Балкан и суседи Србије, Документи, Друштво, Политика, Преносимо, Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Хрватска отима имовину Срба у Хрватској вредну 30 милијарди евра

Хотел у Башким Водама власништво “Младост туриста” из Београда је изгубљен и судским путем

Хрватска не поштује законом преузете међународне обавезе о повратку имовине Срба

  • Питање имовине српских фирми, банака и институција треба коначно решити институционално, на нивоу две државе
  • Правна лица, власници непокретне имовине, задржавају право власништва (према стању из 1990.) без обзира на чијој је територији та имовина.
  • Хрватска је још пре ступања на снагу Споразума о сукцесији 1991. године донела Уредбу о национализацији српске имовине, којом је пренела власништво на државу Хрватску.И тада је продала већи део српске имовине
  • Хрватски судови одбијали су све тужбе српских предузећа за повраћај имовине.
  • Правна овлашћења, која су била иманентна друштвеној и државној својини, и Европски суд за људска права у Стразбуру признаје као својеврсна својинска овлашћења.
  • Вредност зграда, станова, одмаралишта некадашњих српских предузећа, али и локалних самоуправа у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила је 1,8 милијарди евра.
  • Рачуна се да је у овој бившој југословенској републици имовину оставило 300-400 српских предузећа. Поред тога, 40.000 станарских права отето је Србима у Хрватској, затим 50.000 случајева неисплаћене динарске и девизне штедње, као и 800.000 катастарских парцела пољопривредног и шумског земљишта.
  • Хрватска предузећа, без камата, потражују у Србији око 800 милиона евра. У Србији је око 150 хрватских предузећа имало имовину, а неколико десетина успело је да је надокнади.
  • Према тој процени, у власништву Срба у Хрватској било је око 18 милиона квадратних метара грађевинског простора, од чега 14 милиона стамбеног и четири милиона квадратних метара пословног простора. Посебно је важан податак да су Срби у Хрватској до рата имали око 600.000 хектара земљишта
  • Избегли и прогнани Срби још увек не губе наду да ће се испоштовати Бечки споразум о сукцесији и да ће им бити враћена одузета имовинска и људска права

Пише: Дејан Јововић *

Један од врло важних међусобно нерешених проблема у односима Републике Србије са Републиком Хрватском јесте питање имовине и решавање имовинских права.

Споразумом о питањима сукцесије СФРЈ потписаним 29. јуна 2001. године у Бечу, од стране представника СР Југославије, БиХ, Хрватске, Македоније и Словеније, предвиђено је да се расподела државне имовине изврши према принципу да сва непокретна имовина СФРЈ припадне државама наследницама на чијој се територији она налази. Међутим, у Анексу Г Бечког споразума (Приватна својина и стечена права) прописано је да сва права на непокретну и покретну имовину коју су грађани или правна лица из СФРЈ имали на дан 31. децембра 1990. године државе сукцесори морају „признати, заштитити и вратити у првобитно стање, све у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта и пребивалишта тих лица“.

Бечки споразум о сукцесији садржи седам анекса (А, Б, Ц, Д, Е, Ф, Г) од којих је међу најважнијим Анекс Г. У овом Анексу се јасно и прецизно каже да ће свим грађанима и правним субјектима бити призната, заштићена и враћена права која су имали на дан 31. децембра 1990. године, а сви уговори склопљени током рата под притисцима и претњама биће проглашени ништавим.

Хрватска не поштује законом преузете међународне обавезе

Према међународном праву и уставима држава наследница бивше Југославије, међународни споразуми ратификовани у парламентима имају јачу правну снагу од домаћих закона.

Анексом Г изричито је прописано да особе које нису у могућности да остваре повраћај одузете имовине имају „право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама“. Такво решење је у складу са Првим протоколом уз Европску конвенцију о људским правима, према којој „свако лице има право на неометано уживање своје имовине“. И поред тога, Хрватска не поштује законом преузете међународне обавезе.

Правна лица, власници непокретне имовине, према овом Споразуму – Анекс Г, задржавају право власништва (према стању из 1990.) без обзира на чијој је територији та имовина.

Национализација српске имовине

Међутим, Хрватска није испоштовала овај принцип, иако је хрватски Сабор ратификовао поменути споразум у јуну 2004. године, што је био један од услова за прикључење Хрватске ЕУ. До тада, Хрватска је већ продала многа српска синдикална одмаралишта, туристичке објекте и пословни простор. Изневерена су очекивања да ће се стање променити после уласка Хрватске у чланство ЕУ и да ће она тада поштовати стандарде који гарантују сигурност приватне имовине и основних људских права.

