NATO, Балкан и суседи Србије, Политика, Русија, Србија, Србија и ЕУ

Цена Србије расте ако постане део руског безбедносног система

СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ, ЕВРО(АТЛАНТСКЕ) ИНТЕГРАЦИЈЕ И РУСИЈЕ

 

  • Сада (2007. године) је потпуно јасно да од пута ка ЕУ– осим европске утопије – ништа остати неће. И, свакако, остаће горак и опор утисак, јер ће Србија још много тога болног морати да уради, и урадиће не би ли стигла до Уније… до те фатаморгане оазе у пустињи. А Уније нигде бити неће.
  • Амерички патриотизам – тај својеврсни национализам – јачи је од било какве центрифугалне силе и он се као такав интензивно негује у Америци, а свуда другде у свету, у најмању руку, осуђује се и не подржава уколико га негују народи неке друге државе.
  • Увек ће тзв. велике државе тзв. консолидоване демократије бранити своје привилегије административно-бирократским мерама, а биће и неспутано лицемерне да истовремено тврде како су све чланице ЕУ равноправне.
  • NATO  је, као кукавичје јаје, остао подметнут Европи после пада Берлинског зида иако за његову егзистенцију више нема ваљаног разлога.
  • Јасно је да је NATO  полуга преко које Америка директно утиче на доношење одлука које се тичу само Европе, а на које у другим случајевима не би имала утицаја.
  • . Србија се мора безбедносним аспектима везати за Русију, и Русија мора, на неки начин, безбедносно бити присутна на Балкану, Средоземљу и југоисточној Европи.
  • Америка је заправо превентивно разбила српски етнички простор, државу, разбија институције и разграђује само српско етничко ткиво, осигуравајући се посредно да Русија никада не постане значајнији фактор на Балкану и Средоземљу.

Пише: Славко Живанов

Напомена (уредника Ј.В): овај текст објављен је, на сајту НСПМ, 18. априла. 2007.

Треба ли рећи „нереди“ или „неред“ – питао ме је један пријатељ пре извесног времена асоциран „идиличним“ сценама са кошаркашке утакмице Партизан – Звезда. Људи обично говоре „нереди“ недовољно размишљајући о ономе о чему говоре, рекао сам му. Именица „неред“ је сасвим у реду. У једнини је, а односи се на сва та дешавања и „пријатељску“ размену палица, кокица, столица… Елем, овом приликом говорићемо о ономе о чему људи не размишљају превише, а као непромењиво дато користе у говору, писању, размишљању. О ономе о чему се сумње не чују. Проширили бисмо проблем на све оно што се у политичкој идеологији, али и речнику, користи као константа, аксиом, као нешто што се у „политичком новоговору“ објашњава синтагмом „то нема алтернативе“…

Дакако, реч је о Европској унији (ЕУ), евроинтеграцијама, атлантским интеграцијама или, како је то неко веома домишљато и духовито крстио термином, „евроатлантске интеграције“.

„Бог би нас видео“ да смо у ЕУ

Досад се углавном наглашавало да бисмо чланством у Европској унији постигли много. Живели бисмо као бубрег у лоју, инвестиције би стизале, стандард растао, огромни финансијски фондови били на шведском столу, донели бисмо закон о истополним брачним заједницама и требало би мало повести рачуна о томе да ли ће нас комшија пријавити ако мало нервозније цимнемо поводац свог омиљеног љубимца, али такорећи у свему другом – Бог би нас видео…

Наравно, од намере до остварења пут је дуг. Неки упућени кажу да треба донети још стотине некаквих нових закона, све то спровести у дело, прихватити сва та правила и тек након тога, и ваљда још нечега што се сада не може ни предвидети, иде оно „Бог би нас видео“. Наравно, многи од нас који то чекају највероватније ће сами отићи његовом изасланику светом Петру, рецимо, пре него што Србија суштински буде део ЕУ. Суштински, наравно, значи да ће имати иста права, статус и обавезе као и свака друга чланица те партнерске организације.

До пре неколико година није било потпуно јасно како ће све то с Унијом изгледати. Међутим, сада је потпуно јасно да од тога – осим европске утопије – ништа остати неће. И, свакако, остаће тај горак и опор утисак јер ће Србија још много тога болног морати да уради, и урадиће не би ли стигла до Уније… до те фатаморгане оазе у пустињи. А Уније нигде бити неће.

Наиме, иако можда некима све то с ЕУ изгледа идилично, Унија је заправо настала као економска заједница. И то је врло важно јер је једино капитал и економски интерес иоле могао да се ухвати у коштац с национализмима, егоизмима, прагматизмима, и што не рећи шовинизмима, не би ли се дошло до једне велике, назови државе. Та назови држава требало би да буде довољно велика како би представљала противтежу Америци, која не само да има 300 милиона становника и господари светом, него захвата и огромно географско пространство. Нешто слично требало је да буде и ЕУ, али је она, на самом почетку, имала неколико конструкцијских грешака. Касније ће те грешке стварати велике проблеме и никада се у ЕУ неће створити такав интензитет, условно речено, федералне кохезије, о каквом је реч у САД.

У Америци 300 милиона људи говори енглески језик. То им је основно средство комуникације. Струја, саобраћај, телефони, велики системи… све је то интегрисано у један велики федерални систем пре много деценија. Неколико столећа прошло је у синхронизацији државе и америчког система уопште. Иако имају државе у оквиру федерације, надлежности су стриктно подељене, тако да као федерација САД су не јака, него најјача држава на свету. Истовремено, њихове посебности су врло развијене, чак се јављају и неки анимозитети, али не на уштрб државне целовитости. Напротив!

Амерички патриотизам – тај својеврсни национализам – јачи је од било какве центрифугалне силе и он се као такав интензивно негује у Америци, а свуда другде у свету у најмању руку осуђује и не подржава уколико га негују народи неке друге државе. Та центрипетална сила америчког патриотизма/национализма, уз чврст политички, економски и милитарни, али и милитантни систем, обезбеђује јој примат и преимућство.

На другој страни, у ЕУ имају проблем са знањем језика, што је огроман комуникацијски проблем. Нема ту задовољавајућег нивоа протока капитала, робе, идеја. Нема довољно интензивне масовне комуникације која је предуслов за унапређивања система. Сви системи, поготово у земљама бившег Варшавског пакта, нису компатибилни са системима западне Европе. Од економских до вредносних.

Америчка култура у својој бити представља једино црну рупу за асимилацију других култура. Из свега тога настаје све и свашта, али никако препознатљив карактеристичан обрис културног идентитета.

Чекаоница: Карикатура Горана Дивца

Култура европских народа није ни приближно толико космополитска, она је проткана многим објективним и субјективним баластима или истинским вредностима и посебностима из прошлости. Она је у поређењу с америчком, због инсистирања на посебностима, са становишта комуникације чак и херметична. Она наилази на разумевања, али не и поистовећивања, за припаднике других народа увек је егзотична, ма откуд долазила. Енглези возе левом страном пута. Французи обично презиру све што је енглеско. Немци неће аутомобиле ненемачких произвођача. Шпанци и Грци су у Европској унији јер им је геополитика то омогућила. Натурализовани Турци, као и Албанци, бар тако Немци тврде, не интегришу се у немачко друштво иако у Немачкој живе годинама. Словенске католичке државе дају огроман отпор тзв. космополитским вредностима савременог друштва, односно њихов традиционализам преплиће се с конзерватизмом и херметичношћу. Постоји огроман отпор католичке цркве хтењу и пракси да се глобалистичке вредности етаблирају. Мађари и Аустријанци још би да досањају своје снове из којих су их пробудили Срби почетком прошлог века…

Румуни и Бугари, Италијани и Белгија, Данска, Скандинавија и Кипар, а све преко Шпаније и Италије и понеком бившом СФРЈ републиком… све је то „миш-маш“ који ће, како тврде непоправљиви евроутописти, постати једна држава.

Најјаче земље бране своје привилегије, а тврде да су све чланице ЕУ равноправне

Али већ на првом степенику, на покушају да се донесе европски устав, догађаји не изгледају тако. Устав, као највиши правни акт једне државе, свакако би и ЕУ донео још један атрибут државности, али то је тако само у церемонијалном контексту кад је реч о протоколу.

Гледано из другог угла – из угла оног који би омогућио постављање правила игре – по својим последицама устав је прецизан сатни механизам по чијем се раду штелују други, мањи сатови, системи, целине у целинама. Устав је оквир који има смисла ако не гуши, није премален, али не сме да буде ни преширок. Ако је тај оквир превелик, онда се његове границе не виде, а сâм постаје бесмислен и непотребан. Дакле, треба наћи меру.

Земље ЕУ су на делу доказале да не могу да пронађу меру, јер да би сви били донекле задовољни, сви треба да буду помало незадовољни. Међутим, кад су незадовољни, многи мисле да су преварени. А кад многи мисле да су преварени, тешко је градити поверење на којем, ваљда, треба да почива много штошта битније од самог устава. Устав је последица и гаранција. Последица воље изграђене на поверењу, и гаранција да ће тако и остати а да се не може кршити.
Земље чланице ЕУ нису могле да се договоре о уставу. Поготово се не могу договорити кад је, рецимо, реч о субвенцијама у пољопривреди или о ма којем парцијалном националном интересу земље чланице уколико његово реализовање не доноси бенефит и другима – или им барем не штети. Примера ради, треба рећи да је В. Британија увела посебне норме и правила које треба да испуни берач воћа ако долази из Румуније или Бугарске. Британци вероватно имају урођени генетски код брзог, спретног, високопродуктивног берача воћа јер су им хоботнице биле чешће на менију. И тако ће увек бити. Увек ће тзв. велике државе тзв. консолидоване демократије бранити своје привилегије административно-бирократским мерама, а биће и неспутано лицемерне да истовремено тврде како су све чланице ЕУ равноправне.

