Изгубљена држава и разорено друштво

Зашто пристајемо на Вучићеву страховладу и шта је алтернатива?

  • Шта се догодило Србији и људима кад већ десет година трпе власт коју заслужују само најгори у круговима пакла
  • Има ли и једног јединог поштеног и пристојног човека у Србији који се у Вучићевом режиму осећа добро?
  • Раскућили смо државу, укинули друштво, протерали морал, згазили духовност
  • Вучићева власт је и вазалска, и неодговорна, и кратковида, а он је неоколонијалистички војник пешадинац
  • Иако у видокругу нема назнака да режим има алтернативу, он се налази пред колапсом

Пише: Славко Живанов

Од евентуалног, новог бојкота избора догодине, сва је прилика, ништа бити неће, јер је овој дичној опозицији једанпут сасвим довољно. А може бити да то и није рђава опција, барем отуда што ни после првог (успешног) бојкота нису умели да све његове политичке доприносе капитализују, па је тиме свака нада у боље искоришћавање учинка евентуалног, новог бојкота задављена и пре него што је зачета. Опозицији се, речју, више не апстинира. Осим тога, за списак доказа да је бојкот многима био шпекулантски маневар а не искрен избор, табак хартије не би био довољан.

Како год, бојкот више никоме није реална опција. Тек понеко плашиће њиме Вучића као што је то „успешно“ чинио незнани јунак из народне изреке с мечком и решетом. Дакле, ванредних избора на пролеће не само да ће бити, него ће на њима учествовати тушта и тма. Нагледаћемо се свакакве опозиције, свакаквих лидера, старих и нових лопова и превараната, мање-више поштених, добронамерних али неспособних, вештих али покварених… Биће и оних посутих пепелом што се надају да су бирачи заборавили шта су досад од њих преживљавали, пете колоне са фришким евроатланским трансфузијама, лицемера дакако и политичких вампира… Свега и свачега, војске скупљене с коца и конопца која се углавном бори за своје јадне личне или партикуларне интересе и плен.

Режим је терором подјармио народ

А на супротној страни фронта укопана је власт са својим вазалима, наоружана до зуба техником и плаћеничком војском, пуна злата и новаца, са подршком споља, решена да влада до судњег дана. Режим који је терором потпуно подјармио народ, а апсолутном контролом заробио токове новца и битних информација. Реч је о сили која уз безобалну моћ утемељену на очевидним, ноторним лажима, контролише приватно, опште, јавно и лично. Реч је о сили која ће превазићи гебелсовску праксу и манире доказујући недоказиво – да су се сви други ујединили против ње, против тог “бранитеља” Србије и „српских интереса“. И да су сви други злотвори и непријатељи Србије и Срба, а да само они (напредњаци) доносе Добро.

А истина не може бити једноставнија: – Иако је тачно да на лицу целе опозиције тешко можете наћи прст чистог образа, још је тачније да таква каква јесте (а и да је десет пута гора него што јесте), за три копља је изнад Вучићеве апокалиптичке диктаторске владавине и хорде сецикеса које предводи у свом разбојничком оргијању. Зато је важно да између оног што ће се на изборима преметнути у свећу, а заправо је рог, препознамо, и да изаберемо најмање лошу опцију. А шта ће нам се нудити на изборима?

Обнова модуса рада Демократске странке?!

Обнову праксе Демократске странке, одакле год да то долази, бирачи не би смели да дозволе. Из те праксе никао је Вучић, и још ту има хумуса. Вучић је наказни изданак праксе Демократске странке и метастаза тумора који је настао праксом Зорана Ђинђића. Технологија ове власти је бескрупулозна надградња и беспризорна хибридизација безочности коју је у ДС посејао и за живота неговао Зоран Ђинђић од 1994. године, па до, барем, 2002. године. Данас, ту праксу негују многи, а право је изненађење што је ревносно чува Борис Тадић, иако је у време деведесетих био противник Ђинђићевог темељног прогањања морала, Платона и Аристотела из политике.

Ерго, Борис Тадић, данас наоко промовишући лажну демократску стереоизомерију, присетио се да у јавности нема довољно „друге стране“ у утврђивању истине о деловању компаније „Рио Тинто“, да немамо довољно информација о њиховим намерама. И, како каже Тадић, волео би да чује обе стране, како би, у овој ствари, заузео став. Такође наоко, овоме се не да много штошта приговорити начелно, али требало би да знамо и то да је Метју Палмер, амерички специјални изасланик за Балкан, тражио од опозиције, управо и дословно то – да слуша и став „друге стране“. Дакле, није реч о некој оригиналној Тадићевој досетки, пре ће бити да говоримо о добро наученој рецитацији. Показује се да Тадић, склонивши се иза начелне квазифер формулације ужива у драговољном танцовању по тактовима прекоокеанске музике. С друге стране, они који су више пазили на часу знају да је пут до пакла поплочан добрим намерама, много штошта припремано је деценијама, много којечему и којекоме Тадићева власт омогућила је да стави ногу у наша врата. Сада се посипа пепелом и тврди како његова намера није била да се све то преметне у данашњи хорор… Много се тога пред нашим очима издешавало и преко наших леђа преломило да бисмо се градили наивнима.

Највећи савезник компаније „Рио Тинто“ је српска власт

Замислимо један крајње хипотетички, бизарни случај. Некој лепој младој књиговођи удварао се ружан, оронуо, деда-момак, и она га је без дилеме и врло ефикасно одбила. Затим се однекуд појави директор фирме у којој је девојка запослена и саопшти јој да је особа према којој је била „тако груба и резолутна“ његов шофер, да њих двојица имају веома пријатељске односе, и да би ценио то што би она премерила аргуменацију коју износи удварач, и поново размислила о свему… Има ли у овом, хипотетичком случају некаквог притиска? А има ли у Палмеровим речима реалног притиска?

                 Палмер и неко ко га разуме

На концу, однос Србије и комапније „Рио Тинто“ није однос тужилаштва и одбране у којем се мери уједначеност приступа на суду, штопује исти број секунди и намиче некаква квазиједнакост. „Рио Тинто“ за свог највећег савезника има српску власт и тиме је и призвук равноправности угушен… Зато је овде реч о слободи да се некоме покаже црвени картон. Србија и Срби имају право да кажу Но пасаран „Рио Тинту“ и свој став не морају никоме да објашњавају и образлажу. Данас свакоме може да буде јасно зашто тој компанији треба забранити рад у Србији. Онај коме то није јасно је или њихов лобиста, опасан деструктивни игнорант или тешка будала. Или је, пак, експонент политичких организација глобалистичког управљања светом. Да би му се могло веровати, Тадић је Палмеру требало да саопшти да Србија и „Рио Тинто“ имају нерашчићене рачуне, да специјални изасланик не би требало да се меша у то и у унутрашње ствари Србије, јер позиционирање Србије у односу на ову компанију, ствар је Србије, а не неке треће државе…

Закључак 1: Србији не треба нова/стара вазалска власт, умивенија и улицканија од Вучићеве!

Ситносопствеништво, или, ако не користи, нека барем штети

Други представник опозиције, Бошко Обрадовић, досетио се, парафразирамо, да председнику мађарске владе, Виктору Орбану, преконосира глуматање пријатеља Србије, и очински га посаветује да би искреније било да Мађарска повуче признање Косова, него што се залаже за пријем Србије у ЕУ. Веома виспрена, луцидна примедба некога ко је, од како се појавио на политичкој сцени Србије, усавршио тактику пуцања у сопствене ноге. Обрадовић је једном то чинио револвером, некад је користио базуку, а сад се досетио да је најбоље да седне на магацин експлозива, па нек буде што бити не може. Конформизам с толиким неразумевањем како спољне, тако и опште политике одавно не справља цех који плаћа само Б. Обрадовић. Одавно Србија због његових заслуга добија додатне, казнене поене.

                Трио Фантастикус

Има ли, по Бошку, свака држава на овом свету право и слободу да неку нову државу призна или не призна? Да ли та држава, која за разлику од Србије у видокругу има сопствене интересе, треба или може да буде више српска, него што је српска званична Србија?! Може ли бити да су државници те стране притиснути каквом претњом, уценом, а чак и да су одлучили по сопственој слободној вољи, има ли разума у томе што као одговор на то промовишемо политику „увређене младе“? Начелно, хоћемо ли од таквих држава одбити било какву помоћ, сарадњу и разумевање у било чему док не повуку одлуку признавања независности Косова? Ако би Обрадовић знао шта је доследност, требало би одмах да дода да би Србија требало да објави рат свакој држави која је признала независност Косова, а да јасно саопшти да се залаже за рат са државама које су јој окупирале део територије. Само то био би доследан одговор политике коју је покушао да артикулише. Све мање од тога тешко је лицемерство. Јер, лако је вежбати храброст и ароганцију на Мађарској. Ем нам никаква озбиљна претња од Мађара није долазила, ем нам ни после ове његове мудролије ништа лоше од Мађарске не следи. Обрадовић се, рекло би се, јевтино кочеперио пред сопственим малобројним бирачким телом које одавно баштини тенденцију да се смањује и нестаје.

Закључак 2: Србији би требало да буде доста неодговорности и кратковидости

НВО опет јуриша на власт

Трећи представник опозиције о којем треба понешто рећи јесу организације Не давимо Београд и Покрет слободних грађана. Преко ове платформе, на следећим изборима, планира се улазак у власт НВО сектора: неолибералног, глобалистичког, евроатланског, хашког, ленглијевског профила. Преко овога тројанског коња у иституције власти умаршираће кандићко-бисеркини наследници који ће од конкретне, практичне кампање против „Београда на води“ веома лако и брзо доћи до много сложенијих, малигних и злокобних, политикâ денацификације, деконтаминације, и националне деидентификације. То је у досовском походу на власт омогућено преко Грађанског савеза Србије, али та битка, видимо, траје непрестано, јер њени циљеви нису остварени.

                У свакој чорби мирођија

Иако је после петооктобарског јуриша невладиног сектора на државне синекуре општи, државни и национални интерес Србије толико ослабљен да је у наредних 20 година безмало сатрт, сада му нови избори прете докусуривањем не само кроз кадрове проамеричког невладиног сектора, већ и са промотерима америчких интереса у странкама, институцијама, удружењима, медијима, међу тзв. угледним појединцима, трендсетерима, сорошевцима итд.

                             Колонијализам не зна за дисконтинуитет

Закључак 3: Интерес Србије је у суверенизму, не требају нам домицилни извршитељи радова неоколонијалиста. Нећемо предаваче цвећа окупаторима!

Ако се упореди с Вучићем, опозиција је „златна“

С овим, а и многим другим тешким болестима истинска Вучићева опозиција излази на изборе и тражи подршку бирача не само због тога што је и таква каква јесте, много боља од Вучића, него тражи подршку бирача јер с њом, ма каквом, Србија има некакву шансу да преживи. С Вучићем те шансе не постоје. Вучићева власт је катастрофална и у томе нема никаве релативности.

Он је и вазалска, и неодговорна, и кратковида власт, и неоколонијалистички војник пешадинац. Он нас води у суноврат и тај пут је апсолутан, бруталан и буквалан до простаклука.

Тешка огрешења о Устав и законе, гажење цивилизацијских и демократских норми, етике, морала и елементарног поштења, оргијастичко иживљавање над правном државом и владавином права, свођење биланса људских права и слобода на феудалистичке околности и све озбиљније егзистенцијалне претње становништву које тлачи, одавно карактеришу Вучићеву владавину Србијом.

Мало-помало, у динамичном процесу привакавања жабе на беживотну, скувану стварност, Вучић је успео у експерименту за који је пре деценију или више изгледало да је немогућ – да из српског друштва тотално екстрахује друштвену супстанцу сводећи га на примитивну заједницу, сличну праисторијским чопорима, хордама, родовским (клановским) заједницама…

Успевајући у тоталној контроли сопственог забрана у који је претходно оградио довољну већину власника бирачког права, патолошком пропагандом, специјалним ратом, контролишући медије, лојалне партијске ратнике на терену, новчане токове, и делимично али довољно, међународне актуелне околности, Вучић одолева озбиљном паду рејтинга, или барем озбиљном исказивању непослушности, отпора и протеста.

Србија упловљава у агонију

Дакле, успевајући да сопствено бирачко тело држи под контролом (остатак га не интересује), већ више од десет година управља бродом којим Србија упловљава у агонију. Она се већ данас јасно види на сваком кораку, на сваком метру територије, у свакој области, осећа се у сваком кубном метру ваздуха.

Здравствени систем Србије је разорен, просвета каска с њим паралелно. Социјални систем затрт, економија уништена, суштинска инфлација незаустављива, стандард стрмо пада… банкрот, отимачина, разбојништво, мафија, дрога, емиграције и миграције, „Мали Шенген“, савезништво са Ђукановићем, минирање темеља Црне Горе и тровање тамошње стварности… Вртоглави раст задужености у иностранству кроз државне кредите који се веома брзо преливају у приватне џепове кроз јавне радове, субвенције, тендере… Без нове вредности и здраве иницијативе у економији. Преплићу се подаништво и блесавост, што природна што стечена тупавост и имбецилност, на сваком кораку. Србија одавно није само земља апсурда, него је то простор у којем влада схизофреност, а уз то, степен правне несигурности суновратио се до егистенцијалног прага.

Количина лажи коју власт просипа кроз уста медија и својих пропагатора одавно је прозирна, уочљива, болна у сопственој примитивности. Али, те лажи које хладнокрвно изговарају напредњаци знатно мање боле од чињенице да код многих људи и тако белодане и лако прочитљиве – пролазе. На пример, много већи проблем од чињенице што је Брнабић председник владе, јесте факат да људи над тим ћуте и с тим се мире.

Убијање разума и здраве памети

Шта се заиста догодило Србији и људима који у њој живе, па већ десет година трпе власт коју заслужују само најгори у круговима пакла. Зашто су грађани пристали на убијање друштва? Убијање разума? Прогањање слободе? Има ли и једног јединог поштеног и пристојног човека у Србији који се у Вучићевом режиму осећа добро?

Одговор може да буде и сложенији, али истина је садржана у нужној, непрегледној, бесконачној количини кукавичлука потребног да би се све то ћутке посматрало, сварило и игнорисало.

Међутим, тај режим, иако у видокругу нема назнака некакве алтернативе, налази се пред колапсом. Колапс није изазван конкуренцијом и такмичењем, политичким тржиштем, прерасподелом и променом бирачке воље, него је настао брзим ширењем унутрашње трулежи и ентропијом акумулисане неспособности, јавашлука, незнања, бахатости, злочина и протраћености.

Вучићева кадровска дегенерација устоличила је најгоре и најнеспособније руководиоце јавних и државних установа и предузећа. Та војска штеточина,  својим немерљивим доприносом вртоглаво нас уводи у колапс институција, установа, фондова и предузећа. Фабрике у најбољем случају банкротирају, а ове које производе експлозиве изазивају хаварије у којима гину запослени. Пословни партнери власти, било да су кумови, буразери, чланови партије или странци које држава субвенционише не само што нам отимају новац, него неповратно трују околину, уништавају будућност нерођених поколења. Болнице се претварају у палијативна одељења, а ес-ен-ес-партијци на привременом раду у државним органима черупају јавне фондове. Од месних заједница до министарстава, кадрови с чланском картом отимају новац из јавних фондова пунећи приватне џепове по формули: део себи, део странци, део страначким моћницима од којих зависи њихова партијска каријера…

Можда само тотална контрола протока информација од стране власти спречава да до њених бирача допре истина о размери катастрофе у којој су напредњаци расточили Србију. Но, требало би стрепети и од могућности да један огроман део бирачког тела Србије још увек подсвесно препознаје и инстинктивно осећа да су све полуге моћи у Вучићевим рукама и због тога га подржава: – Гласа за власт! Због тог улизичког, патолошког и суицидног, назадњачког, аутодеструктивног, вазалског менталитета и поданичке лојалности Вучић одолева упркос свим природним законима нормалности и разумности.

Апокалипса или препород

Раскућили смо државу, укинули друштво, протерали морал, згазили духовност, све уз помоћ и вођство Вучића. Да бисмо све то постигли морао је претходно да нас у доброј мери дехуманизује, и изгледа да му за то није требало много труда. Пред нама је само још један корак у ништавило који, такође уз примарно његову помоћ и заслугу можемо да искорачимо – да неповратно протерамо људскост из себе. Уколико се то догоди, неће бити важно да ли се Вучићев режим, претходно, урушио сам, у прашину и смрад, или се то догодило уз неконтролисан бес и опште рушилаштво. Они који буду мерили дубину понора у који смо се сурвали трагаће за разлозима, а нама, то ионако не би било важно, јер нам, очевидно, ни пређени пут довде није довољно сметао да бисмо га кориговали. Да смо имали довољно људскости не бисмо допустили да звер оволико влада. И у нама и око нас.

Међутим, колико год тешка и трауматична стварност била, она и даље зависи, углавном, од нас. Ово огромно и болно искушење може довести и до васкрсења и за то нам не траба ни компликован сценарио ни чаробни штапић.

Потребно је само да чинимо истински добре ствари. Да идемо правим путем, оним сигурнијим, поштеним, часним, искреним, праведним… оним путем који изгледа тежи, а не оним који се чини лакшим. Лакши пут  се често преобличи у странпутицу. Дакле, решење је увек у нама, требало би га препознати, а онда уз многа одрицања применити. Да бисмо излечили друштво требало би да се одрекнемо ексклузивних, личних привилегија, и успоставимо универзалне и опште интересе. Доиста, јесу ли Срби спремни да се одрекну (само)понижавања зарад личних привилегија?

Карикатуре: Предраг Кораксић Коракс и Душан Петричић

Related posts

Јакшић: Италијане слао неко „одозго”

Јово

Циљ глобалиста вакцинација целе планете  

Prenosimo

Руско крцкање ораха

Славко