Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Истраживања-Досије, Култура, Политика, Религија, Свет (планета), Слободе, Србија

Да ли ће престати полувековна скрнављена српских манастира и фресака

Помиритељска Литургија: Свечани чин канонског уједињења две цркве СПЦ и МПЦ  у Храму Светог Саве у Београду, мај 2022.

Дуг и трновит повратак Македонске православне цркве у крило своје Мајке Цркве СПЦ

  • Између државе и СПЦ, по питању аутокефалности МПЦ, постоје потпуно различита схватања. Став је државе Југославије да је питање аутокефалности МПЦ ствар македонских верника, да МПЦ има право на аутокефалност, да то није само црквено већ национално-политичко питање. Руководство СПЦ упорно инсистира на томе да је то искључиво црквено питање и да МПЦ треба и даље да остане као део СПЦ.“
  • Српска православна црква је, по ко зна који пут, нудила Македонској православној цркви могућност покајања и враћања у матично крило. Како се то није десило после три године, покренут је први пут црквено-правни поступак. Епископ жички Василије (Костић) 20. априла 1970. године доставио је Синоду оптужницу против виновника стварања расколничке организације и предложио да се одредбе канона примене.
Трећи, последњи део, из књиге Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену (2012)

Аутор: др Вељко Ђурић Мишина, историчар

 Македонска православна црква је 7. октобра прославила 65-годишњицу Илинденског устанка, 25-годишњицу скупштине свештеника у селу Издеглији [100] и 10-годишњицу Црквено-народонг сабора у Охриду. Митрополит Доситеј је говорио о историји Македонске православне цркве, а излагање је завршио приговарајући Српској православној цркви због њених одлука. У другом делу прославе, одлучено је да се прихвати нови (григоријански) календар, а да епископи добију звања митрополита. „На овим свечаностима, сви говори, дискусије, здравице и међусобни разговори одвијали су се у опште југословенском духу. Свуда је јасно дошло до изражаја тежња македонских верника да имају своју самосталну цркву, која за њих представља национални интерес.“[101]

Патријарх Герман упутио је 16. октобра 1968. писмо Синода исте садржине митрополиту Доситеју и осталим македонским архијерејима, подсетивши их на писмо од 19. марта и покретање поступка, и изразивши жаљење што је услед њихове кривице до свега тога дошло. У нади да су македонски архијереји свесни одговорности, позвао их је да још једном размисле: „Зрелије и у љубави још једном размислите о поступку који сте учинили стварањем раскола у светој Цркви Божјој и одговорности коју сносите за то. Приступите ревизији учињеног и вратите се на пут светих канона, који вековима регулишу поредак у Цркви, и повежите се поново са својом канонском Мајком Црквом, да бисмо и даље у љубави и јединству заједно могли служити Богу нашему и славити свето име Његово.“[102]
Митрополит Доситеј је писмо, већ према устаљеној пракси тог времена, предао македонској Комисији за верска питања, а она проследила Савезној. Према мишљењу македонске комисије, великодостојници Српске православне цркве и даље стоје на позицијама из 1945, што су, како тврде, потврдили на ванредном Сабору 14-15. септембар 1967. године. Мада су споменуто писмо оквалификовали као известан патријархов гест добре воље, ипак сматрају да представља акт даљег заоштравања односа, увод у суђење и рашчињење македонских архијереја.

Патријарх Герман иако је сарађивао са комунистичким властима никада, за више од три деценије, није попустио притиску Ј. Броза око признавања аутокефалности Македонској православној цркви

„Из писма се види да СПЦ не само што Архиепископа Доситеја не признаје као таквог, него му се и не признаје положај митрополита македонског, каквим је од стране званичне СПЦ био третиран сво време од јуна 1959. године до октобра 1967. године. Ово је још једна потврда ноторне чињенице да се ради о политичком а не црквеном проблему.“ На крају је закључено да оно што следи, а то су суђење и рашчињење, „задире у искључива права друге Цркве односно другог народа, те представља пре свега политички проблем“.[103]

До краја 1968. године у српску Патријаршију су стигли одговори свих аутокефалних православних Цркава. Руски патријарх је одговорио да је примио к знању одлуке Сабора, цариградски Атинагора је саветовао митрополиту Доситеју у име целе Православне цркве да Синод Македонске православне цркве поново размотри своје одлуке и повеже се са српском Патријаршијом.[104] Архиепископ атински Јероним је одговорио да је прекинуо све везе са шизматичком Македонском православном црквом, патријарх антиохијски Теодосије је телеграмом изразио солидарност са другима кад је реч о прекиду свих веза са Македонском православном црквом, а потом у опширном писму објаснио своје становиште.[105]

*****

Митрополит македонски Доситеј је и поред свега од Светског савета цркава затражио да му саопште услове под којима би Македонска православна црква могла да приступи тој заједници. По устаљеној пракси, генерални секретар је 23. јануара 1969. затражио од неколико православних Цркава и патријарха српског Германа њихово мишљење. Српска православна црква је очекивано истакла да Македонска није аутокефална, да је њено самопроглашење осуђено и ништавно.[106]

После неколико нових састанака државних руководилаца са патријархом Германом, Синод је 26. новембра наложио епископима сремском Макарију и бачком Никанору да посете митрополита Доситеја и остале македонске епископе, како би још једном размотрили проблем. Синод је истом приликом замолио Савезну комисију за верска питања да о томе извести архијереје у Македонији.[107]

Мило Јовићевић, председник Савезне комисије за верска питања, одговорио је да не види никакву потребу за тим, нити је уобичајено да Комисија посредује у контактима и уговара састанке представника верских заједница, већ је Синод упутио на директне контакте, нагласивши да је до тада Српска православна црква ступала у контакте са већим бројем Цркава без посредовања Савезне комисије за верска питања.[108]
Изасланици из српске Патријаршије стигли су у Скопље онога дана када су и планирали.

Домаћини су унапред одлучили да ће разговарати само о признавању аутокефалности.

„Први сусрет између епископа двеју цркава био је срдачан, по уобичајеним сусретима љубљењем итд. Запажено је да су се представници СПЦ односили према епископима МПЦ као према митрополитима (ословљавали их са високопреосвећени) иако СПЦ није признала положај у МПЦ који је настао и проглашењем аутокефалности и након тога“.
Македонци су одбили молбу гостију да се врате у крило Српске православне цркве и понудили улове под којим ће водити разговоре: одлука о аутокефалности не може се променити, Сабор Српске православне цркве треба да поништи своју одлуку од 14-15. септембра 1967, да Синод стави ван снаге одлуку о покретању поступка против македонских архијереја. Тек по испуњењу тих услова, спремни су за разговоре.

Гости су с друге стране понудили да Македонска православна црква остане у јединству са Српском, а уколико Македонска прихвати то, онда мора да суспендује све касније одлуке.

Учеснике разговора примио је и митрополит Доситеј. Према сведочењима из македонске Комисије за верска питања, Српска православна црква је остала разочарана, јер Македонска не одступа од аутокефалности, али како је до сусрета и разговора ипак дошло, вероватно постоје начини да они буду настављени. На крају свог виђења сусрета, македонска Комисија за верска питања је закључила да би требало извршити лагани притисак на српске архијереје за даље разговоре који би се могли искористи да се Македонска православна црква афирмише. „Међутим, уколико СПЦ има намеру да путем оваквих и других тактичних потеза иде ка пролонгирању ненормалног положаја, да би га у датом моменту поново заоштрила, онда следи активност и мере које би онемогућила такву замисао. Остаје да се сачека, да се оцени реакција у Синоду СПЦ после овог разговора, затим да се одреди даљи курс деловања. Напомиње се да је ова комисија у сталној вези са Савезном и са Комисијом за верска питања СР Србије“[109], стајало је у запису из македонске Комисије за верска питања.

Садашњи поглавар Македонске православне цркве, архиепископ Стефан, на божићној литургији у Цркви Светог Климента у Скопљу, 7. јануара 2022

*****

Епископ викарни Лаврентије доставио је крајем новембра 1968. Синоду писмо од извесног Спасе Шарабе, из Окленда у Калифорнији у коме он тврди да је једна усташка радио-станица у околини Сан Франциска, 5. јануара 1969. прочитала поруку митрополита Доситеја. По тврдњи Шарабиној, то је чуло више Срба и били су изненађени па коментаришу да су се поново усташе и Вемеровци (Анте Павелић и Ванчо Михајлов) удружили. Синод је о свему обавестио Савезну комисију за верска питања, ради примања к знању.[110]

*****

Монсињор Јан Вилебрандс, секретар римокатоличког Секретаријата за хришћанско јединство, разговарао је првих дана марта 1969. са Вјекославом Цврљом, југословенским послаником у Ватикану. На састанку су били о. Дипре, П. Јанг, проф. Водопивец и П. Шмит. Вилебрандс је говорио о недавном сусрету са патријархом Германом у Београду (поводом 1100-годишњице смрти Светог Кирила) и рекавши да је тада схватио да ће српски архијереји покренути поступак и осудити архијереје Македонске православне цркве. Сматра да ће, уколико до тога дође, и Ватикан се наћи у веома деликатном положају у односу на православне Цркве с којима жели да настави екуменистичке контакте. Цврље је казао да је патријарх Герман једнострано и тенденциозно информисао Вилебрандса о позицији Македонске православне цркве. Потом је Цврље говорио о недоследностима српских архијереја, који су створили такву ситуацију да руски и бугарски патријарх нису у могућности да признају Македонску православну цркву. Вилебрандс је, наводно, одговорио како му је бугарски патријарх рекао да је његов Синод подељен око признавања Македонске православне цркве.[111]

*****

Македонска Комисија за верска питања саставила је 21. априла 1969. веома опширну информацију „Руководство Српске православне цркве не престаје са националистичким и шовинистичким акцијама противу Македонске православне цркве и СР Македоније“, очигледно у намери да оптужи Српску православну цркву да већ 25 година настоји да спречи развој Македонске православне цркве.

Информација је представљала неку врсту притиска на државне органе како би они посветили више пажње српским архијерејима уочи предстојећег Сабора. У њој је стајало да је патријарх Герман у разговорима са представницима Амбасада Грчке, СССР и још неких других говорио са антимакедонских позиција. „Патријарх Герман је искористио боравак у СССР-у у мају 1968. године, те је код представника неких Цркви најбезобзирније нападао МПЦ, односно њен епископат, при томе отворено је негирао и статус државности СР Македоније (код румунског патријарха, код бугарског и т.д.)“. Те патријархове приче, како се додаје, допринеле су томе да се цариградски патријарх више пута изјашњавао против Македонске православне цркве од октобра 1967. када је био гост српске Патријаршије.

„У настојању да би добили подршку 11. и 15. фебруара о.г. пред секретаром Секретаријата за јединство хришћана при Ватикану, патријарх Герман је тврдио да у СФРЈ постоји само СПЦ, да нико не признаје македонску нацију, да СР Македонија нема статус државности (што другим речима, негирајући македонску самобитност Герман је Македонце и СРМ пред овим страним представницима третирао на исти начин како то чине Бугари и други непријатељи наше земље.“

Потом се подсећало на о одлуку о стављању македонских архијереја под суд, достављању те одлуке другим помесним Црквама и објављивању у новинама Хералд, званичном гласилу епархија у Америци и Канади, као и о позивима патријарха Германа да се врате у крило Цркве, о околностима и о току разговора у Скопљу.

Храм Свете Софије је један од најлепших храмова православља у Охриду (11-12 век)

„Овом приликом ваља поново истакнути да су акције противу МПЦ и надаље одвијају на политичким, хегемонистичким основама. Одатле и произилази сва озбиљност ових акција јер су уперене пре свега противу самобитности и равноправности македонског народа у СР Македонији. Јер нема сумње да ће свака осуда епископа са поменутих позиција неминовно бити схваћена као отворено мешање у ствари другог народа и Републике, осуда не само епископата него и свештенства и православних Македонаца, значи народа.“

У наставку информације државним властима се замера што су дозволиле и финансирале Свеправославну конференцију у Београду септембра 1966, „и ако се унапред знала тенденција руководства СПЦ да ће се дезавуисати МПЦ“. Следи замерка на то што је посета цариградском патријарху дозвољена управо после Сабора Српске православне цркве. „Овој посети је била указана висока пажња и ако се могло претпоставити да ће иста бити искоришћена као подршка политици СПЦ-а противу МПЦ-е. Том приликом је патријарх Атинагора на јавном месту говорио о српском Битољу итд.“ Потом је државној власти замерено што је само позвала патријарха Германа на прославу 25-годишњице Другог заседања АВНОЈ-а (28. новембар 1968), а не и митрополита Доситеја.

„Ово и сличне ствари с правом сматрамо да су деловале и објективно делују охрабрујуће на држање и понашање руководства СПЦ према МПЦ, односно према СР Македонији.“

Информација се потом бавила личношћу епископа жичког Василија као, како се каже, најекстремнијег архијереја и противника добрих односа државе и Цркве.

Подсећајући да пре свега треба инсистирати на укидању одлука Сабора из септембра 1967, аутор информације констатује да би за скидање спорних питања са дневног реда, једини начин био поништење свих аката Синода и Сабора Српске православне цркве, јер су „ови иначе политички документи на снази, важећи, објављени у штампи, званично достављени свим православним Црквама, те на њих се у даљим акцијама позива патријарх Герман и Синод СПЦ“.

Манастир Калиште на обали Охридског језера где су преговорали припадници Српске и Македонске православне цркве, и овог пута безуспешно

На крају је наведено да у Савезној комисији за верска питања треба организовати расправу о кампањи Српске против Македонске православне цркве, да досадашње мере државе треба оценити као недовољне, да је нужно упознавање Савезног извршног већа са деловањем Српске православне цркве, да треба учинити све како би биле поништена одлуке Сабора из септембра 1967. и маја 1968. године, да се мора изједначити третман Македонске и Српске православне цркве у федерацији, да треба констатовати како су се сва дипломатска представништва, осим оног у Ватикану, пасивно односила у објашњавању понашања државе по питању сукоба две Цркве, да се евентуалне осуде епископа унапред прогласе за опасан политички скандал са могућим несагледивим последицама и да треба договорити пријем представника Македонске православне цркве код председника Савезног извршног већа или председника Републике.[112]
Информација је прослеђена републичким комисијама за верска питања ради припреме за састанак у Савезној комисији за верска питања.[113]. На том састанку 19. јуна 1969. расправљало се једино о поменутом писму македонске Комисије за верска питања. У расправи је осуђена Српска православна црква због односа према Македонцима, апострофирано је писање Православља где се помиње епископ Николај Велимировић, као и текст о капели митрополита Петра II Петровића Његоша на Ловћену, негативно је оцењено и преношење костију цара Душана Немањића у храм Светог Марка у Београду, Патријаршији је замерено што је тражила надокнаду за имовину која јој је одузета послератном аграрном реформом, а Синоду што води кампању против маузолеја на Ловћену и не уважава постојање свештеничког удружења.

Сви говорници су махом подржали македонску страну, осудили изјаве цариградског патријарха и констатовали да треба наставити са притисцима на архијереје Српске православне цркве. „Међутим, искуство показује да се са досадашњим мерама није постигао одлучујући успех: изложена активност једног дијела хијерархије СП Цркве није заустављена“, стајало је у записнику са седнице.
У закључцима је затражено да буде преиспитивано понашања дипломатских представништава у пласирању информација о Македонској православној цркви и истакнута потреба дистанцирања Патријаршије од понашања појединих свештеника у свету.[114]

После тог састанка, Савезна комисија за верска питања је саставила „Информацију о односима између Српске православне цркве и Македонске православне цркве“ и проследила је свим републичким комисијама и Државном секретаријату за иностране послове. Очигледно, реч је о једностраном тумачењу односа, онаквим како га је оценила македонска страна. „Између државе и СПЦ, по питању аутокефалности МПЦ, постоје потпуно различита схватања. Став је државе да је питање аутокефалности МПЦ ствар македонских верника, да МПЦ има право на аутокефалност, да то није само црквено већ национално-политичко питање. Руководство СПЦ упорно инсистира на томе да је то искључиво црквено питање и да МПЦ треба и даље да остане као део СПЦ.“ Наведене су већ познате оптужбе против архијереја, њихових изјава, као и осуде појединих догађаја, иступања цариградског патријарха, саопштења и тумачења Српске православне цркве разговора архијереја у Скопљу, осуђена је и одлука Сабора одржаног маја 1969. којом је Синоду наложено да настави судски поступак против расколника. На крају је поменута чак и здравица александријског патријарха Николаоса изречена у Патријаршији 9-10. маја, као и његов боравак у Атини, где је јавно дао подршку војној хунти.[115]

И Митрополит загребачко-љубљански Јован покушао је разрешити гордијев чвор око Македонске православне цркве,л али без успеха

Витомир Петковић, председник србијанске Комисије за верска питања, је 23. фебруара 1970. посетио патријарха како би разговарали о десетак тема од обостраног интереса. Патријарх је показао прокламацију поводом Божића коју је штампала Македонска православна црква, а аутор јој је епископ Наум. У тој брошури је истакнуто да је Охридска архиепископија старија од Српске православне цркве. „Патријарх каже да нико у СПЦ не тврди обратно. У сваком случају, он сматра, да овакав начин иступања руководилаца МПЦ отежава њихов положај и не води решавању сукоба између две Цркве.“ Петковић је патријарху говорио о стварању услова за признавање аутокефалности Македонске православне цркве, нагласивши да је то од великог значаја за саму Српску православну цркву и њено место међу помесним Црквама.“[116]

*****

У тражењу за подршком државних органа за признање Македонске православне цркве, митрополит Доситеј је почетком октобра 1969. затражио помоћ Савезне комисије за верска питања око уговарања пријема код Митје Рибичича, председника Савезног извршног већа[117], а 10. марта 1970. и од Ксенте Богоева, председника македонског Извршног већа, како би опет заказао сусрет са Рибичичем.

Наиме, раније заказани сусрет је отказан јер се митрополит разболео. Богоев је писао Милу Јовићевићу, председнику Савезне комисије за верска питања, а он 25. марта Кабинету председника Савезног извршног већа. У опширном писму, Јовићевић је изнео историјат Македонске православне цркве и неколико лажних чињеница, као што су, на пример, тврдње о континуитету са Охридском архиепископијом, укидању епархија Српске православне цркве 1941, о времену стварања Иницијативног одбора и тако даље. Потом је следио део из „Информације о односима Српске православне цркве и Македонске православне цркве“, из јуна 1969. године.[118]

Крајем седме деценије XX века Македонска православна црква је имала архиепископију у Скопљу, три епархије у Македонији (Преспанско-битољску, Злетовско-струмичку и Дебарско-кичевску) и једну у дијаспори Америчко-канадско-аустралијску. Служило је око 250 парохијских свештеника, школовало се око 90 богослова у богословији Свети Климент Охридски у Драчеву. Штампан је лист Весник

Српска православна црква је, по ко зна који пут, нудила Македонској православној цркви могућност покајања и враћања у матично крило. Како се то није десило после три године, покренут је црквено-правни поступак. Епископ жички Василије. 20. априла 1970. године доставио је Синоду оптужницу против виновника стварања расколничке организације и предложио да се одредбе канона примене.

Србијанске власти су реаговале толиким притиском на патријарха да те године на Сабору није било расправе, ни било каквих одлука о Македонској православној цркви и њеним архијерејима.

*****

Папа је 22. маја 1970. примио у приватну аудијенцију једну делегацију из Скопља, коју су сачињавали митрополит Доситеј, Вако Апостолски, председник Скупштине Македоније, Вјекослав Цврље, изасланик Југославије у Ватикану и још неке личности из јавног и културног живота. Пријем је договорен захваљујући Цврљи, а директан повод је био посета делегације гробу Светог Кирила. Три дана касније, кардинал Јан Виледебрандс известио је патријарха Германа о тој посети наглашавајући да Римокатоличка црква поштује Православну и не жели да се меша у односе појединих аутокефалних Цркава. „Стога, ако аутокефалија неке Цркве није призната од стране аутокефалних православних Цркава, Римска црква не може ступити у званичне односе са том Црквом.“[119]

И нишки епископ Иринеј покушавао је дуго да постигне помирење унутар СПЦ по македонском питању и био је врло близу договора, али на крају се све завршило неуспешно

*****

У склопу заједничке акције македонске и србијанске комисије за верска питања за решење проблема признавања аутокефалности Македонске православне цркве 28. и 29. октобра 1970. у Скопљу су боравили Витомир Петковић, председник србијанске Комисије за верска питања, Владимир Станојевић секретар те комисије, Милан Бачкалић, председник војвођанске Комисије, Мустафа Османагић, председник косовскометохијске Комисије и Немања Маџаревић, председник београдске Комисије за верска питања.

Гости су са домаћинима посетили митрополита Доситеја и Ксентеа Богоева, председника македонског Извршног већа. Петковић је Богоеву указао да је аутокефалност Македонске православне цркве историјска чињеница и стварност и да су на томе почивала сва настојања код Српске православне цркве да то призна. То је рађено, како каже, и да би се спречило нарушавање братства и јединства српског и македонског народа. Богоев је у стилу политичара тог времена помињао непријатеље, причао о тешкоћама и тако даље, закључивши да не би било добро да признање аутокефалности Македонске православне цркве дође најпре од Румунске, Руске или Бугарске православне цркве.[120]

Југословенски политички руководиоци у то време покрећу нову дипломатску активност не би ли било обезбеђено признање аутокефалности Македонске православне цркве бар од неких помесних Цркава. Тако је Миша Павићевић, потпредседник Савезног извршног већа, предложио Милу Јовићевићу, председнику Савезне комисије за верска питања, да у вези с тим позове румунског амбасадора 28. септембра 1970. а Јовићевић је о томе известио Витомира Петковића, председника србијанске Комисије за верска питања. Према тврдњи Петковића, планирано је да Јовићевић амбасадору Румуније пренесе информације о посети представника Македонске православне цркве Букурешту и разговору са патријархом Јустинијаном.

„Наиме, патријарх Јустинијан је том приликом изјавио да је Румунска православна црква спремна да призна аутокефалност Македонској православној цркви, без обзира на став Српске православне цркве, уколико то неће сметати југословенској Влади. Са овим ставом Румунске православне цркве упознао је председника СИВ-а друга Митју Рибичича 9. априла т.г. архиепископ Македонске православне цркве.“ Потом је Рибичич разговарао са представницима највиших власти Србије и Македоније и том приликом је договорено да се румунском амбасадору „званично саопшти да југословенска Влада нема ништа против, уколико Румунска православна црква жели да призна аутокефалност Македонске православне цркве“.

Петковић је у наставку написао: „Мишљење и нашу процену у вези са овим изнећемо у опширној информацији коју припремамо. Оно што се одмах може рећи то је да је питање признања аутокефалности некој православној цркви у искључивој надлежности сабора свих православних цркава појединачно, односно право сабора оне цркве од које се тражи признање.“[121]

Приликом сусрета Мила Јовићевића и амбасадора Румуније Василија Сандруа, 28. септембра 1970, домаћин је предложио разговор о проблемима верских заједница. Јовићевић је најпре причао о верским слободама у Југославији, па поменуо Српску и Македонску цркву, нагласивши да обе имају добре односе са Румунском православном црквом. Потом је говорио о сукобу око признања аутокефалности устврдивши да се Македонска православна црква, која се већ, како је рекао Јовићевић, афирмисала као самостална Црква, и која жели да одржава са осталим хришћанским заједницама пријатељске везе, нарочито са православним. У том контексту навео је да су неколико делегација састављених од епископа из Македоније одлазиле у посету Румунској православној цркви и да су вођени разговори са њеним представницима и патријархом Јустинијаном.

Том приликом су, по тврдњи Јовићевића, домаћини исказали спремност да признају аутокефалност Македонске православне цркве уколико се томе не би противиле југословенске власти.
Јовићевић је потом прешао на циљ сусрета. Нагласио је да југословенске власти поздрављају речи архијереја Румунске православне цркве. На крају је замолио амбасадора да тај став пренесе патријарху Јустинијану, односно великодостојницима Румунске православне цркве.[122]

Јовићевић и Сандру састали су се и 8. јануара 1971. на захтев румунског амбасадора. Сандру је потврдио да је упознао власт у Букурешту о садржају њиховог првог разговора, и пренео став своје земље да би то питање требало подробније размотрити када Думитру Догару, секретар Уреда за верска питања, дође у Београд, у Савезну комисију за верска питања.[123]

Витомир Петковић дошао је 6. новембра 1970. код патријарха после састанка србијанске и македонске комисије за верска питања, како би покушао да убеди патријарха Германа у потреби попуштања у односима са Македонском православном црквом. Патријарх је обећао да ће о томе расправљати на седници Синода и запитао: „Нас у Синоду муче две ствари. Прво, да ли ће се овакав процес код нас у земљи завршити са Македонском православном црквом? Друго, то је питање притиска који се врши на нас из иностранства, а пре свега од стране Дионисијеваца. То нам је највећи проблем, јер, несугласице у нашим односима у земљи лакше ћемо решити!“

Петковић је упозорио домаћина да ће кампања из иностранства потрајати, па би због требало односе са Македонцима што пре разрешити. Приметио је да би била велика штета ако би нека друга православна Црква признала Македонску пре Српске православне цркве, поменувши Руску, Румунску, Пољску и Бугарску. Патријарх је додао да до тога може доћи ако Владе тих држава Црквама тако нареде.[124]

Архиепископ Охридски и Македонски г.г. Ангелариј био је поглавар Македонске православне цркве од 1981. до 1986. године

На сусрету патријарха Германа и Драгослава Драже Марковића, председника Скупштине Србије, 30. септембра 1971, било је речи о десетак тема, али је неизбежно била и она о Македонској православној цркви. После дужег увода, Марковић је приговорио патријарху да би Српска православна црква морала да има више обзира о међунационалним односима, јер су њена схватања произвела политички проблем у вези са Македонском православном црквом. На крају је упозорио патријарха да треба даље ићи ка унапређењу односа државе и Српске православне цркве.[125]

У наредних пет-шест година односи Српске и Македонске православне цркве, изузимајући тек неке додире, као да су били потпуно прекинути. Држава се бавила другим проблемима (масовни покрет у Хрватској, либерали у Србији, Устав из 1974. године и тако даље), па је признавање аутокефалности Македонске православне цркве стицајем тих околности одложено за нека друга времена.

*****

Митрополит македонски Доситеј обратио се 22. априла 1977. Синоду Српске православне цркве предлажући да наставе разговоре на основу одлука њеног Сабора из 1959. године. Сабор је тај захтев разматрао и наложио Синоду да одреди комисију за разговоре. Синод је то и учинио 30. септембра именовавши епископе шабачко-ваљевског Јована и бањалучког Андреја, др Душана Кашића и др Благоту Гардашевића за чланове. Две комисије су се састале 9. маја 1978. у манастиру Прохор Пчињски, али разговори нису дали никаквих резултата, јер је македонска страна све време инсистирала на признавању аутокефалности.[126]
Крајем године Синод Македонске православне цркве је поново предложио наставак разговора. Сабор Српске православне цркве прихватио је предлог закључивши да ће полазна основа разговора бити одлука Сабора од 15. септембра 1967. године. Комисије су разговарале 17. и 18. децембра у манастиру Свете Богородице у Калишту на Охридском језеру. Како је свака страна остала на свом, сусрет је завршен без резултата.[127]

*****

У разговору 9. априла 1979. Добривоја Видића, председника Председништва Србије, и Душана Чкребића, председника србијанске Скупштине, са патријархом Германом, митрополитом црногорско-приморским Данилом и епископом браничевским Хризостомом размотрени су проблеми наведени у писму Синода. Када је све то расправљено, Видић је започео разговор о односима Српске и Македонске православне цркве. Док су домаћини говорили о политичкој потреби признавања аутокефалности Македонске православне цркве ради унутрашњег државног јединства, патријарх је потсетио на историјат проблема и нагласивши да су контакти настављени 1978. године разговорима у манастиру Прохор Пчињски код Врања.

„Од стране МПЦ је постављен захтев за аутокефалношћу о чему је комисија СПЦ поднела извештај Сабору. Било је договорено да се следећи сусрет комисија двеју Цркава одржи у Македонији. До сусрета није дошло јер Синод није имао овлашћење Сабора да донесе такву одлуку. Патријарх је истакао да је њихова жеља да успоставе хумане међуљудске односе са МПЦ и да ће учинити све да Сабор у том погледу донесе позитивне одлуке. Што се тиче коначног признавања аутокефалности, рекао је да је то веома сложено питање и да се у овом тренутку тешко може донети таква одлука јер став о томе ко може дати аутокефалност треба да заузме Васељенски сабор.

Ако би СПЦ самовласно донела одлуку о аутокефалности МПЦ, довела би себе у изолацију од других православних Цркава (Грчка, Александријска, Антиохијска, Цариградска, итд) које би је бојкотовале и прекинуле сарадњу и односе са њом. Српска православна црква има добру позицију међу другим православним Црквама у свету, а доношењем такве одлуке угрозила би себе и довела би свој углед у питање“, остало је забележено са састанка.

Садашњи митрополит Стефан (Стојан Вељановски) требало би да покрене заштиту српских светиња, манастира и фресака у српским православним храмовима у Македонији који су тешко оштећени вандалским нападима неверника

Видић је навео да је Руска православна црква дала аутокефалност једној од својих емигрантских Цркава у Америци, и запитао патријарха што не би Српска православна црква не би то исто учинила Македонској православној цркви. „Патријарх је на ово питање одговорио да је баш због овог преседана питање надлежности за давање аутокефалности заоштрено тако да је отежана позиција СПЦ у погледу признавања аутокефалности МПЦ.“

На поновљено истицање политичке потребе и интереса државне заједнице, патријарх је одговорио да у том тренутку нема услова за доношење тражене одлуке.[128]

*****

Македонци су пред заседања Сабора Српске православне цркве маја 1981. поново упутили захтев да им се призна аутокефалност. Сабор је то разматрао 19. маја и одлучио да у том захтеву Македонске православне цркве нема ничег новог и да се остаје на одлуци Сабора из 1967. године.[129]

Сутрадан је умро митрополит Доситеј. Македонци су 19. августа 1981. изабрали новог поглавара – митрополита Ангеларија.

Он се 1. фебруара 1982. обратио Српској православној цркви ради признавања аутокефалности Македонској православној цркви. Синод је писмо проследио Сабору, који је закључио да остаје при ранијој одлуци.[130]
Митрополит Ангеларије се обратио још неким православним Црквама. Грчки митрополит Јаков у звању архиепископа Северне и Јужне Америке одговорио је да је питање аутокефалије у домену Цариградске патријаршије, подсетивши да је проблем решен још 1920. године. Архиепископ је поводом захтева из Скопља писао и патријарху Герману нагласивши да је Охридска архиепископија увек била грчка, с архиепископима, митрополитима и епископима Грцима, да је у њој службени језик био грчки. Никада није имала чисто словенско „македонско“ обележје, нити је била аутокефална Црква, ни за време византијског периода, ни под Бугарима, Србима и Турцима, а ни Васељенска патријаршија јој никада није признала аутокефалност. Поновио је да је питање аутокефалије међуправославно питање и да је давање аутокефалности у надлежности цариградске Васељенске патријаршије. Закључио је да је самопроглашење аутокефалије, и то уз подршку државе, пучистичког и антиканонског карактера јер аутокефалију не додељује клиричко-лаичка скупштина или пак политичка власт, него цариградска Патријаршија, док питање „аутокефалности“ не буде коначно решено на новом великом Васељенском сабору.[131]

И наредних година састајале су се комисије Српске и Македонске православна цркве али без видљивијих резултата. Примера ради, српску страну 1987. су представљали епископи шабачко-ваљевски Јован, нишки Иринеј и банатски Амфилохије. У међувремену је умро митрополит Ангеларије и изабран је нови поглавар. Био је то митрополит Гаврил.
Како је српска страна желела разрешење проблема, митрополит загребачко-љубљански Јован предложио је Синоду да митрополита Гаврила позове на разговоре у Београд.[132] Истим поводом митрополит Јован обратио се и Сабору. Сабор је 21. јуна 1989. одредио нову комисију у којој ће уместо епископа шабачко-ваљевског Јована, који се у међувремену упокојио, бити митрополит загребачко-љубљански Јован.
Разговори су настављени, али резултата и даље није било јер је свака страна остајала на свом становишту све до данас.

Дадајемо на крају: А од историјског помирења две цркве у мају 2022. остају велики задаци две цркве на уређењу запуштених односа, поништавању штетних одлука, исправљању многих неправди и пре свега на заштити православних српских богомоља и фресака, уметничког блага које је тешко оскрнављено, а неко и опљачкано о вандала и неверника.

**********

Напомене:

  1. О том састанку видети у: В. Ђ. Ђурић, Голгота.., стр. 354-361; С. Димевски, н. д, стр. 1012-1013.
  • „Белешке са јубиларне прославе Македонске православне цркеве у Скопљу, одржане 7.X.1968. године“ – АЈ, 144, 115.
  • .Писмо Синода, Син. бр. 3215/зап. 560 од 16. октобра 1968, митрополиту скопском Доситеју – АЈ, 144, 115.
  • Писмо македонске Комисије за верска питања, бр. 94-244/1 од 5. новембра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 115.
  • Писмо цариградског патријарха Атинагоре, Бр. прот. 79 од 21. фебруара 1968, патријарху Герману – АЈ, 144, 116. Писмо је објавио: Предраг Пузовић, Писмо цариградског патријарха Атинагоре скопском митрополиту Доситеју поводом проглашења тзв. Македонске православне цркве аутокефалном“, Хришћанска мисао, 7-12/1995, стр. 47-48.
  • П. Пузовић, Раскол у.., стр. 87-88.
  • П. Пузовић, Раскол у.., стр. 89-90.
  • Писмо Синода, Син. бр. 4015 од 12. новембра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 115.
  • Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 486/1 од 5. децембра 1968, Синоду – АЈ, 144, 115.
  • Писмо македонске Комисије за верска питања, Пов. бр. 04-277/1 од 17. децембра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 112.
  • Писмо Синода, Син. бр. 555/зап. 50 од 11. фебруара 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 121.
  • Телеграм Вјекослава Цврље из Ватикана, бр. 32 од 6. марта 1969, Државном секретаријату за иностране послове и македонској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  • Писмо македонске Комисије за верска питања, 206-Бр. 04-85/1 од 21. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  • Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 152 од 7. маја 1969, републичким Комисијама за верска питања – АЈ, 144, 118.
  • „Закључци са сједнице Савезне комисије за верска питања, одржане 19. јуна 1969. године у Београду“ – АЈ, 144, 123.
  • Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 226/1 од 1. јула 1969, републичким Комисијама за верска питања и Државном секретаријату за иностране послове. У прилогу је била „Информација о односима Српске православне цркве и Македонске православне цркве“ – АЈ, 144, 119.
  • Писмо србијанске Комисије за верска питања, 09 Пов. бр. 35 од 27. фебруара 1970, Милу Јовићевићу, председнику Савезне комисије за верска питања. У прилогу је „Забелешка о посети председника Комисије РИВ-а за верска питања Витомира Петковића патријарху Герману 23. II. 1970. год. у Патријаршији“ – АЈ, 144, 110.
  • Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 330 од 8. октобра 1969, Кабинету председника Савезног извршног већа – АЈ, 144, 122.
  • Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 98 од 25. марта 1970, Кабинету председника Савезног извршног већа – АЈ, 144, 122.
  • АСин, Записници, Син. бр. 2119 од 28. маја 1970. Видети и: П. Пузовић, Раскол.., стр. 98.
  • Писмо македонске Комисије за верска питања, Пов. бр. 181 од 10. новембра 1970, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 130.
  • Писмо србијанске Комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 39 од 25. септембра 1970, Милу Јовићевићу. У прилогу је „Информација у вези са наговештајима о признању аутокефалности Македонске православне цркве од стране Румунске православне цркве“ – АЈ, 144, 131.
  • „Забелешка о разговору председника Савезне комисије за верска питања Мила Јовићевића са амбасадором НР Румуније у Београду, Василију Сандром, обављеном дана 28.IX 1970. године у Савезној комисији за верска питања“ – АЈ, 144, 127.
  • Писмо Савезне комисије за верска питања, Бр. 5/2 од 11. јануара 1971, србијанској Комисији за верска питања. У прилогу је „Забелешка о разговору председника Савезне комисије за верска питања Мила Јовићевића са амбасадором НР Румуније у Београду Сандру Васили-ом, од 8. I 1971. године“ – АЈ, 144, 132.
  • Писмо србијанске Комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 53 од 10. новембра 1970, Милу Јовићевићу. У прилогу је „Белешка о разговору председника Комисије РИВ-а за верска питања Витомира Петковића са патријархом Германом 6. XI 1970 г. у Патријаршији“. – АЈ, 144, 130.
  • Писмо србијанске Комисије за верска питања Савезној комисији за верска питања, 08 Пов. бр. 134 од 18. октобра 1971, Савезној комисији за верска питања. У прилогу је била „Белешка о разговору председника Републичке скупштине СР Србије друга Драже Марковића са патријархом Германом“. – АС, 21, 137.
  • АСин, Записници, АСБр. 13/зап. 59 од 30. маја 1977. Видети и П. Пузовић, Раскол.., стр. 98-99.
  • П. Пузовић, Раскол.., стр. 99-100.
  • Писмо Комисије за односе са верским заједницама Извршног већа Скупштине СР Србије, Строго пов. 07 Број 266 од 25. априла 1979. У прилогу је била „Белешка о разговору председника Председништва СР Србије друга Добривоја Видића и председника Скупштине СР Србије друга Душана Чкребића са патријархом Германом у Председништву СР Србије 9. априла 1979. године. – АС, 21, 157.
  • П. Пузовић, Раскол.., стр. 100.
  • П. Пузовић, Раскол.., стр. 100.
  • АСин, Записници, Син. бр. 993/зап. 180 од 12. априла 1983. Писмо је објављену о: Глас канадских Срба, Торонто/Канада, 25. јануар 1990.
  • АСин. Записници, Син. бр. 1605/зап. 709 од 12. јуна 1989. Видети и: П. Пузовић, Раскол.., стр. 101-102.

………………….

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments