовних информација и банкарских установа. Њихова хришћанска црква одавно је једна од полуга помоћу којих ми остварујемо своју власт. Тупост хришћанских црквених људи превазилази једино њихов кукавичлук и зато је њима веома лако управљати“ (У томе интервјуу млади брбљивац саопштио је још много других, једнако интонираних, појединости и због тога је био врло брзо убијен, на аеродрому у Истанбулу, с јасном поруком другима: није лепо објашњавати „како то раде Јевреји“ и како уређују историју света.)

Фрагмент из књиге Драгољуба Петровића Поглед у маглу, Издавач: ИК „Мирослав“, тел: 063 865 111 9

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Како уклонити Ђоковића, највећа брига и дилема АТП

Јово

Уметник Висоцки – институција једног прохујалог времена

Gost autor

Дугин: Русија је ојачала

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x