Бољшевичко брисање историје

Мрачна тајна ваљевског брда Видрак

  • Мало људи зна да око споменика Стевану Филиповићу изнад Ваљева почивају хиљаде ратника из Првог светског рата које је требало да заборавимо

Аутор: Бранко Жујовић

Када из центра Ваљева кренете према Лелићу и планини Повлен, одмах након преласка преко Колубаре, недалеко од простора на ком се налазила касарна 17. пука, започиње успон на брдо звано Видрак.

Видрак нас, очигледно, подсећа на видре које су се, у међувремену, вратиле у околне ваљевске реке.

Турци су ово брдо назвали Баир, па је тај њихов назив, који дословно значи брег или брдо, данас фосилизован у називу архаичног насеља никлог у подножју самог брда.

Остаци костурнице

“Када Стева Филиповић спусти руке…”

На врху Видрака је најпознатије обележје Ваљева: споменик Стевану (Стјепану) Филиповићу, локалном комунисти рођеном у Опузену, кога су Немци обесили на ваљевској пијаци 1942. године.

Иако су у Ваљеву остала сведочења да се комунисти нису баш увек понашали у складу са кадровима филмова који су накнадно о њима снимани, споменик хероја са раширеним рукама остао је најзначајнији ваљевски “лендмаркер”, а његова слика кажу да је доспела и до Уједињених нација у Њујорку.

Слагали се са комунистичком револуцијом и последицама које је изазвала или не, остаје чињеница да сваку херојску смрт од окупаторске руке треба поштовати.

“Знаш ли када ћеш кући?”, питао ме је десетар на улазу у ваљевску касарну, септембра 1994. године.

“Када Стева Филиповић спусти руке”, није сачекао да ишта кажем.

Око лименог споменика са раширеним рукама, који ноћу сабласно пуцкета на летњим врућинама, налази се травњак, а у ширем окружењу споменика, нарочито на обронцима нагнутим ка Колубари, налази се шума четинара.

Тај замало романтични крајолик, међутим, крије мрачну тајну идеолошког наслеђа оних који су подигли лимени споменик Стевану Филиповићу, желећи да овај својим рукама изнад Ваљева вечно придржава високо уздигнуту револуцију.

Споменик на некадашњем гробљу

Око самог споменика Стевану Филиповићу некада се налазило старо ваљевско варошко гробље, уклоњено радном акцијом непосредно након Другог светског рата, како би се ослободио простор за будући комунистички меморијални комплекс.

Породицама чији су чланови почивали на старом гробљу дат је кратак рок да покојнике изместе. Након тога, комунисти су прионули на посао уклањања гробља.

Пут из правца Повлена који се некада рачвао изнад старог гробља и данас се рачва око споменика Стевану Филиповићу чија је лимена биста заузела централно место на некадашњем грађанском гробљу Ваљева.

Испод четинара, посађених са обе стране споменика, укључујући део ка Главном ратничком гробљу на брду Попаре, остало је да почива петнаестак хиљада војника и избеглица, помрлих у Ваљеву и околини током епидемије тифуса 1915. године.

Некадашња костурница

Маузолеј пре споменика

Ваљевци више не памте да је Видраком некада доминирао маузолеј породице Глишић. Од некадашњег грађанског и ратничког гробља преостали су само ретки споменици.

Остали су уклоњени.

Међу њима је запуштени и оборени споменик резервном поднареднику Ивану Радојичићу из оближњих Попара који је рањен током битке на Колубари и преминуо недуго након те знамените битке, 1915. године.

Затим, лепо одржавани споменик Самјуелу Куку, америчком лекару који је умро не желевши да прими вакцину против тифуса, како би довољно доза остало за српске ратнике.

Недалеко од Радојичићевог белега је споменик Марка Крстовића из Радановаца, преминулог 1909, и споменик девојчици Персиди Несторовић из 19. столећа, случајно откривен 2012. године.

Истраживачи ваљевске прошлости претпостављају да је споменик са гроба поменуте девојчице, заједно са осталим споменицима који нису били благовремено уклоњени са варошког гробља, био употребљен за насипање и утврђивање обале Колубаре.

Споменик поднареднику Ивану Радојичићу

Уз ове споменике, на старо варошко и ратничко гробље подсећају нас данас једва уочљиве хумке масовних гробница без икаквог обележја, остаци некадашње војничке костурнице чији се темељи једва назиру, крст допремљен са гробља у подножје Видрака и накнадно подигнут модернистички споменик фамилије Ђорђевић.

То је све што је остало од некадашњег грађанског и накнадно формираног ратничког гробља око њега.

Између два светска рата

Ваљевци су намеравали да након Првог светског рата споменицима у самом граду подсете на знамените људе свог краја и своје хероје страдале за слободу. Урбанистички планови предвиђали су формирање нових градских тргова и постављање монументалних споменика, од чега на крају није било ништа.

Заиста монументални споменик знаменитим Ваљевцима крајем тридесетих година прошлог века требало је да буде постављен на тргу испред данашњег Дома културе у том граду.

У исто време, нацистичка Немачка је након што је анектирала Аустрију покушала да приволи тадашњу Југославију да на Видраку буде подигнут заједнички маузолеј српских и аустроугарских војника.

Један од немачких предлога споменика

Немачка је тим поводом градским властима Ваљева била доставила два нацрта, од којих је град требало да одабере један, али је избијање Другог светског рата 1939. године осујетило ову намеру.

Борба против заборава

Ратнички маузолеј на Видраку никада није подигнут, а као што је овде поменуто, од некадашње војничке костурнице данас се назиру само темељи.

Група научних радника, предвођена Владимиром Кривошејевим из Ваљева (Дејена Пантелић, Дејан Бељић, Косана Вићентијевић и Ивана Марковић), ових дана начинила је, уз подршку Владе Србије, важан корак ка обнови сећања на Ваљево које је, цело, током 1915. године било болница.

О ваљевској болници се од деведесетих година до данас говорило доста, истицано је да је живот, помажући ратницима у том граду, положила и сликарка Надежда Петровић, али се испоставило да је у самом Ваљеву, у амбијенталном смислу, мало или нимало урађено на обнови сећања на тај заиста херојски период наше историје.

Нове генерације као да је требало да забораве да на ваљевском брду почивају хиљаде српских, али и аустроугарских ратника.

Од 132 лекара који су у Србији умрли 1915. године, лечећи ратнике и становништво од тифуса, 32 су умрла у Ваљеву, подсећају нас Кривошејев и његови сарадници.

Четвртина од тог броја били су заробљени аустроугарски лекари.

Кривошејев и његови сарадници ових дана су завршили сајбер музеј посвећен успомени на ваљевско ратничко и варошко гробље на Видраку. То је мали корак на интернету, али велики за српску културу сећања.

Протеклог викенда били смо сведоци најновијих парламентарних избора. Политички избори без националног консензуса о најважнијим питањима друштва увек ће имати више призвук свађе, него решавања важних питања.

Неподигнут ваљевски споменик

Обнова успомене на ваљевско гробље и хероје који немо, да су живи вероватно би били запрепашћени, почивају испод четинара на Видраку један је од недостајућих делова тог консензуса који, без уклањања постојећих споменика, треба да на естетски прихватљив и смислен начин обнови сећање на заиста херојска времена која је требало да буду заборављена.

Можда потрагу за (спасоносним) консензусом српског друштва треба потражити управо у Ваљеву.

https://rt.rs/opinion/branko-zujovic/67634-branko-zujovic-valjevo-spomenik-zrtve/

види још и www.ratnickogroblje.rs

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Илузије и психозе или четири кључна правца Србије

Славко

Траје здравствени геноцид над Србијом

Prenosimo

ДЕБАКЛ АМЕРИЧКЕ И ЕУ ПОЛИТИКЕ У УКРАЈИНИ

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x