Степић: У случају неуспеха Русија може бити и сама распарчана неким новим границама

Ако се Русија заустави у Украјини необављеног или само половично обављеног посла онда она и не заслужује да буде велика сила

  • Ако могу да се мењају украјинске границе, могу и друге
  • Ако се Русија заустави у Украјини необављеног или само половично обављеног посла, не само ради предаха и тактички, већ дугорочно и стратешки – онда она и не заслужује да буде велика сила
  • У случају неуспеха Русија може бити и сама распарчана неким новим границама на ненаслутиво велики број државоида, што ће у питање довести и само њено постојање.
  • Степић: Морамо указивати на оправданост ревизије принципа дезинтеграције Југославије
  • Непријатељски ланац држава око Србије угрожава опстанак земље
  • Србија опкољена ланцем непријатељских земаља

   Пише: др Миломир СТЕПИЋ, геополитичар, научни саветник Института за политичке студије

 

„Промена граница као руско-украјински епилог – балканска димензија“

У оптицај све отвореније улази теза да се границе Украјине морају мењати. То ће бити она на терену видљива манифестација надмоћи Русије. Истовремено, биће то цена коју је Запад спреман да плати како би отупео оштрицу руске реконкисте, стопирао њену иницијативу, разводнио успехе на фронту, релативизовао фактичко стање на терену, увукао је у унапред бесплодне преговоре и труле компромисе, те локализовао јој циљеве како би „купио време“, консолидовао се и пронашао ефикасан начин да се супростави прерасподели моћи евроазијских и глобалних размера.

А Украјина је, подсетимо се, најпространија (искључиво) европска земља. Ако промена граница постаје могућа у њеном случају, зашто не би могла и у другим, па и у европским?

Мапа Украјине: Како је Украјина настајала кроз векове

Европа је препуна арбитрарно повучених, вештачких, нелогичних, неприродних, неконсеквентних, дискордантних и неетничких граница, са примиреним или активним конфликтним потенцијалом – од Сувалки коридора, до подељене Ирске.

„Ефекат домина“, који је покренут онемогућавањем Запада да цивилизацијски, геополитички и геоекономски „киднапује“ Украјину у комунистичким границама, прети да се пренесе на прибалтичке републике, Закавказје, Молдавију, Румунију, Бугарску, Србију, БиХ, Северну Македонију, Албанију, Црну Гору, Хрватску, Словенију… И на њихове наслеђене, дискутабилне границе. Нарочито оне титоистичко-бадентеровске у постјугословенском простору.

Балкански геополитички вектор – питање интереса и кредибилитета Русије

       У супротном – ако се Русија заустави у Украјини необављеног или само половично обављеног посла, не само ради предаха и тактички, већ дугорочно и стратешки – онда она и не заслужује да буде велика сила. Штавише, у том случају може бити и сама распарчана неким новим границама на ненаслутиво велики број државоида, што ће у питање довести и само њено постојање. Стога она нема избора у ономе што је очигледно започела – да проширивањем западног периметра не само оствари сопствену непосредну безбедност, већ и дуж неколико геополитичких вектора успостави своју неокласичну интересну сферу.

Један од тих вектора свакако је балкански.

Али, ту ће наићи не само на „бедем“ окоштале атлантистичке структуре у виду карикатуралних, али ипак формалних чланица НАТО и ЕУ, већ и на геополитички утилитарно зацементиран принцип дезинтеграције Југославије и диктиране границе које својом недодирљивошћу чине Балкан нестабилним, латентно запаљивим „регионом-барутаном“.

Према свим досадашњим потезима и одлукама Путин и вођство Русије знају шта хоће да остваре у овом рату

Ако намерава да оствари много крупнији, суштински геополитички циљ – да САД потисне са запада Евроазије и уклони његов трансатлантски макро-мостобран – неопходан (међу)корак јесте да демонтира затечену „балканску архитектуру“, те да то „овери“ трасирањем нових постјугословенских граница.

Има ли Русија довољно моћи за суштинске промене односа у свету

Има ли Русија за тај подухват тренутно довољно моћи, да ли су јој то приоритети, колико се то уклапа у њене дугорочне циљеве и има ли „кондиције“ за борбу са садашњим атлантистичким, а у будућности можда и са евроазијским конкурентима? И да ли, уопште, Русија у укључивању већег дела или читавог Балкана у сопствену сферу интереса види тај регион као једног од битних стожера своје будуће улоге велике силе – једног од актера мултиполарног, а потом и необиполарног система?

Рачуна ли она на све стрмију криву деклинизма Запада, коме ће неупоредиво важније бити да сачува своје језгро него да се се исцрпљује у надметању за неки регион на југу „Међуевропе“? Не види ли Русија у томе прилику за промену геополитичке структуре Балкана и његових унутрашњих граница као предуслов демонтирања западног, а повратка свог утицаја?

Шта би, у том контексту, требало да учини српски чинилац?

Представити реконфигурацију постјугословенског  простора логичном, потребном и остваривом

Постјугословенске границе бивших федералних јединица, а сада међународно признатих држава, Запад је силом своје униполарне надмоћи наметнуо према титоистичко-бадентеровском псеудопринципу и већ више од три деценије све чини да их учини неупитним. Стога српским политичким номенклатурама и јавности треба стално аргументовано образлагати да ни једне, па ни те границе нису вечне, указивати на оправданост ревизије принципа дезинтеграције Југославије, упозоравати да је то било у служби фрагментације и сажимања српског простора, те дугорочног, стратешког расрбљивања Балкана.

Сходно томе, неопходно је апострофирати ноторну чињеницу: да се под окриљем Запада, а нарочито у контексту његове опадајуће моћи, те усисани у римокатоличко-протестантски цивилизацијски и таласократски геополитички идентитет, као и чланством у организацијама које је он основао и у оквиру америчког униполарног поретка који је на издисају – не може на прави начин, позитивно и у српском интересу решити српско питање. Управо дијаметрално супротно томе: шанса за то постоји само у преобликованим односима који се назиру у крупним последицама оружаног сукоба у Украјини.  Јер: шта је алтернатива тој промени? Геополитички status quo?

Какве се све опасности надвијају над Србијом?

Да ли то значи:

– Да геополитичка реалност остане таква да српски Heartland на Балкану остане опкољен инсталираним бројним антисрбијама које чине непријатељски ланац балканског Rimland-а, тј. и даље у смртоносном стиску регионалне „стратегије анаконде“?

– Да се Срби, помирени са наметнутим границама, трајно одрекну идентитетски немерљиво важног јужног дела Старе Србије проглашеног за Северну Македонију, са све аутокефалијом и томосом поклоњеним тамошњим расколницима?

– Да се корак-по-корак привикну да оно што носи еуфемистички назив „административна линија“ постане прави ампутациони рез који од Србије одваја њено цивилизацијско и државотворно срце (при томе још и пребогато природним ресурсима) како би се формирала претећа Велика Албанија?

– Да се, ако се већ одрекну Косова и Метохије, сутра лакше ратосиљају, поделе и разграниче са Бујановачко-прешевским крајем, Рашком облашћу, Војводином, Неготинском Крајином, Мачвом, Стигом…?

– Да ли то значи да отпишу Босну и Херцеговину – „Светог Саве дедовину“ – првенствено да „пусте низ воду“ Републику Српску, ионако угрожену унитарним тежњама Сарајева и са западним „крилом“ у агресивном хрватско-муслиманском окружењу, а уз то и под сталним „Дамокловим мачем“ који прети пресецањем у Брчком, „пупчанику“ Коридора, Козлучком и Оглечевском сужењу, Мркоњићком „врату“…?

ТЕКСТ ИЗГОВОРЕН НА ТРИБИНИ «СРПСКА И СРБИЈА У ПОЗАДИНИ ГЛОБАЛНОГ СУКОБА У УКРАЈИНИ» У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА СоС И ФАКТИ

Линк

http://fakti.rs/srpski-duh/stepic-moramo-ukazivati-na-opravdanost-revizije-principadezintegracije-jugoslavije

…………………….

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Бесмртна криминална штеточина Михајловићка

Јово

Ново незајажљиво богаћење Брнабића и необуздана пљачка државног буџета

Prenosimo

Како смо доспели довде

Славко
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x