Зграда Полицијске управе у Загребу је власништво Заставе из Крагујевца

Одмах након ратификације Споразума о сукцесији 2002. године („Сл. лист СРЈ – Међународни уговори“, бр.6/2002), у ондашњој СРЈ почело је и враћање имовине, не само предузећима из Хрватске, већ и из Словеније и БиХ у Србији.

Хрватска је још пре ступања на снагу Споразума о сукцесији 1991. године донела Уредбу о национализацији српске имовине, којом је пренела власништво на државу Хрватску. Под утицајем међународне заједнице, уредба је повучена, али је већим делом та имовина већ била продата (пре правоснажности Споразума о сукцесији).

Највећи део одузете имовине српских правних лица, са седиштем и регистрацијом у Србији, представљао је њихова дугорочна улагања на територији Хрватске, као што су синдикална одмаралишта, туристички објекти, и други привредни и пословни простор. Део те имовине Хрватска је продала или отуђила на други начин, а њен већи део је девастиран, уништен и напуштен.

Тамошњи судови одбијали су све тужбе српских предузећа за повраћај имовине. Све у складу са упутством од 6. децембра 2004. године Државног правобранилаштва Републике Хрватске жупанијским правобранилаштвима у коме им се „ради једнообразног поступања“ сугерише да се у примени „Анекса Г“ Споразума о питањима сукцесије „противе захтевима за повраћај имовине и одбију захтеве за мирно решење спора“.

Хотел “Сутеска” у Башким водама је власништво Србије

У споровима за повраћај имовине пред хрватским судовима могли су се ангажовати само хрватски адвокати, судски трошкови су огромни, адвокатске тарифе међу највећима у Европи, а поступци трају више година и завршавају се, по правилу, одбијајућом пресудом.

Легитимне и легалне захтеве бивших титулара одузетих имовинских права да се вансудски, мирним путем, изврши реституција, надлежни у Хрватској, по правилу, одбијали су и то најчешће без образложења. Тиме су бивше власнике довели у незавидну и неизвесну ситуацију, и они су били приморани да своја права остварују у парничним поступцима, па је Хрватска пред хрватским судовима тужена страна.

Хрватски судови позивају се на чињеницу да оштећена правна лица, углавном, нису имала право својине 1990. године, односно нису то право имали уписано у земљишним књигама. Међутим, тиме се занемарује ноторна чињеница да у правном систему бивше Југославије, по правилу, није постојало право својине на непокретној имовини, већ државно или друштвено власништво са својим атрибутима у виду права трајног управљања, коришћења и располагања, која су имала конкретна правна лица. Међутим, та правна овлашћења, која су била иманентна друштвеној и државној својини, и Европски суд за људска права у Стразбуру признаје као својеврсна својинска овлашћења.

Пословни простор у Загребу у улици Цвијете Зузорић је власништво Србије
Вредност узурпиране српске имовине је 30 милијарди евра

Према ранијим проценама Дирекције за имовину Републике Србије, само вредност зграда, станова, одмаралишта некадашњих српских предузећа, али и локалних самоуправа у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила је 1,8 милијарди евра. Рачуна се да је у овој бившој југословенској републици имовину оставило 300-400 српских предузећа. Поред тога, 40.000 станарских права отето је Србима у Хрватској, затим 50.000 случајева неисплаћене динарске и девизне штедње, као и 800.000 катастарских парцела пољопривредног и шумског земљишта.

Вредност укупне евидентиране приватне имовине прогнаних и избеглих Срба из Хрватске, незванично је процењена на око 30 милијарди евра. Нема званичних података јер до сада није урађена процена на основу евиденције која је извршена још 1996. године. После распада Државне заједнице Србија и Црна Гора, формулари на којима се налазила уписана имовина завршили су у Министарству финансија Србије, али нису обрађени и није сачињена валидна процена.

У тој евиденцији налазило се око 76.000 захтева приватних лица и фирми, али документација није даље ажурирана, па нема званичне информације колико је српске имовине у међувремену враћено.

Суд за људска права у Стразбуру предлаже да Србија и Хрватска постигну билатерални споразум о имовини, а Србија то деценијама избегава

Захтеве Хрватске немогуће је изразити бројкама, јер сви који нешто траже од Србије из године у годину обрачунавају и камате. Рачуна се, ипак, да хрватска предузећа, без камата, потражују у Србији око 800 милиона евра. У Србији је око 150 хрватских предузећа имало имовину, а неколико десетина успело је да је надокнади.

Незваничну процену о имовини прогнаних Срба из Хрватске вредној 30 милијарди евра дао је својевремено Борислав Микелић, бивши премијер Републике Српске Крајине, а она је израчуната на основу података Комитета за заштиту права и интереса расељених лица, као и из евиденције некадашњег Савезног министарства правде.

Према тој процени, у власништву Срба у Хрватској било је око 18 милиона квадратних метара грађевинског простора, од чега 14 милиона стамбеног и четири милиона квадратних метара пословног простора. Посебно је важан податак да су Срби у Хрватској до рата имали око 600.000 хектара земљишта, навео је проф. др Светозар Ливада, социолог из Републике Хрватске.

Друга велика отимања и штете на српској имовини

Када је у питању покретна имовина, Срби су на пример остали без око 400.000 пољопривредних машина, 64.000 моторних возила, око 440.000 опремљених спаваћих и дневних соба, кухиња и трпезарија, као и 760.000 разних кућних апарата и техничких уређаја, каже он, и додаје: Срби су остали и без око 980.000 грла крупне стоке, око 18 милиона чокота винове лозе, осам милиона стабала воћки, 120.000 кошница, без уметничких предмета и злата, а имали су и око 24.000 бунара и цистерни површине од око 960.000 квадратних метара.

Хотелско одмаралиште власништво “Неимара” из Београда у Биограду на мору

Приликом евидентирања имовине Срба укупно је пријављено 180 милиона тадашњих немачких марака и 3,5 милијарди динара у хрватским пословним банкама и 600 милиона динара у хартијама од вредности. Када се овим подацима додају и улагања у путну и другу инфраструктуру путем самодоприноса, изузимање Срба из прихода од приватизације, као и неисплаћене пензије за 50.000 српских пензионера, са сигурношћу је процењено да вредност српске имовине износи више од 30 милијарди евра, изнео је Ливада.

Према подацима из разних извора, углавном избегличких удружења, у Хрватској је уништено или девастирано око 40.000 кућа Срба и то у сектору Југ /Лика и Далмација/ око 20.000 кућа и скоро исто толико домаћинских објеката. Српске куће уништаване су и изван подручја ратних дејстава, али о томе нема прецизне евиденције. Избегли и прогнани Срби још увек не губе наду да ће се испоштовати Бечки споразум о сукцесији и да ће им бити враћена одузета имовинска и људска права. Очекују да ЕУ обавеже своју чланицу – Хрватску да испоштује преузете обавезе из билатералних и међународних уговора.

Хотелско дечије одмаралиште Крагујевца од шест зграда у Макарској, општина Градац

Хрватски фонд за приватизацију пре више година тврдио је да је пописао 319 објеката на која полажу право фирме из Србије. Од тога је 158 продато, 30 додељено на коришћење, за 40 зграда су се водили спорови, а 91 објекат био је слободан. Са овим подацима се није сложила српска Дирекција за имовину, која је незванично тврдила да фирме из Србије имају преко 400 објеката у Хрватској. Томе треба додати и најмање 65.000 кућа и станова физичких лица, према ранијим подацима републичке Агенције за реституцију.

Антиевропска „отимачина“ и списак отетог

Према писању хрватских медија од пре неколико година, Нафтна индустрија Србије у овој земљи има више од тридесет пумпи, одмаралишта у Ровињу, Макарској, Хвару и на Брачу, складишта, пословне просторе, као и удео у Јадранском нафтоводу. Највећи део НИС-ове имовине је продат, а бензинским пумпама управља ИНА, која истовремено тражи да јој се врати њена имовина у Србији. Међу атрактивнијим некретнинама које у Хрватској потражују власници из Србије јесу и зграда Хрватског фудбалског савеза у Загребу, која је власништво Генекса. Ова фирма у Хрватској има и 37 станова, хотел у Ровињу од 1.155 квадрата, одмаралишта од око 3.000 квадрата у Дубровнику.

Хотел “Биоково” на Сумартину је српско власништво

У хрватској штампи се као власник највреднијег туристичког комплекса наводио Град Београд, који има неколико објеката у Јелси на Хвару, површине више од десет хиљада квадрата. Комплекс се не користи, а као власник је укњижена Хрватска. Југобанка је власник виле од 619 квадрата у Светом Јакову поред Дубровника. Сада је тамо смештен пензионерски дом за свештенике Дубровачке надбискупије. У згради на коју право полаже крагујевачка Застава је седиште загребачке Полицијске управе. Инвест банка је такође имала много експозитура у славонској жупанији. Тигар, Путник, Центротекстил, ЕИ Ниш, Вино Жупа, Инекс, Утва, Синтелон, ПИК Бечеј, Пионир Суботица, Први мај Пирот, Робне куће Београд, Житопромет, Машинопројект такође су власници вредне имовине у Хрватској.

У „отетој“ имовини српских предузећа (прво „подржављеној“, а затим продатој „савесним стицаоцима“), налазила се и имовина СИЗ за заштиту деце Апатин, Дечијег одмаралишта Крагујевац, Дечијих опоравилишта Града Београда на Јакљану, Центра дечијих летовалишта Београда у Милни на Брачу, Дечијег одмаралишта Смедеревска Паланка, Феријалног савеза Југославије на Корчули, Града Ниша у Каштел Лукшићу. Одмаралишта на хрватском приморју имају и ФАД Горњи Милановац, Кекец Суботица, Сартид – Југометал, крагујевачка Застава, Клуз, Беобанка и др.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Хрватско брутално отимање неспорне српске имовине
  • Новим Законом из 2018. године убрзано отимање имовине 180 српских предузећа
  • Тај законски акт је „скандалозан и антиевропски

Законом који је хрватски Сабор усвојио 25. маја 2018. године предложено је се да се „државна имовина која није у функцији и на којој се не обавља никаква економска делатност“ може дати у закуп предузетницима највише на 30 година, и то без плаћања најамнине. Хрватски Сабор усвојио је измене и допуне Закона о управљању државном имовином, који ће ресорном министарству омогућити да управља некретнинама, чак и онима које су предмет недовршених правних спорова. Усвајање овог закона је завршни чин отимања имовине српских предузећа, којим Хрватска крши Споразум о сукцесији, и којим је погођено најмање 180 српских фирми.

Београдско хотелско дечије одмаралиште у Јелси на Брачу још није враћено власницима

У спорном хрватском закону стоји да је Влада „до склапања одговарајућег међународног уговора овлашћена дати у вишегодишњи закуп некретнине у земљишнокњижном власништву на које се примењује забрана из чл. 1. Уредбе о забрани располагања некретнинама на територији Хрватске“. Реч је о уредби из 1991. године, којом су власти у Хрватској забраниле располагање имовином у власништву „институција, република, предузећа и других правних особа из бивших југословенских држава“. Та имовина уписана је на Хрватски фонд за приватизацију, односно практично подржављена.

Хрватски званичници износили су да је циљ да се та имовина „стави у функцију“, а не да се решава питање власништва, односно да се овим законом „усклађује законодавство Републике Хрватске са законодавством ЕУ“?! Како су они тврдили, овим законом повећава се могућност инвестиционих улагања и активирање такозване „неактивне имовине у власништву Хрватске“. А „неактивна имовина“ је у највећем броју случајева управо имовина српских предузећа, коју је Хрватска буквално национализовала после рата. Због тога је овај закон протумачен као „отимачина“ у режији хрватске државе, а за сам законски акт може се рећи да је „скандалозан и антиевропски“. То је покушај да се једним законом, који је апсолутно у супротности са Споразумом о сукцесији, имовина српских предузећа стави под пуну контролу хрватских власти.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

По Бечком споразуму Србима се мора вратити сва отета имовина

Србија мора да осигура примену Бечког споразума, Анекс Г

Документационо-информациони центар „Веритас“ сматра да је овај закон последица ранијих антисрпских прописа. Питање имовине српских фирми, банака и институција треба коначно решити институционално, на нивоу две државе.

Србија мора да осигура примену Анекса Г Бечког споразума и док то не учини, све ће бити губљење новца и времена. Чак и у најгорем случају, да српска имовина у Хрватској припадне инвеститорима, постоји могућност обештећења, односно накнаде штете српским власницима, сматра овај Центар.

Нафтна индустрија Србије у Хрватској има више од тридесет пумпи, одмаралишта, складишта и пословних простора, као и удео у Јадранском нафтоводу

Према његовом правном тумачењу, изгледа да без проналажења одговарајућег „билатералног институционалног механизма“ између Србије и Хрватске, као уговорних страна, неће бити напретка у остваривању права из Анекса Г, ни пред хрватским и српским судовима, али ни пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

Хрватска изричито сматра да се Анекс Г не може примењивати без закључења посебног билатералног споразума. Али истовремено, Хрватска годинама избегава потписивање таквог споразума, и то не само са Србијом, већ и са БиХ. Овакав споразум је потписала са Македонијом и Словенијом.

Хрватска већ 17 година одбија да поштује Анекс Г Бечког споразума о сукцесији, према коме права на имовину, која се налази у некој држави наследници, а на коју су грађани или друге правне особе СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990., морају бити призната, заштићена и враћена од те државе.

Ставови суда за људска права у Стразбуру

Суд за људска права у Стразбуру, као последња нада српским фирмама да поврате отету имовину, одбијао је, као неосноване, тужбене захтеве појединих српских фирми, које су тражиле од Хрватске да врати некретнине које је она одузела после распада некадашње СФРЈ. Споразум о сукцесији из 2001. године наведен је као правни основ за тужбе, којим се Хрватска обавезала да врати предратну имовину ранијим власницима, што никада није учинила.

Зграда београдске Југобанке у Дубровнику

Доношењем оваквих одлука, Суд за људска права прихватио је правно тумачење хрватских судова да сам Споразум о сукцесији не даје правну основу да физичка и правна лица могу да поврате своју предратну имовину.

Евентуални повраћај имовине био би могућ тек када се закључи билатерални споразум између Србије и Хрватске, којим би се конкретизовале одредбе Анекса Г Споразума о сукцесији. Иначе, Србија је пре више година доставила предлог оваквог билатералног споразума, о коме се Хрватска никада није изјаснила. Тај акт могао би, највероватније, да реши само техничка питања, док суштина остаје иста.

Поглед са терасе зграде Југобанке у Дубровнику (зграда је запуштена)

Потраживања Србије према Хрватској су далеко већа него Хрватске према Србији, па је јасно да се Хрватској не исплати да са Србијом закључи билатерални споразум.

Хрватска је систематски, противно цивилизованом правном поретку и Конвенцији УН о људским правима, по коме је право на имовину основно право, онемогућила српским компанијама да користе легално стечену имовину.

Проблем реципроцитета

Иначе, Споразум о питањима сукцесије примењује се непосредно у Србији. Србија никада није одузела имовину хрватских привредних друштава, већ је само ограничила њено располагање и тиме искључила могуће злоупотребе. Министарство финансија Републике Србије вратило је имовину појединим хрватским фирмама, а и судови у Србији су, такође, директно примењивали Споразум и враћали имовину Хрватској.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Србија враћа имовину Хрватској

Уставни суд Србије заузео је став да се Анекс Г Споразума о сукцесији директно примењује, што значи да се хрватским фирмама враћа имовина у Србији. Бројни локали, али и друге непокретности, већ су враћени или су у процесу враћања фирмама из Хрватске. Право приватне својине је неотуђиво право и то је став српских судова.

И док српски судови уредно враћају хрватску имовину, Хрватска наставља да отима имовину српских фирми, што је почело 1991. године и траје до данас. Уместо да примењује Споразум о сукцесији, Хрватска са Законом о управљању државном имовином српска одмаралишта на јадранском приморју даје у дугогодишњи закуп трећим лицима.

Док се у Хрватској, без изузетка, наставља одбијање тужби за повраћај имовине српских предузећа, српски судови директном применом Споразума о питањима сукцесије враћају имовину хрватским предузећима у Србији и тако, према тумачењу појединих српских правних стручњака, поступају „несразмерно начелу реципроцитета и супротно правном ставу Европског суда за људска права у Стразбуру“.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

У одлукама Уставног суда Србије доминира становиште да Анекс Г Споразума о питањима сукцесије има јачу правну снагу у односу на све локалне законе и прописе. С друге стране, правни поредак Хрватске чврсто стоји на становишту да међудржавни ратификовани споразум сам по себи, готово по правилу, има недостаке који онемогућавају директну примену Споразума, а то становиште потврдио је и Европски суд за људска права. Због тога је неопходно, како сматрају ови стручњаци, да „српски судови преиспитају своје одлуке о враћању имовине хрватским фирмама у Србији, јер су оне донете директном применом Споразума, што је супротно одлуци Европског суда и начелу реципроцитета“.

Пословни простор српског Југодента у Сплиту, Пољичка цеста

С друге стране постоји и скептицизам око тога да ли ће Уставни суд имати храбрости да се бави овако важним питањем. Износи се резерва када је у питању примена начела реципроцитета у Србији и подсећа се на положај хрватских фирми на српском тржишту, где је њихов положај више него повлашћен, док се на хрватском тржишту спроводи дискриминација према српским предузећима.

За српску страну отежавајућа околност је одлука Европског суда за људска права о изузећу – са ставом да Хрватска до 1997. године није била потписница Европске конвенције о људским правима и темељним слободама, те да самим тим сви законски и подзаконски акти које је Хрватска доносила до тада не могу бити предмет њиховог разматрања.

Круцијално питање спровођење Анекса Г Бечког споразума

Удружење „Одузета имовина“, које окупља више предузећа из Србије и БиХ са имовином у Хрватској, наводи да се у Хрватској води око 180 предмета везаних за повраћај имовине фирмама из Србије. Све оне поседују имовину у Хрватској, коју су стицали док се живело у једној држави – СФРЈ, а којом не могу да располажу.

Неки од тих случајева стигли су до Европског суда за људска права у Стразбуру, али ни ту није забележен неки успех. Циљ је да заједничким снагама, користећи правне и политичке инструменте, остваре права на повраћај сопствене имовине. Удружење је раније послало писмо свим релевантним институцијама ЕУ, УН и невладиним организацијама које штите људска права. У писмусу упозорени са оним што се дешава у Хрватској.

Хотел Дубравка у Башким водама је српско власништво

Анекс Г Споразума о сукцесији очигледно је постао „мртво слово на папиру“ што се тиче повратка имовинских и стечених права Срба из Хрватске и повратка имовине српских фирми у Хрватској. Хрватска одбија решавање имовинских и стечених права српских повратника, протераних Срба и других оштећених грађана и због тога систематски опструише спровођење Анекса Г.

Хрватска крши суштинске европске вредности као што су једнакост, поштовање права мањина, забрана дискриминације на националној основи и владавина права

Хрватска крши суштинске европске вредности као што су једнакост, поштовање права мањина, забрана дискриминације на националној основи и владавина права. У Хрватској није могуће да Срби и српске фирме судским путем поврате и заштите своја имовинска права, што јасно показује да у Хрватској не функционише правна држава.

Да апсурд буде још већи, Хрватска у судским споровима тражи и наплату судских трошкова од српских предузећа за отету српску имовину?!

Удружење Срба из Хрватске већ готово више од две деценије указује на ову проблематику, али нажалост без икаквог помака. Време пролази, а на том плану се ништа значајно не дешава. Стални Мешовити комитет за питања сукцесије више се и не састаје, па Хрватска вешто избегава да испоштује Споразум о сукцесији и Резолуцију Савета безбедности УН од 1. децембра 1997. године, којом је свим избеглим лицима потврђено право на повратак.

Хрватска је једина од свих бивших република СФРЈ донела закон којим су Србима одузета станарска права и тако им онемогућила повратак у око 40.000 станова. Иако је Хрватска у уговорима касније преузела обавезу да ће поштовати имовинска и друга права својих суграђана српске националности, то је изиграла, пре свега Бечки споразум о сукцесији. Хрватска није уважила ни Резолуцију Савета Европе из јануара 2010. године која је потврдила да су стамбена права имовинска и самим тим не могу се одузимати, јер су неповредива и стечена.

Уласком Хрватске у чланство ЕУ 2013. године, све се мање говори о имовини избеглих и прогнаних Срба, а за такво понашање Хрватска не сноси никакве последице. Српски званичници су раније износили да је Србија наводно урадила све што је до ње и да јој не преостаје ништа друго него да се обрати УН, које су гарант Споразума о сукцесији.

Да ли ће бити враћен или извршена правична надокнада: српски хотел у Хрватској
Србија мора да покрене темељну акцију повратка српске имовине у Хрватској

У сваком случају, треба „ескалирати“ питање враћања имовине српских грађана и фирми у Хрватској. Због сложености проблема, ово питање треба што пре подићи на ниво УН, потребна је знатно активнија улога српске владе, а постоји и предлог да она формира стручни тим или неку институцију, која би извршила темељну анализу нерешених питања која се односе на Анекс Г Споразума о сукцесији и предложила дипломатске, политичке и правне мере са циљем њиховог решавања.

Треба рећи да без решавања овог круцијалног питања повраћаја српске имовине у Хрватској, тешко да може доћи до нормализације односа између две земље.

*Дејан Јововић је научни саветник и некадашњи помоћник савезног министра за економске односе са иностранством СРЈ и СЦГ и копредседник Мешовитог међувладиног комитета за економску сарадњу са Хрватском.

Извор: Нови Стандард

Kako se uzurpira srpska imovina u Hrvatskoj

Подели:

4 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments