NATO, Друштво, Косово и Метохија, Политика, САД (Америка), Србија, Србија и ЕУ

Циркус звани парламентарни избори

Вучић наставља поход затирањa здравог разума у Србији

  •  Демократска опозиција je хетерогена групација која би желела да делује као један организам, а делује као несагласан збир саставних чинилаца, попут немешљивих течности које само приликом снажног мућкања стварају привид да су једно. Нико од њих понаособ, чак ни на самом почетку, док је улазио у савез, није хтео ни делић сопствене самосталности да жртвује.
  • Треба поновити: да ли ико озбиљан заиста рачуна на алтернативу коју треба да артикулише Сергеј Трифуновић? Шта корисно тај човек може да уради у политици. Да ли је икад ишта и могао?
  • Обрадовић је идеална неводећа, темпирана мина за коју се не зна ни кад ће, ни где ће да експлодира, али је извесно да ће то да учини и то са знатном штетом.
  • Добар председнички кандидат може победом над Вучићем срушити целу пирамиду коју је овај изградио. Цела Вучићева власт срушиће се као кула од карата ако изгуби председничке изборе. То данас изгледа далеко и тешко, али то је једино реално што од опозиције која је у оваквом стању можемо да очекујемо.
  • Американцима и ЕУ било је битно само да опозиција учествује на изборима и на тај начин легитимизује Вучићев режим, а потпуно им је ирелеватно шта ће и кога она подржавати, или против кога ће бити.
  • Бојкот данас постоји још искључиво у рукама грађана за које уопште није могуће претпоставити да ли ће га искористити или не. Можда се грађани и определе за бојкот, али партије за то никакве заслуге не могу имати јер су многе учиниле све да идеју бојкота ископромитују.
  • Опозиција ипак није хтела да се истали са властима око синекура и тантијема, нити су продали своје моралне светоназоре зарад апанажа, донација и државних накнада.
  • Кључни дестабилизирајући елеменат српског друштва и државе управо је СПС. Они су континуитет са монструозном бољшевичком творевином која је градила сопствене привилегије из крви десетина хиљада невиних Срба.
  • Бољшевизам у Србији није умро, и док је жив ту места за Србију нема. Ако не води главну реч, ту је да буде главни зачин свему. Нема напретка демократског друштва у Србији уколико је у њему СПС
  • Партије која имају саобразне ставове интересима Англосаксонца око Космета, имају веће шансе за освајање власти.

Пише: Славко Живанов

Наврат-нанос смандрљано окончање ванредног стања (6. мaja) после наводне победе невидљивог непријатеља „Ковида“ било је најављивано не само од стране посматрача политичких прилика, него и од стране власти. Ко је пажљиво слушао Вучића, особито оно што му се омакне или се о томе излане, могао је да претпостави не само кад ће крај ванредног стања, него и шта ће му бити лајт-мотив предизборне кампање. Међутим, вајну демократску опозицију изгледа да је све то изненадило. Ухватило је неспремну, као да ју је неко пренуо из дубоког сна.

Свакако је ово могао бити један од утисака који се намеће у закључивању док их посматрамо како трапаво јурцају са сопственим смислом. Но, можда је све то само фатаморгана или димна завеса коју неки од њих стварају да не бисмо видели неке дубље разлоге. А ти други, озбиљнији разлози могу бити свакакви: новац, уцена, малоумност, поквареност, недораслост… Све од тога наведеног много је горе од несналажења и траповости. Многи рађе глуме наивност и затеченост, само да се не провали оно друго.

Сопствени бенефит дефинише карактер опозиције

Демократска опозиција данас, као и она од пре десетак или двадесет година, хетерогена је групација која би желела да делује као један организам, а делује као несагласан збир саставних чинилаца, попут немешљивих течности које само приликом снажног мућкања стварају привид да су једно. Нико од њих понаособ, чак ни на самом почетку, док је улазио у савез, није хтео да жртвује ни делић самосталности. Сваком се у глави врзмала рачуница да морају заједно јер ће тако бити у бољој ситуацији да приграбе више гласова. Углавном су у првом плану имали рачуницу о сопственом бенефиту, а остале изведене рачунице нису се смеле косити са том првом, основном и пресудном.

Већ после расписивања избора (4. марта), а пре увођења ванредног стања, два локална политичара озбиљно су нарушила јединство бојкота избора управо због те рачунице о сопственом бенефиту. Сада, у другом полувремену изборне кампање, још један актер, Покрет слободних грађана (ПСГ), такође је одлучио да учествује на изборима што је нанело још озбиљнији ударац платформи о бојкоту. Очекивано. Не изненађује јер је познато да је ПСГ и раније, у истој дилеми, једва преломио у корист бојкота. Једва је пристао на бојкот, а данас је једва дочекао да учествује на изборима, као да се подразумева да се оном првом одлуком о бојкоту довољно одужио својим партнерима у опозицији. Највероватније, њихова одлука никакаве везе са изборним условима нема, а целокупна математика с којом оперишу управо је проистекла из оне рачунице о сопственом бенефиту.

Политичко шарлатанство Покрета слободних грађана

Међутим, шта је то „бенефит“ у њиховом случају питање је од милион долара, али биће да је ту много важнија њихова представа о томе, него што се истински бенефит и може остварити. Уосталом, треба још једном поновити: да ли ико озбиљан заиста рачуна на алтернативу овој фашистоидној власти коју треба да артикулише Сергеј Трифуновић? Шта корисно тај човек може да уради у политици. Да ли је икад ишта и могао? А како се одговори на ова питања знају, белодано је јасно да су одлуке које је донео у тоталном сагласју са његовим политичким шарлатанством.

Један други политички шарлатан, Бошко Обрадовић и његове Двери, такође су се угњездили међу демократском опозицијом. Али, за разлику од ПСГ, Двери покушавају да искористе импулс који ствара Савез за Србију, да повећају сопствену видљивост у јавности, а да истовремено намећу „партнерима“ сопствену тактику и праксу. Обрадовић би да диктира темпо другима, а потпуни је антислухиста, не може да игра ни по тактовима буке коју сам ствара. За његове акције боље је ако би биле сасвим спонтане, неприпремљене и дилетантске, него да се зна да су негде осмишљене и брижно припремане. Страшна је и помисао на то да неко нешто слично може да осмишљава и припрема.

Обрадовић себи и опозицији пуца у ноге из ракетног бацача

Он је идеална неводећа, темпирана мина за коју се не зна ни кад ће, ни где ће да експлодира, али је извесно да ће то да учини са знатном штетом. Заиста не представља довољан разлог и минимум заједничког именитеља то што је неко против Вучића и за бојкот избора. Те две ствари, саме по себи, не би требало никога да квалификују за друштво озбиљних и одговорних политичара. А ако то начелно некоме у Савезу за Србију није јасно, требало би да се дозову памети гледајући Обрадовића како себи и опозицији пуца у ноге из ракетног бацача.

(BETAPHOTO/M.Miskov/MO)

Ђилас и Јеремић углавном се баве контролом штете која настаје у њиховом савезу и због Демократске странке и борбе за превласт коју Вучић води у ДС, а преко псеудомондијалистичких, глобалистичких, Ен-Џи-О-вских пиона. После свих ових година мрачне улоге, Демократској странци се указала слабашна шанса да је Лутовац спасе од потпуне пропасти. Рекло би се да је то поштен уступак субине, јер је ова странка одавно заслужила да нестане са јавне сцене и пресели се у ропотарницу историје. Јер, требало је да се Србији догоди катастрофа у виду режима Вучића и његове страховладе, да би се оголила сва страхота кадровске политике и технологије власти Демократске странке коју је овај преузео и копирао…

… а Вучић се чешља

Истовремено, власт сасвим сигурно корача ка изборима и уверена је у сопствену победу, иако та победа није ни приближно толико уочљива и сигурна. Велики број изборних листа и смањени цензус на три одсто може многима да олакша улазак у парламент (детаљније види овде). У скупштину се очас посла могу наћи и кусо и репато. Неки са листа могу отпасти, остати без освојених и тих три одсто, али ће се број посланика СНС углавном смањити. Вучићу, у прво време, то не мора да ствара проблем, може се то контролисати успешно, али ова компликованија формула, ови сложенији односи и већи број непознатих у њима могу га дестабилисати у средњорочном периоду. А такво је стање далеко од оптималног за председничке изборе, за две године.

Управо је ово стратешка тачка око које би требало да се озбиљна опозициона групација фокусира. Око тога би требало усагласити стратегију, донети план и направити добру тактику. Добар председнички кандидат може победом над Вучићем срушити целу пирамиду коју је овај изградио. Цела Вучићева власт срушиће се као кула од карата ако изгуби председничке изборе.

То данас изгледа далеко и тешко, али је то једино реално што од опозиције која је у оваквом стању можемо да очекујемо. Не може се ништа конкретно и озбиљно очекивати од опозиције на овим изборима. Бојкот као политички инструмент у рукама добро организованих политичких странака је пропало средство. За његову пропаст као организоване и синхронизоване тактике није крива само опозиција.

Англосаксонци су учинили све да бојкот не успе

Неозбиљност опозиције ипак није била пресудно важна компонента, иако није без значаја. Негде у наставку развијања и грађања тактике бојкота могао је да се створи његов значајан потенцијал, да се ситуација уозбиљи. Међутим, Англосаксонци и њихови центри моћи учинили су све да бојкот лише потребне инфраструктурне подршке и продуктивне организације. Потребан консензус једноставно није могао да буде постигнут, а самим тим ни потребна политичка синергија снага. Вршили су сваковрсни политички притисак на делове више-мање контролисане опозиције да од бојкота одустану или да чак представљају апсурдну листу „Бојкот“ на изборима како би „бојкот унели у парламент“.

Американцима и ЕУ било је битно само то да опозиција учествује на изборима и тиме легитимизује Вучићев режим, а потпуно им је ирелеватно било шта ће и кога ће она подржавати, или против кога ће бити. Подржали су све који би учествовали на изборима, па чак и оне учеснике избора који су против ЕУ и САД.

И то могу да виде сви сем Бориса Тадића који то не може да разуме још увек. Њему ни данас није јасно шта је све својевремено Миодраг Мики Ракић, његов шеф кабинета и сива еминенција безбедносног апарата Србије, петљао са Вучићем и колико је ДС дубоко углибио при процесу формирања СНС. Односно, он и данас не разуме размере учешћа сопственог режима, и властите политичке праксе у колективном „доктору Франкенштајну“ када се овај играо политичког креационизма.

                 Б. Тадић и М. Ракић

Због тога је Американцима лако да се њиме и даље играју и да га завитлавају преводећи га жедног преко воде кад год им се прохте. Човек им се просто неодољиво намешта, а и неупитно им је лојалан.

Одлука о бојкоту је у рукама грађана

Елем, бојкот данас постоји још искључиво у рукама грађана за које није могуће претпоставити да ли ће га искористити или не. Можда се грађани и определе за бојкот, али партије за то никакве заслуге неће имати јер су многе учиниле све да идеју бојкота ископромитују и учине је губитничком и пре него што су се створили услови да се она измери. Утицај ових других странака реално је премали да би бојкот због њих био масовно прихваћен.

Али, то што се опозиција не сналази најбоље у сопственом деловању, што никако да усклади сопствене акције и сопствену успешност, не би требало да замрачи једну веома битну ствар која карактерише те људе. Они нису идеални, али нису хтели да се истале са властима око синекура и тантијема, нити су продали своје моралне светоназоре зарад апанажа, донација и државних накнада. То није много, али је довољно за грађење једне здравије грађевине од ове коју имамо.

Свако ко је био спреман да професионалну, етичку и људску сувереност разгради зарад материјалне добити уградио је наказни, мутант геном у ланац ДНК нашег друштва и државе. А наказност Вучићеве власти једним својим стативом стабилизована је управо оваквом праксом огромног дела становника ове земље. И због тога, кад се говори о демократској опозицији ваљало би увек имати у виду квалитативну разлику која постоји између ње, ма каква она била, и власти која се према грађанима односи као најгора окупаторска сила. Зато би требало и неке „грехове“ опозиције који им се приписују, а који не стоје, развејати.

Легенда о „Белим листићима“

Пре првог круга председничких избора 2012. године у неким трендсетерским медијима родила се идеја „Белих листића“ која је требало да представља решење по којем бирач кажњава постојећу власт, не гласа за алтернативног кандидата, а истовремено није апстинент. Формално, реч је о неважећим листићима, али бирачима „Белих листића“ је тога пута стало да се њиховим листићима учита политички значај, да нагласе политички став који је зрео и супериоран, а не да евидентирају технички неисправан листић. Хтели су, наравно, и да навуку мало општег значаја и к себи самима, да се уздигну и направе важни.

Идеја је добила какав-такав простор у медијима, артикулисала се и у делу јавности, али озбиљне политичке кампање није било, нити је било коме од појединаца који су се сматрали „Белим листићима“ стало да се покрет омасови. Они су уосталом соло играчи, и стекао се утисак да им је најбитније било да јавности натукну свој став о својој дојучерашњој икони која их је сада веома разочарала (Тадић).

Како то обично бива кад је реч о таквим актерима, затресла се гора, али је рођен миш. Када неко чита или слуша „Пешчаник“, НВО лобисте, маскоте „Данаса“, „Слободне Европе“, „Гласа Америке“ и томе слично, могао би да се уплаши од агресивности наметања ставова и пропаганде, али кад се све то премери кроз изборне резултате и вољу бирача, онда од свега тога остану магла и дим.

Тако је било и тада, па је тог маја 2012. године опција „Белих листића“ (неважећи листићи) освојила „читавих“ 4,37 одсто, или 171 хиљаду гласова. Како су неважећи листићи део званичних резултата свих избора, пошто се на свим изборима појављује један мањи број људи који жели да гласа, али не жели ни за кога да гласа, сасвим је сигурно да је и тада било таквих људи и да ових 4,37 одсто нису само „Бели листићи“. Напротив, имајући у виду да се на свим изборима појављује око два одсто неважећих, могли бисмо да претпоставимо да су тек половина, или можда нешто мало више од половине гласалих „бели“, а остали су само „неважећи“ листићи.

С друге стране, Борис Тадић је у првом кругу освојио 25,31, а Томислав Николић 25,05 одсто гласова, од 57,8 одсто изашлих на изборе. Разлика је била тек 10.241 глас. У другом кругу разлика се повећала, па је тако Николић победио са 49,5 а Тадић изгубио са 47,3 одсто, али је гласало само 46,3 посто бирача, од којих је било 3,15 одсто неважећих. „Белих листића“ једноставно није било довољно да пресуде. Чак и да нису учествовали на изборима Николић би победио. А сасвим је сигурно да би и без „Белих листића“, у сваком случају, било до два одсто неважећих листића. Као што се види из ових чињеница нема те математике која може да докаже да су „Бели листићи“ сменили Тадића, а још мање да су довели Томислава Николића на место председника Србије. Огроман број грађана, једна петина, или 20 одсто оних који су гласали у првом кругу, уопште нису изашли на други круг избора. Још више неважећих или „Белих листића“ није гласало у другом кругу, око 30 одсто.

Већа излазност одговарала је Тадићу, мања Николићу због кохеретнијег бирачког тела које је овај радикал имао. Више од једанаест процената укупно уписаних бирача није хтело на изборе, иако су у првом кругу учествовали. „Белих листића“ једноставно није било довољно (можда чак само за неколико хиљада, али недовољно) да одлуче исход ових избора и то је сва битна истина о урбаној легенди да су „Бели листићи“ довели Николића, а следствено томе и Вучића на власт.

Прави кривци за Вучићеву окупацију Србије

Исте године, 2012, одржани су и парламентарни избори, на којима су се пресликали резултати председничких. Николићеви прерушени радикали освојили су 24 одсто, Тадићеви демократи 22 одсто, а трећепласирани били су Дачићеви социјалисти са 14,5 одсто. У апсолутним бројевима резултати су показивали да СНС има 940 хиљада, ДС 860 хиљада, а СПС чак 570 хиљада гласова. Осим странака националних мањина, изборни праг прескочили су тада само још бивши Г-17, ДСС, и листа око ЛДП и СПО.

Велика коалиција није била реална, отпочели су страначки преговори (тешка трговина) и СПС је претрчао на страну напредњака. До тада, СПС је био савезник ДС која је с том странком била у Влади Србије од 2008. године. СНС је лако дао СПС-у све што је Дачић тражио јер су хтели по сваку цену да освоје власт, а убрзо су и други некадашњи савезници ДС, попут Г-17, или ЛДП и СПО, пронашли ухљебљење на Вучићевим јаслама.

Већ на следећим парламентарним изборима, 2014. године, СНС под командом Вучића осваја 48 одсто гласова, а СПС 13,5 (485.000 гласова). Две године касније, 2016, Вучић остаје на на 48 одсто, али СПС пада на 11 одсто или 414 хиљада гласова.

Откад је дошао на власт 2012. године, Вучић јача све до ових дана. Али, СПС који је такође на власти, за четири године изгубио је четвртину гласова. Тај податак у СПС-у виде, али им вероватно није значајан јер они одавно функционишу само у циљу вршења власти. Тешко се може сакрити чињеница да Вучић из другог плана сатире и СПС, кроз изборне процесе, кроз дресуру, мајоризацију. Вучићева власт као воденички точак мрви подршку коју СПС има, али мрвице које остају са његове трпезе сласни су залогаји за Ивицу Дачића. Или је овај, пак, проценио да ће пре Вучић сасвим пропасти него што ће СПС пасти до испод цензуса…

Довољно су минорни већ двадесет година да погледи буду уперени у неке друге, веће играче, а не у њих. Међутим, то што је фокус јавности усмерен ка другим актерима не може умањити чињеницу да је кључни дестабилизирајући елеменат српског друштва и државе управо СПС. Они су континуитет са монструозном бољшевичком творевином која је градила сопствене привилегије из крви десетина хиљада невиних Срба.

СПС је настављач Брозове праксе која је од Србије отела Космет

Они су континуитет са Голим отоком, Коминтерном, великоалбанском идејом, расрбљавањем Срба у Рашкој, Босни, Црној Гори, Македонији… Они су настављачи Брозове праксе која је од Србије отела Косово и Метохију, прекројила границе по коминтерновским и иним интересима, српски народ завила у црно, а данас, пошто су изгубили сваку, па и најмању снагу да се баве глобалним и озбиљним питањима, претворили су се у апарат који живи да би био власт. Све су подредили томе, своју партију уподобили су групним интересима касте која паразитира на демократској незрелости друштва које су претходно осакаћивали седам и по деценија.

Отуда уместо да брину о знатном одливу сопствених бирача неки виђенији социјалисти диве се до имбецилности Вучићевој вештини да потпуно разори своје противнике у које ови себе не убрајају, али их Вучић ту итекако броји.

Хитлер је у Немачком рајху још ефикасније разорио сопствену опозицију, али биће да је реч о деловању унутар диктатуре. Срамно је да неки мудраци са историографских висина не виде тако очевидну ствар да је свеукупна атмосфера у Србији недемократска и нерегуларна. Услови под којима делује опозиција су апсолутно неругаларни, а сам Вучић влада диктаторским оруђима. Међутим, када они с њим чине власт, онда им је подела плена и сопствени интерес и од примарног и од секундарног и од терцијалног значаја. И ништа важније сем тога за њих не постоји.

Институционисали су политичку корупцију и еталонизирали лични интерес. СПС може са свима зарад ћара. Могли су да зарате са НАТО кад нису хтели да прихвате Рамбује, али су могли и да потпишу Бриселски споразум. Одрекли су се Милошевићеве политике јер им не доноси корист, а прихватили су европске споразуме. У међувремену, у том интерегнуму од немила до недрага, између противљења и прихватања, завили су Србе у црно. И настављају с тим.

Дачић је довео Вучића на власт

Дачић је довео Вучића на власт, а не „Бели листићи“, и иако СПС с тим нема никакав проблем јер је израстао из принудног откупа, већ поменутог Голог отока, Сремског фронта, Лисичијег потока, геноцида над Немцима у Војводини и злочинима над српском грађанском популацијом и српским православним свештенством после Другог светског рата, Срби би коначно морали да раскрсте са сопственом бољшевичком малоумношћу.

Бољшевизам у Србији није умро, и док је жив ту места за Србију нема. Ако не води главну реч, ту је да буде главни зачин свему. Нема напретка демократског друштва у Србији уколико у њему СПС, као расадник политичке корупције и трговине, парадигма и квасац, буја у моделима понашања и деловања свих странака и покрета.

Кад нестане СПС, можда Србија добије шансу, а до тад ништа. Вучић је данас проблем, али ће Вучић пропасти сада, или нешто касније. Дачићев концепт СПС-овског имелизма на државним јаслама остаће до наредне прилике у којој ће не само да преживи, него и да се попут вируса прошири на све долазаће и нове.

Косово и Метохија – Condicio sine quo non

А с друге стране, основни и кључни политички проблем српског суверенитета и свеопштег системског опоравка, услов без којега нема мрдања са мртве тачке јесте питање и проблем, драма разрешења и дешавања у вези са Косовом и Метохијом. Без решавања тог проблема здравствено стање целокупног српског друштва и државе обитаваће у пољу вечите агоније.

То терминално стање у којем се свакодневно очекује коначни исход потрајаће у недоглед, а мрцварење становништва и државе увећано је велеиздајничком политиком сваке српске власти која је у тој нечасној работи заглибљена дубље или плиће. Од Србије се већ 30 година отима Косово, и Србија га толико времена даје, откидајући од себе део по део сопственог ткива. У међувремену видајући се, опет откида окрастале ране, и тако унедоглед јер све власти, а ова особито, покушавају да учине немогуће – да пре(о)дају Косово, а да ни пред историјом ни пред грађанима не сносе никакаве последице.

Грађани Србије таоци су злочиначке политике сопствене власти која, свака понаособ, пре доласка на власт Западу обећава колаборацију, а након тога све чини да избегне финални потез у тој сарадњи. Зато грађани нити могу да рачунају на очување суверености, нити се могу ослонити на патриотску власт којој би општи интерес био високо на листи приоритета. Сведени су заправо на заточенике разбојника који Косово и Метохију користе као мамац за Англосаксонце како би уз њихову помоћ зајахали Србију и босомучно харали њоме све док не изгубе ту спољну подршку, па их не смене неки нови разбојници са сличном или гором формом, а идентичном суштином.

Питање Косова питање је које се високо котира на стратешким мапама великих сила, и оно их тангира много више од тривијалности који ће разбојници управљати Србијом. Односно једино пресуђујућа карактерна црта нове власти биће тријажа гледе односа према Косову. Уколико српске партије имају компатибилније интересе и планове са Косовом саобразно интересима Англосаксонца, утолико су њихове шансе за освајање власти веће.

Зато је Косово и Метохија питање свих питања и на овим изборима иако се то у јавности и не помиње. Сви о томе ћуте, као да су га заборавили, а сви добро знају да се због њега све и ради и не ради. И толерише и прећуткује, и прекорева и притиска, и моли и прети, и поткупљује и уцењује.

Али, кључ решења српског Косова и Метохије одавно није само у рукама српских душмана, потурица и велеиздајника. Није чак само ни у рукама Срба ма каквих политичких уверења били, па ни у рукама Цркве ма колико православних хришћана тамо било. На мноштво ствари људи не могу да утичу, што и не мора да буде лоше.

Камо среће да Србија изабере власт која ће да брине о њој целој и њеним грађанима, а не да опет изнедри гусаре који ће да је крчме и препродају. План ове власти је да настави досадашње, а план већине других учесника на изборима да буду калифи уместо калифа. Да све остане исто, а да се промене властодршци.

Вучић наставља свој поход ка затирању здравог разума у Србији и на том путу шта год да дотакне опогани и испрофанише. Понижава, уцењује, злоупотребљава све у држави за своје најпримитивније, ниске диктаторске циљеве и стицање новца и моћи. Због тога је и од ових избора направио циркус у који је увукао глумце, лекаре, „струку“, сатрапе, шарлатане, политичку фукару и лешинаре, да сви заједно још једном преваре народ који су шатро спасили од короне.

Карикатуре: Коракс, Д. Петричић и Т. Борковић

Подели: