Репортаже, Србија, Србија и ЕУ

Швајцарско венчање, Базелски гајдаш и Срби у Лепмурији

                          Симболика живота: улаз у 
                          Природњачко-историјски музеј 
                          у центру старог Базелa
КРСТАРЕЊЕ РАЈНОМ ОД ХОЛАНДИЈЕ, КРОЗ НЕМАЧКУ И ФРАНЦУСКУ ДО ШВАЈЦАРСКЕ (5)

 

  • Базел граду Београду!
  • Базелски гајдаш непрекидно свира и доводи младу младожењи и одатле сви крећу на венчање
  • Конзулат Краљевине Лемурије не ради суботом у Базелу
  • Српскa заставa на броду само на трен, па je потом нема

 

Пише: Јово Вукелић

Фото и видео записи: Горан Грчић, Анђелко Леро, Нијаз Растодер и Ј. Вукелић

 

  Субота, 13. октобар  2018.

У суботу, 6. октобра у рану зору стигли смо у нашу последњу луку,у  швајцарски Базел на Рајни, који је и једина бродска лука Швајцарске и тако је повезан са Северним морем, лукама Ротердам и Амстердам, одакле смо управо пре седам дана испловили , а сада допловили у земљу чоколаде, сатова и сирева….

Тако је брод Швајцарска стигао у своју домовину, а нас је после разгледања Базела од јутра до мрака – чекао увече капетански коктел у салон-бару и опроштајна капетанска вечера у ресторану. Рано ујутро у недељу авионски лет враћао нас је у стварност Србије…

Већина путника из Србије никада није била у Базелу, па и нисмо тачно знали шта нас све чека, какав је град и били смо нестрпљиви да аутобусом стигнемо до центра града…

Града који је после бомбардовања  Србије од стране НАТО 1999. године даривао српској престоници неколико трамваја тамно зелене боје којима се и данас Београђани возе и на којима и даље пише: „Поклон Базела граду Београду“.

Данашњи модерни базелски трамваји

И управо су кад смо кренули из речне луке ти трамваји исте зелене боје били прво што смо угледали! Наравно, модели су новији… Али, хвала Базелу, Београђани ни данас не заборављају поклон пријатеља из Швајцарске! Нису морали, а поклонили су!

Од њих су требале власти Београда  пре неколико година да купе трамваје, а не од Шпанаца! Купили су тако градски челници летње, медитеранске  трамваје, а не трамваје за континенталну климу, снег и лед… И „Шпанци“ се кваре и стају, чим се стигне до нуле!

Витраж у катедрали са свецима заштитницима

И Базел има катедралу па нас одмах воде ка њој. Али нека добра вила спасла нас је овог пута дужег задржавања… Управо у часу нашег доласка наилази млади швајцарски гајдаш и непрекидно свирајући води младу у белој венчаници око цркве. Овај величанствен призор нас  фансцинира и скоро сви крећемо за њима. Опојна музика гајди и осмех младе вуку нас за њима.

Базелски гајдаш и млада: уз мелодију до младожење

Јурим као да сам на новинарском професионалном задатку да тај тренутак забележим и снимим… Као што код Срба девер и кум прате младу до младожење тако овде у Швајцарској гајдаш обучен у свечану народну ношњу, то чини непрекидно свирајући. Идемо за њим, а он око цркве води младу до младожење и његове породице, који је стрпљиво чекају. Поздравља се тада младожења са својом будућом супругом и сви заједно одмах крећу ка цркви на венчање, а гајдаш не престаје ни тренутка да свира…Нема пуцњаве, не пије се из флаша, нема дерњаве…Ево видео прилога како то изгледа. (Нисмо успели да сазнамо одакле шкотски гајдаш на венчању у Базелу и да ли је то обичај у Швајцарској да гајдаш свира на свадбама, како је то понекад код нас случај).

Лепшем догађају нисмо могли пожелети  да присиствујемо.

А са терасе испред катедрале пуца диван поглед на Базел па то користимо да се фотографишемо за кућне албуме… Плато је под дивљим кестенима, а ја налазим два тек отпала и задовољно их гурам у џепове и носим ове сувенире у Србију које ћу ове јесени и зиме, као и београдске, трљати кроз шаке.

Са терасе (обележена је црном стрелицом) катедрале панорама Базела и Рајне је прелепа

Настављамо шетњу улицама старог Базела, овдашњи га зову Мали Базел и  изненада тим кривудавим улицама долазимо до зграде број 11. на којој је истакнута табла да је то Конзулат Краљевине Лепмурије.

Како је наша водићкиња збуњена и одмах признаје да никада није била у овом делу града брзо преузимам иницијативу и кажем да се овде лако добијају визе за прелепу, чаробну земљу, као из бајке на граници Индијског и Тихог океана.

Зграда Конзулата Краљевине Лепмурије у Базелу

Како међу нашом групом има скоро професионалних туриста који су обишли скоро све земље света они ме одмах питају могу ли им помоћи око тих визних докумената.

А други се опет чуде како никада нису чули за ову земљу. Било је и сумњичавих, али је факат да нико није знао о чему се заправо ради.

И оне се питају како стићи до Лемурије

Ипак, Швајцарска је озбиљна земља и нико да помисли да такве државе Лемурије никада није ни било. Да је постојала само у легендама, као и Атлантида и да та прича упорно траје већ два-три века… Али, неко се од виспрених грађана Базела (или можда и удружење Лемураца, оних који верују да је Лемурија постојала и потпонула)  досетио да мит о Лемурији употреби у комерцијалне сврхе, ставио је натпис на кући да је то Конзулат непостојеће државе, туристи долазе да виде кућу и купе неки сувенир и упознају се са траговима овог некада континента или земље, која је потонула у разорној катастрофи, или земљотресу…

Српкиње су одмах направиле ред да добију визе, а прављени су и селфији да се покаже и докаже да су биле…

Али, објашњавам најближима око око мене, да је данас субота па Конзулат Лепмурије, или Лемурије не ради… Видим да би да могу скоро сви узели визе… Многи завирују, али све је лепо и уредно затворено па се полако стрмом уличицом враћамо, неки и помало разочарани са екстериторије Лемурије у земљу чоколада, сирева и сатова… Из једне бајке лако прелазимо у другу као кад дечица склапају очи од миле приче бака и дека…

Привлачна макета изгубљене земље Лем(п)урије

Тако су туристи из Србије додуше кратко боравили у земљи која личи највише на њихову иако то нису знали. Какво лепо и блажено незнање.

И ове две даме нису питале колико стаје виза Лем(п)урије

На брод треба стићи пре сумрака да последњег дана на палуби овековечимо апаратима и камерама мобилних телефона наше крстарење Рајном и пријатно туристичко дружење дуго осам ноћи и седам дана.

Чим смо стигли пожурујем супругу да се сликамо сами на палуби брода јер сам случајно при повратку приметио истакнуту и српски заставу на јарболу ка крми, које до сада нигде није било у току осмодневног путовања. Пењемо се на палубу, последње зраке сунца грабимо и апарат бележи и тај лепи тренутак.

Јединствена успомена: са српском заставом на палуби брода “Швајцарска”

Кад су се туристи из Србије окупили пола сата касније, веровали ли не, лепе српске заставе опет нема. Радост је кратко трајала… Питам нашу менаџерку где је застава, а она ми утучено каже да су је скинули, јер ето стојимо у луци па баш и није згодно да се вијори…Брод је власништво Швајарске и пловио је под том заставом ( та застава је на крми) , а како је обичај код помораца, истицана је и застава земље кроз коју се плови – на прамцу… Али, виориле су се на прамцу и заставе Норвешке и Данске…

Лепе Српске фигуре међу шаховским…

Но да завршавамо наше путовање лепим догађајима и сећањима. Сви углавном дотерани излазе на палубу брода и почиње доста узбудљиво колективно фотографисање са радосним жамором.

Наше лепе жене…

Потом следи груписање мушкараца и  жена, па пријатеља и познаника, а на крају један од нас позова да се слика и наш „вождовачки клан“.

Слику нам „квари“ глумац Бекјарев, који је са Врачара, али није чуо разлог нашег груписања. Но, слика са њим, шала на страну, је свакако увек лепа и драга успомена.

Бекјарев и “вождовачки клан”

Затим менаџерка Мирјана Милутиновић Пејин проналази негде мање српске заставе па нас неколико раздрагано машемо тробојкама и позирамо. И већ нас зову на свечано капетанско вече.

Овом сликом завршавамо причу о нашем 800 километара дугом крстарењу Рајном , јер слике некад говоре боље, лепше и сликовитије. Зато их и има толико у нашем тексту.

За успомену на занимљиво крстарење сликало се из свих углова

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Капетанско опроштајно вече

Све је било на овој завршној свечаности на високом нивоу, пригодни и пријатни говори, поздрави за срећан пут и жеље за неки нови сусрет на броду…

Шампањац, па права раскошна вечера и сјајни десерти… Уз музику и лепе песме одлазимо, поздрављамо се и опраштамо…

Већ помињана Гордана Гоца Радовић, водићкиња на овом путовању, иначе пасионирани светски туристички путник… у завршној здравици запавала је изненада Ој Мораво Мораво, моје село равно(Нису је прекидали, нити су јој Нордијци  звиждали, али нису ни аплаудирали).

Запевао је и Иван Бекјарев и било је тешко зауставити ту хорску песму из срца Срба, а и глумчев продорни дубоки глас…

::::::::::::::::::::::::::::::::::

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of