САД у свему томе виде своју шансу једино ако ЕУ – тај економски гигант – никада не заживи. Разлог је врло прост: да ли су САД најјаче у економији, енергетици, војсци, политици, авио-индустрији, Мек Доналдсу и још у пет-шест хиљада других области? Одговор је, наравно, потврдан. Након тога следи питање, али реторско: зашто би се нешто у томе, са становишта САД, уопште мењало. Ако постоји потреба за променом, онда се она може дефинисати само кроз јачи утицај Америке. И у томе пресудну улогу игра NATO.

Карикатура Горана Шћекића

NATO  је као кукавичје јаје остао подметнут Европи после пада Берлинског зида иако за његову егзистенцију више нема ваљаног разлога. Евроатлантски савез није настао због економске логике и интереса, већ због комунизма. Саме САД после Другог светског рата па све до завршетка хладног рата и распада СССР нису могле војно да одговоре Варшавском пакту.

И друге капиталистичке државе, плашећи се пре свега вируса комунизма, биле су принуђене да улазе у велики војни савез не би ли својом снагом колико-толико повећале укупну снагу NATO. Зато су ту многе земље, од Италије до Француске, чије су војне моћи такорећи смешне, поготово имајући у виду пословичну војничку храброст.

NATO служи да САД намећу своју политику

Данас, кад СССР не постоји, нема Варшавског пакта и кад је најјача војска на свету војска САД, логично би било да NATO  престане да постоји јер је он за све друге чланице, осим за САД, велики материјални и финансијски трошак. Међутим, за САД, NATO  је огромно тржиште и тек се ономад тај војни савез претворио и у инвестицију коју финансијски експлоатише углавном САД. Реч је о војној индустрији, трговини оружјем и војним средствима. NATO  је сила, а сила Бога не моли, те ако постоји институција у којој Америка има значајног учешћа у креирању неке политике на европском тлу, онда је то NATO.  У њему САД не мора да моли, компензује, корумпира, дипломатијом покушава да оствари своје науме. Довољно је да само нареди, а како је војна структура прожела готово све сфере држава старог континента, јасно је да је NATO полуга преко које Америка директно утиче на доношење одлука које се тичу само Европе, а на које у другим случајевима не би имала утицаја.

NATO  је инструмент који може да утиче и на промену локације регионалног пута између два градића у Холандији, али и на избор премијера или формирање владајуће већине у парламенту неке државе. Спољна политика Америке своди се на покушаје, и најчешће успехе, да у другим земљама на власт, новцем, доведе марионетске, послушничке владе, или да пак преко NATO  контролише добар део тих држава.

Отуда је потпуно јасно због чега се европске интеграције поистовећују с атлантским, а оне заједно називају евроатлантским. Потпуно се јасно види зашто је битно да што већи број земаља буде члан NATO,  па чак и да оне не буду чланице ЕУ. Једино није сасвим извесно зашто се у Србији тако направљен рог купује као свећа.

Имајући у виду да ће све остале земље нашег окружења бити у фази прикључивања ЕУ, због неких аргумената који су овде наглашени, то не треба да буде наш циљ. Ми немамо интереса да будемо „пуноправан члан“ те творевине. Морамо се усредсредити на то да одржимо економске односе са свим суседима, па и са другим земљама ЕУ, морамо се залагати за отвореност граница и отвореност друштва, али нам ЕУ не треба као асоцијација чији постајемо члан, чак и да којим случајем ЕУ дочека дан у којем бисмо ми у њој могли да будемо. Увек можемо бити лепа туристичка дестинација за све становнике ЕУ који би да се одморе од својих сурових, нечовечних правила.

С друге стране, економски се морамо повезивати са Русијом, Кином, Индијом, трећим светом… и због тога јер се данас на планети сви економски интензивније везују за те економске гиганте. Ми не можемо својим производима да конкуришемо у Словенији, јер ће Словенци осудити на смрт сваког ко купи српски производ или покуша да отвори српску фабрику у дежели.

Истовремено, док буду убијали сународнике који купују српске производе, организоваће слободан одстрел Рома, њихово протеривање, па ће – уз патолошки цинизам – све то називати „решавањем еколошког проблема“. Али они неће добити етикету од Ахтисарија, Холбрука, Рена или неке друге битанге којој је дата нека моћ. Дакле, наш примарни, пресудни, претежни економски интерес налази се на истоку, а не на западу.

Србија се мора безбедносним аспектима везати за Русију

Такође, наш безбедносни интерес мора бити везан за Русију. Србија се мора безбедносним аспектима везати за Русију, и Русија мора, на неки начин, безбедносно бити присутна на Балкану, Средоземљу, југоисточној Европи.

Ако је “Бондстил“ у пословичном духу NATO  подметнут Србији, уколико га не расклопе и врате онамо одакле су га и донели, морамо одвојити бар двоструко веће парче земље за некакав руски дом. А ако пожеле да оду а оставе зграде, онда ту треба уселити оне који су нам савезници и који нас нису частили убијањем, бомбама, отимањем земље и рушењем државе.

Безбедносне везе с Русијом имају и један прагматичан аспект. Уколико су све државе у окружењу пронатоовске, па и ми постанемо део тог монструозног војно-политичког савеза, колика је, условно речено, наша цена? Ми смо онда само један од камења у пустињи. Будемо ли постали део руског безбедносног система, наша цена расте. За Русију, то би значио својеврстан дијамант међу камењем.

Наша егзистенцијална перспектива, и као државе, и као народа, у директној је вези са стратешким опредељењем Србије – Русија или Америка. И то опредељење мора бити последица не само доброг, ваљаног и темељног промишљања, већ пре свега крајње отворене и фер дебате у јавности. И због тога никада, барем ја, нећу прихватити фразерство, мимикрију, неистину у тврђењу да „ЕУ, евроинтеграције или евроатлантске интеграције немају алтернативу“.

Уместо закључка, понудићемо одговор на једну дилему која такорећи лебди над Србима бар две-три деценије. Зашто нам се све ово дешава, зашто једино српском народу на Балкану Американци не допуштају да реши своје национално питање, па га чак и силом уситњавању, разбијају, уништавају… чине све да до заокруживања и решавања српског националног питања никада не дође?

Сигурно је да нема пансветске уроте против Срба, као што је извесно да нема „ничег личног“ у односу Америке према нама (како би се то у филму “Кум ” рекло).

Сигурно је и то да руководство, власт у Србији, у протеклих деценију-две нису били на примереном нивоу достојном антиципације и спровођења ваљане, продуктивне и успешне политике у интересу српског народа. Те су власти – Милошевићева посебно – правиле(о) кобне грешке. С друге стране, Русија под Јељцином, а нарочито раније под америчким симпатизером Горбачовим, била је слабашна и у ранама од расцепа. О свом се јаду забављала.

Међутим, Америка, посредством NATO  пре свега, никада није престала да води интензивни инвазионистички рат против Русије примичући се све ближе њеним границама. Ослабљена политичка и војна позиција Русије након пада Берлинског зида представљала је знак да Америка попут хијене крене на плен. Али Русија није била леш, иако је можда тада изгледало да неће преживети.

Уколико би Србија на Балкану остварила свој национални интерес по праву и правди, што би морало да се деси да се Америка није умешала, била би то највећа држава на Балкану. Наравно, било би речи и о најмоћнијој држави – политички, војно, економски, инфраструктурно. Србија би била моћнија и од саме Грчке. С друге стране, Србија је једина држава на Балкану од које се могло, и може очекивати значајније и интензивније повезивање с Русијом – и економско и политичко и војно. То не значи да би се Србија пре двадесетак година заиста с Русијом тако и повезала, али би таква „опасност“ била присутна увек. За пет, десет или двадесет година.

Америка ради на елиминацији српског политичког и војног фактора

Због те опасности NATO, који се попут малигног ткива шири, и Америка, која то планира и тиме руководи јер је заправо реч о њој и њеном другом „ја“, све време покушавају елиминацију српског политичког и војног фактора као пресудног и моћног на Балкану. Америка је заправо превентивно разбила српски етнички простор, државу, разбија институције и разграђује само српско етничко ткиво, осигуравајући се посредно да Русија никада не постане значајнији фактор на Балкану и Средоземљу.

Америчко-српски рат један је мали регионални рат Давида и Голијата, који Давид губи, а Голијату је та победа веома важна не због Давида, већ због сибирског медведа који је покидао ропске ланце и устаје на две ноге јер није спреман да Голијату једе из руке. А са Давидом тај медвед би био јачи. За колико јачи, не треба лицитирати, већ само узети у обзир интензитет акција и енергију коју је Америка уложила не би ли ту везу спречила.

Објављено на НСПМ, 18.  априла. 2007. године:  http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2007_zivanov1.htm

…………………..

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of