Гост Аутор, Друштво, Политика, Преносимо, Свет (планета), Слободе, Србија

Хрватска тражи оно што је туђе – Српско – треба им рећи: Доста!

КАКО ЗАУСТАВИТИ ДУНАВ

  • Комунисти и усташе над Србима су извршили геноцид током Другога св. рата (и много година после њега), комуниста више нема, али њихову памет продужавају усташе и њихови академици и било би занимљиво подсетити их на штошта од онога чиме се хвале и припитати их макар о понечему што планирају.
  • Будући да је Хрватска била најоданија чланица хитлеровске коалиције и да за своје злочине над Србима (а пуковнија Марка Месића и над Украјинцима) никад није одговарала, Србија би сада то питање коначно морала поставити и затражити све оне просторе који су Хрватима „признати“ пре Другога светског рата, али и оне који су јој даровани после њега.
  • Немачко искуство: „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“.
  • Треба покренути ревизију државних граница и „револуционарних тековина“ успостављених злочином геноцида – по оним обрасцима по којима су то чинили Броз с Македонијом, Хрватском, Црном Гором и Косметом или Лењин и Хрушчов с Украјином.

 Пише: Драгољуб Петровић, проф. лингвиста и слависта

Хрвати се спремају да, позивајући се на катастарске карте из давних векова, траже ревизију границе будући да се корито Дунава у међувремену померило према западу, па се делови Барање и западног Срема „нашли у Бачкој“. Неке историјске чињенице, међутим, нису се промениле: за злочине над Србима комунисти су Хрвате наградили Барањом, западним Сремом и уским појасом од Вуковара до Нештина (не знам где су се тада налазиле Вуковарска и Шаренградска ада), а озбиљни експерти за међународно право сматрају да су „унутрашње границе у свакој федерацији саставни део »договора супружника о заједничком животу«, те да се у случају »њиховог развода о границама мора поново постићи договор«.

Доводећи то у везу са хрватским примером, француски правник и историчар Морис Диверже (1917–2014) позива се на Енциклопедију професора Робера Филипоа из 1985. године, у којој је записано да је Србија 1939. године према Хрватској била »територијално веома дарежљива«. Срби су тада, да би је задржали у Југославији и да би спречили комадање земље попут оног које су Немци наметнули Чехословачкој, признали Хрватској статус федералне државе. Стога, сматра Диверже, ако жели независност, Хрватска мора поново преговарати са Србима“. У вези са свим тим питањима, дакле, јасне су две појединости, од којих Србија није ни за једну ни крива ни заслужна: на уређивање дунавскога тока није могла утицати (само је песник могао записати „Зауставите Дунав [и казаљке старе]“), а за подизање унутрашњих административних међа на ранг државних граница хоће се макар још мало окапања, тј. договарања о томе како да се то постигне с обзиром на чињеницу да су Срби део своје територије 1939. године препустили „члану своје фамилије“, а не другој држави, и та се чињеница у новим околностима мора поново размотрити.

Велика Хрватска.- Мапа концепта Велике Хрватске, са њеним максималистичким територијалним претензијама. Неке од ових територија никада у историји нису биле део хрватске државе.
Проблем Западног Срема, Барање и Дубровника мора се дићи на највиши међудржавни ниво

А заједно са тим и  проблем Западног Срема, Барање и Дубровника мора се дићи на највиши међудржавни ниво — и о томе не може одлучивати никаква „Бадентерова комисија“. У основи је слична позиција и уског подунавског појаса од Вуковара до Нештина (као и појаса од Конавала до Боке) будући да су комунисти накнадно проценили да је било  мало оно чиме су своје усташке савезнике наградили за Јасеновац па им Ђилас, две године касније, границу довео до Нештина мотивишући то чињеницом да су тамо имали већину (и „јесу“: било их је 6.000 – према 12.000 Срба), а остало је нејасно како се хрватска граница од Конавала премакла до Боке). Тако је сав простор дат Хрватској као награда за заједнички усташко-комунистички геноцид над Србима и сада вреди потражити некаква правничка тумачења која су, некад, образлагала став да су се за тековине остварене геноцидом чешће досуђивала вешала или стрељачки вод него ордење или друга ласкавија признања.

Будући да је Хрватска била најоданија чланица хитлеровске коалиције и да за своје злочине над Србима (а она пуковнија Марка Месића и над Украјинцима) никад није одговарала, Србија би сада то питање коначно морала поставити и затражити све оне просторе који су Хрватима „признати“ пре Другога светског рата, али и оне који су јој даровани после њега.

Улаз у залив Боке Которске: десно полуострво Превлака са понтом Оштра, лево полуострво Луштица, у даљини мало острво  Ластавица (Мамула) са тврђавом из доба Аустроугарске и затвором за време окупације Италије 1941-1943 и крајње лево врх Арза…

* * * * *

Горњи су редови 11. јула 2017. године послати неким новинама, али нису допрли до њихових читалаца; хрватски академици, после тога, у више наврата, додавали су им и нову академијску памет, али се показивало да је она увек би[ва]ла понављачка: Србија мора поштовати налоге онога (Академијског католичког) конгреса из септ. 1900. и његове одлуке:  да за следећих сто година из Хрватске мора бити (демократски) истребљено све што није „хрватско и католичко“, и да Срби („у том смислу“) морају заборавити на хрватске злочине из 1895. и из 1902. и на Велеиздајнички процес 1909, и на покоље по Мачви 1914, и гледати на усташе и комунисте као на заступнике „потоњих истина“, и да морају заборавити и Јасеновац и „јасеновачки мит“, и да је „Свети Алојзије Кољач“ надлежан да благослови и њихове академијске каме (као што је благосиљао и оне јасеновачке), и да су православне цркве државне цркве, па положај Српске православне цркве не може бити једнак у Србији и Хрватској (у којој та црква треба да има пуну слободу у јавном верском деловању бринући се за верски живот мањине, али реципрочно на равни колико је то омогућено хрватској мањини на подручју Србије па се у Хрватској мора избегавати деловање Српске православне цркве које се може окарактерисати политичким деловањем“).

Залив Мириште на полуострву Луштици са погледом на острво Ластавицу- Мамулу у средини и у даљини се види полуострво Превлака (Превлака је добила име по томе што се једва превлачи преко мора – тај део се добро види)
Дубровник је увек био српски

Уз све то, хрватски академици потписаће и оно што и њихови јарани и јареби: „Дубровник је увијек био и јест мета тих великосрпских пресизања и дубровачка књижевност као, заправо можемо рећи, једна од највећих досега хрватске културе, с обзиром да у то доба, Срби имају евентуално, некакве гусле, ракију и прасетину, немају ничега слично што би их сврстало међу друге европске народе и онда воле узимати дубровачку књижевност, дубровачку културу опћенито“.

Јареби, међутим, не знају (и никако да то схвате) да је Дубровник вазда био српски и да су Хрвати од њега били толико „molto lontani да им је (макар од времена кад им се Мавро Орбин први пут наругао) требало да прође више од триста година да се у њему, на самом крају 19. века, појаве прва четири „хрватска делегата“.

И нити хрватским академицима нити њиховим јаребима не допире до свести чињеница да се нигде, ни по Приморју ни по штокавштини, за Хрвате не зна све до „онога (напред поменутог) конгреса“: тамо се знало једино за Србе-православне и за Србе-католике и онога часа кад су Хрвати „одлучили“ да никад нису били Срби-католици – Србима је „остало пространо“ да из Орбина и Гундулића уче српску историју. И да гледају како Хрвати данас краду оно чега су се јуче – одрекли; Срби имају све оно што је од искона било њихово, а Хрватима остали усташе и академици – да заступају и бране брозовско-павелићевску коалицију и оно што су им уз Јасеновац даровали комунисти не схватајући да је „истекао рок важења“ свему ономе што им је с те стране обећавано и чињено.

Хрватска покушава да присвоји туђе, па тако и великог српског научника Николу Теслу чије су све бисте и споменике порушили, село Смиљан запалили а Србе потомке побили или протерали (Тесла на хрватском евру)
Немачако искуство: „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“

И свако је „дошао на своје“: Срби до своје свеукупне старе културне традиције утемељиване и под крстом и под крижом, а Хрватима остали непоновљиви кољачки успеси у Јасеновцу и другде по Ендехазији. Започети у Тридесетогодишњем рату (1618–1648) и у немачком историјском искуству остали уписани по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“.

И сад хрватски академици траже да им се призна и оно чега су се сами одрекли, али и оно што никад није могло бити њихово:

  • они су за српски језик први пут чули пре стотинак година, а сад хоће да је то „њихов језик“ и да је „старији“ од српскога;
  • они „траже заштиту права хрватске мањине у Србији“, а до њихове академијске памети не допире истина да (до онога њиховог конгреса) Хрвата, никад и нигде, није било источно од Велебита и делова Горског Котара и да је хрватско име, још „прије полдруг стољећа“, тамо било зазорно, тј. срамотно, толико да су хрватски племениташи као „Хорвате“ радије означавали своје коње него своје кметове);
  • они траже да Србија убеђује Буњевце у оно што свако (осим њих, тј. Хрвата) „зна да не може бити“, а сами сатиру последње остатке Срба које нису успели поклати приводећи на испитивање „село по село“ (у Барањи, рецимо) и досад су хрватски судови изрекли више од 8.000 година затвора за 5.500 Срба због наводних ратних злочина (упоредимо те цифре с Хашким трибуналом: тамо је 161 особи изречено нешто више од 1.330 година затвора и седам доживотних”);
  • они траже да се хрватским прогнаницима из Србије врате имања заборављајући да је Хрватска већ у септембру 1995. године „донијела Закон о привременом преузимању и управљању“ свом покретном и непокретном имовином у власништву лица српске националности на подручју Републике Српске Крајине; и од 1992. године, узгред, отела 23.500 српских станова (и није јасно шта све од тога улази у оних више десетина милијарди долара које је Хрватска опљачкала од Срба, а Борис Тадић јој утурио у пртљаг као бакшиш за пут у Европску Унију). И сад нам остаје да осмотримо макар два општија аспекте проблема који се пред нама налазе.
Срби су зверски убијани где год су се затекли, а организовано за време НДХ ликвидирани на најстрашније начине у логору Јасеновац и другим усташким затворима

Први од њих назначио је, видели смо то напред, француски правник и историчар Морис Диверже истичући да се међународно право може бавити питањима државних граница, али не и сеоских међа у њиховим оквирима. То се право, међутим, „може умешати“ и у тај домен ако се испостави да су те међе успостављене злочином, а посебно злочином у његовом геноцидном облику — какав је случај са данашњим хрватским државним границама: њих је успоставила комунистичко-усташка коалиција геноцидом над Србима и разарањем српскога етничког простора, при чему је комунизму (макар формално) истекао „рок важења“, а усташку памет продужују хрватски академици и њихови јареби.

Хрвати су се најуспешније бавили клањем и пљачком Срба

И зато и једне и друге вреди  подсетити на то да је њихова злочиначка држава с простора по којима се сада шири истребила макар три милиона Срба, а да су је, као најоданију чланицу хитлеровске коалиције, комунисти превели на страну земаља-победница, амнестирали је од одговорности за све злочине којима се прославила, престројили „под петокраку“ 80.000 усташких кољача само од 2. јула 1943. до 6. априла 1944, а током јесени исте те године позвали и онај остатак да им се прикључи у сатирању Срба.

Будући да су се Хрвати, заједно са својим јаребима и академицима, од свих националних послова најуспешније бавили клањем и пљачком, ваља их подсетити и на неке друге њихове злочине.

Огромно подручје логора Јасеновац није до краја истражено, ометано је утврђивања броја жртава и од усташа и од комуниста

Макар покретањем питања о ревизији државних граница и „револуционарних тековина“ успостављених злочином геноцида – по оним обрасцима по којима су то чинили Броз с Македонијом, Хрватском, Црном Гором и Косметом или Лењин и Хрушчов с Украјином.

За почетак, ваља поменути идеју коју образлаже Змаго Јелинчич Племенити (1948), председник Словеначке националне странке, члан парламента Републике Словеније и Парламентарне скупштине ЕУ: он је посебно узбуркао „јавно мњење енергичним захтевом да се јадранска обала и отоци поделе на све државе наследнице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Изричит је да је у питању обавеза каква је и у случају заједничког злата, новца и некретнина бивше савезне државе. Јелинчич уверава да ће домаћи и страни правни стручњаци објаснити да у случају распада (или разбијања) приморске земље, право на морску обалу имају све новостворене државе“. Свему томе он додаје „још две битне чињенице против хрватског поседовања скоро целокупне обале и свих 1.000 острва. Прва је да у последња два столећа Хрватска никад (правно) није имала у поседу јадранску обалу, а друга је – за Србију и Црну Гору од велике важности – да је Италија, после Другог светског рата, била приморана да, на име ратне штете, уступи Југославији Истру, Задар и отоке. С обзиром на то да је Италија, до септембра 1943, била окупатор у Црној Гори, Херцеговини, делу Босне, Далмацији, Лици, Кордуну и Горском котару, одговорна је за стотине хиљада убијених Срба. Уморени на Рабу, у Јадовном, херцеговачким и босанским јамама и у логору смрти Јасеновац, чинили су највећу ставку ратне штете – израчунату (1946) од Сила победница.

Хтели су Хрвати од зликовца одговорног за клање Срба, кардинала Степинца одликованог од усташаке НДХ да праве блаженог и свеца, тај дрски, безобзирно покушај је за сада пропао

Тако је Италија, за страховито страдање Срба (Италији су тада приписани и злочини хрватске војске, јер је НДХ била и њена творевина) потписала с Југославијом Уговор о миру, у којем је, дословно, писало да „уступа територије Југославији“ – не Хрватској („Службени лист ФНРЈ“, бр. 74/47).

(После је Броз за злочине над Србима наградио Хрватску не само тим територијама него им, како смо видели, дотурио и Барању и западни Срем, а Конавле „продужио“ до уласка у Боку Которску, па сад хрватски академици траже и острво Мамулу – као што су и Боку прекрстили у „Заљев хрватских кољачких светаца“). У том је смислу „врло широк“ Јелинчичев навод „да у последња два столећа Хрватска никад (правно) није имала у поседу јадранску обалу“ будући да се она тамо први пут нашла тек 1945. и од тога времена од „италијанског Задра“ направила врло солидну усташку тврђаву, при чему треба рећи да се тамо за хрватско име први пут чуло тек кад и за усташлук.

За друге и друкчије доприносе хрватске академијске памети европској култури и цивилизацији – још се није чуло.

Лакше им је било да лажу. И да оштре каме и „србосјеке“.

……………………..

Подели:

5 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments