Гост Аутор, Друштво, Истраживања-Досије, Политика, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Спорт, Србија

Фудбал и клубови постоје због љубитеља фудбала и навијача

Битка антиглобалиста и глобалиста у фудбалу није завршенa

  • Сва четири клуба (Реал Мадрид, Барселона, Атлетик Билбао и Атлетико Осасуна) су власништво „социоса“, чланова који редовно, сваког месаца плаћају чланарину и на основу тога стичу и одређена права управљања. Присталице шпанског концепта тврде да он развија, подстиче и учвршћује блиске друштвене и економске везе са заједницом у којем клуб има седиште, односно да се ствара велика љубав и лојалност према клубу од стране чланова клуба и других навијача. Клубови у власништву „социоса“ сав профит, односно буџетски суфицит остављају у клубу
  • У шпанском моделу председник клуба, у пракси, постаје монарх, чак и ауторитарни владар. Партнери практично немају никакав утицај на политику клуба, после избора председника, у току четири године мандата.
  • У Немачкој клубови су најобичнија спортска удружења, са законском могућношћу да у једном делу буду отворена за спољне инвеститоре. Основа немачког модела је правило „50 + 1“, при чему најмање 51% вредности клуба мора бити у власништву чланова клуба, који су организовани као регистрована удружења чланства
  • Када постоји клуб, немачки навијач жели да има осећај да је то његов клуб, а не клуб Катара и Абу Дабија”[1].
  • Енглески фудбалски клубови су сви од реда регистровани као пословне организације а не као спортска удружења.
  • Дакле, енглески (британски) модел је чисти модел приватног власништва, са оним законским ограничењима која се тичу успостављања инструмената одрживости њиховог развоја, али и са свим оним претећим последицама слабог пословног биланса, а то је пре свега – стечај.

Пише: Др Милан Томић, професор спортског менаџмента

 Карактеристике Шпанског, Енглеског и Немачког модела власништва

Објашњење у вези модела власништва аутор овог текста потенцира искључиво због већ озбиљно изражене сумње у ортодоксни модел приватног власништва, који има интерес супротан спортским принципима и идеалима, што се показало у неуспелом завршном ударцу фудбалских глобалиста. Те сумње на протестни начин изразили су навијачи највећих клубова, од којих власници клубова иначе живе.

Оригинални Шпански модел власништва

Поједини аутори из области спортске индустрије и спортског менаџмента посебно верују у власништво „социоса“, а неки други мисле другачије. Закон о спорту Шпаније (Ley 10/1990 del Deporte), преко свог члана 19.1 утврђује обавезност за професионалне фудбалске клубове да постану приватни (S.A.D.s/PLCs) од јуна 1992. године. Међутим, четири клуба изузети су из овог закона: Реал Мадрид, Барселона, Атлетик Билбао и Атлетико Осасуна. Три имају посебан културни и национални значај за етничке групе (Баскијци и Каталонци), које, пре свега, дају подршку тим клубовима. Реал Мадрид има посебну културну и националну прошлост, тако да је дат под контролу и управљање пежоративно речено – народу („краљевски клуб“). Односно, сва четири клуба су власништво „социоса“, чланова који редовно, сваког месаца плаћају чланарину и на основу тога стичу и одређена права управљања, али без права на деобу евентуалне добити које клубови остваре у једној години. Овај изузетак од шпанског Закона има и своје предности и мане; противнике и присталице.

Јединствени и привлачни стадион Сантијаго Бернабеу у Мадриду  има пет звездица

Присталице овог концепта тврде да он развија, подстиче и учвршћује блиске друштвене и економске везе са заједницом у којем клуб има седиште,  односно да се ствара велика љубав и лојалност према клубу од стране чланова клуба и других навијача, да је председник клуба демократски изабран што значи да ће бити одговорнији, смањује се вероватноћа финансијских малверзација и фискалне неодговорности.

Чланови се осећају да су укључени у рад и одлучивање у клубу, а такав подухват учешћа у управљању клубом унапређује њихову и клупску друштвену вредност и одговорност. Бити непрофитна организација, значи да „социос“ добија на пример јефтиније сезонске карте, између многих предности. Банке дају ниске камате на кредите, а остали мањи део прихода генерисан је и на друге спортове, кошарку, рукомет…које клуб субвенционише.

Дакле, за разлику од приватних клубова, који иначе деле дивиденде акционарима или дају интерес на улагања у приватног власника, који такође може трансферисати профит његовом другом привредном предузећу, клубови у власништву „социоса“ сав профит, односно буџетски суфицит остављају у клубу, јер га то може учинити стабилнијим, живљим и финансијски одрживим привредним и спортским субјектом.

Најбољи играч у Шпанији је фудбалер Барселоне Лионел Меси са драгоценим пехаром
Велика моћ председника клуба

Али постоји тамна страна тог површног сјаја, и финансијска и политичко-демократска, каже Калид Кан (Khalid Khan), спортски и фудбалски аналитичар. „Социос“ власништво над клубовима лимитира подизање сопственог клупског капитала кроз јавне или приватне инвестиције или преко флотација акција на берзи а за потребе финансирања куповине играча или за потребе клупских операција. На крају се ослањају искључиво на приходе које генеришу спортске и пословне активности клуба.  Наводно, постоји једна урођена мана у том моделу, каже Кан: због недостатка приватних инвеститора/акционара слаби надзор над финансијским операцијама. Скоро је немогуће да се обезбеди пракса финансијске фер и фискалне одговорности. Оптужбе и наводи о недостатку финансијске транспарентности и о непотизму у клубовима „социоса“ увек су присутни у периодима кампања.

Кан сматра да иначе веома добар „социос“ (Socios) модел  има корене у традицији и култури шпанског народа и етничких група, али му то може бити и слабост, јер такав модел по правилу  даје својствену институционалну нестабилности, а стабилност клуба је од виталног значаја за јачање и одрживост циљева и величине спортске организације. Током председничких избора од стране такмичара-кандидата, властољубиво се чине велика обећања  која тешко да се могу испунити. Или ако се касније испуне доводе клуб и финансијску предимензионираност. „Социос“ модел не пружа демократску основу за демократски изабраног Председника, јер након што се избори одрже (сваке четврте године) ефективно сва друштвена контрола над политиком клуба престаје да постоји. Председник, у пракси, постаје монарх, чак и ауторитарни владар.  Партнери практично немају никакав утицај на политику клуба, и представља њихову неспособност да блокирају или спрече непотребно трошење у њихово име, сматра Кан[2] .

Немачки модел „50+1“

Тери Дуфелен (Terry Duffelen), енглески публициста и аналитичар фудбала и власништва у њему, говори да многи данас виде Бундеслигу као идеалан пример који би требало да прати и фудбал у Енглеској. Али, Дуфелен сматра да и поред тога што треба да се дивимо немачком моделу, била би грешка да га сви виде као лек за проблеме свих фудбалских екипа. Врло је занимљиво да када је енглески фудбал у невољи, он једним крајичком ока гледа у Немачку очекујући спасоносна решења управо у овој земљи. Наравно да се морамо односити према структури и правилима која регулишу власништво немачких клубова и управљања у њима са дужним поштовањем, међутим, као и сваки модел власништва и управљања клубом и овај немачки није савршен, тврди Дуфелен[3] .

Када прочитате такве похвале немачком систему власништва, онда се и запитате шта у њему постоји што би се могло користити као искуство. Једноставно речено фудбалски клубови у Немачкој су најобичнија спортска удружења, са законском могућношћу да у једном делу буду отворена за спољне инвеститоре. У Немачкој многи клубови су формирани много година пре него што се фудбал у потпуности кодификовао као бизнис. У Немачкој фудбалски клубови нису предузећа, класични привредни субјекти, иако постоје у њима елементи који указују на корпоративно пословање. Најочигледнија предност овога модела је да сав буџетски вишак (осим оног реципрочног дела којим располажу приватни акционари), остаје у клубу и не користи се за плаћање дивиденди или различитих дугова других повезаних привредних субјеката са клубом и његовим власником, што је чест случај код фудбалских акционарских друштава. Односно, вишак не отиче у неке друге „касе“ које су изван фудбалског бизниса.

Дитмар Хоп је створио познати клуб Хофенхајм својим средствима, супротно немачким обичајима

Основа немачког модела је правило „50 + 1“, при чему најмање 51% вредности клуба мора бити у власништву чланова клуба, који су организовани као регистрована удружења чланства (“eingetragenes Verein“). Ово правило и даље омогућава значајне инвестиционе подухвате за приватни бизнис, с тим што га уједно и спречава да има укупну контролу управљања над клубом. Због тога се клуб Бундес лиге врло често посматра као скуп рудиментарних власника, односно чланова клуба и његових приватних акционара. Управљачки одбори клубова Бундес лиге, дакле,  сачињени су од делегата изабраних од стране „мањинских“ приватних и корпоративних акционара и „већинских“ власника – чланова клуба. На тај начин управљање клубом поверено је члановима матичног клуба („Mutterverein “), који имају директан уплив у стратегијске одлуке.

Ханс Јоаким Вацке промовише модел власништва у клубовима да га сви доживљавају као свој

Такође, и у Немачкој постоје изузеци и аномалије у односу на законска решења. Бајер Леверкузен и Волфсбург имају своју генезу као фабрички клубови, у респективном власништву фармацеутске индустрије „Бајер“ и аутомобилске индустрије „Волфсваген“. Хофенхајм је свој успон имао захваљујући потпуном финансирању бившег играча и софтвер милијардера Дитмара Хопа. Међутим, противници превисоког учешћа приватног капитала у немачком фудбалу врло често користе грубе изразе, говорећи шта ако Хопа удари аутобус, да ли ће Хофенхајм моћи да настави финансирање истим темпом без његовог доброчинства. Изузеци су регулисани једним чланом поменутог правилника „50+1“, који предвиђа да ако је клуб финансиран пре 1. јануара 1999. године више од 20 година од стране неког спонзора, у том случају признаје му се статус власника.

Када постоји клуб, навијач жели да има осећај да је то његов клуб

Предности овог модела су јасне. Посебно су јасне енглеским навијачима који чезну да дође крај ситуације у којој су енглески клубови предмет хирова и ексцеса појединих власника или „несавесних, неодговорних“ (uncaring) капиталиста[4] који користе клуб да би отплатили своје дугове у другим компанијама, тврди Дефелен. Дакле у немачким клубовима корпоративни интерес умањен је за интересе чланова-присталица клуба. Докле год присталице имају најбољи интерес према клубу и носе његову љубав у својим срцима, то ће мало бити вероватноће да се дозволи корпоративна злоупотреба власништва[5] .

ДФЛ (Немачка асоцијација клубова Прве и Друге Бундес лиге- DFL), радила је заједно са властима на моделирању ових правила која предвиђају процедуру лиценцирања (Lizenzierungsordnung). Ова правила регулишу финансије клубова, контролишу ниво дуга који сваки клуб може да има и намеће ограничења у вези плата играча, што је главни проблем, на пример, у Енглеској. Уједно ДФЛ као надзорни орган ових правила прати дешавања у свету, прати критике на рачун игара немачких клубова и на основу тога се поставља према евентуалним изменама правила. Непоштовање ових прописа може да доведе у питање лиценцу клуба, која може бити повучена и да због тога клуб није у стању да учествује у Бундес лиги. Као и свуда, тако и немачки фудбал није без проблема, па је питање у којој мери се власти саме придржавају ових правила. На пример, у последњих неколико година Борусија Дортмунд је остварила значајан дуг, али није било санкција.

Правило „50 + 1“ као један од модела власништва над клубом није нужно и гаранција доброг управљања, како се мисли. И даље клубови Бундес лиге имају високе, а некад превисоке спортске амбиције тако да се олако и без довољне аналитичности доносе одлуке које могу клуб да одведу на стратегијску странпутицу. Осим тога, постоје озбиљни критичари унутар самога система. На пример,  председник Хановера 96 Мартин Кинд (Martin Kind) је међу њима. Он тврди да би Хановер био у бољој позицији у такмичењу за врхунске резулате, чиме би појачао конкуренцију у немачком фудбалу, наравно ако би могао и смео да привуче више инвеститора, дајући им већински део власничког колача. Чак је то питање потегао и на суду.

Често је лепота фудбалског амбијента на стадионима непоновљива и очаравајућа
Шведска је употребила немачки модел власништва

Ханс-Јоаким Вацке (Hans-Joachim Watzke), некадашњи генерални секретар а сада председник Извршног комитета  Борусије из Дортмунда, у интервју Гардијану описао је немачки фудбал као романтично задржавање свог правила “50% плус један”, које захтева да клубови Бундес лиге (први и други ниво)  буду у власништву својих чланова. “Ја јесам мало романтичан, а то правило немачког модела није романтично. У Енглеској људи можда изгледа да нису заинтересовани за овакав модел. Можда људи у Ливерпулу мисле да је у реду да клуб припада Американцу, али немачка је романтичнија. Када постоји клуб, навијач жели да има осећај да је то његов клуб, а не клуб Катара и Абу Дабија”[6].

Вацке је као истакнути присталица бранио правило „50% плус један“ када је оно оспорено 2011. године од стране Мартина Кинда, председника Хановера. Борусија је у то време „излетела“ са берзе, али чланови су и даље бирали председника и четири члана Надзорног одбора, као што су и гласали о најважнијим стратегијским питањима из политике клуба. “Ја сам био највећи противник промене правила”, рекао је Вацке у интервјуу Гардијану. “Немци желе да имају тај осећај припадности. Када продате клуб стиче се утисак да сте тиме изгубили клупске присталице. У Немачкој, желимо да сви осећају да је то њихов клуб.  А, то је заиста важно.”

Разумљливо је отуда да су на гласању за останак овог правила „50+1“ била 32 клуба а само четири су се залагали за промену правила у корист јачања приватног капитала и власништва (Хановер, Фолсбург, Бајер Леверкузен и Хофенхајм).

Клубови у Енглеској имају своје грбове којима се поносе и навијачи и сами клубови и свуда их истичу

“Мислим да је некада у Енглеској однос између клуба и навијача био веома јак. Наши људи долазе на стадион као да су ту и њихове породице. Присталице кажу: то је наше, то је наш клуб. Борусија има велике могућности захваљујући разумном управљању, коучингу и регрутовању правих и перпективних играча, иако немамо ресурсе богатих појединаца, као шеик Моншур у Манчестер Ситију. Ми држимо да је правилна примена менаџмент принципа у клубу важнија од модела власништва, а поготово важнија од приватног власништва. Постоји много начина доласка до Рима. Челзи је освојио лигу шампиона, али постављам питање том клубу: Шта се дешава након Романа Абрамовича? Ми у Борусији немамо проблем одласка овог или оног председника. Клуб увек остаје и опстаје“.

Иначе немачки модел је био инспиративан и за многе друге земље, на пример, за Француску, али Шведска је отишла најдаље. Она се определила у потпуности за исти такав модел.

Модел у Енглеској је модел приватног фудбалског власништва

У време настанка фудбала и фудбалских организација Енглеска није имала закон о непрофитном сектору (код нас постоји закон о удружењима грађана), као на пример Француска  и Немачка, које су све фудбалске клубове регистровале по том закону[7]. Да је било супротно, не бисмо били сигурни каква би историјска судбина била енглеских фудбалских клубова, који су сви од реда регистровани као пословне организације а не као спортска удружења.

Остале земље су спорт па и фудбал третирале као слободно удруживање грађана, непрофитног типа, и нису фудбалске клубове до скоријег датума третирале као предузећа.  И то не све земље. Данас, с почетка 21. века многи фудбалски клубови се налазе чак и на берзама, на којима се иначе тргује акцијама привредних субјеката.

Дакле, енглески (британски) модел је чисти модел приватног власништва, са оним законским ограничењима која се тичу успостављања инструмената одрживости њиховог развоја, али и са свим оним претећим последицама слабог пословног биланса, а то је пре свега – стечај. Отуда постоји озбиљни друштвени покрет фанова британских (углавном енглеских) за очување фудбалских клубова од евентуалног пропадања и прекомерног трошења и узимања новца од стране власника. Познат је случај Глејзер-сениора у Манчестер Јунајтеду, који је профит од клуба уложио у изградњу апартмана на Флориди, што је утицало на потоње спортске резултате овог клуба.

Пехар за шампиона енглеске Премијер лиге

Ако постоји, а видели смо да постоји озбиљнија акција појединих представника клубова у Немачкој да се измени правило “50+1” и да се у јачем обиму омогући приватном инвестиционом капиталу учешће у власништву клубова, онда и у Енглеској постоји такође покрет за измену правила, али супротног смера – да се навијачима, односно члановима клуба, са плаћеном чланарином, омогући јаче присуство у управљању и власништву над фудбалским клубовима.

„Навијачка мрежа“ (Trust Netvork of Fans) наручила је анкету којом је потврђено да 38% популације љубитеља фудбала сматра да би требало променити фудбалске прописе, који би фановима по тој основи омогућили право на значајнију улогу у власништву и управљању њиховим фудбалским клубовима. Као део укупне анкете, ИЦМ Рисерч (ICM Research) је спровео два истраживања у априлу и јулу 2014. године, сваки са случајним узорком од 2.000 одраслих широм Велике Британије. Преко 40% њих били су енглески фанови. Истраживање такође открива да скоро 40% фанова у Енглеској подржава кампању новоформираног удружења „Директних присталица велике реформе у фудбалу“. Они тврде да се фудбалска правила морају променити, чиме би се омогућило да присталице-чланови поседују делове власништва својих клубова. Према истој анкети, само 18 % фанова верују да њихови клубови финансијски добро стоје, док 77 % њих мисли да их треба формално консултовати у вези промена које се односе на њихов фудбалски клуб.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Навијачи пресудили и укинули Супер лигу
До сада су навијачи често били проблем фудбалске игре, због различитих насиља и агресија на стадионима, а данас  они озбиљни навијачи спашавају фудбал

“Реакција фанова 12 набогатијих клубова који су објавили да је фубал њихов и само њихов била је бурна, али навијачи Челсија ни Манчестер Јунајтеда у томе су предњачили. Да би смирио узавреле страсти власник Челсија Роман Абрамович, који је руку на срце имао подоста дилема у вези тога, послао је међу навијаче Петера Чеха, легендарнпог голмана (сада спортски директор) овога клуба да смири страсти и да се са њима договори. Када је објавио да клуб одустаје од идеје Супер лиге, навијачи су му по ко зна који пут аплаудирали.

Код Манчестер Јунајтеда није ишло све тако глатко. Амерички власници браћа Глејзер (Avram, Joel, Kevin, Bryan, Darcie and Edward Glazer), наследници власништва над манчестерским бебама, од којих су Джоел и Аврам ко-чермени, били су чврсто опредељени за “отуђену” лигу. Контроверзни извршни директор Ед Вудворд (Edvard Gareht Voodvard) поднео је оставку под притиском навијача, али су они тражили и да Американци оду! Како је ситација била све затегнутија, фанови су пред меч са Ливерпулом упали на терен и на тај начин спречили одржавање овог сусрета. Истовреме њихов захтев се односио и на промену система власништва, захтевајући да се уведе немачки модел “50 + 1”.

:::::::::::::::::::::::::::::::

У видео поруци делегатима се на самиту „Директних присталица за промене правила“, јула 2014. године, обратио председник Фудбалског савеза Енглеске Грег Дајк (Greg Dyke), који је признао да су фанови недовољно заступљени у органима њихових клубова. ИЦМ Рисерч анкета показује да се 44 % фанова слаже да је “фудбал сломљен” и да “ФА мора да интервенише како би се ситуација поправила“. Поред тога, што је и најважније 49 % оних који су учествовали у анкети су се сложили да би присталице и њихови представници морали бити укључени у вођење фудбала.[8]

Навијачи Манчестер јунајтеда тражили су укидање Супер лиге и смену руководства клуба
За веће учешће фанова у управљању клубовима

Противници куповине клубова по енглеском рецепту сматрају да је статус фудбалских клубова, са којима се може јавно трговати као са компанијама, довео до тога да људи који их купују немају никакав однос ни интерес према фудбалској игри.

Они такође наводе забринутост због начина на који се финансирају преузимања: фудбалски клубови би на крају патили од огромне количине позајмљеног новца. Међутим, све док постоје овакви уносни телевизијски уговори, и огромно занимање за фудбалску игру у спортском аудиторијуму, нема индиција да ће потенцијални инвеститори престати да траже могућност преузимања власништва над фудбалским клубовима . Али, многи аутори, на пример, Соукс и Доф (Soukes, Doff), на пример, упозоравају да недореченост у законодавству, у погледу улагања у фудбалске клубове, може да значи проблем за клубове. Јер, ако инвеститори, на пример, изгубе интерес и повуку се из клубова, шта ће се у том случају догодити са напуштеним клубовима, али и  фудбалом као спортом[9].

“Фанови у фудбалу држе кључеве фудбалске будућности. Они су највеће богатство ове игре. То су они који плаћају улазнице, као и ТВ претплату да би на кабловској телевизи могли да прате различите фудбалске мечеве. То су они који у фудбалском мерчедајзингу купују производе клубова. Дакле они чувају ову игру. Када су клубови у кризи управо они прискачу у помоћ и спашавају га од пропасти. Видели смо то на стотине примера. Они су пунили стадионе и када клубу на терену није баш најбоље ишли или су испадали из лиге. Што је криза бивала јача они су још силније помагали клуб. Због њих и постоје клубови.” – мудар закључак једног од вођа покрета за веће учешће фанова у управљању клубовима у Енглеској.

Аутор овог текста сматра да битка антиглобалиста и глобалиста у фудбалу није завршена.

Најбогатији су у овој Суперлигашкој рунди “пали на под”, оборени су “техничким нокаутом” од стране најугроженијих, од навијача, али ће убрзо устати и наставити даље да раде на стари начин, вођени својом похлепом за профитом, пре свега када се смире страсти или за то дође нови повољан тренутак.

А, да ли ће он доћи икада у овом узаврелом свету, због трагичног сиромаштва и безобразног и безобзирног богаћења оних најбогатијих, није сасвим извесно.

П.С. Поједини делови овог текста узети су из двотомне књиге “Нова економија фудбала” која ускоро излази из штампе у издању београдског “Беосинга”

 …………………..

Напомене:

[1] Conn, David (2012): Borussia Dortmund boss attacks Premier League’s oligarch owners, intervju sa Hans Joakim Vackeom, generalnim sekretarom Borusije iz Dortumnda, Izvor: The Guardian, Sunday, 2.December, 2012.

[2]Khan, Khalid (2010): Cure or Curse: Socio Club Ownerships in Spanish La Liga; Izvor: www.bleacherreport.com/articles/405511-cure-or-curse-socio-club;

[3] Duffelen, Terry (2010): Fan Ownership: The Bundesliga Model; Izvor:  pitchinvasion.net/blog/2010/03/11/fan-ownership-the-bundesligamodel;

[4] Uncaring, engl. – nebrižni, malo zainteresovani, bez simpatija;

[5] Duffelen, Terry (2010): Fan Ownership: The Bundesliga Model; Izvor:  pitchinvasion.net/blog/2010/03/11/fan-ownership-the-bundesligamodel;

[6] Conn, David (2012): Borussia Dortmund boss attacks Premier League’s oligarch owners, intervju sa Hans Joakim Vackeom, generalnim sekretarom Borusije iz Dortumnda, Izvor: The Guardian, Sunday, 2.December, 2012.

[7] У Француској је донет закон о непрофитном сектору 1903;

[8] Индиректно сер Алекс Фергусон (Sir Alexander Chapman Ferguson) чувени менаџер Манчестер Јунајтеда, подржао је напоре фудбалских присталица написавши у предговору једне књиге да је учвршћивање веза између фудбалских клубова, навијача и локалне заједнице од виталног значаја за фудбал као друштвене, културне и спортске институције;

[9] Prema: Kindler, Max (2008) : Football Club Ownership in England and Germany, eBook, Master’s Thesis University of Liverpool Management School, GRIN Publishing GmbH, Munich, http://www.grin.com/en/e book/120479/football-club-ownership-in-england-and-germany;

………………………….

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments