Узбуна, књига у нападу

Леви тоталитаризам

  • То је слика наше „грађанске Србије“. Она богзна како заговара толеранцију и дијалог, а из петних жила ради на цензури и „поништавању“ сваког ко другачије мисли.

Пише: Слободан Антонић

„Слободан Антонић је недавно непријатеље свега српског, а поготово идентитета разоткрио у – Југословенима“. Овако почиње критику мог прошлог текста Мијат Лакићевић на Peščaniku.

Да је Лакићевић изволео бар дати повезницу на мој чланак, чак и читаоци Peščanika би се могли уверити да скоро ништа у овој реченици, баш као и у целој Лакићевићевој „критици“, није тачно.

Али, општа претпоставка да сви људи траже истину и поштују аргументе, показује се као неоправдана предрасуда при сусрету с идеолошким активистима. Њих истина не занима, и они не разматрају аргументе. Њима је важно само да ревносно пуцају из медијских митраљеза на све што се креће – све што је склоно да мисли, па онда мисли другачије од њихове досадне агенде: „европски пут“, „српки национализам“, „суочавање с прошлошћу“, бла, бла

Лакићевић се руга да сам тексту, писаном за Искру, дао „дрвенградски наслов“ – алудирајући, ваљда, на Мећавник као некакав нови центар „српског национализма“. Чланак се, да подсетим, зове Истина је националистичка измишљотина и осврће се на потискивање или заборав неких наших културних посленика само зато што су „српски националисти“.

У чланку уопште не проглашавам наше суграђане који се национално изјашњавају као Југословени за „непријатеље свега српског“, већ критикујем супремационистички став дела наше културњачке и медијске елите, који себе виде – у односу на све нас остале – као некакву „наднацију елитних надљуди“, именујући је „југословенством“ (зато и пишем „Југословени“ са знацима навода – чему се Лакићевић невешто ишчуђава).

Као што сам већ на Искри објашњавао, такво „југословенство“ најчешће је израз презира према сопственом народу – карактеристичан за „грађанску Србију“, као и израз идеологије различитих (ауто)колонијалних пројеката („евроатлантске интеграције“, „Западни Балкан“, „друга Србија“) – али под обавезним НАТО кишобраном.

Предвиђено Место Србије је, наиме, да буде вечита(полу)периферија ЕУ/Немачке, трајно извориште јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Такав положај се, међутим, може одржати, услед непредвидивости Срба, тек ако се обезбеди да у Србији доминира култура аутостигматизације, тј. превага аутошовинистичког фатализма (Срби као „најгори народ“, „нема нам спаса“, „заслужујемо све што нас је снашло“), како би се осигурао механизам аутомаргинализације жртве.

Тај механизам функционише тако што се образац супериорни/ инфериорни трансферише и као линија поделе унутар колоније. Отуда код нас издвајање „Друге Србије“ и њено супростављање остатку друштва („националистима“), диференцирање „нас урбаних“ од „њих руралних“, „нашег модерног“ од „њихове паланке“, „европског“ од „балканског“, „прогресивног“ од „ретроградног“…

Објективна функција ове (само)дистинктивне друштвене групе – првенствено у елити – јесте да буде аутоколонијално језгро (културно, медијско, идеолошко), компрадорска пета колона која обезбеђује друштвену климу за несметано деловање колонијалне управе и трансакцију профита атлантистичких компанија у њихове метрополе.

Један од тих (само)маргинализујућих стереотипа, којима се натапају и засићују менталне мапе друштва, јесте и дистинкција „Југословени“ – „Срби“. Ту се Југославија јавља првенствено као симулакрум политкоректне прошлости (Соња Бисерко: „Југославија је била наша прва ЕУ“). И као што је „српски национализам“, наводно, убио ту нашу „прву ЕУ“, тако и сада „српски национализам“ – а заправо та „рурална“, „паланачка“, „балканска“ и „ретроградна“ Србија која одбија да слуша ЕУ и САД – убија нашу будућност.

Пошто су у менталним мапама које негује наша културна и медијска елита Срби и Србија сведени на негативни (ауто)стереотип, они који су поверовали да је њихов основни проблем то што су рођени овде („случајни Срби“) евакуишу се у прихватљивији (супериорнији) идентитет – у „Југословене“, или у какве друге надрегионалне (подрегионалне) идентитаријанце (Западнобалканци, Овопростораши, одн. Београђани, Војвођани)…

Али, све је то тек аутоколонијална фантазма, чија је функција да се обезбеди довољан број и утицај „унутрашњих странаца, који чине апарат аутоколонијализма, задужен за ефикаснији и јефтинији менаџмент наше понижавајуће зависности“.

Учинак таквог „југославизма“, у околностима хегемоније атлантистичког (нео)колонијализма, може бити само Србија као оперативни кондоминијум НАТО суседа и сопствене аутоколонијалне елите. Зато сам и писао о неопходности критичке деконструкције савременог југославизма као дела колонијалне идеологије (уз пуно разумевање онога што је изворно југословенство значило за Србе 1918-1992).

Ово све сам морао да поновим да бих показао колико је апсурдна оптужба да позивам на дискриминацију оних 27.143 Југословена, с прошлогодишњег пописа. Ја критикујем идеолошки југословенијат и његову (ауто)колонијалну функцију – не ово или оно етничко опредељење.

Но, улога оваквих текстова с Peščanika и није расветљавање недоумица, већ утврђивање градива о непријатељу. Ових дана је, такође, у недељнику Vreme изашао чланак  под називом „Država je otkupila i neprimerene knjige“. У чланку се извештава о незадовољству неких издавача овогодишњим откупом, па се каже:

„У библиотекама Србије наћи ће се низ књига којима ту није место…. Међу ауторима чије је књиге Министарство културе препоручило библиотекама су и отворени заговорници десних идеја, на пример Драгана Симеуновића и Слободана Антонића“.

Соња Ћирић, ауторка овог чланка, убацила је ову реченицу тако да изгледа као да је реч о саставном делу протеста издавача – али тога нема у тексту њихових саопштења (овде и овде).

На страну етикета о „отвореном заговарању десних идеја“ – као да само „леве“ идеје смеју да имају право грађанства. Али, немамо ли овде директан позив на дискриминацију писаца из чисто идеолошких разлога?

Реч је, наиме, о мојој књижици Два заветна народа: Руси и Срби (2022), која је, да будем нескроман, имала доста леп успех код читаоца. То се види по томе што је тираж првог издања брзо распродат – можда и због тога што јој је Кустурица посветио две емисије (овде и овде).

Зашто се та књига не би могла наћи у српским библиотекама и по чему је она „непримерена“? Е па зато што ју је написао аутор који је „отворени заговорник десних идеја“ – и готово.

То је слика наше „грађанске Србије“. Она богзна како заговара толеранцију и дијалог, а из петних жила ради на цензури и „поништавању“ сваког ко другачије мисли. „Још једна Антонићева књига у библиотеци? Страшно, брзо састанак кризног штаба у Крокодилу!“.

Али заиста, имали су окупљање кризног штаба због натписа на зидовима „Кад се војска на Косово врати”. Извештавајући с конференције за штампу о протесту против те пароле неколико НВО (Крокодил, Иницијатива младих за људска права, Јуком, Београдски центар за људска права), Danas је дао наслов: „Poziv na genocid uz prećutnu podršku vlasti“. Хеј, парола „Кад се војска…“ – позив на геноцид!?

А у антрфилеу под насловом „Демократска расправа“ Danas пише да се „по окончању излагања за реч јавио Димитије Митић из странке Нова ДСС постављајући пар питања. Констатовао је да лично не види никакав проблем у графитима и да не мисли да они било кога вређају. На ово му је одговорила чланица удружења Крокодил Милена Берић тврдећи да се ради о његовом личном мишљењу које може да износи у свом простору или на улици, али не и на догађају који они организују“.

„Док је на питање одговарала Софија Тодоровић, Митић је добацивао. Организатори су му рекли да напусти конференцију, а док је одлазио поручио је да ће `на сваки мурал који прекрече, да осване њих десет`. Док су Митић и још један мушкарац били на излазу, писац Владимир Арсенијевић је добацио `бедници`“.

Е, баш права „демократска расправа“ – управо по мери наше „грађанске Србије“! Тамо где „ми организујемо догађај“ нема изношења других мишљења. А кад ми избацујемо људе због „добацивања“, толерантно и демократски за њима узвикујемо да су „бедници“.

А то неопростиво „добацивање“ се, читамо на другом месту, састојало у подсећању да Резолуција СБ УН 1244 и предвиђа повратак војног контингента на Косово, као и у питању: „зашто организаторима нису сметали симболи ОВК на фестивалу Мирдита, добар дан чији су учесници, па чак и организатори?“

Заиста, недопустива питања, права десничарска. Влајса Арсенијевић и остали, наравно, нису дозволили расправу из чисто хуманитарних разлога – како блесак супериорности њиховог моћног интелекта не би ослепео те бедне националистичке мрачњаке.

Сигуран сам да је уочена ова додатна НВО ревност, верност и непоколебивост, па ће убрзо стићи и награда у виду још једног гранта…

А и Мијат Лакићевић и Соња Ћирић ваља да добију хонораре. Зато их обавештавам да сам управо дао у штампу још једну књигу, вероватно опет пуну „отворено десних идеја“: Украјински рат – рађање Царства.

Опрез – шта ако се и та књига појави у библиотекама?

Узбуна, књига у нападу

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Држава минирала борову шуму и малињаке

Prenosimo

Српска лингвистика је и данас сербокроатистика

Gost autor

Антиколонијални Путин

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x