Балкан и суседи Србије, Друштво, Политика, Преносимо, Религија, Свет (планета), Слободе, Србија

Црква у Србији или од Велике Србије до Отвореног Балкана

Црква светог Ђурђа (Книнско Поље) са старим звоником 1910. године (фото:  др Радивој Симоновић)

Није више важан број Срба који живе у Хрватској, њихов политички значај је миноран

  • Поћи на Спасовдан на Синобадову главицу носећи вуну значило је српском тежаку у книнској крајини ходочашће и жртву, молитву и наду да ће остати и опстати у суровом кршу, у једновјерју и једномислију са браћом православном широм васионе.
  • Срби су се организовали од самог почетка Другог светског рата у циљу голог опстанка, пружили су отпор усташама и Њемцима организовани неовисно од комунистичке партије у патриотским одредима и групама док је антифашизам Хрвата настао као вјешто изабрана алтернатива од средине рата као рјешење назирућој пропасти Трећег Рајха и Павелићеве НДХ.
  • И у Книну је српски народ недораслом политиком својих вођа деведестих постао прошлост и безначајан чинилац
  • И СПЦ и српска власт заједнички гурају једну антинационалну и антиправославну агенда на свим дјеловима гдје живе Срби

 Пише: Александар Тутуш

Око цркве Св.Ђорђа у Синобадима, книнском насељу на узвишици између главне градске улице која води према некадашњој сјеверној касарни и, с друге стране, ријеке Бутижнице, већ се зажутила покошена трава, сунце је пржило као у августу иако је тек почињао јун.

Био је Спасовдан 2022. године, тридесетак чељади, углавном старијих стајало је у храму, у свечаној хладовини камене цркве – но већ дуго година нико не долази на Спасовдан Св.Ђорђу доносећи опрану и исчешљану овчију вуну, која је као својеврсна валута била средство за плаћање и размјену, а самим тим и за прилог цркви, посебно на Спасовдан, након што се овце пострижу, пред косидбу и остале радове који су били прекретница у тежачкој години, кад је од прилика средином године зависило и какав ће бити њен исход и крај – на зиму.

Поћи на Спасовдан на Синобадову главицу носећи вуну значило је српском тежаку у книнској крајини ходочашће и жртву, молитву и наду да ће остати и опстати у суровом кршу, у једновјерју и једномислију са браћом православном широм васионе.

Унутрашњост Црве Св. Ђурђа са иконостасом у Синобадима код Книна

Данас, тежаци више не доносе вуну, они ријетки који се озбиљније баве сточарством не упућују молитве Господу него разне поднеске за субвенције државе и Европске уније за своја стада. Вунена нит која се испреда вјештим рукама на преслици и повезује као линеарни историјски ток са давним временом невидљива је и готова прекинута. Није више важан број Срба који живе у Хрватској. Иако је тај број релативно велики (према посљедњем попису око 180 хиљада) у односу на број Срба који живе у Црној Гори на примјер, њихов политички значај је миноран.

Различити мотиви борбе против фашизма код Срба и Хрвата

Такозвани представници Срба у лику СДСС-а Милорада Пуповца, олујног Бориса Милошевића, Српског националног вијећа и њихових божићних домјенака са све бившим митрополитом што воли се са Загребом јавно, направили су недопустиву историјску регресију вративши се у неки посебно компилован историјски тренутак смјештен између историјске мајске сједнице ЗАВНОХ-а у Топуском 1944. и рушења зграде у којој је одржан тај исти партизански Сабор, 1991. како су га звали комунисти дајући Србима антифашистима неки лажни призвук заступљености и националне равноправности.

Тим тобожњим представницима Срба у Хрватској, сву проблематику очувања идентитета, културне баштине, имена и писма, исповједања вјере било је потребно само синтетизовати кроз антифашистичку борбу, као начин проналаска заједничке повезнице између два народа.

Уметнички доживљај цркве св. Ђурђа (Книнско_Поље) рад Небојше Синобад Гула,  уље на платну

У самом зачетку та идеја је погрешна јер се антифашистичка борба српског и хрватског народа у коријену разликују. Срби су се организовали од самог почетка рата у циљу голог опстанка, пружили су отпор усташама и Њемцима организовани неовисно од комунистичке партије у патриотским одредима и групама док је антифашизам Хрвата настао као вјешто изабрана алтернатива од средине рата као рјешење назирућој пропасти Трећег Рајха и Павелићеве НДХ.

Српска Православна Црква која је кроз дугачку историју Срба у Хрватској била ослонац очувања идентитета и националног бића, у новије вријеме више личи на вјерско крило већ поменутих професионалних Срба у Хрватској. Луцидни али не и јуродиви, епископи СПЦ у Хрватској чудна су дружина која понајмање разумије православне који и даље не због њих, већ због свог православног и српског свечовјештва гледају према својим храмовима, али и према свим крајевима гдје живе Срби, са посебном емоцијом према свему што зове се ”наше”. То је преслик васељенског јединства православних хришћана, посебно његован баш у книнској крајини. То је етос који је веома разликовао Србе из тог краја од свих других, посебно од Срба из Србије, који се сједећи на Теразијама неће пуно бринути не за Косово, него ни за Краљево.

Српски народ је у Хрватској постао прошлост и безначајан чинилац

Застрашујуће је и тешко разумљиво да управо СПЦ у Хрватској којој је само од маја до децембра 1941. звјерски убијено преко 150 свештеника на територији НДХ – данас генерише једну нову ревизионистичку верзију злочина над Србима( види: Гумно за Корба).

Садашњи изглед православне цркве Светог Ђурђа

Измећу таквих црквених и свјетовних представника , као између чекића и наковња налази се данас српски народ у Хрватској, али и на свим подручјима гдје живе Срби, па и у Србији.

На један други Спасовдан, једне друге године 1349. у Скопју донешен је Душанов законик. Као и у Книну, гдје је српски народ недораслом политиком својих вођа деведестих постао прошлост и безначајан чинилац, тако у Скопју и Македонији ових дана преостали клир СПЦ и вјерни народ који је и даље као кнински крајишници осјећао васељенско јединство са православним Србима гдје год они постојали, постаје група обезвређене жртве и поништене привржености.

Аутокефалност македонске расколничке секте идентична је хипотетичком признању Мирашеве секте на Цетињу

Уручивањем Томоса о аутокефалности Охридске Архиепископије Патријарх Српски Порфирије више не изазива сумњу у своје добре намјере према Цркви коју води, посве је јасно да су његове намјере деструктивне и непријатељске.

Изјава патријарха Порфирија од недјеље цитирам:”Да би се то пројавило и формално, дужни смо да пошаљемо своју одлуку и другим помесним Црквима, како би свака, по канонском реду, исказала свој став у ономе што мислимо да је једини исправан, нормалан и најбољи пут за Цркву Христову у Њеној пуноћи, а то значи и за Цркву у Северној Македонији и ЗА ЦРКВУ У СРБИЈИ и другде….”( сајт СПЦ ) недвосмислено указује на једну нову улогу коју је СПЦ задобила. Аутокефалност македонске расколничке секте идентична је хипотетичком признању Мирашеве секте на Цетињу за отприлике тридесетак година. Порфирије у својој изјави дозвољава ту могућност.

Српски патријарх уручује томос Македонској православној цркви, чин са далекосежним последицама

Улога свјетовне власти, односно руководства државе Србије и њеног владаоца Александра Вучића врло је компатибилна овој црквеној политици и заиста је тешко оцјенити ко кога у тој цезаро-папистичкој симфонији инспирише, ко је коме гуру.

Јасно је, међутим да се заједнички гура једна антинационална и антиправославна агенда на свим дјеловима гдје живе Срби и гдје га духовно и историјски прожимају и обиљежавају. Постало је јасно да је политичка фигура Александра Вучића своју каријеру посветила од почетка разбијању српског националног корпуса.

Идеја Отвореног Балкана је друга фаза поништавања државотворности српског народа

Пропаганда Велике Србије радикалне странке била је игроказ осмишљен да се преко граница Србије, посебно у ратним годинама потврди аустро-угарска лаж о великосрпској хегемонији, док су интерно радикали служили да се идеја српског национализма банализује и девалвира у својим основним циљевима кроз Шешељев кловн-национализам.

Идеја Отвореног Балкана чији је тренутно подизвођач исти великосрбин Александар Вучић заправо је друга фаза поништавања државотворности српског народа. Прва је била Југославија, друга Отворени Балкан.

У првој, југословенској фази, једини штетни национализам био је српски, онај који је једини био смислен и органски. У другој фази Србима ће након права на национализам, бити одузето право на српско духовно јединство – ако већ не постоји територијално – кроз демонтажу историјске улоге СПЦ. Активна политика београдске патријаршије против интереса Срба у Црној Гори, подршка мањинској влади Дритана Абазовића, а против изборне побједе која је директни резултат литијског покрета жалостан су и тужан доказ издаје цркве и Патријарха Порфирија.

Отворени Балкан угрожава државотворност српског народа

Патријархов активизам у циљу унижавања СПЦ на ниво маргиналне институције, једини је преостали задатак који ће испеглати контрасте на свим антисрпским потезима Александра Вучића ка формалном признању Косова. Потези врха СПЦ, дате изјаве од почетка руске специјалне операције антиципирају не само санкције према Русији него и по потреби НАТО-а и војно савезништво са западном алијансом. Париз памти Русе, памти их Берлин, а бо’ме је Београд заборавио.

И шта ћемо сад? – што каже дјева Констракта, што ономад врло симболично донесе Првославу Перићу лавор да попут Понтија Пилата опере руке. Нису проблем идентични иницијали ова два прокуратора – један П.П. је разапео Христа, други разапиње Цркву Христову – Христос васкрсе и смрћу смрт побједи – разапињући Цркву Христову умјесто да је брани и служи јој Порфирије Перић раздаје оно што му не припада, јер припада цијелом народу, његовој прошлости и будућности. Ипак, његово раскидање Завјета, односно савеза са Богом не скрнави нити узима највише мјесто највишег ауторитета које припада – Литургији.

Док неурастенични епископи то смећу с ума, дотле 84 – годишња баба Марта с Полаче код Книна што је по старом обичају дошла и ове године на Спасовдан Св.Ђурђу то не заборавља, владику не мора ни да зна, па ни неког П.П. и његове аминботове. Тако ни они преостали искрени и благочестиви свештеномонаси и богобојажљиви народ, којих још има, не заборављају Литургију, ни свемогућу Силу Господњу што може све. Није први пут да Цркву Христову узнесе пред искушењима Литургија и неколицина правих што служиће срцем. А има још правих и срчаних међ’ Србљима.

https://politicki.rs/kolumne/crkva-u-srbiji-ili-od-velike-srbije-do-otvorenog-balkana-danas/

…………………………………….

 

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments