NATO, Гост Аутор, Друштво, Истраживања-Досије, Политика, Русија, САД (Америка), Свет (планета), Слободе

Украјинско становништво се користи као топовско месо за борбу против Русије

Одлуке ЕУ у војној ситуацији у Украјини личе на убилачке одлуке колега деде Урсуле фон дер Лајен

  • Неки западни политичари су очигледно желели да дође до сукоба
  • МИ (то јест: САД, Француска и Европска унија предњаче) смо створили услове да избије сукоб.
  • Европска унија није била у стању да промовише примену споразума из Минска, напротив, није реаговала када је Украјина бомбардовала сопствено становништво у Донбасу. Да је то учинила, Владимир Путин не би морао да реагује.
  • Снабдевање Украјине оружјем од земања ЕУ и других земаља Канаде, САД, Аустралије је доливање уља на ватру.
  • У Украјини се, уз благослов западних земаља, елиминишу сви они који су за преговоре
  • Западни министри који настоје да уруше руску економију и натерају руски народ да пати, чак и позивајући на убиство Путина
  • Санкције Русији су претеране, случајеви у којима ништа нисмо урадили истичу наш расизам и нашу сервилност.

 Пише: Жак Бод (Jacques Baud) *, бивши пуковник Генералштаба, бивши члан швајцарских стратешких обавештајних служби

Први део: на путу у рат

Годинама сам, од Малија до Авганистана, радио за мир и ризиковао живот за њега. Није, дакле, питање оправдавања рата, већ разумевања шта нас је довело до њега. Напомињем да „стручњаци” који се смењују на телевизорима анализирају ситуацију на основу сумњивих информација, најчешће хипотеза претворених у чињенице, па стога више не успевамо да разумемо шта се дешава. Тако стварате панику.

Проблем није толико ко је у праву у овом сукобу, већ како наши лидери доносе одлуке.

Покушајмо да испитамо корене сукоба. Почиње од оних који нам последњих осам година причају о „сепаратистима“ или „независности“ од Донбаса. То је погрешно. Референдуми које су спровеле две самопроглашене републике Доњецк и Луганск у мају 2014. нису били  референдуми о „независности“ (независност), како су  тврдили неки бескрупулозни новинари , већ о „самоопредељењу “ или „аутономији“  (самостоательность). Термин „проруски“ сугерише да је Русија била страна у сукобу, што није био случај, а израз „руски говорници“ би био искренији. Штавише, ови референдуми су спроведени против савета Владимира Путина.

Подручје Донбаса (Доњецка и Луганска) је разлог великих сукоба због украјинских осмогодишњих напада на цивилно становништво и сада је средиште војне офанзиве Русије

У ствари, ове републике нису тражиле да се одвоје од Украјине, већ да имају статус аутономије који им гарантује употребу руског језика као службеног језика. Зато што је први законодавни акт нове владе који је настао свргавањем председника Јануковича, било укидање, 23. фебруара 2014, закона Кивалов-Колесниченко из 2012. којим је руски језик постао званични. Помало као да су пучисти одлучили да француски и италијански више неће бити службени језици у Швајцарској.

Ова одлука изазива буру у популацији која говори руски. То је резултирало жестоком репресијом против руског говорног подручја (Одеса, Дњепропетровск, Харков, Луганск и Доњецк) која је почела у фебруару 2014. и довела до милитаризације ситуације и неколико масакра (у Одеси и Мариупољу, за најважније). Крајем лета 2014. остале су само самопроглашене републике Доњецк и Луганск.

У овој фази, превише крути и заглављени у доктринарном приступу оперативној уметности, украјински штабови су трпели непријатеља, а да нису успели да се наметну. Испитивање тока борби 2014-2016 у Донбасу показује да је украјински генералштаб систематски и механички примењивао исте оперативне планове. Међутим, рат који су водили аутономаши тада је био веома близак ономе што смо приметили у Сахелу: веома мобилне операције извођене лаким средствима. Са флексибилнијим и мање доктринарним приступом, побуњеници су били у могућности да искористе инерцију украјинских снага да их више пута „хватају у замку“.

Године 2014. сам у НАТО-у, одговоран за борбу против ширења малокалибарског оружја, и покушавамо да откријемо руске испоруке оружја побуњеницима како бисмо видели да ли је Москва умешана. Информације које тада добијамо потичу практично све од пољских обавештајних служби и не „поклапају се” са информацијама из ОЕБС-а: упркос прилично грубим тврдњама, не примећујемо никакву испоруку наоружања и материјала руској војсци.

Руских трупа у Донбасу никада није било од 2014. до фебруара 2022.

Побуњеници су наоружани захваљујући пребегу украјинских јединица руског говорног подручја које прелазе на страну побуњеника. Како су украјински неуспеси напредовали, читави тенковски, артиљеријски или противваздушни батаљони су увећавали редове аутономаша. То је оно што наводи Украјинце да се посвете Минском споразуму.

Али, непосредно након потписивања споразума из Минска 1, украјински председник Петро Порошенко је покренуо огромну антитерористичку операцију (АТО/Антитерористичка операција) против Донбаса. Два пута поновљено место: лоше саветовани од стране НАТО официра, Украјинци су претрпели пораз код Дебаљцева који их је натерао да се обавежу на споразуме из Минска 2…

Овде је неопходно подсетити да споразуми из Минска 1 (септембар 2014) и Минска 2 (фебруар 2015) нису предвиђали ни одвајање ни независност република, већ њихову аутономију у оквиру Украјине. Они који су читали споразуме (њих је веома, веома, веома мало) видеће да је у потпуности написано да је требало да се о статусу република преговара између Кијева и представника република, за унутрашње решење у Украјини.

Десничарске милиције и одреди ненациста Азов боре се у подручју Доњецка и Луганска

Због тога је Русија од 2014. систематски захтевала њихову примену, одбијајући да буде страна у преговорима, јер је то била унутрашња ствар Украјине. С друге стране, западњаци – предвођени Француском – систематски покушавају да замене споразуме из Минска „нормандијским форматом“, који ставља Русе и Украјинце лицем у лице. Међутим, подсетимо, руских трупа у Донбасу никада није било пре 23-24. фебруара 2022. Штавише, посматрачи ОЕБС-а никада нису приметили ни најмањи траг руских јединица које делују у Донбасу. Дакле, обавештајна карта САД коју је објавио Вашингтон пост 3. децембра 2021. не приказује руске трупе у Донбасу.

У октобру 2015. године Васиљ Грицак, директор украјинске службе безбедности (СБУ), признао је да је у Донбасу примећено само 56 руских бораца. Било је то чак и упоредиво са оним Швајцарцима који ће се борити у Босни током викенда, деведесетих, или Французима који ће се борити данас у Украјини.

Украјинска војска је тада била у жалосном стању. У октобру 2018, после четири године рата, главни војни тужилац Украјине Анатолиј Матиос рекао је да је Украјина изгубила 2.700 људи у Донбасу: 891 од болести, 318 од саобраћајних несрећа, 177 од других несрећа, 175 од тровања (алкохолом, дрогом), 172 од непажљивог руковања оружјем, 101 од кршења безбедносних правила, 228 од убиства и 615 од самоубиства.

У ствари, војска је поткопана корупцијом својих кадрова и више не ужива подршку становништва. Према извештају Министарства унутрашњих послова Уједињеног Краљевства , када су резервисти позвани у периоду март-април 2014, 70% се није појавило на првој седници, 80% на другој, 90% на трећој и 95% на четвртој. У октобру/новембру 2017, 70% позивалаца се није појавило током  кампање повратног позива „  Јесен 2017“. Ово не укључује самоубиства и дезертерства (често у корист аутономаша) који достижу и до 30% радне снаге у зони АТО. Млади Украјинци одбијају да иду да се боре у Донбасу и више воле емиграцију, што такође објашњава, барем делимично, демографски дефицит земље.

Разарања у подручју Мариопуља су велика

Министарство одбране Украјине се тада обратило НАТО-у да му помогне да своје оружане снаге учини „привлачнијим“. Пошто сам већ радио на сличним пројектима у оквиру Уједињених нација, НАТО ме је замолио да учествујем у програму намењеном враћању имиџа украјинских оружаних снага. Али то је дуг процес, а Украјинци желе брзо.

Тако је украјинска влада, да би надокнадила недостатак војника, тада прибегла паравојним милицијама. Они су у суштини састављени од страних плаћеника, често екстремно десничарских активиста. Од 2020. године, они чине око 40% украјинских снага и броје око 102.000 људи према Ројтерсу. Наоружавају их, финансирају и обучавају САД, Велика Британија, Канада и Француска. Постоји више од 19 националности – укључујући Швајцарце.

Украјина формира десничарске милиције пуне странаца

Западне земље су стога јасно створиле и подржале украјинске крајње десничарске милиције. У октобру 2021, Јерусалем Пост је огласио узбуну осудивши пројекат Центуриа. Ове милиције делују у Донбасу од 2014. године, уз подршку Запада. Чак и ако можемо да расправљамо о термину „нацистички“, остаје чињеница да су ове милиције насилне, да преносе мучну идеологију и да су вирулентно антисемитске. Њихов антисемитизам је више културни него политички, због чега придев „нацистички“ баш и није прикладан. Њихова мржња према Јеврејима потиче од велике глади у Украјини 1920-1930. године, која је била резултат конфискације усева од стране Стаљина како би се финансирала модернизација Црвене армије. Међутим, овај геноцид – познат у Украјини под именом Холодомор – извршио је НКВД (претходник КГБ-а) чији су горњи ешалони руководства углавном били Јевреји. Зато украјински екстремисти данас траже од Израела да се извини за злочине комунизма, пише Јерусалем Пост. Стога смо далеко од „преписивања историје“ од стране Владимира Путина.

Ове милиције, које потичу из група крајње деснице које су предводиле револуцију Евромајдана 2014. године, састављене су од фанатичних и бруталних појединаца. Најпознатији од њих је пук Азов, чији амблем подсећа на амблем Друге Ес-Ес окопне дивизије Рајх из Другог светског рата, која је предмет правог поштовања у Украјини, јер је ослободила Харков од Совјета 1943. године, пре него што је извршила масакр у Орадур-сур-Глане-у 1944. године, у Француској.

Ове неонацистичке формације биле су активне и на Мајдану 2014. године

Међу познатим личностима пука Азов био је и противник Роман Протасевич, кога су белоруске власти ухапсиле 2021. након случаја авиона RyanAir FR4978, 23. маја 2021. Говори се о намерној отмици авиона од стране МиГ-29 – уз Путинов пристанак , наравно – да се ухапси Протасевич, иако информације које су тада доступне ни на који начин не потврђују овај сценарио.

Али онда се мора показати да је председник Лукашенко насилник, а Протасевич „новинар“ заљубљен у демократију. Међутим, прилично поучна истрага коју је спровела америчка невладина организација 2020. године, истакла је Протасевичеве екстремно десничарске милитантне активности. Западна завера тада покреће и бескрупулозни медији „уређују“ његову биографију. Коначно, у јануару 2022, извештај ИЦАО-а који је белоруска полиција а који показује да је Белорусија упркос неким процедуралним грешкама поступила у складу са важећим правилима и да је МиГ-29 полетео 15 минута након што је пилот Рајан Ера одлучио да слети у Минск. Дакле, нема белоруске завере, а још мање са Путином. Још један детаљ: Протасевич, сурово мучен од стране белоруске полиције, сада је на слободи. Они који би желели да се дописују са њим, могу да оду на његов Твитер налог.

Украјини, која коље сопствено становништво од 2014. нико није увео санкције

Етикетирање „нацистичким“ или „неонацистичким“ украјинским паравојним јединицама сматра се руском пропагандом. Можда; али то није мишљење Тајмса Израела , Центра Симон Визентал или Центра за борбу против тероризма на Вест Поинт академији. Али ово остаје дискутабилно, јер се чинило да их је 2014. магазин Невсвеек повезивао са Исламском државом. Избор!

Дакле, Запад подржава и наставља да наоружава милиције које су од 2014. године криве за бројне злочине против цивилног становништва: силовања, мучења и масакре. Али док је швајцарска влада веома брзо увела санкције Русији, није усвојила ниједну против Украјине, која коље сопствено становништво од 2014. У ствари, они који бране права мушкараца у Украјини одавно осуђују акције ових група, али их наше владе нису пратиле. Јер, ми у стварности не покушавамо да помогнемо Украјини, већ да се боримо против Русије. Интеграција ових паравојних снага у Националну гарду уопште није била праћена „денацификацијом“, како неки тврде . Међу бројним примерима, поучан је онај обележја Азовског пука:

  1. године, врло шематски, украјинске оружане снаге које се боре против руске офанзиве су структуриране као:

– Војска, подређена Министарству одбране: артикулисана је у 3 армијска корпуса и састављена од маневарских формација (тенкови, тешка артиљерија, пројектили итд.).

– Национална гарда, која зависи од Министарства унутрашњих послова и артикулисана је у 5 територијалних команди.

Национална гарда је дакле снага територијалне одбране која није део украјинске војске. Укључује паравојне милиције, зване „добровољачки батаљони“ (добровольчи батаљони), такође познате по евокативном називу „батаљони за одмазду“, састављене од пешадије. Углавном обучени за градску борбу, они сада обезбеђују одбрану градова као што су Харков, Мариупољ, Одеса, Кијев итд.

Други део: рат

Бивши шеф снага Варшавског пакта у швајцарској стратешкој обавештајној служби, са тугом – али не и чуђењем – примећујем да наше службе више нису у позицији да разумеју војну ситуацију у Украјини. Самопроглашени „стручњаци“ који парадирају нашим екранима неуморно преносе исте информације модулиране тврдњом да су Русија – и Владимир Путин – ирационални. Хајдемо корак уназад.

Избијање рата

Од новембра 2021. Американци су непрестано махали претњом руске инвазије на Украјину. Међутим, изгледа да се Украјинци не слажу. Зашто?

Морамо да се вратимо на 24. март 2021. Володимир Зеленски је тог дана издао указ о поновном освајању Крима и почео да распоређује своје снаге према југу земље. Истовремено, између Црног и Балтичког мора изведено је неколико вежби НАТО-а, праћених значајним повећањем извиђачких летова дуж руске границе. Русија затим изводи неколико вежби како би тестирала оперативну спремност својих трупа и показала да прати развој ситуације.

Ствари се смирују до октобра-новембра са завршетком вежби „Запад 21“, чије се кретање трупа тумачи као појачање за офанзиву на Украјину. Међутим, чак и украјинске власти побијају идеју о руским припремама за рат, а украјински министар одбране Алексиј Резников изјављује да од пролећа није било промена на њеној граници.

Кршећи споразуме из Минска, Украјина изводи ваздушне операције у Донбасу користећи беспилотне летелице, укључујући најмање један удар на складиште горива у Доњецку у октобру 2021. Америчка штампа то указује, али не и Европљани и нико не осуђује ове прекршаје.

У фебруару 2022. догађаји се убрзавају. Емануел Макрон је 7. фебруара, током посете Москви, поново потврдио Владимиру Путину своју приврженост Минском споразуму, обавезу коју ће поновити после интервјуа са Владимиром Зеленским следећег дана. Али 11. фебруара, у Берлину, после девет сати рада, завршава се састанак политичких саветника лидера „нормандијског формата“, без конкретног резултата: Украјинци и даље и увек одбијају да примењују споразум из Минска, очигледно под притиском Сједињених Држава. Владимир Путин тада напомиње да му је Макрон дао празна обећања и да Запад није спреман да спроводи Споразум, као што то чини већ осам година.

ЕУ намерно заташкавају масакр народа Донбаса, знајући да ће то изазвати руску интервенцију

Украјинске припреме у зони контакта се настављају. Руски парламент је узнемирен и 15. фебруара тражи од Владимира Путина да призна независност република, што он одбија.

Председник Џо Бајден 17. фебруара најављује да ће Русија напасти Украјину у наредним данима. Како он зна? Мистерија… Али од 16. фебруара артиљеријско гранатирање становништва Донбаса се драматично повећало, што показују дневни извештаји посматрача ОЕБС-а. Наравно, не реагују и не интервенишу ни медији, ни Европска унија, ни НАТО, ни било која западна влада. Касније ћемо рећи да је то руска дезинформација. У ствари, изгледа да су Европска унија и неке земље намерно заташкавале масакр народа Донбаса, знајући да ће то изазвати руску интервенцију.

Истовремено, постоје извештаји о актима саботаже у Донбасу. 18. јануара, борци Донбаса пресрећу саботере опремљене западном опремом и говоре пољски, који желе да направе хемијске инциденте у Горливки. Они би могли бити плаћеници ЦИА-е , које предводе или „саветују“ Американци, а сачињени од украјинских или европских бораца, да изводе саботажне акције у републикама Донбаса.

У ствари, Џо Бајден већ 16. фебруара зна да су Украјинци почели да гранатирају цивилно становништво Донбаса, стављајући Владимира Путина пред тежак избор: да војно помогне Донбасу и створи међународни проблем или да седи скрштених руку и гледа како уништавају људе из Донбаса који говоре руски.

Ако одлучи да интервенише, Владимир Путин може да се позове на међународну обавезу „Одговорност за заштиту“ (Р2П). Али он зна да ће интервенција, без обзира на њену природу или размере, изазвати пљусак санкција. Дакле, било да је њена интервенција ограничена на Донбас или иде даље да изврши притисак на Запад за статус Украјине, цена коју треба платити биће иста. То објашњава у свом говору 21. фебруара.

Тог дана је прихватио захтев Думе и признао независност две републике Донбаса и притом је са њима потписао уговоре о пријатељству и помоћи.

Украјинско артиљеријско бомбардовање становништва Донбаса је настављено, и 23. фебруара две републике су затражиле војну помоћ од Русије. Владимир Путин се 24. позива на члан 51. Повеље Уједињених нација који предвиђа међусобну војну помоћ у оквиру одбрамбеног савеза.

Да би руска интервенција у очима јавности била потпуно незаконита, намерно замагљујемо чињеницу да је рат заправо почео 16. фебруара. Украјинска војска се спремала да нападне Донбас већ 2021. године, што су извесне руске и европске обавештајне службе добро знале… Судиће адвокати.

У свом говору 24. фебруара, Владимир Путин је навео два циља своје операције: „демилитаризацију” и „денацификовање” Украјине. Дакле, није у питању заузимање Украјине, па чак ни, по свој прилици, њена окупација, а свакако не њено уништење.

Одатле је наша видљивост о току операције ограничена: Руси имају одличну безбедност операција (ОПСЕЦ) и детаљи њиховог планирања нису познати. Али прилично брзо, ток операција омогућава да се разуме како су стратешки циљеви преточени у оперативни план.

– Демилитаризација:

  • копнено уништавање украјинске авијације, система ПВО и извиђачких средстава;
  • неутрализација командно-обавештајних структура (Ц3И), као и главних логистичких праваца у дубини територије;
  • опкољавање највећег дела украјинске војске окупљене на југоистоку земље.

– Денацификација:

  • уништавање или неутралисање добровољачких батаљона који делују у градовима Одеса, Харков и Мариупољ, као и у разним објектима на територији.
Демилитаризација”

Руска офанзива се одвија на веома „класичан“ начин. Испрва – као што су то урадили Израелци 1967. – са уништењем ваздушних снага на терену већ у првим сатима. Затим, сведоци смо истовременог напредовања на више оса по принципу „текуће воде“: напредујемо где год је отпор слаб, а градове (веома прождрљиве у трупама) остављамо за касније. На северу, чернобилска електрана је одмах заузета како би се спречили акти саботаже. Слике украјинских и руских војника који заједно чувају фабрику, наравно, нису приказане…

Владимир Путин никада није намеравао да скине или свргне Зеленског

Идеја да Русија покушава да преузме Кијев, главни град, како би елиминисала Зеленског, типично долази са Запада: то су радили у Авганистану, Ираку, Либији и шта су хтели да ураде у Сирији уз помоћ Исламске државе. Али Владимир Путин никада није намеравао да скине или свргне Зеленског. Напротив, Русија настоји да га задржи на власти гурајући га на преговоре заокружујући Кијев. Он је до сада одбијао да примени Мински споразум, али сада Руси желе да добију неутралност Украјине.

Многи западни коментатори су се чудили што су Руси наставили да траже решење путем преговора док су водили војне операције. Објашњење је у руској стратешкој концепцији, још од совјетских времена. За западњаке, рат почиње када престане политика. Међутим, руски приступ следи клаузевицовску инспирацију: рат је континуитет политике и човек може флуидно прелазити од једног до другог, чак и током борбе. Ово ствара притисак на противника и гура га на преговоре.

Руске моторизоване јединице освојиле су  прве недеље огроман простор у Украјини, величине Велике Британије, напредовале су брже него Вермахт 1941!

Са оперативне тачке гледишта, руска офанзива је била пример те врсте: Руси су за шест дана заузели територију огромну као Уједињено Краљевство, брзином напредовања већом од оне коју је Вермахт направио 1940.

Највећи део украјинске војске распоређен је на југу земље за велику операцију против Донбаса. Због тога су руске снаге могле да је опколе од почетка марта у „котлу“ између Славјанска, Краматорска и Северодоњецка, ударом који је долазио са истока преко Харкова и другим са југа са Крима. Трупе Доњецке (ДНР) и Луганске (РПЛ) републике завршавају акцију руских снага гурањем са истока.

У овој фази, руске снаге полако стежу омчу, али више нису под временским притиском. Њихов циљ демилитаризације је практично постигнут и преостале украјинске снаге више немају оперативну и стратешку командну структуру.

„Успоравање“ које наши „стручњаци“ приписују лошој логистици само је последица остварења постављених циљева. Русија изгледа не жели да се ангажује у окупацији целе украјинске територије. У ствари, пре се чини да Русија покушава да ограничи своје напредовање на језичку границу земље.

Наши медији говоре о неселективном бомбардовању цивилног становништва, посебно у Харкову. Међутим, Гонзало Лира, Латиноамериканац који тамо живи, 10. марта , и 11. марта , представља миран град. Додуше, велики је град и не можете све да видите, али то као да указује да нисмо у тоталном рату који нам се непрекидно сервира на екранима.

Што се тиче република Донбаса, оне су „ослободиле“ сопствене територије и ратују у граду Мариупољу.

Денацификација”

У градовима као што су Харков, Мариупољ и Одеса, одбрану пружају паравојне милиције. Они знају да је циљ “денацификације” првенствено усмерен на њих.

За нападача у урбанизованом подручју, цивили су проблем. Због тога Русија настоји да створи хуманитарне коридоре да би градове испразнила од цивила и оставила само милиције како би се лакше борила против њих.

Насупрот томе, ове милиције настоје да задрже цивиле у градовима како би одвратиле руску војску да се тамо бори. Због тога оклевају да спроводе ове коридоре и чине све да руски напори буду узалудни: тако могу да искористе цивилно становништво као „живи штит“. Снимци на којима се види како цивили покушавају да напусте Мариупољ и како их борци из пука Азов туку, овде су наравно пажљиво цензурисани.

Масовно наоружавање Украјине од стране НАТО и ЕУ земаља је доливање уља на ватру и може се таква земља сматрати зараћеном страном

На Фејсбуку, група Азов је сматрана у истој категорији као Исламска држава и подлеже „политици опасних појединаца и организација“ платформе. Због тога је било забрањено величати га, а „постови“ који су му били наклоњени систематски су забрањени. Али 24. фебруара, Фејсбук је променио своју политику и дозволио објаве које су повољне за милицију. У истом духу, у марту платформа овлашћује, у бившим источноевропским земљама, позиве на убиство руских војника и лидера. Толико о вредностима које инспиришу наше лидере, као што ћемо видети.

ЕУ финансира дистрибуцију оружја цивилном становништву, а то је кривично дело

Наши медији пропагирају романтичну слику народног отпора. Управо је ова слика навела Европску унију да финансира дистрибуцију оружја цивилном становништву. То је кривично дело.

У улози шефа доктрине за мировне операције у УН, радио сам на питању заштите цивила. Тада смо видели да се насиље над цивилима дешавало у врло специфичним контекстима. Поготово када има много оружја и нема командних структура.

Међутим, ове командне структуре су суштина армија: њихова функција је да каналишу употребу силе према циљу. Наоружавајући грађане насумично као што је то тренутно случај, ЕУ их претвара у борце, са пратећим последицама: потенцијалне мете. Штавише, без командовања, без оперативних циљева, подела оружја неминовно води обрачуну, разбојништву и акцијама које су више убојите него ефективне. Рат постаје ствар емоција. Сила постаје насиље. То се догодило у Таварги (Либија) од 11. до 13. августа 2011. године, где је 30.000 црних Африканаца масакрирано оружјем које је (илегално) Француска бацила падобранима. Штавише, Британски краљевски институт за стратешке студије (РУСИ) не види никакву додатну вредност у овим испорукама оружја.

Детаљ из Мариоупуља пре разних операција
   Испоруком оружја земљи у рату, неко се излаже сматрању зараћеном страном

Руски удари 13. марта 2022. на авио-базу у Миколајеву уследили су након руских упозорења да ће транспорт оружја бити третиран као непријатељски циљеви.

ЕУ понавља катастрофално искуство Трећег рајха у последњим сатима битке за Берлин. Рат треба препустити војсци, а када једна страна изгуби, то треба признати. А ако и постоји отпор, он мора бити императивно вођен и структуриран. Међутим, ми радимо управо супротно: гурамо грађане да се боре, а истовремено Фејсбук дозвољава позиве на убиство руских војника и вођа. Толико о вредностима које нас инспиришу.

У неким обавештајним службама ову неодговорну одлуку виде као начин да се украјинско становништво искористи као топовско месо за борбу против Русије Владимира Путина. Оваква убилачка одлука морала је да буде препуштена колегама деде Урсуле фон дер Лајен. Било би мудрије упустити се у преговоре и тако добити гаранције за цивилно становништво него доливати уље на ватру. Лако је бити борбен са туђом крвљу…

Манипулација са Мариупољским породилиштем

Важно је унапред схватити да одбрану Мариупоља не обезбеђује украјинска војска, већ милиција Азова, састављена од страних плаћеника.

У свом резимеу ситуације од 7. марта 2022. године, руска мисија УН у Њујорку наводи да „Становници извештавају да су Оружане снаге Украјине иселиле особље Мариупољске градске наталне болнице број 1 и поставиле ватрено место унутар објекта.“

Независни руски медиј Лента.ру објавио је 8. марта сведочење цивила из Мариупоља који су рекли да су породилиште заузеле милиције пука Азов и протерале цивилне окупаторе, претећи им оружјем. Тиме потврђују изјаве руског амбасадора неколико сати раније.

Болница Мариупољ заузима доминантну позицију, савршено адекватну за постављање противтенковског оружја и за посматрање. Руске снаге су 9. марта погодиле зграду. Како преноси Си-Ен-Ен, има 17 повређених, али снимци показују да нема жртава у просторијама и нема доказа да су пријављене жртве повезане са овим ударом. Причамо о деци, а у стварности не видимо ништа. Можда јесте, али може бити и лажно… Што не спречава лидере ЕУ да то виде као ратни злочин… Што омогућава Зеленском, нетом потом, да затражи зону забране летова изнад Украјине…

Урсула фор ден Лајен би могла бити опрезнија у предузимању мера око наоружавања Украјине да не потпадне под истрагу о ратним злочинима

У стварности, не знамо тачно шта се догодило. Али след догађаја има тенденцију да потврди да су руске снаге удариле на положај пука Азов и да је породилиште тада било ослобођено свих цивила.

Проблем је у томе што међународна заједница охрабрује паравојне милиције које обезбеђују одбрану градова да не поштују обичаје ратовања. Чини се да су Украјинци поново одиграли сценарио породилишта у Кувајт Ситију 1990. године, који је у потпуности инсценирала фирма Hill & Knowlton за износ од 10,7 милиона долара како би убедила Савет безбедности Уједињених нација да интервенише у Ираку за операцију Пустињски штит/Олуја.

Западни политичари су такође прихватали ударе против цивила у Донбасу осам година, а да нису усвојили никакве санкције против украјинске владе. Одавно смо ушли у динамику у којој су се западни политичари сложили да жртвују међународно право ради свог циља да ослабе Русију .

Трећи део: Закључци

Као бившег обавештајног професионалца, прво што ме погађа је потпуно одсуство западних обавештајних служби у представљању ситуације већ годину дана. У Швајцарској су службе критиковане да нису дале тачну слику ситуације. У ствари, чини се да су широм западног света службе преплављене политичарима. Проблем је у томе што политичари одлучују: најбоља обавештајна служба на свету је бескорисна ако је доносилац одлука не слуша. То се десило током ове кризе.

Ипак, док су неке обавештајне службе имале веома прецизну и рационалну слику о ситуацији, друге су очигледно имале исту слику какву пропагирају наши медији. У овој кризи значајну улогу су одиграле службе земаља „нове Европе“. Проблем је у томе што сам по искуству установио да су на аналитичком плану били изузетно лоши: доктринарни, немају интелектуалну и политичку независност неопходну за процену ситуације са војним „квалитетом“. Боље их је имати за непријатеље него за пријатеље.

Затим, чини се да су у неким европским земљама политичари намерно игнорисали њихове услуге да би идеолошки одговорили на ситуацију. Због тога је ова криза од почетка била ирационална. Приметиће се да су сва документа која су представљена јавности током ове кризе политичари представили на основу комерцијалних извора…

Неки западни политичари су очигледно желели да дође до сукоба

У Сједињеним Државама, сценарији напада које је Ентони Блинкен представио Савету безбедности били су само плод маште Тигрова тима који је радио за њега : урадио је баш као Доналд Рамсфелд 2002, који је тако „заобишао“ ЦИА-у и друге обавештајне службе. Службе које су биле много мање упорне у погледу ирачког хемијског оружја.

Драматични развој догађаја којем данас присуствујемо има узроке за које смо знали, али смо одбијали да видимо:

– на стратешком нивоу, проширење НАТО-а (о чему се овде нисмо бавили);

– на политичком плану, одбијање Запада да примени Минске споразуме;

– а на оперативном нивоу, континуирани и поновљени напади на цивилно становништво Донбаса годинама и драматично повећање крајем фебруара 2022.

Другим речима, можемо наравно да жалимо и осуђујемо руски напад. Али МИ (то јест: САД, Француска и Европска унија предњаче) смо створили услове да избије сукоб. Показујемо саосећање према украјинском народу и два милиона избеглица . Добро је. Али да смо имали иоле саосећања за исти број избеглица из украјинског становништва Донбаса које је масакрирала њихова сопствена влада и који се гомилају у Русији већ осам година, вероватно се ништа од овога не би догодило.

Отворено је питање да ли се термин „геноцид“ односи на злостављања становништва Донбаса. Овај термин је генерално резервисан за веће случајеве (Холокауст, итд.), међутим, дефиниција коју даје Конвенција о геноциду је вероватно довољно широка да се примени. Адвокати ће ценити.

Очигледно, овај сукоб нас је довео у хистерију. Чини се да су санкције постале омиљено оруђе наше спољне политике. Да смо инсистирали да Украјина поштује споразуме из Минска, о којима смо преговарали и подржали, ништа од овога се не би догодило. Осуда Владимира Путина је и наша. Нема сврхе кукати после, морали смо да делујемо и раније. Међутим, ни Емануел Макрон (као гарант и као члан Савета безбедности УН), ни Олаф Шолц, ни Володимир Зеленски нису поштовали своје обавезе. На крају крајева, прави губитници су они који немају глас.

Европска унија није била у стању да промовише примену споразума из Минска, напротив, није реаговала када је Украјина бомбардовала сопствено становништво у Донбасу. Да је то учинила, Владимир Путин не би морао да реагује. Одсутна из дипломатске фазе, ЕУ се истакла подстицањем сукоба. Украјинска влада је 27. фебруара сагласна да отпочне преговоре са Русијом. Али неколико сати касније, Европска унија је изгласала буџет од 450 милиона евра за снабдевање Украјине оружјем, доливајући уље на ватру. Отуда Украјинци осећају да неће морати да се договарају. Отпор азовских милиција у Мариупољу чак ће изазвати повећање од 500 милиона евра за оружје .

У Украјини се, уз благослов западних земаља, елиминишу они који су за преговоре

Ово је случај Дениса Кирејева, једног од украјинских преговарача, којег је 5. марта убила украјинска тајна служба (СБУ) јер је превише наклоњен Русији и сматра се издајником. Иста судбина је резервисана и за Дмитрија Демјаненко, бившег заменика начелника главне дирекције СБУ за Кијев и његову регију, убијеног 10. марта, јер је превише повољан за споразум са Русијом: убија га милиција Миротворец („Миротворац“). Ова милиција је повезана са сајтом Миротворетс на којем се наводе „непријатељи Украјине“, са својим личним подацима, адресом и бројевима телефона, како би могли бити узнемиравани или чак елиминисани; кажњива пракса у многим земљама, али не и у Украјини. УН и неке европске земље су захтевале његово затварање… Рада (парламент Украјине) је одбила.

На крају ће цена бити висока, али ће Владимир Путин вероватно постићи циљеве које је себи поставио. Његове везе са Пекингом су се учврстиле. Кина се појављује као посредник у сукобу, а Швајцарска улази на листу непријатеља Русије. Американци морају да траже од Венецуеле и Ирана нафту како би изашли из енергетског ћорсокака у који су сами доспели: Хуан Гваидо дефинитивно напушта сцену, а Сједињене Државе морају жалосно да пониште санкције наметнуте њиховим непријатељима.

Испод Азовстаља у Мариопуљу  је изграђен подземни град, прави ратни бункер, какав је имао Хитлер

Западни министри који настоје да уруше руску економију и натерају руски народ да пати, чак и позивајући на убиство Путина, показују (чак и да су делимично преокренули форму својих примедби, али не на дну!) да наши лидери нису ништа бољи од њих, оне које мрзимо. Јер, санкционисање руских спортиста са Параолимпијских игара или руских уметника нема апсолутно никакве везе са борбом против Путина.

Колективно кажњавање је забрањено Женевским конвенцијама

Дакле, ми, дакле, признајемо да је Русија демократска, јер сматрамо да је руски народ одговоран за рат. Ако не, зашто онда покушавамо да казнимо читаво становништво због кривице једног? Запамтите да је колективно кажњавање забрањено Женевским конвенцијама…

Лекција коју треба извући из овог сукоба је наш осећај променљиве геометрије човечанства. Ако смо толико привржени миру и Украјини, зашто је нисмо више подстицали да поштује споразуме које је потписала и које су одобриле чланице Савета безбедности?

Интегритет медија се мери њиховом спремношћу да раде према условима Минхенске повеље. Успели су да пропагирају мржњу према Кинезима током „Ковид кризе“ и њихова поларизована порука доводи до истих ефеката против Руса. Новинарство се све више одузима од професионализма да би постало милитантно…

Као што је Гете рекао: „Што је већа светлост, то је тамнија сенка“. Што су санкције Русији претеране, случајеви у којима ништа нисмо урадили истичу наш расизам и нашу сервилност. Зашто ниједан западни политичар већ осам година није реаговао на ударе против цивилног становништва Донбаса?

Уосталом, шта сукоб у Украјини чини кривијим од рата у Ираку, Авганистану или Либији? Какве смо санкције донели онима који су намерно лагали пред међународном заједницом да воде неправедне, неоправдане, неоправдиве и убилачке ратове?

Слика из Мариопуља у току ратних дејстава

Да ли смо покушали да „нанесемо патњу” америчког народа који нас је лагао (јер је то демократија!) пре рата у Ираку? Да ли смо уопште усвојили једну санкцију против земаља, компанија или политичара који подстичу сукоб у Јемену, који се сматра  „најгором хуманитарном катастрофом на свету“?

Да ли смо санкционисали земље Европске уније које на својој територији практикују најстрашнију тортуру у корист Сједињених Држава?

Поставити питање значи одговорити на њега… а одговор није величанствен.

* * * * * * * *

*Жак Бод (Jacques Baud) је бивши пуковник Генералштаба, бивши члан швајцарских стратешких обавештајних служби, специјалиста за земље Источне Европе. Прошао је обуку у америчким и британским обавештајним службама. Био је шеф доктрине за мировне операције УН. Експерт УН за владавину права и безбедносне институције, дизајнирао је и водио прву мултидимензионалну обавештајну службу Уједињених нација у Судану. Радио је за Афричку унију и био је пет година одговоран за борбу против ширења малокалибарског оружја у НАТО-у. Био је ангажован у разговорима са највишим руским војним и обавештајним званичницима одмах након пада СССР-а. У оквиру НАТО-а пратио је украјинску кризу 2014, затим учествовао у програмима помоћи Украјини.

Аутор је неколико књига о обавештајним службама, рату и тероризму, а посебно Ле Детоурнемент у издању СИГЕСТ, Управљајте лажним вестима, Афера Наваљни и Путин, мајстор игре?

Његова последња књига „Путин, мајстор игре?, Едиције Макс Мило, објављена је 16. 03. 2022.

……………………….

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments