Као у време Ј. Броза: Тандем Брнабић-Поповић проглашава политички неподобне и смењује
Шеф кабинета премијерке Брнабић – Милош Поповић прогласио политички неподобним професоре
- Србија је комбинација јефтиног куплераја и диктатуре. Диктатори дођу и оду, али јефтин куплерај остаје
- Бетонирани умови бетонирају све око себе
- Диктатуре не подносе другачије мишљење и управо се потреба за сталним преиспитивањем у недемократским друштвима тумачи као завера и „политичка острашћеност”
- Шеф кабинета Ане Брнабић – Милош Поповић је само егзекутор, али га то, наравно, не ослобађа одговорности
Аутор: Стефан Славковић, новинар Нин-а
Шеф кабинета премијерке Ане Брнабић Милош Поповић је почетком године направио својеврстан преседан – „љубазно је замолио” потпредседника Савета за борбу против корупције Мирослава Милићевића да уместо Милована Протића, финансијског стручњака; Владимира Обрадовић, професора на ФОН-у и Огњена Радоњића, професора економије на Одељењу за социологију Филозофског факултета предложи друге нове чланове Савета, и то због „отвореног бављења политичким активностима” кандидата, те њихових „субјективних, неоснованих и неутемељених критика на рачун Владе”.
Око шест месеци касније, Радоњић је након притужбе канцеларији поверенице за заштиту равноправности добио званично мишљење да Поповић јесте дискриминисао на основу политичких уверења, кршећи Члан 6 Закона о забрани дискриминације. Додуше, то није једина новост – Поповић је поред функција шефа кабинета премијерке и члана Агенције за лиценцирање стечајних управника аванзовао с места члана Надзорног одбора Политике на место председника тог тела.
Корупција и негативној селекција су кључни узроци масовног одлива становништва
Случајно или не, овај каријерни скок није пријавио Агенцији за борбу против корупције у обавезном року од 30 дана. Иако је гомилање функција забрањено Законом о спречавању корупције – осим у случају сагласности Агенције за спречавање корупције, додуше – непријављивање треће јавне функције свакако јесте кршење закона.
Шта би професор Огњен Радоњић као члан Савета на то рекао?
„Има ту још вероватно неких прихода чији су извор домаћи и међународни пројекти. У сваком случају, мој став као несуђеног члана Савета не разликује се од мог става као обичног грађанина – да се закони морају поштовати и да селективна примена закона, осим неправди, води и корупцији и негативној селекцији у којима смо као друштво огрезли и то је оно што ме највише брине јер су то кључни узроци масовног одлива становништва.
У једном ранијем тексту за ваш лист сам написао да је Србија комбинација јефтиног куплераја и диктатуре. Диктатори дођу и оду, али јефтин куплерај остаје. Демократија не подразумева само постојање институција и закона, јер, као што видимо у нашем случају, они могу остати мртво слово на папиру или се могу доносити закони који служе партикуларним интересима насупрот интересима грађана. Још два кључна састојка демократије су етика и солидарност који подразумевају побуну против неправде”, каже Радоњић за НИН.
Да ли се већ указивање на корупцију великим делом рачуна као политичка острашћеност? Додуше, указивање на корупцију и јесте политички чин, ако политику тумачимо етимолошки. Када је овде у том смислу политичко поистовећено с партијским деловањем?
Диктатуре не подносе другачије мишљење и, да се надовежем на претходно питање, у стремљењу ка демократији етичност и солидарност у себи носе скептицизам и потребу за сталним преиспитивањем политике, јавног деловања, правца у којем се наше друштво креће. Управо се тај скептицизам и потреба за сталним преиспитивањем у недемократским друштвима тумаче као завера и етикетирају на различите начине, на пример као „политичка острашћеност”. О поистовећивању партијског са политичким деловањем је још Орвел написао да истина не постоји у свести појединца већ искључиво у партијској свести која је колективна и бесмртна.
Тамо где се указивање на корупцију преименује у политичку острашћеност, острашћеност се даље преименује у „позив на насилну промену друштвеног уређења”, за шта вас је Поповић оптужио на основу наслова једног интервјуа. Да ли мислите да је Поповић тај интервју уопште прочитао? Очекујете ли позив у тужилаштво, будући да вас је оптужио за озбиљно кривично дело?
Сатанизација проф. Радоњића од стране председника Вучића па наниже
Не знам да ли је прочитао интервју, али помишљам да је млађани лав буквалиста. Што се тужилаштва тиче, да имају нешто против мене, већ би покренули, мада нисам сигуран да је овај државни чиновник свестан да ме је, осим што ми је ставио до знања да сам политички неподобан, оптужио за велеиздају. Бетонирани умови бетонирају све око себе, то им је у природи.
То је последња у низу етикета које су вам налепљене – Александар Вучић је отворено рекао да вас се гади, тадашњи министар одбране Александар Вулин је изјавио да спадате у лажну елиту којој је довољан пријем у западној амбасади и спремност да пљуне Србију и нападне Вучића, народни посланик Марко Атлагић вас је у Скупштини назвао „професор тортура”… колико далеко је власт спремна да иде с цртањем мете појединцима?
Погледајте само ту бројност тешких афера са конкретним људским жртвама и патњама које немају епилог и биће вам све јасно – убиство Оливера Ивановића, Крушик, Савамала, хеликоптер, Јовањица, респиратори, лажирање броја преминулих од ковида, наплатна рампа Дољевац, погибија у Наменској у Лучанима, прислушкивање председника, подвођење девојчица…
Живот је овде јефтин, док одбрана лажи нема цену
Шта закључујете на основу њихових реакција да је пожељно, односно непожељно политичко уверење? У акту достављеном потпредседнику Савета, Поповић вам спочитава необјективност и острашћеност, али се на основу ескалације оптужби чини да је сам Поповић далеко острашћенији? Да ли је то само зазор од вашег могућег чланства у Савету или репродукција негативне друштвено-политичке климе?
Свака недемократска власт тежи да се одржи кроз окупацију медија и сузбијање мишљења које се не уклапа у хармонију партијског једноумља. На пример, индикативно је да ме је шеф премијеркиног кабинета дискриминисао у јануару ове године и да је у марту постављен на чело Надзорног одбора Политике. Дужност шефа кабинета је да буде невидљиви делатни алтер его оне чији је шеф кабинета. У организацији државне управе носилац функције је бренд и имиџ, а шеф кабинета стварни и огољени идентитет носиоца функције. То је и потврђено у фебруару ове године, када је на састанку са члановима Националног конвента о Европској унији премијерка оправдала моју непосредну дискриминацију речима да су неки предложени кандидати за Савет „изразито политички против Владе”. Шеф кабинета је само егзекутор, али га то, наравно, не ослобађа одговорности.
Сада, када мишљење поверенице подразумева да је Поповић непосредно дискриминисао на основу политичких уверења, како се осећате? Шта ово мишљење значи у процедуралном смислу?
Ја сам дискриминисан, а нема предлога санкције за егзекутора Поповића
У конкретном случају значи да је повереник за равноправност радио свој посао савесно у делу који се односи на утврђивање моје непосредне дискриминације, али сам незадовољан препоруком која се своди на то да је дискриминатор у обавези да обавести Генерални секретаријат Владе и Савет о овом мишљењу поверенице и да убудуће арбитрарно не дискриминише људе. Дакле, ја сам дискриминисан, а нема предлога санкције. Једина могућа препорука за овог чиновника, нарочито након његовог додатног изјашњења у којем ме је без доказа оптужио за „позив на насилно рушење друштвеног уређења”, јесте да промени посао.
Он не би смео да ради у државним органима на било којој позицији, а посебно не да се нађе на високој позицији у једној од наших највећих медијских кућа. Функције подразумевају привилегије, али и одговорност. Код нас се подразумева само ово прво и зато смо суочени са свеопштим колапсом вредносног система.
У Поповићевом изјашњењу повереници пише – да би лице било угледно, „не треба да заступа активно ставове неке политичке странке или друге политичке групе”. Наводи се и да „недвосмислено подржавате опозицију”. С обзиром на понашање припадника власти, значи ли ово изјашњење да углед ипак зависи од тога кога подржавате?
Лажи и дволичност власти
Да, рекао бих да из њихове перспективе углед зависи од тога да ли сарађујете на пољу отимачине јавних ресурса, прогона неистомишљеника, вулгаризације јавног дискурса и да ли подржавате или прећуткујете (што је једнако сагласности) њихове опсене.
- Косово је српско, а једину Српкињу у Ђаковици тероришу комшије Албанци.
- Хистерично разглабају да се боре за нашу децу док сексуални предатори вребају и деца ометена у развоју се систематски злостављају.
- Кажу да смо безбедни, а прослављају што се у Београду пола године није десило мафијашко убиство.
- Хвале се дигитализацијом, а многи грађани немају канализацију и пијаћу воду.
- По њима нам је образовање боље него у Швајцарској и Немачкој, а гушимо се у лажним дипломама и докторатима.
- Затрпавају нас подацима да нам је привредни раст незапамћен док се људи у Лесковцу грабе за бесплатан парадајз који произвођачи немају коме да продају.
- Говоре нам да Србија има рекордно ниску незапосленост, а прећуткују да је она последица масовне бежаније из земље.
- Људи одлазе, а цене некретнина у Београду дивљају великим делом због уплива новца сумњивог порекла.
- Кандидују Београд за зелену престоницу Европе, а Србија је центар прљавих технологија које урушавају животну средину и здравље људи.
Штавише, Закон о Влади, Пословник Владе и Одлука о образовању Савета налажу да чланови Савета могу да буду чланови партија. Има ли шта неповољније данас него не подржавати власт?
Свакако је неповољније када сте болесни и несрећни. Наравно, општа друштвена клима утиче на наше здравље и срећу, али у свему томе морамо пронаћи неки баланс. Ова борба је дуга и тешка, али морамо истрајати јер све што изгубимо у ватри, завршиће у пепелу.
За миран живот није довољно ћутати јер свој микросвет не можемо издвојити од бројних друштвених патологија. Не можемо избећи једну општу друштвену неефикасност када треба у болници да дођемо на ред, на шалтеру подигнемо неки документ, завршимо у полицији, суду, када нам просветари и здравствени радници раде у неадекватним условима и за мале плате, када су нам деца изложена вршњачком насиљу…
Допис шефа кабинета премијера не обавезује ни Владу ни Савет. Па опет, допис Милићевићу је имао тон љубазне наредбе која је послушана. Под којим околностима те љубазне наредбе прерасту у агресију?
То је мешавина агресивности и бахатости, али највише ме заболело одсуство реакције Савета на дискриминацију и Обрадовића и Протића, које је шеф кабинета ставио у исти кош са мном, иако нису имали јавне политичке иступе. А можда сам само наиван. Можда је одсуство реаговања на дискриминацију услов за чланство у Савету. Одсуством реакције, Савет је себе ставио у подређен положај што је премијерка осетила па је себи дала за право да Савет окарактерише као реликт прошлости, а његове чланове као свете краве.
Верица Бараћ је реликт прошлости и света крава?
