Друштво, Идеје, Религија, Свет (планета), Слободе, Србија

Трагање за миром и љубављу у Светој земљи

Српска група ходочасника на Маслинској гори са панорамом старог дела Јерусалима у позадини: фото Љубица Антић, водичкиња “Доброчинства”

Поклоничко путовање Срба Христовим стопама по Светој земљи (1)

  • Обилазили смо најважнија места од рођења Исуса Христа, па све до његовог васкрсења из мртвих и вазнесења на небо, по причама из Новог завета.
  • Водич Вукић свима, а посебно онима који не знају довољно историју Библије, својим знањем и објашњењима отварао је очи и показивао душу Христове и наше православне вере.
  • Били смо под Божијом заштитом
  • На најсветијој земљи нема мира
  • Примењивање Христових начела у стварном животу су вечни и тешко достижни циљеви верника…

Пише: Хаџи Јово Вукелић

Отпутовати у Свету земљу (за време Митровдана) на вишедневно поклоничко путовање стопама Исуса Христа и обилазак главних хришћанских светиња у организацији „Доброчинства“, а које води легендарни верски водич, теолог Драган Вукић, врсни српски позавалац најлепших страница Јеванђеља  (У светом писму Новог завета јеванђелисти су описали догађаје од рођења Исуса Христа, па све до његовог васкрсења из мртвих и вазнесења) је непоновљив и незабораван доживљај.

Драган Вукић већ четири деценије води Србе у Свету земљу и већ стотину пута обишао је сва света места на којима је Христос  боравио

Сва света места која посећујемо су чаробна, донекле и тајновита, буде емоције, а водич Вукић свима, а посебно онима који не знају довољно историју Библије, својим знањем и објашњењима отвара очи и показује душу Христове и православне вере. Нас ходочасника Срба било је тачно 50!

                   Доказ да нас је Бог чувао – три падања без последица
Грипа од педесет Срба поклоника у старом делу центра Јерусалима,  била је састављена  од 20-так верника из Београда, 20-так из Беча са свештеницима из храма Светог Саве и десетак ђака средње Богословске школе из Фоче са својим наставницима

У Божију заштиту уверили смо се од првог корака ка Светој земљи на путу за Јерусалим. На покретним степеницама на Београдском аеродрому „Никола Тесла“ које воде на спрат водич Вукић се са кофером и торбом изненада нагнуо уназад и почео да пада… Како сам био иза њега некако сам га изгурао напред, задржао и исправио. Али секунд – два потом  торбе су га опет повукле назад и тада сам крајњим напором повратио равнотежу и мени и њему и срећом нисмо пали на леђа. Претрпели смо обојица шок, јер смо знали да би пад био врло тежак и вероватно болан…Тако смо стекли  први утисак да нас Бог чува на овом путу… а Вукић, који је био већ око стотињак пута на Хаџилуку у Светој земљи, каже да му се оваква опасна и непријатна ситуација никада пре није догодила.

Драган Вукић и један од поклоника др Милан Томић из Београда

Врло слична ситуација догодила се и приликом доласка на нови огроман аеродром „Истанбул“ у Инстанбулу, где смо ишли на следећи лет за Тел Авив. На покретној равној траци водич Вукић, сапутник Милан Миле Томић  и ја и смо се запричали и нисам приметио да је покретној стази крај. Одједном сам запео и полетео и пао са свих својих 130 килограма и торбом, али сам се неким чудом превртао по плочнику, као Новак Ђоковић, бацивши торбу… Кад  сам потом устао и схватио  да сам прошао без иједног ударца, повреде,  или бола наставили смо кретање дуго четири- пет километара до нашег места за полетање ка Светој земљи. И ту сам већ стекао други, снажнији утисак да је Бог уз нас.

Љиљана Димић, Српкиња из Беча преживела је Божијом вољом без озбиљних последица  тежак пад

Трећи пад десио се у близини Зида плача у Јерусалиму. Падала је ситна киша и овлажила камене глатке плоче, а наша старија сапутница Љиљана Димић, Српкиња  из Беча носила је тог дана неприкладне сандале и нагло  је на једној стрмијој стази проклизала и пала на бок и леђа. Све је указивало у први мах  да је можда теже повређена. Међитим, и Љиљана је устала уз помоћ сапутника, додуше шепала је, а тада тежи бол није осећала, сем на месту око кука где је пала на камене плоче. Наравно, кад смо стигли у хотел и место ударца се охладило почели су јачи болови и блага температура, али уз лекове се сапутница ипак у току ноћи оправила. Није сломила ништа и наставила је сутрадан пут. Био је то трећи доказ по реду да је Бог чврсто уз нас на овом светом путовању. То је било заиста још једно моје искрено веровање у Божију заштиту, милост и снагу.

Палестински дечаци у игри уз стадални  пут Господњи

Страдални пут Исуса Христа и његово кретање улицама Јерусалима са тешким крстом на леђима и венцем од сувог трња на глави, којим су га због понижења „окитили“ и рањавали његови крвници је пут којим сви хришћански верници желе да иду, кад су у прилици, до брда Голготе, где је Исус Христос разапет на тај већ крвави крст. То је чин одавања почасти Христу за његово тешко страдање и муке на које је стављен. Нови Завет је на том путу страдања Христа забележио 14 станица, тачака…

На  првој тачци Христовог страдалничког пута (Пут суза – Via Dolorosa), у  Вили Антонија – месту где је Христ осуђен на смрт, постоји сада тераса уздигнута изнад околних кровова кућа и одатле се пружа изванредна панорама на део старог  центра Јерусалима са погледом на блиставу муслиманску џамију Ал Акса, (после Меке и Медине) трећу по вредности и значају у исламском свету.

Поглед на Ал Аксу, муслиманску џамију са Прве станице на Христовом путу мучеништва и страдања, фото: Љубица Антић, водичкиња “Доброчинства”

Одмах испод, док је водич Вукић објашњавао историјске догађаје тога доба, палестински дечаци су се играли на ограђеном игралишту и јако галамили.

Нисмо могли да чујемо нашег водича па их је неко замолио да буду мање бучни. То им је био сасвим довољан повод да крену у интифаду (побуну).

Како сам седео уз ограду  почели су дечаци да нас гађају флашицама пуним воде. Пролетео ми је пројектил поред главе пун воде и треснуо у зид. Кад сам се окренуо видео сам љутњу на лицу и бес у очима дечака од десетак-дванаест година. Почели су и да се пењу преко жељезне ограде  високе преко 2 метра, да силазе код нас и узимају артикле којим су нас гађали…

Тужан је био за мене тај тренутак где сам видео и осетио толику нетрпељивост и бес у невиним дечијим очима. Одрастају и даље намлађи у тој нетрпељивости створеној деценијама раније. По свему судећи ускоро бољитка у односима између Палестинаца и Јевреја тешко да ће бити, млади нараштаји су већ отровани… На најсветијој земљи нема мира…

Интифада, протести и отпори Палестинаца против одузимања и окупације палестинских територија трају већ деценијама
Пуцњи у Витлајемској ноћи

У Витлејему, месту рођења Христовог, где се налази црква Богорођења Христа, стигли смо увече и по мраку сместили се уморни, после вечере, у своје собе. Негде око поноћи чули смо у близини хотела пуцње… Прво рафалне, а потом појединачне… Пуцњава није трајала дуго, а сутра ујутро је јављено да је епилог тог сукоба био  – двојица мртвих Палестинаца.

Зид који су Израелци подигли на Западној обали сече све контакте, везе и нормалан живот између два народа

Тако да се у Јерусалиму и околним насељима и предграђима мир и сугурност тешко успостављају. Безбедност је уз све мере предострожности  слаба. А мржња између два народа је и даље велика. Да нема строге контроле и провера војске и полиције вероватно је да би сукоби били још чешћи, а жртава још више.

Наш поклонички пут је управо почињао и желели смо да на миру обиђемо темеље наше хришћанске и православне вере. За вернике су Света места рођење и одрастање Исуса Христа, и његово страдање и смрт, потом и Ускрснуће били и остали главни циљеви посете.

Исус Христ на икони у Цркви Васкрсења

Циљ посете је и осетити Христово учење о љубави према људима, слободи, хуманости, помагању болесних и сиромашних и животу без убијања, лагања, крађа, обљуба…уз велико лично пожртвовање.  Примењивање Христових начела у стварном животу су вечни и тешко достижни циљеви верника…

(Други од седам наставака  у среду: На Маслинској гори, у руском манастиру Вазнесења, храму „Оче наш“, посета Храму Васкрсења (Христовог гроба…)

Подели:

5 3 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments