Трећи светски рат је почео

Америка намерава да дуго храни украјински пожар

  •  Обе зараћене стране спроводе своју стратегију и тактику, али и онемогућавају развијање дејстава противничке стране. Пут од намере до циља је дуг и често непредвидљив
  • САД и Британија, а и неки минијатурни и окупирани чланови НАТО, хоће рат са Русијом. Не отворени, не глобални, не нуклеарни. Они желе да потроше руске војне потенцијале и збришу руско питање и руски фактор са лица Земље
  • Европи од Русије не прети никаква опасност и за то нема стабилнијег доказа од тога да земље НАТО свој војни потенцијал намерно урушавају лишавајући се опреме, оружја и муниције
  • Војни арсенал НАТО, тј. америчко-британског пакта са вазалима, није дефанзивни, већ изразито и искуључиво, апсолутно офанзивни. Они нису направљени и програмирани да се бране, него да поробљавају, нападају и освајају. То су им и сврха и карактер
  • Намера САД јесте да с једне стране исцрпљују Русију ратом, а с друге стране покушавају да јој одсеку савезнике и пријатеље
  • Данас, на расточју епохе, одлучује се о томе да ли ће Америка наставити живот у изобиљу и благостању, најбахатије и најбогатије, а сви остали треба да животаре или у беди или у ништавилу – док неко тој атланској аждаји копљем не пробије срце.

Пише: Славко Живанов

Мање од месец дана остало је до годишњице почетка Специјалне војне операције (СВО) Руске Федерације (РФ) на територији некадашње Украјине, а много тога остало је неизвесно. Можда и неизвесније него што се чинило пре десетак месеци. И данас, као и тада, тешко је допрети до тачних информација са фронта, а још мање до сазнања о циљевима, тактици и намерама свих страна у сукобу. Свако ко би покушао да предвиди развој догађаја и хронолошки га одреди отимао је посао пророцима и видовњацима, тј. резервисао је себи магарећу клупу.

Нико данас не зна како ће се овај сукоб завршити, а још је неизвесније када ће се то десити. Можемо да указујемо на чињенице које нам се чине битним, ако је реч о часним људима, а можемо да учествујемо у пропаганди ако у томе видимо изазов, профит или корист, у складу са сопственом савешћу. Зато, како то обично говори један мудар човек, нека овај текст буде прилог разумевању метода решавања сукоба рата између Америке и Русије, који је запаљен на тлу некадашње Украјине.

О намерама америчке стране

На почетку истичемо да термин “решавање” у овом случају означава правац развоја дејстава, а не процес завршетка рата. Да ли ће се рат завршити, када ће се то догодити, под каквим условима и са каквим последицама – не зна се, па о томе овде не може бити речи…

Друга важна напомена садржана је у чињеници коју многи не виде или је занемарују, чињеници да обе зараћене стране спроводе своју стратегију и тактику, али и онемогућавају развијање дејстава противничке стране што у збиру даје резултат који, барем тереоретски, не мора да одговара ником, може да одговара свима, једној страни, или остварује било који резултат на тој варијабли могућих исхода. Пут од намере до циља је дуг и често непредвидљив и зато бисмо овога пута говорили више о намерама једне стране, америчке, будући да су циљеви и намера Русије много јаснији и разумљивији. Позиција Русије је здраворазумска, изнуђена, одбрамбена. Амерички наум израста из много сложеније једначине.

Како смо већ приметили 14. јула прошле године у тексту “Америка је најновијим наоружавањем Украјине прешла црвену линију“, Американци су не само дотурили озбиљно наоружање нацистима, него су послали своје војнике да тим оружјем рукују. Ово су пре 3-4 месеца потврдили у Русији тврдећи да поседују доказе о учешћу Англо-Американаца у војним акцијама. На пример, учешће Британаца у нападу дроновима на Крим, или елиминација америчког припадника специјалне јединице “Фоке”, Данијела Свифта, награђиваног примерног војника америчке морнарице, чију су смрт Американци званично потврдили уз објашњење да је реч о дезертеру који је побегао из оружаних снага своје државе и отишао да “помогне” украјинској браћи. На концу, руски амбасадор у Вашингтону, Анатолиј Антонов саопштио је да Русија “има доказ да Вашингтон дефакто учествује у украјинском сукобу” говорећи о намери САД да у Украјину допреми противавионске системе “Патриот”.

Имајући у виду најновију одлуку Англо-Американаца да се из земаља НАТО допреме модерни тенкови и савремено ракетно наоружање и укључе у ратна дејства, више никакве дилеме нема да тзв. “колективни запад” Специјалну војну операцију користи као повод да отпочне рат са Русијом.

САД и Британија, а и неки минијатурни и окупирани чланови НАТО, хоће рат са Русијом

Колико год РФ и тактиком и циљевима СВО буде потврђивала ограничен делокруг операције, то се неће одразити на промену става тзв. “колективног запада” јер је данас сасвим сигурно да САД и Британија, а и неки минијатурни и окупирани чланови НАТО, хоће рат са Русијом. Не отворени, не глобални, не нуклеарни. Они желе дуготрајан, исцрпљујући конвенционални, локализован рат покушавајући да потроше руске војне потенцијале и збришу руско питање и руски фактор са лица Земље.

Зато западњаци не лажу много када тврде да су “против ескалације рата”. Они су само буквални, желе овакав интензитет рата, а не његово ширење и прећуткују чињеницу да не желе престанак рата. Ово је рат по њиховој мери, баждарен по њиховом дозиметру. Америчка тактика подсећа на метод кувања жабе у којој се улог постепено подиже укључивањем јачег, савременијег и озбиљнијег конвенционалног оружја у сукоб водећи рачуна да се не испровоцирају озбиљније (нуклеарне) противмере Русије, и то јој за сад иде од руке. И ићи ће јој од руке све док руске формације буквално мељу противника пред собом уништавајући и старије и новије генерације западног оружја, наносећи огромне губитке непријатељу и чувајући своје формације, сопствено становништво и потенцијал сопствене оружане силе. Русија једноставно нема маневарског простора да изгуби рат, а и зашто би га изгубила имајући у виду стање на терену, док су пред тзв. “колективним западом” велике непознанице:

Време не ради за Запад. Време није на страни укро-нациста. Елементи нових или паралелних светских поредака не јачају америчко-енглески пакт, а њихови вазали суочавају се са озбиљном економском кризом и унутрашњом политичком опозицијом. Од структуре и номенклатуре Европске уније, тог строго контролисаног америчког бота, слаба је вајда. Све је очигледније да ЕУ заступа интерес Америке, а не интересе својих држава чланица. Међутим пред добро потплаћеним ЕУ-комесарима ускоро ће се родити достојан изазов: да Немцима, Аустријанцима, Французима… објасне зашто треба финансирати рат у Украјини по цену колапса националних економија. Ваљда ће довољан број тих тзв. грађана повезати очевидну, просту ствар да пражњење сопствених војних магацина и слање сопственог оружја украјинским нацистима не иде складно уз тврдњу о “руској претњи”, о “руској инвазији” и тобож руској намери да окупира Европу.

Пропаганда о “руској претњи” је тројански коњ

Ваљда ће довољан број људи и у ЕУ схватити да им од Русије не прети никаква опасност и да за то нема стабилнијег доказа од овога да земље ЕУ и НАТО свој војни потенцијал намерно урушавају лишавајући се опреме, оружја и муниције, стварајући ризичну и крхку структуру одбрамбене моћи сопствене државе. Дакле, ако постоји “руска претња” зашто се лишавају оружја?! Свесно лишавање средстава за одбрану пред реалном претњом речито би говорило о интелигенцији влада тих држава и њихових друштава, али вероватније је да им оружје не треба јер нема реалне претње. Пропаганда о “руској претњи” је тројански коњ у чијој су унутрашњости империјализам, агресија и хегемонија.

Осим тога, сваком озбиљном човеку јасно је да војни арсенал НАТО, тј. америчко-британског пакта са вазалима, није дефанзивни, већ изразито и искуључиво, апсолутно офанзивни. Они нису направљени и програмирани да се бране, него да поробљавају, нападају и освајају. То су им и сврха и карактер.

Русија дакле не ратује с Американцима, већ Американци ратују са Русијом. “Прокси рат” како се данас назива сукоб у којем најамничка војна сила ратује за циљеве онога који је војску унајмио у историји није новина. Особито је то што у овом садашњем сукобу огроман претежан део војске чине најамници. Може се рећи да су Американци у извесном смислу изнајмили украјинску државу и њене потенцијале као најамничку војску. И особито је то што најамници углавном неће доживети било какву корист од те своје работе. Многи од њих неће доживети чак ни исплату прве најамничке плате.

Да ли ће неко атланској аждаји копљем пробити срце

С друге стране, знатан број мобилисаних Украјинаца отеран је на фронт невољно, с уценама, претњама, гоњен пушкама… Такви несрећници, ухваћени на улицама, пијацама, пред вртићима, на путу до посла, препаднути и отети јер су се нашли на погрешном месту у погрешно време и добили бланко позив за мобилизацију, знају да не би преживели ако одбију мобилизацију. На фронту пак имају већу шансу да спасу живу главу и предају се, сачекају промене и наставе да живе на територији на којој су живели.

У протеклој години десетине, а можда и стотине хиљада углавном војног особља нацистичке хорде су елиминисане. Међу њима много обучених, способних војника и ратних професионалаца. Све је мање квалитетних војника међу Украјинцима и то је битан разлог (по себи и доказ) што прилике на фронту не иду у прилог Америци. Допремање бољег и јачег оружја и укључивање све већег броја војне ефективе НАТО (људство, техника, инфраструктура, електронски ресурси) посредно потврђује руско напредовање и сваковрсно нацистичко пропадање.

Иако није тако морало да буде, јер у почетку СВО јесте била ограничена војна операција, данас говоримо о Трећем светском рату. “Заслуге” за његово отпочињање искучиво су на америчкој страни. Они су угурали огроман број држава Европе, НАТО, своје пацифичке и атланске вазале у индиректни, „прокси“ рат са Русијом и чине све да он остане локалан, конвенционалан, али и интензиван надајући се у варљивост ратне среће и прижељкујући слом руске државе и друштва који би им омогућио окупацију целе Планете.

Паралелно с тим труде се да запале ратна жаришта пред окућницама што већег броја руских савезника и пријатеља не би ли их узенемирили и присилили да се „својим јадом забаве“, а не да се солидаришу и сарађују са Русијом. Њихова намера јесте да с једне стране исцрпљују Русију ратом, а с друге стране покушавају да јој одсеку савезнике и пријатеље. С бокова и фронта притискају је економским санкцијама и специјалним безбедносно-обавештајним мисијама што на спољном што на унутрашњем плану…а Русија се томе успешно, истрајно и продуктивно супротставља.

Американци су поодавно отпочели рат против Русије и свих других држава које јој се не покоравају. Војним нападом на Русију отпочели су и Трећи светски рат, а по њих не мање битан, економски рат, повели су против својих савезника изнурујући их у економској експлоатацији и приморавајући их да финансирају америчко ратовање. Данас, на расточју епохе, одлучује се о томе да ли ће Америка наставити да живи у изобиљу и благостању, најбахатије и најбогатије, а сви остали или у беди или у ништавилу. После ове војне знаће се да ли ће ови “остали” и даље морати да живе као робови да би досадашњи господар био моћан и богат – или ће неко тој атланској аждаји копљем пробити срце.

Related posts

Масовни егзодус Албанаца са Косова

Prenosimo

Нуклеарно православљe

Prenosimo

Параноидна шизофренија српских псеудоисторичара

Gost autor