NATO, Гост Аутор, Друштво, Косово и Метохија, Слободе, Србија

Циљано насиље Шиптара над Србима не престаје, траје и даље

Унутрашњост спаљеног конака цркве Св. Недеље у Брњачи

Поводом мартовског погрома Шиптара над Србима марта 2004. године

 

  • Што су нам Албанци више наносили неправду, ми Срби, постајали смо свеснији да смо на праведном Божијем путу, путу страдања.
  • За мартовски погром многи су мислили да ће бити последње насиље које су Албанци починили над Србима, јер је био толиког интензитета да је коначно морао да скрене пажњу међународној заједници на послератно страдање Срба на Косову и Метохији. Али, то се није догодило!?!
  • Да се не заборави и заташка мартовски погром Срба и његове тешке последице морамо неговати сећање на те драматичне дане. Ко историју заборавља, она му се понавља!
  • Прве ноћи напада Шиптара нико од Срба у горњем делу Ораховца није спавао
  • Рођење Теодоре Шарић- победа живота над смрћу

Текст и фотографије: Дејан Баљошевић *

Срби на Косову и Метохији су навикли да живе неизвесним животом испрекиданим и заустављаним разним историјским догађајима, по којима мере своје време. Ти немирни догађаји им не дозвољавају да у континитету, попут осталих народа, проживе у миру дужи временски период.  Навикнути да живе од рата до рата, од догађаја до догађаја, од датума до датума, нису у могућности да планирају своју будућност, те се препуштају Богу и новом неизвесном дану, надајући се коначној слободи, због које су спремни да претрпе нова страдања.

Живот, само последње генерације косметских Срба, обележили су драматични догађаји  као што су: рушилачке демонстрације Албанаца 1981. године; па појава тзв. терористичке ОВК и ликвидација њиховог вође Адема Јашарија 15. марта 1998. године; затим Србима подметнути покољ у селу „Рачак“ 15. јануара 1999. године; неуспели преговори у Рамбујеу фебруара 1999. године; агресија НАТО и бомбардовање Србије 24. марта 1999. године; потписивање „Кумановског споразума“ 9. јуна 1999. године и завршетак рата са распоређивањем мировних снага КФОР-а и великим егзодусом Срба у јуну 1999. и касније.

Затим је још уследио и овај масовни погром Срба 17. марта 2004. године,  као и једнострано проглашење независности Косова 2008. године, а на крају и потписивање „Бриселског споразума“ од стране Србије 2013. године…

Тешка судбина Срба на Косову и Метохији

Сви ови догађаји су Србима представљани као судбоносни, као „дан Д“, као њихов дефинитивни крај, али су они упркос новозадобијеним ранама, настављали да, иако знатно ослабљени и бројчано све мањи, живе, надајући се бољој будућности, односно, победи правде.

Што су нам више наносили неправду, постајали смо свеснији да смо на праведном Божијем путу, путу страдања.

На све ове догађаје, које покушавамо да заборавимо, редовно нас на дан обележавања њихових годишњица, подсећају медији и на тренутак враћају у прошлост и терају да се, по ко зна који пут, замислимо над својом тешком судбином.

Оштећене куће, власника браће Тихомира и Младена  Дедића (снимљено 20. марта 2004. године)

Један од таквих догађаја несумњиво је и „Мартовски погром Срба“, чију смо тужну петнаестогодишњицу недавно обележили (17. марта). Погром за који нико до сада озбиљно није одговарао, нити је покренута ваљана истрага.

Погром, за који су многи мислили да ће бити последње насиље које су Албанци починили над Србима, јер је био толиког интензитета да је коначно морао да скрене пажњу међународној заједници на послератно страдање Срба на Косову и Метохији.

Запад, САД и НАТО чине све да се заборави, заташка погром Срба

Међутим, догађаји који су уследили показали су сасвим супротно. Албанци су наставили и после марта 2004. године са спорадичним, добро циљаним насиљем према Србима, а међународна заједница, оличена у Западу, плашећи се њихове нове фрустрације, убрзала је испуњавање њихових жеља кроз уступке на штету Срба, чинећи све да се заборави и заташка Мартовски погром Срба, његове страшне последице.

Вандализам и дивљаштво Шиптара: свуда су порушили српска гробља

Да се то не би догодило, у наставку вам, у знак сећања на ове драматичне догађаје по Србе,  пружам на увид свој Извештај о мартовском насиљу над Србима у општини Ораховац од 17. до 20. марта 2004. године.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.

Извештај о мартовском насиљу над Србима у општини Ораховац

Писан од 17. до 20. марта 2004.  године

Дан први (17. март ) – Рушилачке демонстрације у Ораховцу

Током дана, као последица терора који је беснео на Косову и Метохији, осећала се напетост у ваздуху и у метохијским “енклавама”, горњем делу Ораховца и Великој Хочи.

Да се припрема напад на Србе, наговештавало је то што су албански радници невладине организације “PROMOCOM”, која има канцеларију у горњем, српском делу Ораховца, пре подне изместили своју опрему, тј. компјутере, а Албанци који живе у близини линије раздвајања српског и албанског дела града и који су својим насилничким и букаџијским понашањем редовно загорчавали живот својим комшијама Србима, некако су се чудно притајили у својим кућама, остављајући улазна врата одшкринута.

Дан кад су гореле цркве: Запаљен конак цркве Св. Недеље у Брњачи

Тога дана у доњем, албанском, делу града одржавале су се демонстрације Албанаца којима су се постепено придруживали и други Албанци, претежно млади, из околних села, тако да се маса све више увећавала. До горњег, српског дела града допирали су повици УЧК и НАТО – УНМИК и реч “shkoj” (идите).

Да ситуација измиче контроли постало нам је јасно онда када су на линији раздвајања српског и албанског дела града пристигли припадници КПС–а.

Очигледно се очекивало да се немири пренесу и на српски део града.

Разуларена маса Шиптара је дивљачки беснела и као стихија и уништавала све српско пред собом

За то време војници КФОР-а и УНМИК-полицајци су у центру “енклаве”, спремајући се за интервенцију, вршили несхватљиво споре припреме одуговлачећи са навлачењем својих панцира и шлемова, као да су намерно желели да избегну први налет албанских демонстраната.

Српске породице које живе на периферији српског дела града затворили су своје куће, узели најпотребније ствари и пребегли код својих рођака “на безбедније место” унутар “енклаве”. Мајке су се успаничено растрчале по улицама да би са њих склониле своју децу и окупиле их око себе затворивши се у кућама. Чекао се напад.

Негде око 18:30 часова, као што се и очекивало, маса албанских демонстраната је уз повике УЧК и “Срби изађите!”, нагрнула на српски део града и успут каменицама и моткама демолирала све што им се нашло на путу. Поред десетак српских кућа, на удару су се нашли и локално одељење ПТК (Пошта и Телекомуникације Косова – Posta dhe Telekomunikacioni i Kosovës) и локално ватрогасно одељење.

Значи, рушили су и палили у бесу и лудилу и заједничка здања, имовину и установе.

КФОР  НЕМИ ПОСМАТРАЧ НАСИЉА: Палили су Шиптари  плански православне светиње, али и куће Срба где год су стигли у време мартовског погрома

Њих је стотинак метара унутар “енклаве”, покушало да заустави свега петорица припадника КПС-а. Призор је био стравичан. Полиција није могла да заустави разуларену масу која је дивљачки беснела и као стихија уништавала све пред собом.

Један припадник КПС-а устукнуо је пар метара испред набујале масе и очајнички тражио помоћ преко мотороле. Срби у нападнутим кућама стрепећи за своје животе сакрили су се у најскровитије делове својих кућа, чекајући да напад прође.

Нешто затим, припадницима КПС-а пристигле су у помоћ њихове колеге. Они су најпре успели да за моменат зауставе надирање масе ка унутрашњости српске “енклаве” а затим и да је потисну ка албанском делу града.

Паљење српских кућа и пребијање Срба

При потискивању масе, демонстранти су успут поново ломили све што су могли. Овај пут су због спорог повлачења имали више времена да боље потраже мете својих напада, па је рушилачки ефекат био још стравичнији. Сво време трајања напада чуо се један глас из масе, највероватније вођа, који је нападачима давао инструкције. На жалост, док је трајало међусобно гурање првог реда демонстраната са припадницима КПС-а, у унутрашњости масе издвајале су се групице демонстраната које су улазиле у српске куће и настављале свој вандализам.

У једном таквом упаду у најистуренију српску кућу наше “енклаве”, демонстранти су наишли на брачни пар Станишу Грковића и његову супругу Радмилу и насрнули на њих. Упоредо с тим, један од демонстраната је упорно покушавао да подметне пожар у њиховој кући, убацивши кроз предходно разбијен прозор у приземљу куће, запаљену крпу. Ватра се убрзо проширила и кроз прозор је излазио густи црни дим.

Станиша Грковић са повредом главе (фото: Оливера Радић, дописница “Јединства” из Ораховца , 17. марта 2004.)

Део поменуте породице, тј. сестре нападнутог Станише Грковића, које су, слутећи опасност, на време напустиле кућу, избезумљено су са прозора оближње српске куће са осталим комшијама посматрале напад и у једном тренутку покушале да потрче ка кући, у масу, да би помогли нападнутим члановима своје породице. Међутим, комшије су их у задњем моменту физички спречиле у томе. Оне су пале на колена, прекриле лице рукама и очајнички запомагале “убиће их, убиће их, недајте да их убију”.

Када је изгледало да им нема помоћи и да ће настрадати у пожару,  почели су коначно да пристижу и УНМИК – полицајци и војници КФОР-а у борним колима и некако заједничким снагама успели да потисну демонстранте од куће ка албанском делу града.

Полицајци КПС-а су искористили повлачење демонстраната, одмах утрчали у кућу и извукли најпре Радмилу, коју су затекли на степеницама где су нападачи, предходно је претукавши, покушали да је вукући изведу из куће, док су затим на поду собе затекли њеног супруга, који је лежао у локви крви. Одмах затим потрчале су и комшије Срби који су видевши да је напад престао и да се Албанци враћају у свој део града, изашли из својих кућа и пожурили да им помогну и заједно са дежурним српским ватрогасцем, успели на време да угасе пожар.

Повређени брачни пар је смештен у једну оближњу српску кућу, где им је указана прва медицинска помоћ од стране локалног лекара опште праксе.

КФОР је тада у близини линије раздвајања паркирао борна кола, међутим, постојала је опасност да демонстранти у току ноћи нагрну из другог правца.

Те ноћи нико од Срба у горњем делу Ораховца није спавао.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*

Дан други (18.03.2004.)

Победа живота над смрћу

Сутрадан изјутра, Срби су као после прохујале олује, почели опрезно да излазе из својих кућа и процењују стање после напада, али и загледајући се једни другима у лице, погледом се ћутке питали “шта то би” ?

Улица у којој се десио напад била је препуна сломљеног стакла, каменица, летви и изломљеног црепа. Врата, прозори и кровови кућа били су разваљени и полупани а први утисак је био да је после свега, право чудо што нема и људских жртава.

Претучени брачни пар Грковић, који је ноћ провео код комшија, испричао је како су их наизменично моткама и ногама тукле четири до пет група демонстраната, које су једна за другим у налетима упадале  у кућу.

Велика радост: Мајка Kатарина Шарић са бебом Теодором марта 2004. у породилишту у Скопљу

Међутим, када се чинило да је оно најгоре прошло појавиле су се прве последице синоћњег напада. Стигла је вест да се једна трудница Катарина Шарић порађа, превремено у седмом месецу трудноће. Убрзо смо затражили помоћ КФОР-а и КПС-а. И док је КФОР разматрао могућност да трудницу евакуише хеликоптером, жена се, у међувремену, у својој кући породила уз помоћ локалног лекара опште праксе и комшиница које су јој притекле у помоћ а касније је борним колима транспортована у призренску болницу где је седмомесечна беба смештена у инкубатор. Родила је девојчицу.

Теодора рођена на дан погрома сада има 15 година!

Лекари кажу ако преживи прва три дана има великих шанси да се спасе. Касније је са бебом пребачена у болницу у Скопље. (Беба је преживела, зове се Теодора, сада има 15 година и иде у Средњу медицинску школу у Косовској Митровици – прим. аутора).

Теодора Шарић, некад недоношче – данас прелепа 15-годишња ученица Медицинске школе у К. Митровици

Комшије и пријатељи су помогли нападнутој породици Грковић да из демолиране куће измести неке од неоштећених ствари и премести их у једну напуштену кућу унутар “енклаве” у којој се породица, након синоћњег, напада сместила. Затим су даскама оковали разваљена улазна врата куће што је јасан знак да је породица одлучила да се више не враћа у њу. Још једна напуштена српска кућа на периферији „енклаве“ која чека своје паљење, које ће се, колико нам досадашње искуство говори, десити ускоро. (Кућа није запаљена, али је пар година касније продата Албанцима – прим. аутора) .

“Енклава” се опет сужава.

У суседној Великој Хочи ситуација је била мирна. Добијамо информације да тамо синоћ није било напада, али нас упозоравају да бубрежне болеснике, њих четворо, који би требало да сутра иду на редован третман хемодијализе, хвата паника да због блокаде путева на Косову и Метохији неће моћи да се домогну болнице у Косовској Митровици.  Уколико се на време не подвргну хемодијализи, њихово здравље и животи биће озбиљно угрожени. Ступили смо у контакт са КФОР-ом, који нам је обећао помоћ.

Пре подне је стигла вест да је запаљена црква “Свете Недеље” у Брњачи удаљена пет километра од Ораховца у близини пута Ораховац – Зрзе. Црква је обновљена 1974. године на темељима старе цркве из 14 века.

Негде око подне почело је поновно окупљање Албанаца у центру града уз узвикивање истих парола.

Паралелно с’ тим, КПС полиција, УНМИК-полиција и КФОР су се, овога пута чини се, на време, разместили у близини линије етнички раздвојеног града.

Опет се очекивао напад.

Крст као свето Хришћанско обележје је било мета разуларене Шиптарске гомиле на целом Космету марта 2004. године

Старци, жене и деца из периферних српских кућа повукли су се ка унутрашњости “енклаве”.  Преостали мушкарци, који су остали да би са безбедне дистанце пратили развој ситуације како би на време упозорили остале о могућем пробијању кордона полиције и КФОР-а, ослушкивали су сваки повик који је долазило из масе окупљених Албанаца у  доњем делу града а такође и наредбе, које су путем радио веза, упућиване распоређеним припадници КФОР-а, УНМИК-а и КПС-а,  спремних да одбију напад.

Нови покушаји паљења српских кућа

У једном тренутку случајно су примећена двојица Албанаца који су флашом бензина покушали да подметну пожар у једној од српских кућа власника Стојана Грковића. Нападачи су ухапшени и колима КПС-а  одведени, највероватније у станицу полиције. Један од нападача нам је добро познат по томе што нас стално провоцира пуштањем гласне музуке из луксузних аутомобила приликом честих пролазака кроз српски део града (мајка му је Српкиња из Краљева).

Оштећена кућа Мирослава Филијовића у Ораховцу (снимљено 20. марта 2004. године)

Убрзо је стигла и нешто умирујућа вест од представника ОСЦЕ-а, да ће командант КФОР-а покушати да се, уз помоћ мегафона, обрати  албанским демонстрантима не би ли их одвратио од поновног похода на српски део града, тако што ће их упозорити да је немачки КФОР добио наређење да у том случају употреби оружје.

Нешто касније приметили смо како су војници КФОР-а на једну, посредством радио везе, пристиглу наредбу, поскидали панцире, одахнули, запалили цигарете и неколицини, иза њих окупљених Срба, рукама давали знак да је опасност прошла.

Срби су ипак, за сваки случај, остали на својим местима још пар сати а затим се, негде око 21:00 час разишли својим кућама. И стварно, ноћ је била мирна.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Подела хуманитарне помоћи Србима у Ораховцу 

Дан трећи (19.03.2004.)

Ујутру је КФОР, као што је и обећао, одвео пацијенте на хемодијализу али не у болницу у Косовској Митровици већ у болницу у Призрену.

Грађани су се спонтано организовали и улицу у којој се десио напад  рашчистили од нереда. Вести који су пристизале из других крајева Косова и Метохије обесхрабрујуће су деловале на наше грађане ширећи међу њима панику и дефетизам.

Руинирана кућа Грковића после дивљачких напада Шиптара у Ораховцу (фото Оливера Радић)

Панику међу наше грађане су нарочито уносили рођаци и пријатељи из централне Србије, који су се, подстакнути драматичним вестима са медија, распитивали преко телефона  о животиима и здрављу својих ближњих, хистерично их саветујући да што пре, док није прекасно, напусте своје куће и пребегну к њима, па нам се чинило да су нас они више уплашили, него стварно стање на терену.

Процурила је вест у медијима да смо колективно евакуисани из „енклаве“, па смо цело јутро телефоном демантовали ту вест.

КПС нас је касније обавестио да у ствари није изгорела црква “Свете Недеље” у Брњачи, већ само унутрашност конака и да је сада постављена стража око цркве.

По подне смо одлучили ми, локални органа управе Срба из општине Ораховац, да становништву поделимо преосталу количину хуманитарне помоћи.

У предвечерје дана представници ПТК-а довели су мајстора – стаклорезца да постави стакла на локалном одељењу ПТК. Срби се тада питају, није ли то знак да више неће бити напада, јер Албанци „увек све знају унапред“.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.* 

Повређена кичма због батињања

Дан четврти (20.03.2004.)

Јутрос је на линији раздвајања српског и албанског дела града распоређен велики број припадника КПС-а. Кажу да је разлог томе што је данас у граду пијачни дан, када маса људи из околних места нагрне у Ораховац, па постоји  бојазан да поново дође до ескалације насиља.

Услед батињања од стране шиптарских хулигана и дивљака Радмила Грковић је претрпеле тешке повреде кичме (фото: Оливера Радић)

Повређена Радмила Грковић жали се на велике болове у кичми проузроковане ударцима мотки. Припадници КПС-а предлажу да је тек у понедељак одведу у неку од болница на рендген снимање.

УНМИК-полицајци су добили наређење да због могућег напада на њих склоне своја возила а да их припадници КПС-а преузму у своја.

Ораховац, 20. марта 2004.

*Дејан Баљошевић, Координатор при Координационом центру за КиМ СР Србије и Црне Горе за општину Ораховац у време погрома 2004.

 ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Запратите, шерујте или лајкујте преко друштвених мрежа:
error

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of