Затирање владавине права
- Србија је озбиљно посрнула јер је 2003. године категорисана као демократска држава, а затим је, пре шест година, увршћена у “хибридне режиме” – полупроизвод демократије и потпуних аутократија
- Вучић дефакто легализује илегалости хотећи да декретима озакони и прикаже исправним, пожељним и корисним девијације, злочине и лоповлук
- У Србији овакав владар није виђен ни под окупаторском чизмом, а камоли да се икада нешто слично испилило после избора
Пише: Славко Живанов
У Србији погодне климе за владавину права није било никада. На овим суровим просторима су̏дара геополитичких ветрова из свих праваца, осетљива, и особито слабашна биљка као што је владавина права, што због објективних (спољних) околности, што због аутохтоних сметњи из подлоге, није могла да се укорени. Ломили су је, кресали, па чак и чупали пре него што би се развила, укоренила и стекла какав-такав имунитет и снагу.
Поремећај климе на целој планети крајње је неповољан за владавину права, свима је породио проблеме и пооштрио услове за њен раст, а у нас, у последњих петнаестак година, услова за њен живот нема. Потпуно се осушила.
Током целог 19. и 20. века технолошки и индустријски развој цивилизације није нас заобишао иако ниво интелектуалне, а особито духовне просвећености нашег становништва није пратио технолошку савременост. Додуше, већи део човечанства мучиле су исте или горе бриге што даје неко покриће оправдањима. Данас је својом заслугом Србија у фрапантном и фаталном заостајању не само у односу на савремене примере диљем света, већ је у поражавајућем заостајању у поређењу са собом из ранијих периода. Има ли од тога објективнијег и бољег показатеља катастрофалног посрнућа којим срљамо у ништавило.
У анализама савремених политичких система познат је термин “Демократско назадовање“ са синонимима “демократска ерозија“ или “ерозија демократије“. У практичном смислу реч је о опадању нивоа демократије у друштву, о умањивању слобода и значајној аутократизицији државног апарата. И на том теоријском пољу Србија је озбиљно посрнула јер је 2003. године категорисана као демократска држава, а затим је, пре шест година, увршћена у “хибридне режиме” – полупроизвод демократије и потпуних аутократија.
Међутим, оваква подела није довољно прецизна, а још је мање тачна имајући у виду динамику структурâ односа у држави и друштву. Наиме, не можемо говорити о истим категоријaма хибридног режима уколико се његово кретање помера од аутократије ка демократији, или пак, ако се помера од демократије ка аутократији. У дефинисању хибридног режима његове тенденције могу бити олакшавајуће или отежавајуће јер прилично мењају суштину, природу и карактер хибридног режима. С једне стране, хибридни режим може бити прихватљив, логичан и пожељан ако води ка демократији, али и потпуно неприхватљив и опасан ако води ка аутократији.
О овоме се ван Србије не води довољно рачуна само због краткорочног интереса међународног фактора, а никако због неспособности да се раздвоји добро од лошег.
Кад је, пак, реч о домаћем јавном мнењу огроман број људи, слуђен и хипнотисан пропагандом коју режим спроводи преко средстава мас-медија не примећује тј. не разуме као проблем драстичну узурпацију јавног, државног и општег интереса. Велики број људи не примећује да власт агресивно разједа државотворни, национални интерес и економски потенцијал Србије.
Многи у Србији не виде да је Вучић заробио државу и грађане укључујући и њих саме – сопствене присталице, вазале и поданике. И да је сасвим удавио владавину права, да влада по сопственом хиру черупајући државне ресурсе разбојнички и окупаторски. Ова бахата похлепност, општедеструктивна злоћудност и апокалиптичка упорност продукат су његове прилично једноставне спознаје о близини сопственог краја. Време његовог мамузања Србије је скоро исцурело па у том преосталом временском теснацу граби чиме год може пунећи џепове сопственој фамилији и својој мафијашкој, злочиначкој организацији. Исти феномен гони и његове поданике са свакојаких позиција, од локалне самоуправе до министарских кабинета, да исте радње спроводе пресипајући лопатама из буџета у сопствене џепове.
Формално ненадлежни муцавац са озбиљним менталним сметњама успео је да зароби државу и до те мере злоупотреби моћ да укида железнички и аутобуски међумесни превоз, искључује струју, воду, блокира делове градова, укида владавину законâ доношењем лекс специјалиса, мења опште саобраћајне прописе, окреће калдрму наопако и формира дивљи логор смрти на тргу пред Скупштином Србије, у мору небројаних недела, злочина и заумности. Дакле, увија у обланде формалности одлуке којима дефакто легализује илегалости хотећи да декретима озакони и прикаже исправним, пожељним и корисним девијације, злочине и лоповлук.
У Србији овакав владар није виђен ни под окупаторском чизмом, а камоли да се икада нешто слично испилило после избора. Са оваквим примерима је чак и светска историја сиромашна. Једина достојна историјска паралела води нас два миленијума уназад до Гаја Цезара Августа Германика – Калигуле, који је владао само четири године, али је успео да покаже сву своју “раскош”. Овај наш Калигула влада три пута дуже, а имајући у виду историјску дистанцу за толико је и гори диктатор од римског.
У правој ерупцији штеточинства, лоповлука и злочина за све време своје власти учинио је само једну једину ваљану ствар. Разоткрио је лица и карактере наших суграђана, сународника, комшија, познаника. Одабирао је и упрегао сав несој способан да му за новац служи лојално и апсолутно, не либећи се да сваки плаћени посао ураде безосећајно и неморално. Исфилтрирао је и мобилизирао потенцијал који се Бога не плаши, а савести нема. И показао је да таквих међу Србима и нема мало. Штавише, има их превише, али недовољно да га одрже на власти. Готов је.
