NATO, Балкан и суседи Србије, Документи, Друштво, Истраживања-Досије, Политика, Република Српска, Русија, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

У Сребреници се није збио геноцид

Сребреница истина и заблуде
  • Сребреничка трагедија довољно је велика да јој нису потребна преувеличавања, а никако јој се не може приписати недужност једне стране и апсолутна кривица друге стране
  • Научно је отворено питање тзв. доказа којима је доказиван геноцид, односно, осветљена је сложена улога Хашког трибунала као једног од основних инструмената постконфликтног октроисања америчких интереса на српском простору
  • Запад, оптужујући српску страну за неучињен злочин геноцида не само што покушава да побегне од сопствене одговорности за учешће у рату на простору бивше СФРЈ, и остваривање својих политичких циљева, него кријући српске жртве негира геноцид над Србима који је извршен у Другом светском рату

Пише: Славко Живанов

У Бањој Луци, средином априла 2019. године одржана је Међународна научна конференција „Сребреница стварност и манипулације, у организацији Организације старјешина Војске Републике Српске, Независног универзитета Бања Лука и Института за истраживања српских страдања у ХХ веку. Десетине научних реферата, сабраних у књигу, који осветљавају чињенице у вези са догађајима у Сребреници, а долазе са српске стране, у Србији, а особито оној званичној, нису наишли на достојан одјек, а некмоли примерену пажњу. Званична, а и она громогласна Србија којој као да одговара намицање одговорности за геноцид, очекивано, над свим овим понашала се, и понашаће се игнорантски. А она друга Србија није намерно оћутала и игнорисала ово прегнуће. – Једноставно, све то од ње је сакривано делом због велеиздаје власти у Србији, делом због вазалског стања српских медија, његове тзв. елите, и учинка аутошовинистичке кампање трендсетерских медија, њихових епигона и савезника. Натоовских јањичара.

Пошавши од потребе да је утврђивање истине о дешавањима у Сребреници из јула 1995. године нужно због сагледавања целине историјских оквира, али и предуслов помирења народа у БиХ, бањалучки међународни научни скуп израстао је на превасходној потреби да се објективно утврде чињенице и одговори на питање: „шта се уистину десило у и око Сребренице“. Поред српских научника, на ова питања, одговоре су дали и аутори из САД, Енглеске, Немачке, Канаде, Јапана, Русије и других држава региона, Европе и света.

На конференцији је обрађен историјски контекст, лоциран претекст, указано на геополитичку позицију региона, интересе моћних, снажних и великих западних сила, злоупотребу међународних организација (УН и др). Објашњене су улога и дејства Војске Републике Српске, а такође је указано на демографску проблематику, дипломатске манипулације и улогу Хашког трибунала.

Сребреничка трагедија довољно је велика да јој нису потребна преувеличавања, а никако јој се не може приписати недужност једне стране и апсолутна кривица друге стране за неучињен злочин. Када је реч о појму „неучињен злочин“ под њиме подразумевамо злочин геноцида, јер се на западу углавном мисли на геноцид када је реч о Сребреници, а не на било који други злочин. Сасвим је извесно, што нико не покушава ни да прикрије, да су се ратни злочини десили над муслиманским становништвом, конкретно и 1995. године на том месту, али и на другим местима, и у друго време. Међутим, западне силе и њихови сателити оптужујући српску страну за злочин геноцида не само што покушавају да побегну од сопствене одговорности за учешће у рату на простору бивше СФРЈ, и скривања трагова остваривања својих политичких циљева, него негирајући српске жртве, негирају геноцид над Србима који је извршен у Другом светском рату. На тај начин Запад, који је данас такорећи настављач Хитлерове империјалистичке политике, хоће да неутралише фактички геноцид над Србима из Другог светског рата, фиктивним геноцидом од стране Срба над другима у нашој данашњици.

На Конференцији је, методолошки исправно, указано на генезу тешких злочина геноцида учињеног над Србима од стране хрватске, усташке нацистичке државе у Другом светском рату. На то су се надовезали различити пројекти исламске државе паралелно са уништавањем југословенске државе, али и југословенства као последњег слабашног заклона у који се из нужде склонило српско национално питање од прогона, ножа и маља. Овде су развејене магле лажи које против српског народа стварају хегемони Новог светског поретка. У радовима су изнесени докази и чињенице о херојском отпору српске војске и српског народа у одбрани права на слободу, права на самоодређење, самоопредељење и своју државу засновану, не само на демократским савременим тековинама, већ и на вековним историјским тапијама. У осврту на то анализоване су међународне околности, геополитика, међународна и спољна политика великих сила, како оних ненаклоњених, тако и оних које нам нису биле непријатељске, али су се налазиле у специфичном стању, драстично сужених могућности, безбедносно и политички импотентних кад је реч о региону Балкана.

Нису заобиђене ни опсервације тактичких потеза српске непријатељске војске које су суштински и кључно подржане од стране америчке војне силе и њених најближих савезника, као ни наставак ратних акција српских непријатеља кроз пропагандни и специјални рат далеко након завршетка непосредних борби и смиривања рата у целој Босни и Херцеговини.

                            Пуковник Видоје Благојевић

Особито важни реферати тичу се саме анализе доказног материјала који је злоупотребљен у случају Сребренице. Научно је отворено питање тзв. доказа којима је доказиван геноцид, односно, осветљена је сложена улога Хашког трибунала у намицању српске одговорности у постконфликтом периоду. Указано је на вишефазну структуру те улоге јер је материјализација одговорности српске стране оличена у суштинској улози Хашког трибунала као једног од основних инструмената постконфликтног октроисања америчких интереса на српском политичком, државном, географском, па и историјском простору. Хашки трибунал осмишљен је као инструмент који српском националном корпусу треба да зада смртоносни ударац лишивајући Србе права на политичку, безбедносну и државотворну супстанцу.

Овај научни скуп, као ни зборник, књига научних радова која је штампана након Конференције, нису успели да активирају достојну пажњу српске јавности делом због незнања и необавештености, а делом и због деловања моћне управљачке руке натоваца с обе обале Дрине. Истину, јер не иде у прилог српским непријатељима и српским злотворима, све време затрпавају западњачки моћници. Парадигматичан пример овога јесте несрећа коју је доживео пуковник Видоје Благојевић, командант Братуначке бригаде Војске Републике Српске, на силу отет и прослеђен Хашком трибуналу, а тамо на силу, и противно правди, правичности, здравом разуму, па чак и једном поступајућем судији, осуђен на 15 година робије. Пресуда Благојевићу темељила се на измишљеним сведочењима његових сународника и сабораца и ноторном асистирању Тужилаштву од стране неметнутог адвоката одбране, а да за његово суђење нису показали интерес ни власти Републике Српске ни Србије, за које се борио. Чак ни данас, када је после неправедне робије невин тамничио, нико са српских владајућих позиција не жели да погледа овога јунака и жртву. А оваквих примера је, на жалост, много.

Срби пречесто раде у корист сопствене штете коју, након дуго година, плаћају страховито високом ценом.

Други, конкретан, пример односи се на књигу „Дневник ратног хирурга“, нишког доктора, Миодрага Лазаћа који је као добровољац све време ратовања у Републици Српској, деведесетих година, спасавао животе цивила, војника, нарочито деце, али и непријатеља. Ово је непосредно сведочење о једној српској историјској истини. Доктор Лазић (1955-2020) ратовао је за људске животе и свој ратни пут описао је у овој књизи која би морала да постане српски новобуквар – да Срби у школама, чим науче слова, изуче лекције које нам је свима задао овај херој, мученик и хуманиста. И да разумеју шта се заправо догодило. Међутим, мало је српских очију које су прочитале ово сведочење див јунака доктора Лазића и неизвесно је да ли ће потомци Срба знати зашто су им преци крварили, за шта су се јуначки и часно борили, или ће прихватити измишљену етикету злочинаца и геноцидног народа.

Напомена: Оба наслова овога текста преузета су из зборника Међународне научне конференције и радова: Карлоса Мартинса Бранка, португалског генерала и високог функционера Унпрофора, и академика др Витомира Поповића, редовног професора Правног факултета Универзитета Бања Лука, који сажето говоре о теми конференције.

Фото: Срна/vostok.rs; Министарство одбране РС

Подели: