Време је за деколонизацију

Без слободе нема опстанка

  • Деколонизација је само најновије име за борбу за слободу. У српском случају, то је не само наставак славних традиција из прошлости, односно питање части, него и питање опстанка

Пише: Александар Павић

У Републици Српској је свест о потреби деколонизације, тј. ослобађања од стега арогантног западног туторства и туторисања, најдаље одмакла када је реч о српском свету. Можда зато што је Босна и Херцеговина толико очигледно колонија да се то једноставно не може сакрити. А можда једноставно зато што је народна свест у српском државном простору унутар БиХ у овом тренутку најзрелија. Српска Спарта сада живи западно од Дрине.

Председник Републике Српске је ту урођену српску слободарску тежњу артикулисао у интервјуу београдској Политици од 9. априла ове године:

“Сви знају да смо колонија. Ми овде водимо антиколонијалну борбу. Ја сам вођа антиколонијалне побуне. Босну нико не може да изгради и поправи. Ово је на штету свих. Зар Бошњацима не би било боље да се усмере на оно чиме могу да управљају, јер Бањалуком сигурно не могу, нити ће моћи. Позивам и њих да буду део покрета антиколонијалне борбе, деколонизације, у том случају сам спреман да с њима разговарам и будем део договора.”

Али, оно што је најбитније, та борбеност не остаје само на речима. У међувремену је Република Српска донела Закон о непримењивању одлука Уставног суда на територији Републике Српске, који ће се примењивати све док Парламентарна скупштина БиХ не донесе закон о Уставном суду БиХ који ће уклонити стране судије из тог тела.

Наравно, самозвани високи представник међународне заједнице у БиХ Кристијан Шмит, најављује “реакцију”, односно доношење некаквих казнених мера или покушај наметања или поништавања већ изгласаног закона, а можда чак и смене одговорних политичара, по узору на Педија Ешдауна од пре 20-ак година.

Срећом, Шмит је већ добрим делом “деколонизован” од раније, одлукама Москве, Пекинга и Бањалуке да га не признају као легалног и легитимног, и то се сигурно неће променити. Стога треба очекивати нову велику кризу у БиХ, несумњиво синхронизовану са кризом на Косову и Метохији, што је посебна тема.

Да подсетимо, још у марту ове године је Република Српска прекинула контакте са британским и америчким дипломатама у БиХ. Уз то, као вођа регионалне антиколонијалне побуне, Милорад Додик се од почетка рата у Украјини неколико пута састао са вођом глобалне антиколонијалне побуне Владимиром Путином, и разменио висока одликовања с њим приде.

По речима Ведрана Џихића са Аустријског института за међународну политику, Додикова последња посета Москви крајем маја представљала је још један симболични шамар у лице Запада. Поготово што “нико од почетка рата у Украјини, барем не земаља чланица или кандидата за чланство у Европској унији (ЕУ) није посећивао Москву”.

Питање је да ли је Џихић свестан у којој је мери он само потврдио неискорењени колонијални менталитет Запада и заправо дао за право Додику и свима који слично мисле. Јер, зашто би Запад уопште требало да буде погођен нечијом посетом некој светској метрополи, а поготову тако важној метрополи? Шта се њих тиче какве ће међународне односе неко други да развија, и са ким?

И зашто је уопште за похвалу то што нико од претендената на ЕУ чланство није од почетка рата посетио руску престоницу? Нису Џихић ни Џихићи ни свесни колико је њихово размишљање поданичко, аутоколонијално. Или, како је наведено у априлској анализи Европског савета за међународне односе – “вазализовано”. Чак је и тај престижни тинк тенк ЕУ естаблишмента морао да призна да је, поготово са почетком рата у Украјини, ЕУ себе добровољно потчинила Сједињеним Државама и њиховим интересима, на штету аутентичних и суверених интереса европских држава.

Растући ред за чланство у БРИКС-у показује у којој је мери сазрела глобална свест о потреби за (коначном) деколонизацијом, односно ослобађањем од беспоговорног потчињавања интересима не толико Запада колико токсичних глобалистичко-корпоративних олигархија које су њиме овладале.

Република Српска још није у стању да формално стане у тај ред из једноставног разлога што (још увек) није суверена држава – мада је антиколонијална борба све више приближава том статусу. Али Србија би могла – када би постојала политичка воља за тим.

Раније овог месеца је председник Србије наглас размотрио могућност чланства у БРИКС-у и, нажалост, закључио да тога неће бити бар следеће четири године, односно док му не истекне мандат, и поновио своју приврженост “европском путу” – дакле својеврсни статус вазала већ вазализованих – упркос сопственом признању да нас тамо “не желе”.

Још горе, ових дана је оглашено “успешно” учешће Војске Србије у вежби “Платинасти вук 23” са агресорском војском САД. А још још горе, најављена је скора одлука о куповини француских борбених авиона Рафал за наше ваздухопловство. Како је лепо приметио генерал у пензији Митар Ковач, куповина борбене авијације је стратешка одлука, која ће нас, без икакве одлуке народа или скупштине, практично везати за једну непријатељску НАТО земљу, одвојити од савезника на истоку, и ставити у врло опасну ситуацију у случају неког будућег рата, када ћемо бити стратешки зависни од интереса земље која активно учествује у отимању наше територије, и у стварању накарадног “давосовског” глобалног поретка.

Деколонизација је само најновије име за борбу за слободу. У српском случају, то је не само наставак славних традиција из прошлости, односно питање части, него и питање опстанка.

https://rt.rs/opinion/aleksandar-pavic/39082-aleksandar-pavic-vreme-je-za-kolonizaciju/

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Манојловић одговара Брнабић

Prenosimo

Порука српском Патријарху: Зашто ћутите, Ваша Светости?

Gost autor

И српски мост и језеро Газиводе добили име по Трампу

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x