Саборни храм Преображења Господњег у Загребу, познатији као Преображењска црква, је главни и највећи православни храм у Загребу, смештен уз владичански двор Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ
Какву Српску Православну Цркву желе чланови Хрватске академије знаности и умјетности
- Тврдња ХАНУ да су православне Цркве државне Цркве – не стоји!
- И Анте Павелић је 1942. године тврдио: „У Хрватској не може бити Српске православне цркве“.
- А до тада је у Хрватској убијено више од 170 свештенослужитеља, опљачкано, девастирано, сравњено са земљом најмање 450 храмова и других богослужбених објеката, десетак њих претворено у кланице, опљачкано небројено културно-историјско благо… Од тог затирања Српска православна црква никада се није опоравила.
- Саопштење ХАНУ је нови допринос старој правашко-франковачкој политици о односу према српском народу.
Др Вељко Ђурић Мишина, историчар
(Jugoslavenska) Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (ХАЗУ) од 1945. године има своје место у политичком животу Хрватске и хрватског народа: залагала се за суверена права Хрватске као републике, подржала је ставове о хрватском језику…
Ових дана ХАЗУ се огласила по питању процеса интеграција Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије у Европску унију. Нисам стручњак за географију, право, политикологију, екологију… па не могу да коментаришем њихов текст у целини. Први утисак који ми се наметнуо после читања био је да је то, по садржини, збир сугестија хрватским политичарима, што се може схватити и као нови допринос старој правашко-франковачкој политици о односу према српском народу. То ме наводи на закључак да се суштина садржаја не сме потценити.
Познајем новију историју Српске православне цркве и желим да се осврнем на један став:
„Potreba definiranja položaja Srpske pravoslavne crkve u Republici Hrvatskoj: pravoslavne su crkve državne crkve, pa položaj Srpske pravoslavne crkve ne može biti jednak u Srbiji i Hrvatskoj, u kojoj ta crkva treba imati punu slobodu u javnom vjerskom djelovanju brinući se za vjerski život manjine, ali recipročno na razini koliko je to omogućeno hrvatskoj manjini na području Srbije. U Hrvatskoj se mora izbjegavati djelovanje Srpske pravoslavne crkve koje se može okarakterizirati političkim djelovanjem.“
Није битно то што прва реченица има 56 речи! Битно је шта садржи!
Свако ко зна неколико чињеница о Независној Држави Хрватској (НДХ) и Хрватској православној цркви реаговаће следећим речима: па ово је обнављање исте идеје али у другачијем контексту.
Академици који су писали овај пасус слабо познају историју Цркава. Наиме, тврдња да су православне Цркве државне Цркве не стоји. Изгледа да академици мешају теологију, право, географију и историју.
Ако би применили исти аршин (географију) који академици заговарају, зашто онде не подржавају формирање Римокатоличке цркве Хрватске (или, не дао Бог, Србије)?
Друга, последња реченица је написана упозоравајућим и претећим тоном! Уосталом, ја видим то као речи Анте Павелића изречене почетком 1942. године када је устврдио да у православље не дира нико, али да у Хрватској не може бити Српске православне цркве. А до тада је убијено више од 170 свештенослужитеља, опљачкано, девастирано, сравњено са земљом најмање 450 храмова и других богослужбених објеката, десетак њих претворено у кланице, опљачкано небројено културно-историјско благо… Од тог затирања Српска православна црква никада се није опоравила.
Хроничари тог времена забележили су да је убрзо проглашена некаква Хрватска православна црква. Креатори и оперативни контролори те творевине били су немачки официри. Узгред, у групи који су одрађивали послове те „цркве“ били су Антонио Јерков –учествовао у писању устава (касније, 1967. године и устава комунистичке Македонске православне цркве) и Савић Марковић звани Црни и Штедимлија (који је свој однос према Српству и православљу исказао уз Мирослава Крлежу у рушењу Његошеве капеле на Ловћену; и кога данашњи Монтенегрини величају као зачетника Црногорске православне цркве).
Овај омалени коментар указује колико је српска политичка комунистичка елита била способна да се носи са хрватском која се руководила својим националним, стратешким идејама и спроводила их кроз процесе дугог трајања. (А ни садашњи руководећи састав Српске академије наука и уметности (САНУ) не улива ми поверење, јер се недавно међу њеним зидовима чуо предлог да би прву реч из имена требало избацити.)
У сваком случају агресија ХАНУ на Србију је евидентна.
……………………………….
