Стогодишњи муљ у српској лингвистици

Срби још нису увидели погубност сербокроатистике

  • Испада да српска ћирилица, иако оцењена и у свету као најсавршеније модерно писмо, „има неку озбиљну фалинку кад јој не могу помоћи ни сав труд српских лингвиста и српских власти како би се зауставио њен данашњи прогон и из Србије“

Пише Драгољуб Збиљић

Срби су, плански, државно и национално расформиран народ најуспешније под комунистима и његова тобожња интелигенција и данас их чврсто и сигурно држи у заблудама на њиховом путу општег затирања. Срби се, сироти, и данас међусобно лажу да је хрватско латиничко писмо „(опште)српска латиница”! И њоме и даље пишу свој језик као у комунистичком времену, убеђени или обманути да га пишу „својим писмом“.

Најчудније у томе јесте чињеница да и данас српска власт и с њима српски лингвисти огавно и простачки варају српски народ двама неуставним законима и Правописом српског језика којима „штите“ ћирилицу која се у Србији, под њиховом „заштитом“, данас у јавности појављује у употреби просечно једва десетак процената, док 90 одсто покрива, уместо српске ћирилице, девет десетина писаног језика Срба хрватска абецеда скрпљена у 19. веку, која се дуго и у окупацијама Срба и после окупација наметала Србима. Али, и поред тога што се то јасно примећује и голим оком, и власт и лингвисти кобајаги се „боре“ за ћирилицу.

Обмањивани стално од власти и лингвиста, и после разбијања Југославије, Србима се не скрива нуди сазнање да су највише од своје власти и лингвиста доведени до тога да им се други народи изругују, посебно они који су били Срби – подсмевају и радују се што су многи Срби постали мисаоно обогаљени до те мере да немају јединство ни тамо где га сви другу народи имају – у језику и, посебно, писму.

Како се то Србима догодило? Зашто?

Без објективне оцене прошлости нема напретка ни у лингвистичкој будућности

Срби још немају званичну оцену српске стогодишње погубне сербокроатистике у лингвистици о српском језику. Сви српски водећи лингвисти, рачунајући и „међаше“ у 20. веку А. Белића и П. Ивића, рано су постали и остали искрени сербокроатисти до краја живота. Други, мање значајни српски лингвисти углавном су, у њиховој сенци и под менторством, то исто могли и морали постати. Тек су после комуниста и разбијања Југославије, неки мање значајни лингвисти почели да откривају те заблуде – једни „хибридно с озбиљним грешкама у Покрету за обнову србистике, уз задржавање сербокроатистичког решења питања писма и преименовање хрватског писма у „(опште)српску латиницу“, без одговарајуће суштинске критике српске сербокроатистичке лингвистике. Неки су се истакли објективније и тачније тек после 2000. године (М. Ковачевић слично Д. Збиљићу (мојој маленкости) од кога је М. К. прихватио, заобилазно, истину да је „прави српски језик“ само онај писан ћирилицом).

Што се српског писма и његовог данас једино могућег начина спасења, тј. (о)чувања у језику Срба тиче, први су експлицитно у текстовима и књигама објашњавали да је спас српске ћирилице данас само у нормирању (и) српског језика у једноазбучју, као (зачудо) и посебно нелингвисти Н. Видић и Ђ. Јањатовић који су објашњавали да се грех српских лингвиста у вези са српским језиком и, посебно, писмом наставио и после комуниста, када они формално нису спроводили своје отворено антићириличарење.

Вукова мутљавина у Бечком договору

Вук Караџић, као нешколовани лингвиста, а реформатор српског језика, увео је за званичан књижевни језик говор источнохерцеговачких и шумадијско-војвођанских српских овчара и говедара, који је сматрао људима који „најчистије говоре српски језик“. Тиме нас је језички удаљио од Руса и осталих Словена. Он је потписао хрватским латиничким писмом Бечки договор о „једном језику“ и „једној књижевности једнога народа“ (1850), чиме је, практично озваничио и друго писмо (латиничко) те „једне књижевност једнога народа“, без икаквог спомињања имена тог једног народа као творца и власника те „једне књижевности“, као и назива и власника језика те књижевности. Та замућеност „разбистрена је“  је погубно Новосадским договором  о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности латинице и ћирилице“ у комунистичкој Југославији 1954 године, чиме су изједначени Срби и Хрвати у власништву онога што је научно лингвистички изворно српски народни језик, а отворен је пут за касније наметање латинице Србима кроз јавну отворену фаворизацију хрватског писма у односу на српско ћириличко писмо. А оставивши двоазбучје у језику Срба и у Правопису српскога језика Матице српске из 1993. и касније у новом измењеном и допуњеном издању тог правописа  2010. године српски лингвисти, и поред јасне уставне обавезе у Србији из 2006. године о једноазбучју (и) у језику Срба

– у пракси је забоден глогов колац у већ увелико протерану српску ћирилицу (и) из Србије.

Тако испада јасно да су српски лингвисти (формално данас србистичари, а суштински – видети на примеру Речника српскохрватског књижевног и народног језика – стручни творци разбијања јединства Срба у изговору и писму и нису се опаметили све до данас, ни после сто година од почетка свакодневног убијања српског језика и прогона српске ћирилице која је данас на најтањем концу у Србији после најоштрије законске забране ћирилице у НДХ (1941-1945). Данашњи постотак ћирилице у Србији веома је близу постотку ћирилице у реченој НДХ.

Још ништа озбиљније не наговештава да ће Срби и њихов језик имати бољу судбину после оснивања Владиног Савета за српски језик (2023). А оно што говоре у јавности о писму ћирилици лингвисти (М. Пижурица, А. Милановић и В. Савић – који су прихватили задатак да, као чланови Одбора стандардизацију српског језика  реше питање судбине писма српскога језика у новом српском правопису – не пружају никакву наду да су се за сто последњих  година сербокроатистике и сталног смањења постотка  ћирилице у Србији „опаметили“ и да се од њих може очекивати једино исправно решење питања српског писма ни у новом правопису.

(9. август 2023)

*Аутор је језикословац и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001). Обављјемо верзију текста са незнатним скраћењима (прим. Измеђуснаијаве)

5 1 vote
Article Rating

Related posts

“Политика” данас примењује цензуру, невиђену у својој историји, за предочавање правих разлога нестајања ћирилице у Србији

Gost autor

ПОСЛЕДИЦЕ СМАЊИВАЊА ИЗБОРНОГ ЦЕНЗУСА

Славко

Уместо бурека купујем маску

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x