Гост Аутор, Друштво, Култура, Репортаже, Русија, Слободе

Уметник Висоцки идол генерација у Совјетском Савезу и Русији

ОМАЖ РУСКОМ ВЕЛИКАНУ, ГЛУМЦУ, ПЕСНИКУ И ПЕВАЧУ ВЛАДИМИРУ ВИСОЦКОМ

  • Поезија Висоцког одликовала се разноврсним темама. Било је ту “уличних” песама, али и оних које се певају уз логорску ватру. Било је војничких, родољубивих, поготово оних из Отаџбинског рата, а било је и  сатиричних, свакодневних, бајковитих, чак и песама на спортске теме.
  • Према неким проценама, Висоцки, који заузима једно од централних места у историји руске културе у 20. веку, „имао је снажан утицај на формирање погледа својих савременика и наредних генерација“.
  • Висоцки није само легенда која и данас живи, он је институција једног прохујалог времена.

Пише: др Милан Миле Томић

Некако неприметно овогодишњи 25. јануар у Русији, протекао је тише него обично. Русија, иначе, сваке године слави јубилеј рођења Владимира Семјоновича Висоцког (25. јануар 1938. – 25. јул 1980.). Да ли велики мајстор музике и глумишта, прототип глумца по моделу и систему Констатина Сергејевича Станиславског, полако одлази у заборав?

Не би се рекло, с обзиром да најгледанија руска информативна емисија “Времја”, на главном “Првом каналу” увек почиње обележавањем неког значајног јубилеја, неког из велике плејаде “народних артиста” или значајних личности науке. То њима, Русима, не може да промакне. Они су приљежни баштиници своје велике културне прошлости. Међутим, великог и пок. Висоцког је такође корона заскочила, те се у његову част ( и 41 године од смрти) није одржао традиционални концерт на коме певају његове песме сви најбољи уметници Русије, јер он је руски Елвис Присли. Његови филмови на разним каналима, ипак су надјачАли ту заглушујућу тишину.

Народни идол: Међу народом Висоцки уживао је огромну популарност од првих дана своје каријере, где год је наступао, свуда је било препуно људи који су долазили да виде његове представе и чују његове песме
Шансоне које су обишле свет

Дакле, на дан 25. јануара 1938. године рођен је великан руске уметности Владимир Семјонович Висоцки, песник, глумац, аутор и певач. Висоцки је оболежио једно чудно време совјетског друштва у коме су такви као он пробијали границе установљених комунистичких забрана, а да никада нису били стављени под удар закона, односно никада му није било суђено. Вешто је измицао иследницима КГБ-а и надмудривао их је тумачењем о двосмислености његових песама. Лежерност их је убијала, јер кад није био “под гасом” он је миран, сталожен, али не дај Боже да му се супротставиш кад је у “блаженом стању”. Када су га притисли због песме “Охота на волков” (Лов на вукове) правдао се да је страстан ловац, а не човек који би потаманио оне вукове из Политбироа.

За уметност је изгарао, али алкохол и дроге ометале су његову сјајну каријеру и нарушавале здравље

Његове шансоне су обишле свет, а чудан и дубок глас обележили су његов стил певања, пуног енергије и руског “дерта”. Као стихотворац, Висоцки се остварио првенствено у жанру ауторских музичких песама. Прва дела која је написао датирају из раних 1960-их. У почетку су се изводили у кругу пријатеља, касније су постали широко познати захваљујући магнетофонским снимцима раширеним широм земље. Та судбина задесила је још једног великог песника СССР и Русије – Булента Окуџаву.

Поезија Висоцког одликовала се разноврсним темама. Било је ту “уличних” песама, али и оних које се певају уз логорску ватру. Било је војничких, родољубивих, поготово оних из Отаџбинског рата, а било је и  сатиричних, свакодневних, бајковитих, чак и песама на спортске теме.

Не волим

Не волим фатални исход,
Од живота се никад не умарам,
Не волим ниједно годишње доба
Кад своје песме не певам.

Не волим отворени цинизам
И не верујем у занос, и још
Не волим кад ми неко чита писма
Гледајући преко мога рамена.

Не волим ништа половично,
Или кад неко прекида реч.
Не волим кад пуцају у леђа
Или из непосредне близине.

Мрзим „верзије догађаја“,
И црва сумње, и жаоку славе,
И кад се иде намерно уз длаку,
Или намерно гвожђем по стаклу.

Мрзим надмено самопоуздање
Више него кад кочнице откажу.
Жалим што је „част“ заборављена реч,
И што се цени оговарање иза леђа.

Када угледам сломљена крила,
Тад нисам тужан, а није ни чудо:
Ја не волим ни насиље ни слабост,
Само ми је жао распетога Христа.

Не волим ни себе кад сам кукавица,
И не могу да трпим кад невине бију.
Не волим кад ми завирују у душу,
А још мање кад у њу пљују.

Не волим ни циркуске арене,
Где се милион мења за рубљу,
Иако су пред нама велике промене,
Ја то никада волети нећу!

Иако су пред нама велике промене,
Ја то никада волети нећу!

Критичари су већ тада у његовим “раним радовима” уочавали“оштрину семантичког подтекста са наглашеном социјалном и моралном позицијом”. У његовим делима трасирани су егзистенцијални мотиви који говоре о унутрашњем избору људи смештених у екстремне околности, каве су биле у Совјетском Савезу. Креативна еволуција Висоцког прошла је неколико фаза. У његовом раном раду превладавале су уличне и дворишне песме. Од средине шездесетих година, тематика дела почела је да се шири, а песнички циклуси почели су да формирају нову „енциклопедију руског живота“. Седамдесетих година прошлог века значајан део дела Висоцког састојао се од песама конфесионалне и филозофске природе, песник се често окретао вечним животним питањима.

Доба идиличне љубави, радости, задовољства у успеха Висоцког и Марине Влади: обоје су већ имали бракове и децу из тих бракова
Признања стигла тек после смрти

За живота Висоцког његове песме нису добиле званично признање у СССР-у, чак је 1968. године покренута кампања у штампи за дискредитацију његовог музичког и поетског стваралаштва. До 1981. године ниједна совјетска издавачка кућа није објавила књигу са његовим текстовима. Ограничења цензуре делимично су укинута тек након његове смрти, када је објављена збирка његових песама „Нерв“, коју је уредио велики руски песник Роберт Рождественски, иначе близак комунистима, али и дисидентима. Био је веза између та два непомирљива табора.

::::::::::::::::::::::::::::::::::

Чувена песма Спасите наше душе (видео клип)

Спасите наше душе,  песма о морнарима са подморнице

::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ипак, контрола и цензура над објављивањем стихова и музичких дела Висоцког, као и новинских чланака посвећених њему, наставила је да делује све до перестројке. Легализација његовог дела започела је у Совјетском Савезу 1986. године, када је при Савезу писаца СССР-а створена комисија за тумачење књижевног наслеђа Висоцког. Тек од друге половине осамдесетих година почело је објављивање књига и сабраних песникових дела, а над његовима делима покреће се и истраживачки рад.

Према неким проценама, Висоцки, који заузима једно од централних места у историји руске културе у 20. веку, „имао је снажан утицај на формирање погледа својих савременика и наредних генерација“. Отуда је била озбиљна бојазан совјетских власти којим путем Висоцки може да поведе младе генерације, јер је и сам био млад а теме којима се бавио биле су генерацијске. Ипак, Висоцког нису волели само млади. Био је идол свих генерација у Совјетском Савезу.

У Јекатеринбургу на Уралу је подигнут споменик Владимиру са супругом  француском глумицом Марином Влади

Једина признања која је добио у СССР-у била су глумачка: Државне награде СССР-а за остварање лика Жеглова у чувеном телевизијском играном филму „Место састанка не може се променити“ и постхумно, 1987. године за извођење својих ауторских композиција.

Висоцки је 1960. године завршио Московску уметничку позоришну школу. Био је школовани глумац толико да би му и Станиславски позавидео. Његова глумачка каријера углавном је повезана са радом у позоришту на Тагањки. На њеној сцени глумац је играо у свим класичним делима руских и светских драмских писаца. Филмски деби Висоцког одиграо се 1959. године, када је играо у филму „Вршњаци”. Истраживачи његовог позоришног и филмског стваралаштва приметили су да се оно одликује “експресивношћу комбинованом са психолошком поузданошћу на сцени и на платну”. Отуда је, како говоре, Висоцки био најбољи тумач Достојевског.

Вожња Висоцког чамцем са супругом Марином и пријатељима у доба највеће славе

Висоцки није само легенда која и данас живи, он је институција једног прохујалог времена. Глумац који је у дванаест пуних година снимао по неколико филмова годишње, играо у најзначајнијим комадима Театра драме и комедије на Тагањки, под диригентском палицом чувеног Јурија Петровича Љубимова, тумачећи Хамлета, Галилеја, Петра Великог….

Иако нису личили, многи су га називали Џемс Дином руске кинематографије. Чудесан и својевољан.

Чувени руски редитељ Јуриј Љубимов обожавао је и ценио уметничке особине Висоцког

“Волео сам га без обзира на сва његова безобразија” – говорио је Љубимов, његов уметнички отац.

Замислите човека који треба да игра на премијери Хамлета главну улогу, публика га чека овацијама, а њега нема. Долази полупијан и игра за историју. Године 1968. среће Марину Влади, ћерку белог руског избеглице из Париза и бивше супруге глумца Роберта Осеина. Била је већ светски позната глумица. Носила је словенску, руску лепоту тела и душе. Није било дилеме да ће се једно у друго заљубити. Он није био наочит физички али је ментално и духовно доминирао… Како би данас Руси рекли “Алфа мужик”. Венчали су се у маленом московском стану пред десетак сведока, њихових пријатеља. Иза себе су већ имали по два пропала брака.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Лов на вукове
Због песме Лов на вукове је забрањена представа Театра
на Тагањки  “Чувајте ваша лица”

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Волођа Висоцки је био бржи од живота. Некоме је требало век а њему као и Јесењину, Мајаковском, Блоку тек тридесетак или четрдесетак година. Живео је као на убрзаној филмској траци – театар, снимање филмова, концерти, ноћне забаве или писање стихова. Пио је као Рус. Кажу и дрога се умешала. Његова харизма састоји се не само у кашњењу на премијере, већ и у томе да потпуно исцрпљен, са инекцијама на сваких пет минута иза завесе позорнице, оконча бриљантно Хамлета, после много година од оне чувене премијере. Публика га је из Театра изнела на рукама. И тако, скоро две деценије.

У књизи “Владимир, или прекинути лет” његова последња супруга, француска глумица Марина Влади пише о једном случају када је већ био “отишао” пред Свевишњег, после кућне забаве. Био је то први наговештај да ће Висоцкиј скончати напрасно и млад. Он сам је то и предвиђао…. Дакле Марина пише:

Лепа глумица Марина Влади је била велика инспирација Висоцком

“Ти не говориш више, полуотворених очију молиш за помоћ. Зовем и молим “хитну”. Већ ти се угасио пулс. Ухватила ме је паника. Реакција двојице лекара и медицинске сестре је једноставна и жестока: сувише је касно, сувише је ризично, ниси за транспортовање. Они не желе да имају покојника у колима хитне. То је лоше за установљени план. По нервозним лицима мојих пријатеља видим да је одлука лекара безпоговорна. Тада сам им заградила излаз, вичем из све снаге, да ако те не одвезу сада у болницу ја ћу направити међународни скандал. Они, коначно схватају да је умирући управо Висоцкиј, а разбарушена жена која вришти – француска глумица. После кратког конзилијума, свађајући се међу собом, они односе тебе увијеног у ћебе…”

:::::::::::::::::::::::::::::::::

И даље идол руске нације

Велики песник, музичар и глумац снажно је утицао на савремену руску културу и сматрају га једним од најважнијих Руса 20. вијека. На осамдесету годишњицу рођења Владимира Висоцког (2018), први програм руске телевизије посветио је целодневни програм  уметнику који, по истраживању руске агенције ВЦИОМ-а, задржава статус идола нације са подршком 28 одсто испитаника у 2018. Испред њега је само први космонаут Јуриј Гагарин, чији је “идол-рејтинг” 44 одсто.

::::::::::::::::::::::::::::::::::
Слика са сахране Висоцког у Москви  1980, којој је присуствовало око милион људи ( у време Олимпијаде)

Иста ситуација се догодила 1980. године, пред саме Олимпијске игре у Москви, али тада поред њега није била Марина Влади да га спасава. Она је снимала филм у Паризу и требало је да заједно прате олимпијске догађаје после њеног филмског ангажовања.

“Када је зазвонио телефон у мом париском стану, знала сам да се Волођи нешто догодило. Питала сам – је ли жив. Потврда вести о смрти ме је оборила на под. Знала сам али сам се надала да ће се извући из пакла алкохола у који је сам упао” – остале су записане Маринине речи у књизи о њој и Владимиру.

Велики уметник покопан је на гробљу Ваганковској у Москви

Касније, многе су се приче испредале, те извршио је самоубиство, те КГБ га је докусурио да не би много причао пред хиљадама странаца који долазе на Олимпијске игре, те ово те оно. Марина Влади тврди: ”Сам је себи пресудио алкохолом и зауставио величанствено уметничко стварање. Изгледа да је то судбина оних највећих међу нама”.

………………………………

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments