Гост Аутор, Друштво, Култура, Слободе, Србија

Српска лингвистика је и данас сербокроатистика

Карикатура: Горан Дивац

Нико није одузео САНУ обавезу да брине о српском језику и писму

  • У САНУ веома дуго није било озбиљних анализа неких од кључних проблема српског језика“. А то право, праведности и истине ради, Српској академији нико никада није ни одузео да се бави српским језиком и ћириличним писмом
  • Српска политика још није навикла да се за сва питања у свакој науци, па и у језичкој, најпре морају питати стручњаци.
  • Српски лингвисти су примили комунистичку идеологију да се све што је несумњиво српско мора „разблаживати“ да би се сузбијала „српска хегемонија, па су тако и гласали 90-тих година“!
  • Ћирилице данас има тек у десетак бедних процената у односу на исписе српског језика хрватским националним писмом.
  • Само у Србији уведено законско правило да се употреба писма у језику Срба одређује према томе какво је власништво фирме. То не постоји нигде изван Србије у свету.
  • Свуда сваки народ свој језик нормативно пише својим писмом и нигде не постоји деоба било ког другог народа по писму. Зна се зашто то нико други изван Србије не дозвољава.
  • Није тачна оцена да „ћирилица није егзистенцијално угрожена, па могу Срби да замењују своје (ћириличко) писмо другим, туђим писмом“.
  • У српској језичкој науци не може бити  напретка док се не изврши научно проветравање и научно лустрирање језичких институција па и оних које раде у оквиру САНУ. А то још није учињено.

 Пише: Драгољуб Збиљић, професор и лингвиста

 (Поводом текста “Да се брига о српском језику врати у САНУ,  Политика,  21. април 2022.)

Српска лингвистика још је далеко и од помисли на значај и обавезу обједињавања Срба у изговору и писму у оквиру учевног језика

Према извештају о расправи у САНУ видимо да је дошло до њиховог самокритичког формалног признања да у највишој српској институцији наука и уметности „веома дуго“ – „није било озбиљних анализа неких од кључних проблема српског језика“. Веома је лепо што је то у САНУ признато. Јер, заиста, САНУ после 1954. године и наметнутог усвајања у Матици српској прокомунистичког Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности писама“ – иначе последично погубних по језик и писмо (ћириличко) српскога народа, лингвистичко чланство Академије није никада, за 78 година, расправљало ни о тим погубностима, а поготово не о томе како да се те погубности зауставе.

Сада се јавља противуречност у таквом извештају са овог скупа у САНУ, садржан у основној изреченој констатацији (тачније, закључку) да треба да се брига о српском  језику „врати у САНУ“.

Важно је како се практично брине о српском језику и писму

Праведности и истине ради, требало је истовремено рећи да никада нико није САНУ одузео право и обавезу да брине о језику Срба и њиховом (ћириличком) писму.

Зашто пишемо ћирилицу

А ако су учесници расправе мислили на истину да је комунистичка идеологија 78 година, рачунајући и на овај временски „реп“ који траје у Србији од 1990. до 2022. године, када комунистички наследници и даље не допуштају да се о српском језику и писму размишља, брине и да се предузимају чисте научне (лингвистичке) мере да се заустави показано стално уназађивање српскога језика и стално затирање ћирилице као једног од три најзначајнија идентитетска симбола српскога народа, онда је требало то и да кажу.

Српска језичка наука, уистину, у назначеном периоду од речених 78 година и данас није довољно уважена, али не данас због чисте идеологије, него из дуго стваране лоше инерције, па српска политика још није навикла да се за сва питања у свакој науци, па и у језичкој, најпре морају питати стручњаци.

Али, ту и даље постоји проблем у српској језичкој  науци у којој се и даље вуче лоша исполитизована и лингвистичка мисао.

Штетно задржавање тзв. двоазбучја у писању језика Срба у службеној употреби

На пример, када је било допуштено лингвистима и када је тражено од њих 1990. године да се изјасне о називу језика Срба у службеној употреби и о  писму тог језика у Србији, српски лингвисти су се, преко свог стручног Друштва за (тада) српскохрватски језик и књижевност, изјаснили за задржавање назива српскохрватски језик и за задржавање тзв. двоазбучја у писању језика Срба у службеној употреби.

И политичари су их тада послушали, па су у члану 8. Устава Србије из 1990. задржали назив језика Срба – „српскохрватски језик“, а, срећом,  захваљујући утицају тада још живог чувеног стручњака за право академика Радомира Лукића, дата је предност српском (ћириличком) писму на тај начин што је у службеном језику предвиђена обавезност (незамењивост) српског (ћириличког) писма, али ипак је остављен и остатак двоазбучја у томе што је и латиничко (хрватско) писмо могло бити напоредо употребљено у језику Срба по посебном закону.

Тадашње изјашњење (сасвим погрешно) српских лингвиста о називу језика ипак је политика исправила пре лингвиста вративши ранији, изворни назив језика Срба – српски језик у споменути Закон о службеној употреби језика и писма. Онда су то и лингвисти прихватили, иако су само годину дана пре тога тврдили да је назив „српскохрватски језик“ – израз њиховог „научног уверења“. Данас се, ипак, куну у научно уверење у називу какав је претходио „српскохрватском језику“.

Тада (1990), дакле, није било политичког притиска да српски народ не зове свој језик „српски језик“, па су се лингвисти ипак определили за назив из времена када је тај политички (комунистички) притисак постојао. То говори да су лингвисти примили комунистичку идеологију да се све што је несумњиво српско мора „разблаживати“ да би се сузбијала „српска хегемонија“!

Фаворизовање хрватске латинице (гајице) уместо српске ћирилице

Или други пример. Опет, када политика (1993. и 2010.) заиста није наређивала српским лингвистима како да се реши питање писма српскога језика ни у Уставу ни у српском правопису, српски лингвисти су наставили и у теорији и у пракси да се држе наметнутог утицаја комунистичке идеологије о полатиничавању Срба преко „равноправности писама“ и идиотског „богатства двоазбучја“ као обмањујућег средства да се Срби полатиничавају сада и без ранијих законских забрана ћирилице, јер је наметнута навика Србима кроз добро осмишљено обмањивачко пропагандно фаворизовање хрватске латинице (гајице) уместо српске ћирилице што се до дан-данас исказује у напуштању службене ћирилице у многим областима употребе српског језика (на пример, у продавницама, банкама, у издаваштву, на ТВ-екранима и сл. Местима. Ћирилице данас нема готово ни у једном слову, или је негде има тек у десетак бедних процената у односу на исписе српског језика хрватским националним писмом.

Трећи пример, неки од лингвиста и филолога (рецимо, познати филолог П. М.) измислио је потпуно далеко од сваке истине да је Вук Стефановић Караџић састављач хрватске латинице, па је она, по П. М-у, зато „(опште)српско латиничко писмо“, и чак је и написао у једном броју часописа „Нова Зора“: „Па шта ако Срби и замене ћирилицу? Заменили су је Румуни, Турци су своје арапско писмо заменили па “нису ништа изгубили од својих особина“.

Није свеједно којим писмом Срби пишу

Та пропаганда комунистичке провенијенције да је свеједно којим писмом Срби пишу свој језик дала је трагичне резултате у полатиничавању Срба којима је вековима забрањивана, прогоњена и замењивана ћирилица латиницом ради олакшане њихове асимилације. (Пример успешног одсрбљивања Срба католика преко наметања латиничког писма.)

Када су српски лингвисти иновирали правопис после 1980. године и објавили тај иновирани правопис 1993. у Матици српској само су технички променили његов назив из „српскохрватског“ у „српски језик“ и објавили га под називом Правопис српскога језика“, а решење питања писма оставили су поново у двоазбучју, потпуно исто као у време српскохрватског језика и Новосадског договора.

Или, 2010. године – и поред вишегодишњих им указивања из Удружења „Ћирилица“ зашто је штетно и погубно  да се само Срби и даље држе „равноправности писама“ само у језику Срба, јер то директно води настављању инерције у прогону ћирилице и њеном замењивању и коначном нестанку, као и деоби једино српског народа међусобно у писму – српски лингвисти су преко Матице српске и Одбора за стандардизацију чак одобрили и објавили Правопис српскога језика у иновираном издању 2010. године, сада чак и директно против јасне уставне одредбе која гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Српски лингвисти приморавани су или су чак и добровољно “шуровали” с прогонитељима ћирилице на тај начин  што су само вербално, али не и нормативно у језику и правопису и струци практично, заговарали накарадно мишљење изван целог света да је могуће користити неко друго писмо у службеној употреби ако је реч о „јавној употреби“. Тако је по појединим утицајним српским лингвистима остало да службена употреба није исто што и „јавна употреба“.

Употреба српске ћирилице мора бити једнака за све

Данас имамо на снази накарадно усвојен Закон о употреби српског језика и ћирилице, који је, нажалост, похвалио и Одбор за стандардизацију српског језика иако у том закону има аномалија којих нема нигде изван Србије. На пример, у том закону, слично као у робовласништву и феудализму, немају сви субјекти иста права и обавезе у писању српског језика: једни морају да га пишу ћириличким словима, а други не морају (ако су фирме у приватном власништву). Тако је само у Србији уведено законско правило да се употреба писма у језику Срба одређује према томе какво је власништво фирме. То не постоји нигде изван Србије у свету. Свуда сваки народ свој језик нормативно пише својим писмом и нигде не постоји деоба било ког другог народа по писму. Зна се зашто то нико други изван Србије не дозвољава.

Чланови Одбора за стандардизацију српског језика нису критиковали чак ни такву аномалију у Закону усвојеном у Скупштини Србије и Скупштини Српске 15. септембра 2021. године, у коме постоји и члан који дозвољава само једним субјектима (не свима, само приватницима) новчану награду за писање свога језика својим писмом у виду смањења пореза.

Све су те аномалије омогућене, засноване уникатним српским правописом у коме пише (стр. 15) да „ћирилица није егзистенцијално угрожена, па могу Срби да замењују своје (ћириличко) писмо другим, туђим писмом које су српски лингвисти именовали у шест и по речи уместо две речи „хрватска латиница“ или једне речи „гајица“. Српски правописци су га назвали: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (стр. 17. Правописа).

Српска лингвистика у пракси је до данас остала сербокроатистика

Шта је то друго у српској лингвистици ако није практичан наставак српске сербокроатистике уместо научне србистике?

Дакле, у српској језичкој науци не може бити  напретка док се не изврши научно проветравање и научно лустрирање језичких институција па и оних које раде у оквиру САНУ. А то још није учињено. Да јесте, српски лингвисти не би и даље у пракси својој дозвољавали деобу само Срба у учевном, књижевном, стандардном службеном српском језику и по писму и по изговору. То не постоји ни код оних који су за своје потребе само политички преименовали српски језик и објединили су своје народе и у изговору и у писму.

Српска лингвистика свуда у Србији, па и у САНУ, далеко је и од помисли о значају и обавези у том обједињавању.

Нажалост, српска лингвистика у пракси је у основи до данас остала нелустрирана сербокроатистика у решењу питања учевног, стандардног српског језика који се користи у службеном језику. Све док је тако, нема спаса за српско писмо и нема коначног обједињавања Срба у свом књижевном језику, како су то урадили сви други народи у свом језику.

…………………….

Подели:

3 2 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Свевлад
Свевлад
5 месеца раније

Овом што је испред мене оцена чланка била 1 петокракица честитам и његове фамилије и њему, као делу мога наРода и вере Православне, а у којој можда и вероватно више није, конвертовањем или пентаграмом се китивши, небитно, битно је да Истина јесте спора, тучена, килава, често из угла слабијих и неугледна, па се линијом мањег отпора човек у свашта преметне, одметне или “прогледа”, те све варке, неистине, фалсификати и лажи, као лажни пророци, уз халабуку и кињење од стране свих шармера без покрића по правилу и без изузетака ту, јер или јеси или ниси, трећег нити има нити икад било,… Учитај још »

Д. З.
Д. З.
5 месеца раније
Reply to  Свевлад

Апсолутно тачно: истина је увек само једна, а све друго су интерпретације истине у складу с циљевима и (не)знањем интерпретатора.