Унутрашње разарање институција

Српској школи не може помоћи ни челична метла

  • Против злочина који је Србија извршила над својом школом и својом младошћу огласила се једино Гимназија из Чачка. Хоће ли бити да су све остале задовољне тиме што у њима, као ни у Србији, више нема ни ни ђака ни учитеља. Ни живота.

Пише: Драгољуб Петровић

Зналац је записао да деца данас одрастају „без дедине приче на крилу; без бабине вруће, с краја нагореле, погаче; без цвркута оног коса који слети на прадедин гроб да те поздрави када дођеш са свећом воштаницом; без крсне славе и свете причести; без мајчиног осмеха; без очеве руке испод пазуха, баш на највећој узбрдици; без оне неосвојиве тврђаве топлог дома; без душе, без људскости“.

Зато им је и „лако да повуку обарач“.

*

Утемељивач и први министар српске памети био је — Свети Сава; најгласитији његов настављач на почетку „новога времена“ био је — Доситеј; на почетку „мога времена“ на тој се позицији нашла — Митра Митровић; не знам ко је све уређивао српску памет од Доситеја до Митре, али знам да су Срби на све озбиљне државне послове обично истицали најумније представнике који су се међу могли појавити.

И исто тако знам да од Митре почиње слом српске памети.

Њу је за ту позицију квалификовала чињеница да је била жена — Милована Ђиласа. И они, у свом брачном кревету, разрадили „правила“ по којима ће српска памет бити обрнута на беспуће: он (сам или с Кардељем) разарао — Српску Краљевску Академију, а она — Београдски универзитет; он ломио отпор 16 најхрабријих академика (и, узгред, покојег стрељао), а она на нечасни Суд части извела најчасније професоре. И узела им и част и достојанство.

И отерала их или у смрт или у ћутање.

После се све одмотавало по тада успостављеним обрасцима: забрањен је српски језик, српска народна поезија, српска духовност, српска историја и српско памћење; ратно затирање „западних Срба“ пренесено је, последње године ратовања, и на оне „источне“ (и не зна се колико је побијено ни једних ни других, али ће бити да је таквих било макар који стотинак хиљада преко два милиона), при чему су и једни и други после остављени, свуда где су се нашли, под камом братства и јединства и под бригом њихових ратних кољача, да им се, ни случајно, не би пружила прилика да се злочиначког терора отресу и да се од зла покушају опоравити.

*

Следећа фаза у разарању српске памети могла би се означити као „преводилачка“ и она се свела на то да се на „тарабе јединица“ мора гледати као на праву препоруку за успешну каријеру њихових носилаца: пре четрдесетак година учитељи су проглашени главним кривцима за то што сви њихови ђаци нису могли бити унапређени у „вуковце“ па су оне друге почели „преводити у провуковце“. И један се локални реформатор тада похвалио да су на школи уштедели шест милијарди, после коју годину његов се наследник пожалио да му је привреда за то време изгубила шездесет милијарди динара, а мој другар Аца Липковски, у потрази за разлозима због којих му на студије математике долазе кандидати са све тањим знањима, стигао до нижих разреда основне школе и утврдио да ђаци тамо не науче ни сва слова, а камоли таблицу множења, и да им то може послужити као најбоља препорука за касније министровање памећу и за даље реформисање школства; такви нам специјалци после увели „болоњски образовни модел“, дефинитивно опустошили и српску школу и српску науку и за неколико деценија обесмислили све оно што је у Срба утемељивано током последњих много векова (а биће — и више миленијума). Тако смо се нашли пред оним што је некад давно Павле Савић означио као „освету бивших понављача“, а у тренутку кад је Београдски универзитет почео да испољава прве знаке непоштовања такве памети, један „важан државник“ призвао његовог ректора Зорана Пјанића и упозорио га на то да Универзитет дисциплинује — да га „они“ не би разорили. Наиван какав је био, ректор је одговорио да та Висока Институција не може бити разорена, али га је „државник“ брзо отрезнио: може, нарочито ако се разарање покрене — изнутра.

А да би се у ту „државничку памет“ уверили, Срби нису морали дуго чекати. И нека о томе сведоче следеће појединости: на студијама струке у којој је потписник ових редова потрошио живот почетком прошлог века (такав му је податак однекуд остао у памћењу) полагана су укупно три испита, педесетак година касније овај потписник положио их је десет, кад је на почетку овога века одлазио у пензију — његови су студенти полагали петнаестак испита. А кад се „расцветао болоњски концепт“, сведочио му је студент, истина — из неке друге струке, да је положио 72 (и словима седамдесет два) испита. Разарачке послове о којима говоримо спровели су министри-незналице, министри-дудуци, министри-трговци, министри-разбојници по налогу оних који су знали још мање, не зна се који је од њих био најуспешнији разарач, многи помињу Гашу Кнежевића, не знам који је од њих уништио Завод за уџбенике и довео нацистичко-усташку Клет-Жужул-Ждерић-фалангу и истурио се за њиховог промотора, али је најдубљи траг за собом оставио Шарчевић, пре свега својим трговачким талентима (оснивао приватне школе и у Србији и „у региону“, често с високим уделом власништва). И управо чињеница да су се приватне школе, приватни факултети, приватни универзитети размножили током Шарчевићевог трговачког успона сведочи о томе да је то време дефинитивног слома српског школства и српске националне памети: тада су се универзитетских катедара дохватали специјалисти који су једва завршавали студије и „у обичај“ увели праксу да студије трају не до последњег испита него — до последње рате.

И такве студије и такви студенти, по налогу шарчевићевске памети и уз благослов њихове сакате државе, Костици дотурили пиштољ. И придржали му руку. Па сад нова министарка „налаже просветарима да почеци школске 2023/2024. године прођу у психотерапеутским сеансама са ђацима, у име борбе против насиља (са све новим предметом Врлине и вредности)“. И наставила да се изругује и са српском школом и с елементарном памећу не схватајући да се насиље у школи може сузбити једино ако се убију узроци који су до насиља довели, тј. она министарска и државн[ичк]а памет која је насиље у школе увела и помогла му да од малог Костице, преко шарчевићевске и сл. памети, стигне до великог злочина.

                                 Шарчевићеве реформе под светлом петролејке

А како је зло миловано од Митре и њеног Милована до нашег Костице, показаће једна проста паралела: неку годину после Митре и Милована, Ален Далс најавио је разарање цивилизације и као пречицу у тим пословима одредио разарање омладине тиме што је децу (већ од рођења) превео у надлежност педофила Алфреда Кинсија и Рокфелерове фондације, а тамо где се то није могло „радити отворено“ деци су набачена права да буду заштићена од родитељске бриге о васпитавању и тиме, ипак, била предата у надлежност настраних сексуалних едукатора окупљених у оним НВО какве су Лабрис, Гејтен, Ламбда, Queeria, Аркадија, Инцест траума центар и друге такве. И које су се сасвим успешно одомаћиле у српским школама па сад хоће да нам спасавају образ и да покажу да и ми знамо „како се то ради по њиховим правилима“. А у вези с тим посебно је занимљива чињеница да се, рецимо, Инцест траума центар наљутио на министра Шарчевића и саопштио да ће „привремено обуставити улагање новчаних средстава у сферу образовања до повратка министарства“ на оно што заповеда »ЛГБТНЗ«-идеологија, тј. на „доследну примену УН конвенције о правима детета, Ланзароте конвенције, Закона о забрани дискриминације и Закона о родној равноправности“, тј. на оно што је срж кинсијевско-рокфелеровске педофилске научне комбинаторике (при чему остаје нејасно из којих педофилских извора долазе та средства које ИТЦентар улаже у српско образовање). Та далс-кинсијевска педофилска памет „поучава“ да се највиши Природни Поредак може лако променити и лабилну дечју психу разорити „науком“ да се пол не мора носити „међу ногама“ (што им је речено кад су први пут „међу ноге погледана“) и да се то може „носити и у глави“ — ако тако одлуче педофилски сексуални едукатори. Српска народна педагогија у том је смислу била много утемељенија и њену је природу Св. Јован Златоуст представио и једноставно и разложно: „Неки неразумни родитељи потпуно занемарују васпитавање деце у њиховом раном узрасту. Рецимо, дете учини неки рђав поступак, а неразумни и немарни родитељ само одмахне руком: »Ништа зато, то је још дете, није свесно шта чини. Кад одрасте, сигурно неће тако поступати«. Тако дете одрасте попут дивље јабуке у шуми, у пустари, у дивљини. А уколико убереш плод са такве јабуке, нећеш се обрадовати – он ће бити кисео и горак. И тако ће се дете, уколико га нико не зауставља, не кажњава и не уразумљује, касније формирати као слуга својих рђавих наклоности. Његово рђаво понашање прећи ће му у навику, тако да ће оно постати некористан члан друштва, бреме својим родитељима и саблазан за многе… Нема ничег горег… од неисправљања дечјих несташлука и допуштања да се они претворе у навику. Ти несташлуци, уколико су запуштени, до те мере кваре дете да касније већ нема могућности да се оно исправи никаквим саветима, тако да овакву децу ђаво води попут заробљеника, куд год му је угодно. Он постаје њихов суверени заповедник, даје им погубне савете, а несрећна деца, и не помишљајући да их ти савети одводе у коначну погибао, радо их испуњавају.“

Вероватно је да су за ту хришћанску науку знали и Далс и Кинси, али је извесно да она никад није могла допрети до свести наших министарских разарач[иц]а.

Свему о чему говоримо познавалац српских просветних и научних прилика додаће и још покоју чудну појединост.

Поменимо неке: „на државном Београдском универзитету 50 одсто редовних професора нема објављен ниједан научни рад“; „професор на једном приватном универзитету током једне године чак 11 пута био је ментор“; „На једном другом факултету докторат је брањен сваких 18 дана“; на једном другом универзитету продато је највише докторских диплома (а очекује се налаз о томе чије су дипломе најјевтиније).

И да даље не бисмо набрајали, нека нам и ово буде довољно за признање да је онај „државник“ знао шта говори кад је ректору обећао да ће његов Универзитет бити најуспешније разорен изнутра; мој другар Аца Липковски схватиће да су његови кандидати за студије математике у међувремену напредовали: онима који у нижим разредима основне школе нису научили „таблицу множења“ придружиће се у старијим разредима они који не знају шта су то „одузимање“ и „дељење“. А нама остаје да сводимо казивање о томе  какву би терапију требало припремити за опоравак српскога школства и српске националне памети.

Прво. Требало би, најпре, повешати све оне министре који су уредили да се српска национална памет претвори у ово што се пред нама налази (онима који више нису у животу треба постхумно одати признање за злочин над својим народом), а будући да је она праведнија казна укинута, њих треба повешати за ноге испред Завода за уџбенике или министарства за памет. И оставити их голе стражњице — да ојађени народ види одакле га је таква памет обдаривала и заливала (од тога треба изузети актуелну министарку и њеног претходника: она више нема шта уништавати нити зна где се нашла ни шта треба да ради, а он је једини, истина — мало покасно, схватио величину злочина који је над Србима извршен и одбио да у томе даље учествује).

Друго. Онима првим прикључити и све законодавце који су Завод за уџбенике, као најважнију српску националну институцију, свели на ранг уличне тезге и озаконили најцрње облике корупције, а педагошку проституцију извели до највишега ступња моралности у оквиру „реформисане школе“.

Треће. Затворити све приватне школе, факултете, универзитете и проверити колико је диплома на њима досад распродато и колико је рецензентских комисија промењено да би неки неупотребљив уџбеник, уз оверу најјевтиније комисије, могао да се нађе на српском уџбеничком ђубришту.

Четврто. Прогнати нацистичку и усташку „Klett–Žužul–Žderić–фалангу“, прикључити им и онај остатак од 75 „фалангиста“ лиценцираних за пљачку српскога уџбеничког тржишта, али и све оне подупираче и промоторе који су им помагали да корумпирају учитеље и да школе унапређују у борделе и разбојничке јазбине.

Пето. Прогнати из школе ЛГБТНЗиСл.-демократе, Лабрисе, Гејтене, Ламбде, Queeria-е, Аркадије, Инцест траума центре и сличне „НВО“ специјалце са свим њиховим педофилским „пројектима и радионицама“.

Шесто. Узети право „професионалним“ психолозима и педагозима да неуротизују децу уређујући им понашање у складу с педофилским налозима о „поштовању различитости“ (у Смерницама за организацију и реализацију образовно-васпитног рада у основној школи у шк. 2023/24. години тај педофилски захтев понавља се осам пута на шест страница; после се као његови подупирачи појављују и ЗУОВ и друге важне установе и инстанце, али се нигде не помиње да ли ће се школа бавити и нечим другим осим заштитом 1-2% својих генетски оштећених поредника).

Седмо. Укинути све законе, конвенције препоруке (домаће и стране) усмерене на „заштиту дечјих права“ и васпитање деце „вратити у породицу“, тј. тамо где су то Срби вазда и најуспешније чинили, а Св. Јован Злаоуст тај васпитачки образац најбоље представио. И прогнати све оне зуовце и педофиле који иза „бриге о дечјим правима“ сакривају захтев да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година (а у школску лектиру уместо литературе укључују порнографију).

Осмо. Вратити учитељу достојанство, заштитити га и од министра, и од ђака и од ђачког родитеља, макар онолико колико је заштићен полицајац на улици или мрки медвед у Перућици.

Девето. Нека га не буде јер је и ово превише пред извесношћу да су Срби пре осуђени на безнађе него на опоравак. И да за то не тражимо другу потврду мимо оне да на „Београдском универзитету 50 одсто редовних професора нема објављен ниједан научни рад“. Не знам где је угледни генетичар дошао до тако поразног податка, али знам да је био необазрив кад је, „по квантификацији коју је одредило Министарство за просвету и науку“, записао да, „на пример, три објављена тзв. научна рада у опскурним домаћим ,»научним« часописима који излазе као Гласници, Архиви, Зборници, Годишњаци вреде као један у највреднијим светским часописима Сајанс или Нејчер“. Кад кажем да је наш угледник био необазрив, имам на уму чињеницу да се он „упоређује са светом“ из мало скраћене перспективе: Сајанс или Нејчер (у последње време помиње се и Стенфордска листа) баве се наукама чији се најбољи познаваоци налазе „по свету“ и имало је смисла макар покушати да се они одвоје од оних „опскурних“ часописа који се баве српским националним темама (какви су, рецимо, Зборник за филологију и лингвистику Матице српске, Јужнословенски филолог или Српски дијалектолошки зборник). Па нека се наши математичари, астрономи, атомски физичари, биохемичари, генетичари и ини прегоне и одмеравају с онима „по свету“, али нека не очекују да ће се на тамошњим листама појавити неки српски историчар или дијалектолог.

Или ће бити да је наш генетичар у праву: српска је наука потонула и кроз све листе које помињемо и по свим мерама које не помињемо; Срби већ заборављају и шта је српска историја, и шта је српска етнологија, и шта је српски језик, и шта је српска филологија и шта је српска дијалектологија; они никад нису имали више „доктора од тих заната“ нити су ти занати икад били на јаднијим гранама од оних на којима су се нашли у наше дане. И то нас доводи до закључка да српској школи и српској науци више не може помоћи ни челична метла, а камоли мека психијатријска терапија. Неуки министри за памет и исти такви њихови „државници“ уништили су све чега су се дохватили.

И иза њихових злочина нема се шта — поправљати.


Узгредна прибелешка

Професор Владимир Глишин је темељни природњак, научник. Не само биолог, него и хемичар и математичар.

Његово знање из тих области је толико широко и темељно да постаје нарцисоидно. Не унутар тих научних дисциплина, него на уштрб свега осталог. Такви људи помисле не само да су разумели смисао живота него и да неке друге ствари у животу нису битне, или да су штетне. Научници таквог кова су „по дефиницији“ атеисти. Толико задубљени у микросвет, да под својим прозором не примећују крдо слонова нити чују њихову рику. Ништа ја њему не приговарам, само мислим да му фали једна стопа до истине. Објаснио је механизме, али није схватио суштину. Зато се десило да му је наследница у Институту за молекуларну генетику, где је био оснивач и директор, садашњи директор Јелена Беговић, министар науке, чист, непатворен изданак Далсове школе или, ако хоћете „биолошким речником“ — његов прворепродуктивни клон. Зло у елементарном облику. А све ово пишем јер Глишин само прати свог професора Павла Савића, бриљантног и даровитог научника којем је отета Нобелова награда, али му чланска карта КПЈ није сметала, напротив. Ти велики научници, атеисти, заправо комунисти, нису видели место своје идеологије у српској националној пропасти, и самим тим нису успели да свеобухватно сагледају узрок проблема. Они мисле да је довољно перфектно уредити научне критеријуме и доследно их спроводити, да механизми дају резултат, а не субјекти. Човек даје резултат, а пракса је последица. Без Божјег закона у себи човек не вреди ништа.

Славко Живанов

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Ескобар: Циљ САД је да рат у Украјини траје што дуже да економски и војно исцрпи Русију

Prenosimo

ЕПС мора да остане национално добро

Gost autor

Кад ће Зрењанин променити — име?

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
4 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. Збиљић
Д. Збиљић
5 месеца раније

НАЈПРЕ СУ СВЕ РАЗАРАЛИ КОМУНИСТИ, А ОНДА СУ ДОКРАЈЧИВАЛИ ОНИ КОЈИ НЕ ПРИЗНАЈУ ДА СУ ЊИХОВИ ПОТОМЦИ Све је у школи комунистички полако и детаљно разарано. А онда су дошли они који вишее нису признавали да су комунисти и њихови наследници, па су у разаарњу довршили и оно преостало и добисмо, по амерички и азпадњачки, резултат — школу у којој дете, професионално беспрекорно каубојски обучено, претвори школу у “вестерн стрељану” за једног одраслог и деветоро деце, уз тешко рањену проефсорку и још неколико њених ђака који су слушали њено предавање из осакаћене историје. Тако се наша школа заокружи целовито и… Учитај још »

Бижидар
Бижидар
5 месеца раније

Овим путем упућујем изразе дубоког поштовања према свему ономе што пише и ради господин Петровић. Међутим, мислим да би текстови имали већи ефекат када би били краћи. Шта се десило са српским образовањем треба да буду упознати и алармирали сви, од сељака из Андријевице до доктора наука из Београда.
Оно што је урађено са образовањем, урађено је и са војском, полицијом, здравством, пољопривредом……

Д. З.
Д. З.
5 месеца раније
Reply to  Бижидар

О ТАКВОЈ ТЕМИ НЕ ИДЕ КРАЋЕ

Куд ће краће о тако страшној теми? Професор је ем описао стање у школству које дуго траје, ем је рекао коју реч о упропаститељима нашег школства, ем је предложио добра, спасоносна решења.

trackback

[…] Извор: Између сна и јаве […]

4
0
Would love your thoughts, please comment.x