“Фашизовање” Србије

Неговање вербалног тероризма

  • Непрестано се говори о “фашизацији” и “пузећем фашизму” и тако деценијама. По тим оценама и најавама Србија је одавно већ требало да буде фашистичка земља, с концентрационим логорима на сваком кораку, како за опозицију, тако и за све антифашисте. Но, ништа од тих суманутих предвиђања није десило у реалности

Пише: Слободан Антонић

Носиоци другосрбијанске свести већ 30 година тврде како Србија “улази у фашизам”, односно како је у Србији на делу “фашизација” или, по најновијем – “фашизовање” друштва.

Рецимо, Соња Бисерко је, октобра 1997, била сигурна да “Србија улази у период фашизма” (овде 239; 243), а Биљана Србљановић је 1999. одлучно захтевала “српску денацификацију” (Serbian denazification).

Те сумануте и опасне оптужбе – које су самим изрицањем зазивале спољну или унутрашњу интервенцију – ни после Милошевићевог обарања нису престајале. Чак и у доба Тадићеве владавине, Мирослав Филиповић (2009) тврдио је да у Србији влада “клеронационалистичка хистерија (…) дубоко прожета елементима фашизма”, а Жарко Кораћ (2011) изјављивао је да је Србија “затуцана земља у којој јачају неофашистички покрети”.

Ове невероватне тврдње, без основа у реалности, не само да су избациване чак и у време политичке и друштвене доминације Демократске странке, већ су оне изрицане управо у раздобљу, како то примећује Маринко Вучинић у књизи Друга Србија, када је комплетна културна и интелектуална сцена била под контролом “грађанске Србије”.

Тако, у часу када Кораћ говори о нарастајућем фашизму у Србији, Сајам књига отвара Басара, Иван Миленковић као председник сајамског жирија проглашава “Фабрику књига” Дејана Илића за најбољу издавачку кућу (350-352), а у Дому пионира директорка Оливера Јежина (из ЛДП) уприличује циклус предавања за средњошколце, на тему “Нацизам и фашизам у Србији” – где су међу предавачима Теофил Панчић, Соња Бисерко и Војин Димитријевић (376).

У исто време, у Новом Саду, Бојан Пајтић уручује награду за толеранцију Мирку Ђорђевићу и Мирјани Карановић – при чему церемонија почиње ЕУ химном Ода радости, а завршава се свечаном песмом “Добро јутро Војводино” (без химне Боже правде; 377). А комисија Министарства културе за финансирање капиталних дела, на челу са Љубишом Рајићем, одбија да додели средства актуелном колу из едиције “Десет векова српске књижевности” Матице српске, већ их опредељује Лексикону писаца Југославије (в. овде 160-161).

Збиља је то био тежак фашизам на делу…

После пада “жутих”, међутим, запомагање да Србија “улази у фашизам” само је добило на интензитету. Лист Данас самоуверено објављује чланак “Пузајући фашизам у Србији” (2016), као и изјаву Горана Марковића под насловом: “На корак смо од фашизма” (2016). Ту Марковић каже: “Ми смо, нема сумње, постали десничарска држава која је на корак од фашизма. (…) На сцени су фашисти”.

Хелсиншки одбор (2017) преноси интервју с Александром Секуловићем, “потпредсједником Савеза антифашиста Србије”, чији је наслов: “Геноцидност је кроз историју била битно обележје српског национализма”. На питање: “Да ли је неофашизам захватио висок проценат друштва у Србији?” (!?), Секуловић одговара да је “српски национализам (…) апсолутни командант у друштву”, те да је “неофашизам у Србији само један од вентила преко којег српски национализам емитује своје поруке”. Срби су, према Секуловићу, несумњиви шампиони неофашизма у региону: “Што се тиче неофашизма у окружењу, тога има пре свега у српском ентитету БиХ (мисли на Републику Српску – С. А). У Хрватској је ситуација ипак другачија, тачно је да и усташтво поприма забрињавајуће размере, али је такође тачно и то да се велики део хрватског друштва томе одлучно супротставља. У Србији тога (супротстављања – С. А) нема” (!?).

Весна Пешић објашњава (2018) да “режим који карактерише данашњу Србију може да послужи као модел ур-фашизма у свом паланачком, српском издању”, а Душко Радосављевић, “председник Савеза антифашиста Војводине”, каже (2018) – а Б92 то извлачи у наслов – да је “Србија натопљена фашизмом” (!?) – због чега, како стоји у поднаслову, “млади људи због тога одлазе из земље”

Хор жена у црном, којем диригује Срђан Атанасовски, из Музиколошког института САНУ, пева (2019) испред Дома омладине у Београду Интернационалу на албанском језику – у знак протеста што се “у Србији поново враћа фашизам кроз најаве погрома Албанаца” (!?). (Атанасовски, иначе, јавно подучава да је Србија, 1912. године, “освојила Косово”, како би га третирала као “једну врсту колоније”). На истом скупу, представница жена у црном, Снежана Табачки каже да, “иако се говори да је фашизам историјски поражен, има назнака и одређених појава фашизације на које ми желимо да укажемо и да тако спречимо појаву фашизма у културном и друштвеном простору”.

Биљана Србљановић објашњава (2020) да “ми имамо фашистичке фаланге”, односно да је “Бошко Обрадовић предводник фаланги у опозицији”, као и да су “и Ногови протести дело фашистичких фаланги”, због чега “свако ко их не осуди, или их једноставно само прећуткује, постаје сарадник фашистичких фаланги”.

Далибор Ступар протестује (2020) што је Динку Грухоњићу “непозната фукара оскрнавила (израз уобичајено означава напад на светиње – С. А.) улаз у зграду фашистичким графитима”, уз констатацију да је посреди “здружени злочиначки подухват који за резултат има фашизацију целог друштва”.

Сам Грухоњић каже (2020) да се “не реформишу дубоко фашизована друштва попут србијанског”, односно да се “таква друштва не лече лицемерним ‘малим корацима'”. Председник ГДФ Зоран Вулетић изјављује (2021), а “Данас” истиче као наслов: “Србија клизи у фашизам, неопходан процес денацификације”. У поднаслову пак стоји: “пре уставних промена и лустрације неопходно је да држава прође процес ‘денацификације’” (!?).

“У свакој пори српског друштва живи фашизам”, објављује Драган Бурсаћ (2021), “нема друштвеног слоја у Србији који није фашизован”. Павле Радић поручује (2021) да се “фашизам у Србији нормализовао”, а Аида Ћоровић (2021): “Србија је фашистичко друштво”. Миливој Бешлин упозорава (2021): “ми овде причамо о озбиљној фашизацији нашег друштва”, а Јелена Диковић у Данасу разговор са Владимиром Вукчевићем (2021) насловљава: “Не смемо дозволити да нас победе фашисти” (!?).

Кишјухас тврди да је “љотићевштина, ево већ тридесет и кусур година (…) доминантна идеологија нашег друштва”, и да су “многи и многи Љотићи међу нама” (!?). А Антифашистичка акција Новог Сада каже да смо “суочени са национализмом и фашизмом који прожима све поре нашег друштва”, због чега је “супротстављање злу национализма и фашизма данас потребније него икада након Другог светског рата”.

“Социолог и антифашиста Милош Перовић” (син “антифашисте” Миленка Перовића) објашњава (2022) да фашизам само мења форме, а да је у Србији “ово данас већ, по мом суду, терминална фаза”. Дарко Шпер, “новинар и антифашиста”, каже (2022) да у Србији “често имамо ситуације у којима 2.000 фашиста изађе на улице да подржи Русију при нападу на Украјину”, а да “држава не жели да се обрачуна са неофашизмом”. Слично мисли и антифашиста Динко Грухоњић, који вели (2022) да је “проблем Србије” што је у њој на делу “нека врста консензуалног фашизма, то је слављење 21-вековног Адолфа Хитлера” (тј. Путина).

Грухоњић, у разговору с Дубравком Стојановић (2023), констатује да “присуствујемо (…) наставку фашизације друштва у Србији”, на шта Дубравка одговара: “Да, ово је сада наставак”. “Фашизација Србије нарочито се активно спроводи у посљедњих 10 година”, тврди и Миливој Бешлин (2023). “Дубоко смо потонули (…) у једну дозвољену фашизацију друштва”, каже и Александра Боснић Ђурић.

“Само је питање дана када ће фашистичке фаланге, које имају подршку режима, уместо плаката на ‘сумњиве’ адресе почети бацати бомбе”, каже се у саопштењу НДНВ (2023). А поводом филма “Хероји Халијарда” Хелсиншки одбор осуђује “кампању рехабилитације Драже Михаиловића”, “као још један корак у правцу убрзане фашизације друштва”. “Овде је на снази пузећи фашизам” примећује за Данас и Предраг Кораксић Коракс (2024).

Шта се види из овог прегледа? Непрестано се говори о “фашизацији” и “пузећем фашизму” – и тако годинама и деценијама. По тим оценама и најавама Србија је одавно већ требало да буде фашистичка земља, с концентрационим логорима на сваком кораку, како за опозицију, тако и за све антифашисте. Но, ништа од тих суманутих оптужби или предвиђања, хвала Богу, није се десило у реалности.

Наравно, нико озбиљан не негира постојање и ауторитарних елемената политичког система. Али, не знам никог у друштвеној или хуманистичкој науци, како у земљи, тако и у иностранству, ко мисли да је Србија „фашистичка“, или да се можда развија баш у том правцу. Данашња Србија углавном се оцењује као „хибридни режим“ – мешавина демократског и ауторитарног поретка (рецимо: Владисављевић 2019; Павловић 2020; Антонић 2022). И то је оно што каже струка, а фантазирање о некаквој „фашизацији Србије“ једноставно више припада култури лупетања, него озбиљној расправи.

И још само ово: на чему се најчешће заснивају оптужбе за фашизам? У првом кораку, било шта што се нашим “антифашистима” не свиђа прогласи се за “фашизам”. А пошто тог нечег страшног не нестаје, у другом кораку је то доказ да власт “толерише фашизам”, те је онда и она “фашистичка”. А будући да друштво толерише “фашистоидну” власт, онда у трећем кораку и цело српско друштво бива проглашено “фашистичким”.

А шта све грађанистичка осетљива душа не види као “фашизам”?

  • Антифашистичка акција Новог Сада је ауторехумористичног серијала “Дневњак” оптужила за “нацистичкетенденције”, као и да “путем наводног хумористичког серијала некад суптилно, а некад потпуно отворено пласирају садржаје који промовишу фашистичке идеје”.
  • Већ помињани “антифашиста” Милош Перовић оптужио је Арно Гујонада је “у Француској патентирао наци хуманитаризам” (!?).
  • Бобан Батрићевић: “Весели се српски родеје фашистичка корачница, треба је забранити!”
  • Биљана Србљановић: на протестима (2020) појавио се “нови сабласни знак – три прста скупљена, рука испружена изнад главе, као имитација фашистичког поздрава”.
  • Соња Бисерко: “најјачи бастион национализма сада (2004) је Универзитет у Београду, он би требало потпуно да се затвори– нарочито предмети као што су историја, филозофија, политикологија и право потпуно су заражени фашизмом” (овде 51),
  • БеФем (2023): “Pro-life самит у Београду носи опасне идеје, покушавају да прогурају фашизам“.
  • НСПМ је НСФМ (Нова српска фашистичка мисао) – на Пешчаникуовдеовде или овде.
  • У оквиру пројекта “Мапирање екстремизма – Србија 2018” на интерактивној мапи с темом “Где живи екстремизам” означена је и локација Центра за културну обнову Археофутура, а у оквиру теме “Где спава фашиста”обележено је пребивалиште њеног уредника, Николе Павловића.
  • Само у једној емисији Пешчаника(2007) као “фашистички” проглашен је цео ДСС (“фашистички ДСС”), док су, као “фашисти” и “лудаци” именом и презименом наведени: Војислав Коштуница (“ми том фашисти…”), Владета Јанковић (“још већи лудак од Коштунице”) и Милан Париводић (“потпуни фашиста”, “из њега излази такав фашизам”) итд.

Овако бисмо могли да ређамо до сутра. Но, и из овога се довољно лепо види механизам стигматизације, где се етикета “фашиста” лепи без ма каквог поступка доказивања и расправе. Пљуц – и готово.

Али, с таквим стварима се не шали. То је етикета-омча – конопац око нечијег врата који сваки лудак, ако се докопа власти, сутра може да затегне. Људи се с правом боје самодекларисаних “антифашиста” и њихове склоности да целокупни јавни дијалог сведу на утркивање ко ће гласније да узвикне: “Фашизам, фашизам!”

Само што то није никакав “антифашизам” већ најобичнији вербални тероризам. И стога је крајње време да жртва каже – доста.

https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/70718-slobodan-antonic-fasizovanje-srbije/

5 2 votes
Article Rating

Related posts

Павић: Убеђивање Србије са Запада да је зарад нашег националног интереса важно да капитулирамо

Prenosimo

Дошао је крај мрачног доба Ђукановићевог режима

Prenosimo

Kako stvoriti političku partiju

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Илија Петровић
Илија Петровић
1 месец раније

Господине Антонићу, Као прво, они то и тако могу да пишу јер у Србији, у њеном кривичном законодавству, нема злочина велеиздаје. А друго, мора бити да су се фашизма ухватили као пијан плота јер су, по прилици, од мене сазнали да Држава Србија упорно негује ПРОФАШИЗАМ успостављен решењем Министарства унутрашњих послова ФНРЈ Пов. IV број 11057-46 од 18. фебруара 1947, са потписом јаднога Србина Александра Ранковића, којим је Савезу ратних добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године забрањен рад јер је деловање његових чланова дало “Савезу као организацији профашистичко обележје”. Од 2007. године, у петнаестак наврата, написао сам институцијама Државе… Учитај још »

Драгољуб Збиљић
Драгољуб Збиљић
1 месец раније

Одличан одговор Илије Петровића. Срби се органски боје и суштински гаде фашизма јер је фашизам стално од других у примени над Србима и Србијом. Глухоњић и остали који Србима приписују фашизам највише личи на то да желе да речју “фашизам” застрашују стално Србе оним чега се они највише боје и да се тако оправдају за своје вербалне фашистичке поступке према Србији и Србима. Србија заиста пати од недостатка закона и правн(ичк)их институција који би гонили у Србији и кажњавали оне који исказују отворену и непрекидну сумануту мржњу прама Србима и Србији. И то је Илија одлично запазио и истакао у… Учитај још »

2
0
Would love your thoughts, please comment.x