Са језиком се најтеже тргује

Још једном о српском језику и ћирилици

• Настојања да разбију тај српски корпус била безуспешна све дотле док је код католика била жива свест о припадности српском етносу
• За хрватску „нацију“ „није било јапије“, али су комунисти то решавали масовним злочинима над онима који њихову памет нису поштовали
• Надбискуп сарајевски се некад жалио да ни тамошњи фрањевци „нису никакви Хрвати“ и да су сви „србовали“ и писали ћирилицом

Пише: Драгољуб Петровић

Припремајући ревизију Правописа српскога језика / Српског правописа, Матица српска и Одбор за стандардизацију српскога језика нашли су се у прилици да српском језику врате и српско писмо. Историјске прилике „уредиле су“, присетимо се, да се током последњих стотинак година српска ћириличка традиција скрене у историјску мртвају и да се на њеном месту устоличи оно што православним Србима никад није припадало, тј. латиница. То је писмо, не може се спорити, било и српско, али је то било у оно време док су се по штокавским просторима ширили једино Срби — и православни и католици, али кад су се ови други премакли у демократе, усташе и у комунисте (и специјализовали се за клање и сатирање својих православних сународника), логичним се мора сматрати да су они однели и латиницу, а својим бившим поредницима оставили оно што је једино било њихово — ћирилицу. Свим тим „пословима и процесима“ управљано је из више центара, али су српску судбину најтемељитије уређивали ватикански и бечко-пештански.

Показало се, међутим, да су њихова настојања да разбију тај српски корпус била безуспешна све дотле док је код католика била жива свест о припадности српском етносу; до ватиканске памети то сазнање дошло је покасно, тек почетком XIX века кад је у тај посао упрегнут Копитар и он, за почетак, утемељио Вука и његов Рјечник, с циљем да се српски језик преведе „на друге основе“, да се прекину споне с моћним руским православим залеђем и да се забатали многовековна традиција српске ћириличке писмености. Кад ни то, ипак, није донело очекиване резултате, Лајош Талоци (1857–1916), секретар Бечког архива, саопштиће да су „они“, тј. Беч/Пешта и Ватикан, 1836. године створили „хрватску нацију“ (не вели да су је засновали на српском, „илирском“, језику, то потврђено на Бечком договору, а касније све „оверили хрватски вуковци“).

У свим тим трансакцијама са језиком се најтеже могло трговати, али је Талоцијева „хрватска нација“, после више деценија, ипак почела доносити резултате, а посебно су они постали видљиви кад су Вилсонови (и Черчилови?) комунисти, после Октобарског слома Русије доскочили и до нас и донели налог да треба уништити и српско православље. И да тај „посао“ треба почети од прогона западних Срба (јер су они тамо „дошли као окупатори“), а ако се буду „нећкали“, обећано им је да ће бити уништени једнако као и они источни — кад комунисти буду доведени у прилику да о њиховој судбини одлучују. А они су то најавили пред почетак Другог св. рата кад су се кандидовали „за борбу против српског хегемонизма“, мало се с Немцима чаркали по Србији, изазвали њихове репресалије у Краљеву и Крагујевцу, брзо прешли у НДХ, да тамо, у савезништву с усташама (а подаље од Немаца) сатру више од милион и по западних Срба и да сачекају да им савезници отворе пут да, на крају рата и десетак година после њега, сатру и тек нешто мање источних. Основна невоља креатора хрватске „нације“ била је у томе што за њу „није било јапије“, али су комунисти то решавали масовним злочинима над онима који њихову памет нису поштовали: они су српске просторе „кроатизовали“ по истом обрасцу по коме су Троцки, Лењин, Стаљин и Хрушчов „украјинизовали“ јужну Русију.

И нека о понечему у тим догађањима посведоче и следеће појединости.

• Ф. Шишић записује да су се почетком XVII века „хрватски трагови“ нашли у Горском котару;
• последњих деценија XIX века Хрвата није било нигде по штокавштини: 1882. године надбискуп сарајевски Штадлер устоличен је у некој бараци јер ни Хрвата нити њихове католичке цркве није било ни у Сарајеву нити игде по Босни;
• сам се Штадлер тада жалио да ни тамошњи фрањевци „нису никакви Хрвати“ и да су сви „србовали“ и писали ћирилицом;
• Ј. Бенешић оставио је сведочанство да се још 1911. године „сријемски момци стиде да за себе рекну да су Хрвати“, а из истога је времена и запис Стј. Ившића да његови најстарији Посавци за себе веле да „кажу, да се зовемо ’Рвати“;
• прва четири Хрвата у Дубровнику су се појавила 1896. Итд.

Сви су ти католици и ти фрањевци током следеће две-три деценије изгубили осећај стида, престројили се у усташке и комунистичке кољачке ешалоне, тамо заједнички темељито проређивали западне Србе и крајем лета 1944. стигли да се сретну с руским трупама и да после њих (због „непослуха“) „ослободе“ Србију од све њене економске и интелектуалне елите и да пострељају десетине хиљада њених најбољих домаћина. И да, узгред, забране сваки облик исповедања православне вере (славе, венчања, крштења, сахране), пострељали много стотина свештенослужитеља и много више архијереја него што је то пошло за руком усташама и другим крвницима, при чему су у војсци Хрвати уписивани као „католици“, муслимани као „неопредељени“, а Срби као „без вере“. Кад су комунисти, међутим, више година после рата почели „проређивати“ масовна стрељања, као и сви претходни крвници, кренули су у напад на ћирилицу: на Новосадском договору „прогласили је равноправном“ с латиницом, латиницу увели у војску, полицију, администрацију, „склонили“ све ћириличке писаће машине и за неколико „својих деценија“ довели ћирилицу до прага нестајања.

Комунизам је, као малигни[ји] облик нацизма, разорио и Србе, и српски етнички простор, и српски језик.

Српски правописци мало шта у томе могу поправити. А једино што могу учинити јесте да не смеју пристати на то да и даље свирају у комунистичку тикву и да у Српски правопис пренесу уставну одредницу, с једном ситном изменом:

У Републици Србији у употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Комунистима се не ускраћује право на то да буду паметни и на латиници, као ни ниједном Србину латиничке вероисповести, с тим да то чине као и на сваком страном језику, али им се ускраћује право на то да својом памећу тероришу Србе и српски језик — као што то сада чине.

И да демократе, усташе, комунисти и сви слични фашисти који су се потписивали латиницом не убеђују Србе у то да оних десет векова њихове ћириличке традиције треба да устукну пред демократским налозима усташке каме и комунистичког „србосјека“ (не треба заборавити чињеницу да је Броз само од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. под своју заставу примио 80.000 народноослободилачких усташа — да би имао поуздане савезнике у пословима сатирања источних Срба).

Српски правописци морају бити најпре лингвисти, а ако не могу без комунизма — нека им га за домаћу употребу. И нека га не утурају у Српски правопис.

Ако не желе да Блекроку (а он се, веле, већ „одомаћио“ у Београду) потпишу добродошлицу за све будуће злочине над српским народом. И иза кога више неће бити ни српског језика ни ћирилице. Ни Срба. (А искуство је оних који су му досад би[ва]ли „домаћини“ да иза њега више — ни трава не расте.)