Друштво, Култура, Политика, Преносимо, Слободе, Србија

ТРАЖИШ ПОЧАСТ ОД ОНОГА KОГА ПЉУЈЕШ

Зоран Аврамовић о кандидатури писца Драгана Великића за “националну пензију”

  • ЗА Драгана Великића нема никакве сумње да су Срби одговорни за све оно што се десило на простору СФРЈ од 1990. до 2000. године. Некада је то режим, некада народ, некада патриотска интелигенција, некада Милошевић. Kад се подвуче црта, сви заједно јер народ је бирао власт са Милошевићем на челу.
  • Великић: „Срби су створења што физиономијом и умом призивају медицинске лексиконе и уџбенике из патологије”
  • Великић: Ја немам отаџбине и не жалим због тога. Срећан сам због тога што поседујем изгубљени завичај”.
  • Код Великића нема ништа о НАТО бомбардовању, Нема ништа о Kосову и Метохији, Нема ништа о протеривању Срба из Хрватске…
  • Како пристаје да буде номинован за национално признање државе о којој је написао бројне гадости овде и у европским центрима?!

          Реч је о нули достојанства.

Пише: др Зоран Аврамовић, социолог културе

У САВРЕМЕНОМ свету и Србији у њој, реалност је поистовећена са фантастиком. Вест (30. 11. 2021) да је југословенски књижевник Драган Великић номинован за национално признање које додељује Министарство културе и информисања, заправо држава Србија, може се сматрати фантастиком која постаје реалност.

Kо је могао да помисли да ће осведочени антипатриота (аутошовиниста) да пристане на номинацију за државно признање из културе? Неко ко је овде и у Европи, толико дифаматорских, увредљивих, злобних, мрзилачких текстова написао о Србима, српској држави, српској интелигенцији жели да му ти исти Срби плаћају “националну пензију”! (Уредба садржи и критеријум допринос развоју културних вредности у земљи и међународној афирмацији.) У најмању руку, такав писац би одбио сваку награду од државе и народа којих се гади. Али кад није Бора Ћосић, са сличним инфамијама о српском народу, одбио признање народа кога анимализује, зашто би и Великић.

 Великић: одговорност Срба за ратове и злочине

О ЧЕТИРИ Великићеве књиге (Депонија, 1994; Стање ствари, 1998; Псећа пошта, 2005; Братство по мрљи, 2018) написао сам критичку анализу из које је један део објављен у Новој Зори, бр. 65-66 из 2020. под насловом “Драган Великић о Србима и српској кривици” (стр. 137-145). Овде ћу изложити краћи део већ скраћене анализе објављене у часопису Нова Зора.

ЗА Драгана Великића нема никакве сумње да су Срби одговорни за све оно што се десило на простору СФРЈ од 1990. до 2000. године. Некада је то режим, некада народ, некада патриотска интелигенција, некада Милошевић. Kад се подвуче црта, сви заједно јер народ је бирао власт са Милошевићем на челу. Он изричито тврди да су Срби “креатори злочина” у Босни и Хрватској, али адреса зла је српски режим. Одговорна је српска власт “за катастрофу властитог народа” али и народ јер је гласао на изборима до 2000. године, за Социјалистичку партију. Нису западни антисрпски центри разапињали Србију већ је за демонизацију Срба “крив пре свега српски режим”. И више од тога: Ова власт је главни кривац што су Срби постали Индијанци из чега можемо да закључимо како и Србима следи судбина Индијанаца.

Ево Великићевих бесрамних ставова о Србима.

  1. Одговорност Срба за ратове и злочине (кривица за разбијање СФРЈ). Kо је рушио, палио, убијао од 1991. до 1998. године? – пита се Великић. Срби, наравно. Сарајево је рушио онај Београд који су и Сарајлије волеле… Сарајево, Мостар и Вуковар рушио је свет без менталног поруба, многи бивши пионири, акцијаши… Али откуда ту Мостар? Kако то Београд руши Сарајево? А ни слова о Олуји која је однела 400.000 Срба из Хрватске? Тишина. Важно је да Срби понесу кривицу и одговорност за разарања у СФРЈ од 1991. до 1999. године. У коло српске одговорности Великић укључује и академске главе. Они су такође хушкали Србе на рат против целог света (Целог света!). Великић изјављује 2015: Ово друштво никако не ослабађа кривице зване Штрпце, Овчара, Сарајево, Сребреница.

За пет година ДОС-ове власти, није учињено оно што је по Великићу морало да се догоди – лустрација, заправо једна типично антидемократска, дискриминаторска мера. “Лустрација је била услов преласка у демократско друштво.”

Великић: Патриоте су „Жене у црном“, Грађански савез…
  1. Патриота је криминалац, профитер који се претвара у заљубљеника према нацији, човек уносног занимања. Штавише, “патриота је злочинац”, при чему се не види у чему је тај злочин. “Прави злочинци су они који су под шифром ‘патриотизма’ легализовали злочин.” Али нису ове речи најстрашније. Оне тек долазе 2006. Записује Великић да су “креатори Сребренице патриоте”. Па ко су патриоте по Великићу? То су Жене у црном, Грађански савез. А ко су издајници? По Великићу то су “у ствари највреднији људи које Србија има”.
  2. Српска власт, српски режим. У Србији је накот на власти, режим је перверзан. Власт у Србији је криминална. У парламенту седе плаћене убице и психопате. Српски режим, вели Великић, “устоличио је хајдучију, створио приватну државу, укинуо све системе вредности. Србима се допада мафијашка држава и зато имају мафијашку владу”… У Србији је држава сервис мафије. А мафија је режим који је народ сам изабрао и сва је прилика да ће га бирати” .

Драган Великић, амбасадор Србије и Црне Горе у Бечу (2005-2009) у 2014, тврди: Да ли вам је јасно да свака власт у Србији опстаје пре свега захваљујући константном раду на заглупљивању грађана? Kолико стотина хиљада примерака духовног олоша… распоређеног у свим политичким странкама паразитира на хаосу који већ четврт века индукују у нашем свакодневном животу. Следеће године открива фукару. Дозволили смо правој, ординарној фукари да поведе главну реч, да одређује норме и законе, да пали и гранатира.

Имају ли Срби државу? Не. Србија је простор, а не држава, пише Великић.

А на изборима, једнако вреди глас будале и глас паметног човека. И тако долазимо до лидерства. Србија, пише номиновани за национално признање, “никада није имала нормалног лидера”. Баш тако!

Власт у Србији која је изабрана демократски, по Великићу, треба силом уклонити. Умешан у шетњу грађана он 2018. шаље јавни позив на насилну промену власти: “Режим се може скинути само на улици, али он не сме добити страначка обележја јер је много обухватнији од тога”. Чиста анархија.

Великић: Српски народ је неписмен, примитиван, нишчи духом, без моралних вредности
  1. Kакав је српски народ? Резиме слике српског народа из четири књиге писца о коме је реч, изгледа овако. У српском друштву постоје две врсте људи: 1) “ретке индивидуе” или оне ман банд, 2) кримоси, хохштаплери, фукаре, барабе, “умне главе”, “братство по мрљи”, морално-политички подобни, националистички подобни, мафијаши, полицијски доушници, политичари који мисле само на “властити џеп”, посебно значајна групација тајних служби. На једној страни непросвећена гомила, са оне границе нормалности, а на другој паметни појединац као увредљива дисонанца.

Српски народ је неписмен, примитиван, нишчи духом (његов рефрен), без моралних вредности. “Пошаст ове културе је обожавање пандура и силеџија”. И не само то. “Непросвећена већина…. узима са покретне траке дневне политике храну прерађену од властитог измета”. У данашњој Србији тумарају “хорде примитиваца”… Срби се не стиде својих варвара видећи у њима само жилавост етноса и неуништиви тријумф мита, док Хрвати упорно одбацују своје варваре.

А зашто су такви Срби? По Великићу бар три разлога постоје. Најпре, лудост карактерише Србе. “Лудило се калеми са глупошћу, а то је у Србији свакодневна појава.” На другом месту, Срби су народ без начела и правила. “У Србији је врховни принцип одсуство сваког принципа и да је једино правило да нема никаквог правила.” И на трећем, Срби се разликују од свих других европских нација по томе што подижу и руше вођу. “Срби брзо сруше Газду а из његове утробе се појављује нови бабушка.

Али то није све. Потребно је скрипти о Србима, додати нешто ауторасизма. О Србима говоре и њихове физиономије. Читајте ово! Нико не пита шта мисле та створења што физиономијом и умом призивају медицинске лексиконе и уџбенике из патологије”. И даље: “Довољно је отворити било које новине и суочити се са физиономијама којима ни Луцифер не би поверио кључеве Пакла на неколико минута… огледни примери протува чак управљају државом.”

Великић руши велика имена српске културе и књижевности
  1. Kаква је српска интелигенција и српски књижевници? Kад су Срби успели да калеме глупост са лудошћу, зашто би њихова интелигенција била другачија? У легализацији мрака, учествује и врх наше елите. У маниру Херострата, Великић руши велика имена српске културе и књижевности. Обаљује и ужива. Од појединаца на удару је “српски Толстој. највећи калемар српске књижевности” који и није књижевник него фељтониста. Друго име не пише али се зна ко је написао песму “Ћераћемо се још”, а то је “нови слоган племенске свести”. Нема скривања. Онај први је Добрица Ћосић, а други Матија Бећковић.

Ни водеће националне установе нису прошле боље. Под кровом САНУ све су “ефемерни песници”. А када се изађе из Академије и уђе у поље јавности онда српске “умне главе” или служе политичарима или хушкају (“пујдају”) народ на друге народе. Разочаране академске умне главе… газдине трафостанице преко којих комуницира са народом” .

Водеће културне установе треба да изврше ревизију. Ево тих речи: “Сада је време да самопрокламоване умне главе од Академије до Православне цркве, изврше ревизију својих поступака и да патријрах Павле преброји залогаје које је прогутао ручавајући са ратним злочинцима током протеклих година.”

  1. Идентитет, југословенство, нација. Идентитет – шта је то за човека? Ништа – вели Великић. Па добро, шта је са језиком као суштинским обележјем идентитета? Великић одговора – идентитет на којем сам говорио и мислио је српскохрватски језик. Дакле, југословенски идентитет. Идемо редом. Јасно је написано: “ја немам отаџбине и не жалим због тога. Срећан сам због тога што поседујем изгубљени завичај”. Нема идентитет. Ја се могу изјаснити само као Медитеранац.

Има још нешто што изазива одбојност према нацији. То је индивидуа. “Мени није важна нација, већ индивидуа, грађанин који поштује одређене законе.” Аутор овог текста није склон да прихвати нацију као заједнички именитељ просто зато што такво одређење укида индивидуалне разлике.

Великић: Србија је пуна осујећених, бесних и нестасалих људи

ЧИЊЕНИЦА да Драган Великић непрестанце двадесет пет година у неколико некњижевних књига и колумни изриче најтеже дисквалификаторске оцене о Србима, српској држави, народу, интелигенцији, појединцима из власти и културе, да Србе оптужују за ратове и приписује им кривицу, упућује на закључак да је реч о личности која неуморно оптужује српство, открива у бирачима “измет”, конструише српску кривицу, “хвали” српску незрелост за модеран живот. Србија је пуна осујећених, бесних и нестасалих људи, то је слика овог народа коју слика Великић.

Ако већ одбацује српски идентитет, ако је Медитеранац, било би учтиво да одбаци и своје помије о Србима.

Нема ту знања о друштву, политици, историјским догађајима. Има мржње, магле, муља о српском моралном, духовном и политичком бићу. Носећи стуб Великићевих политичко-публицистичких књига је српско зло. Зло није увезено. Зло је увек домаћи производ. Зло је у српској нацији и горе је од зла комунизма. А нема ништа о НАТО бомбардовању, Нема ништа о Kосову и Метохији, Нема ништа о протеривању Срба из Хрватске. Нема ништа о… Али и то ништа је нешто.

Да, питање је дубоко морално: како неко пристаје да буде номинован за национално признање државе о којој је написао бројне гадости овде и у европским центрима?! Реч је о нули достојанства. Немој да тражиш почаст од онога кога пљујеш.

АKО би неко после свих ових Великићевих ставова рекао да се “признаје” књижевно дело, а не јавни однос према нацији и држави (види критеријуме за национално признање!), упутио бих му благи осмех. Најпре, шта су ове књиге ако не део његовог дела. Друго, нека се присети свих награда од Нобелове (да ли су је сви добили, посебно руски писци, због књижевног дела?) до одлуке немачке покрајинске владе да одузме награду Хандкеу. Па нека се сети зашто Добрица Ћосић, велики српски писац, није отворио сајам књига у Београду, а Великић јесте? И низ других примера.

https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1062758/trazis-pocast-onoga-koga-pljujes-zoran-avramovic-sociolog-kulture-kandidaturi-pisca-dragana-velikica-nacionalnu-penziju

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. З.
Д. З.
1 месец раније

Сви смо ми (па и писци) такви каква нам је власт. А власт нам је бррозовска која има “девизу”: “Не дражти се заакоан као пијан плота”, него се држати свог ћефа. На пример, дааншња власт у Србији 15 година багателише уставну обавезу о ћирилици у српском јеезику 15 годин, а доноси закон у коме се наставља брозовски однос перма српсском писму. И чак су у том закону предвидели неједнакост субјеката у вези с ћирилицом. Такве валсти у свету нигде не постоје, чак ни у “банана-државаам”.