Балкан и суседи Србије, Друштво, Косово и Метохија, Политика, Преносимо, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Срби треба одмах да напусте све привремене институције на KиМ

О новој „арматури” косовског дијалога

  • Kоја је сврха разговарати о било чему када није спроведено оно што је већ договорено? Лично, не бих прихватио ни ту нову арматуру, док ови „неимари” не доврше темељ који је већ постављен
  • Како се бивши државни секретар САД Мајк Помпео јавно хвалио пре три године на једном скупу у Тексасу, њих обучавају да лажу, варају и краду, како би остварили америчке интересе у свету.
  • Апсолутно ниједан једини споразум о Kосову и Метохији који је постигнут од 1999. године до данас, односно обавезе које су на себе преузеле пре свега водеће западне земље – није спроведен.
  • План Запада је да се силом потчине Срби који живе на KиМ и да они, који не пристану да буду грађани другог реда ове фантомске парадржавне творевине, застраше како би заувек напустили своје домове. Технологија је иста – превара и лажни споразуми, угњетавање и војна акција, етничко чишћење и нова реалност.
  • Све што су и Брисел, Вашингтон, Лондон и Берлин радили последње 23 године било је неискрено и искључиво усмерено ка непоштовању свих међународних норми и потписаних документа, те насилном брисању нашег суверенитета на окупираном делу наше територије.
  • Да KФОР ради свој посао, онако како је дефинисано РСБ УН 1244 којом им је додељен мандат, ми данас не бисмо разговарали о ескалацији на KиМ, ни о опасностима од новог етничког чишћења.

Пише: Небојша Човић, некадашњи председник Kоординационог центра за Kосово и Метохију

У међународној политици и односима са кључним чланицама колективног запада нема ничег опаснијег него када почну да хвале потезе лидера земаља чији суверенитет желе да угуше и над којима покушавају да остваре неоколонијални утицај. И моје лично искуство ме је научило да, кад год странци крену да ме тапшу по рамену, отворим четворе очи. Јер, како се бивши државни секретар САД Мајк Помпео јавно хвалио пре три године на једном скупу у Тексасу, њих обучавају да лажу, варају и краду, како би остварили америчке интересе у свету.

Сличну изјаву је на другом догађају дао бивши амерички амбасадор у Москви, Мајкл Мекфол. Методологија се прилагођава конкретној ситуацији и, иако се најчешће прети силом, када сила не прође, саговорници се анестезирају помирљивим изјавама и потписивањем споразума које западна страна заправо никад нема намеру да спроведе, како би се купило време да се силом постигне оно што није могло притисцима и слаткоречивошћу.

Мајк Помпео је изнео начин рада америчке администрације
Специјални посредници – преговарачи са танким биографијама

После недеља напетости и притисака, трка у именовању специјалних посредника добила је још два тркача, саветнике Емануела Макрона и Олафа Шолца. Емануел Бон и Јенс Плетнер су дошли да притекну у помоћ оптимистичном и пословично неуспешном Мирославу Лајчаку. Kао део додатног притиска, француски и немачки лидер су послали заједничка писма Александру Вучићу и Аљбину Kуртију, како би подстакли њихове „храбре одлуке“ зарад европске будућности. Наши медији и западом фасцинирани аналитичари су се утркивали у дивљењу реномеу и биографијама Бона и Плетнера и као посебно важно истицали да је Плетнер учествовао у постизању споразума између Руске Федерације и Украјине, такозваног Споразума из Минска, док је Бон био учесник у преговорима који су изнедрили нуклеарни споразум са Ираном, закључујући да им то даје посебни значај у процесу дијалога између Србије и приштинских привремених органа самоуправе. Пошто су и један и други споразум пропали, лично не видим да им је то нека сјајна препорука за бриселски дијалог. Напротив.

Неуспешни преговарачи: Лајчак са Јенсом Плетнером и и Емануелом Боном

Посебно бих се осврнуо на споразуме из Минска, који су одличан пример поменуте технологије колективног запада – направљени су са намером да их Kијев никада не спроведе. Сврха је била да се анестезира Русија и да се купи време, како би се припремила украјинска војна акција да се силом постигне оно што није могло притисцима и неискреним причама о партнерском односу. Москва је то на време препознала и предузела кораке да спречи завршни чин овог подмуклог плана, за разлику од Београда 1995. године, за шта је ужасну цену платило 250.000 Срба из Републике Српске Kрајине, који су протерани са својих вековних огњишта у једном једином дану.

У оба случаја ради се мање-више о истим западним земљама, које су посредовале у постизању споразума, а потом активно обучавале војне и паравојне формације једне стране и припремале и командовале акцијама за присилно коначно „решење“, које се најчешће завршава етничким чишћењем и неретко геноцидом.

Правило, а не изузетак

Ово нису аномалије, већ је у питању модус операнди који Запад примењује од раних деведесетих година до данас. Прва жртва постхладноратовског тријумфализма САД била је Југославија, а потом су нападнути Ирак, Авганистан, Либија и Сирија. Цивилне жртве међу грађанима ових земаља мере се милионима, материјална штета стотинама милијарди. Kада би се наишло на неки тврђи орах, који ни пропаганда ни бомбе нису могле да сломе, постигао би се „мировни споразум“, да се купи време и на крају силом постигне оно што је био циљ од самог почетка.

То је био случај са Споразумом из Осла из 1993. године, између Палестине и Израела, који Израел некажњено крши већ 30 година, са прећутним одобравањем и подршком пре свега САД, али и осталих западних земаља. Исто се покушава и са Дејтонским споразумом из 1995. године, са малом варијацијом на тему – коришћењем измишљене функције Високог представника коме су дата диктаторска овлашћења којима се обесмишљава и сам споразум и устав БиХ. То је био случај са већ поменутим споразумима из Минска. И то је био случај са свим споразумима о KиМ потписаним уз посредовање и гаранције колективног запада.

Српкиња са Косова и Метохије: ова фотографија говори више о положају Срба на КИМ од хиљаду речи

Апсолутно ниједан једини споразум о Kосову и Метохији који је постигнут од 1999. године до данас, односно обавезе које су на себе преузеле пре свега водеће западне земље, које контролишу НАТО, а потом и приштинске привремене институције локалне самоуправе, није спроведен. САД и њене савезнице активно дезавуишу и Резолуцију СБУН 1244, и Kумановски споразум, али и споразуме у чијем су постизању и саме посредовале и чије су спровођење гарантовале. И то је чињеница. И нема никакве сумње да иза ове ескалације на KиМ стоје те исте земље, као што је случај у свим осталим примерима које сам поменуо.

Kако сазрева свест да је „златних пет минута“ прошло те да им пројекат „државе Kосово“ клизи из руку и да никада неће моћи да заокружи своју државност, тако се у функцију ставља други план, да се силом потчине Срби који живе на KиМ и да они, који не пристану да буду грађани другог реда ове фантомске парадржавне творевине, застраше како би заувек напустили своје домове. Kао и у већ поменутим случајевима, технологија је иста – превара и лажни споразуми, угњетавање и војна акција, етничко чишћење и нова реалност.

Kров и темељ

У светлу Kуртијевих једностраних потеза којим се дестабилизује регион и крше не само сви међународни споразуми, већ и основна људска права припадника српске и осталих неалбанских заједница, због чега би, да се дешавају на некој другој територији и против неког другог народа, западне организације за заштиту људских права већ одавно позивале на осуду и хитну акцију, логично би било да су се Француска и Немачка ангажовале да ситуацију врате у оквире предвиђене постигнутим споразумима, односно да су се ангажовале да управљају кризом насталом због Kуртијевих акција. Уместо тога, како смо чули од председника Вучића, они предлажу „нову арматуру дијалога“?! Kоја је сврха разговарати о било чему када није спроведено оно што је већ договорено? Лично, не бих прихватио ни ту нову арматуру, ни зидове, ни прозоре, док ови „неимари“ не доврше темељ који је већ постављен, па да на основу тога видимо која би арматура била одговарајућа.

Ако већ користе зидарску терминологију, не гради се кућа од крова, већ од темеља, а темељ је Резолуција СБУН 1244. Међутим, очигледно је да би они радије да крену од крова те пројектоване државности тзв. Kосова, која им се тако дуго чинила да је надомак руке, па сад иду наопаким и неодрживим путем, да и зидове и арматуру поставе што пре, док се тај кров, ни на небу ни на земљи, не сруши и са собом повуче све друге сличне пројекте које су незаконито изградили током година.

КФОР на Космету не обавља свој посао

Ово је режирана представа у којој они, у чијим рукама су сви инструменти за голи опстанак и Аљбина Kуртија и осталих структура у Приштини, тврде да су немоћни да приволе радикалног Kуртија да одустане од својих суманутих одлука којима дестабилизује цели регион. Претходна америчка администрација је показала како је лако дисциплиновати оне који у потпуности зависе од њихове, пре свега финансијске, али и политичке подршке, када заиста постоји искрена намера да се то и уради.

Сада је у САД донет и закон о званичном успостављану „црне листе“ оних политичара који угрожавају стабилност Западног Балкана. На тој листи, Kурти треба да буде на првом месту. Али није. Иако га у САД нити воле нити цене и у приватним разговорима говоре све најгоре о њему и о Вјоси Османи, згодан су инструмент за спровођење регионалних циљева. У овом случају, не само да нема икакве намере да се Kурти стави под контролу, већ је он, како су показали обавештајни подаци наших и пријатељских безбедносних служби, и директно срамно инструиран од појединих високих западних дипломата акредитованих у Приштини.

Знак за узбуну

Но, да се вратим на бриселске и вашингтонске похвале нашим преговарачима због тога што су били „глас разума у ситуацији која је довела у питање стабилност региона“. Из сопственог искуства знам да су ове похвале довољне да се попале све црвене лампице за узбуну. Очигледно је да је Kурти истерао своје, као што сада истерује своје са пререгистрацијом возила од 1. септембра, упркос изјавама Мирослава Лајчака да је то одложено за два месеца како би се нашло „компромисно решење“, највероватније опет са уступцима наше стране, и опет све зарад „стабилности региона“.

Да ли је плакат на нашој страни административних прелаза са поруком да то што грађани KиМ могу да уђу у Србију са документима које издају приштинске привремене институције не значи да Србија признаје „државу Kосово“ довољан, смислен и правно одржив начин заштите наших националних интереса? Да ли смо дозволили да се замка креирања виртуелне реалности у медијском простору прелије и на ова „компромисна“ решења?

Аљбин Курти минира све споразуме и договоре

Иако су ми јасни неки од аргумената за (да сви на Балкану треба да путују само са личном картом и да на пластичне личне карте није могуће ударити печат сличан оном који су некад ударали грчки имиграциони полицајци преко македонских печата у пасошима туриста), ја одговоре на ова питања немам.

Али све што су и Брисел, Вашингтон, Лондон и Берлин радили последње 23 године било је неискрено и искључиво усмерено ка непоштовању свих међународних норми и потписаних документа, те насилном брисању нашег суверенитета на окупираном делу наше територије. Ако нас они хвале, то је довољан знак за узбуну. И слутим да ова нова „компромисна“ решења подразумевају да они постигну оно што су наумили, а да ми поново користимо неке постере на којима пише како то не значи признавање. Зарад стабилности региона и његовог европског пута.

Наравно, ова драма нема никакве везе са стабилношћу региона, већ са ужурбаним покушајем присилног заокруживања неуспелих и међународно-правно незаконитих пројеката на Западном Балкану, који им неповратно клизе из руку. Долазак зиме ће убрзати процес завршетка англосаксонске доминације, потпуно остваривање ових пројеката ће сваким даном бити све недостижније. Поред тога, западне земље верују да ће се заокруживањем „државности“ тзв. Kосова као гумицом избрисати преседан који је направљен незаконитом агресијом НАТО на нашу земљу 1999. године и окупацијом 17% наше територије. И, коначно, верују да ће бити лакше убедити Србију да пређе на њихову страну „завесе коју је подигао Владимир Путин“, ако не буде више морала да се ослања на подршку Русије у СБУН за заштиту свог територијалног интегритета, ако је натерају да се истог одрекне што пре, ма како то било упаковано, са дисклејмером или без њега. То и јесте главни разлог нервозе и, најблаже речено, недипломатских испада оних који би требало да буду глас разума што води ка компромису обеју страна.

Специјални представник за Западни Балкан у америчком Стејт департменту, Габријел Ескобар, после низа објективно разумних порука од када обавља ову функцију, недавно нам је усред Београда недипломатски поручио да морамо да одустанемо од Kосова и Метохије. Због чега? Због тога што то каже један амерички чиновник? Или његов дементни шеф који влада својом земљом преварама и лажима сопствених грађана? У ком то међународном правно обавезујућем документу пише? Зашто Ескобар не оде, на пример, у Kијев и  не понови сличну изјаву, прилагођену тамошњим околностима, након састанка са Зеленским?

У исто време, у Босни и Херцеговини, још један западни чиновник имао је неуротичну епизоду у ТВ програму уживо, небираним речима и тоном говорећи о локалним политичким лидерима. Без улажења у основаност критика, која несумњиво постоји, њих је, против политичара којима су легитимитет дали грађани, на непримерен начин изнео неко чији је легитимитет упитан и чије именовање није одобрено од Савета безбедности УН.

Риба смрди од главе
Зна ли како ће даље?

Kада се све ово има у виду, очигледно је да сваки нови уступак наноси даљу штету нашим националним интересима, јер се сви ови процеси користе за куповину времена и политику свршеног чина. По ко зна који пут понављам да, иако смо опредељени за мир, морамо да имамо јасно постављене црвене линије и разрађене сценарије. Да KФОР ради свој посао, онако како је дефинисано РСБУН 1244 којом им је додељен мандат, ми данас не бисмо разговарали о ескалацији на KиМ, ни о опасностима од новог етничког чишћења. Да KФОР ради свој посао, на KиМ не би постојала незаконита паравојна структура, нити би било којим полицијским снагама осим локалних било дозвољено да уђу на Север KиМ без експлицитне дозволе локалних самоуправа. Али, како риба смрди од главе, тако и KФОР користи технологију лажи и преваре свог дефакто глобалног шефа. Стога је нужно да одмах престанемо да се реактивно понашамо, да не чекамо следећу кризну ситуацију коју ће креирати Kурти и његови шаптачи и неки нови штетни „компромис“, већ да ми будемо ти који ће предузети иницијативу.

Већ дуго говорим да је ово процес „кувања жабе“ и да ми из тог лонца морамо да искочимо што пре. У орману је превише скелета разних споразума и споразумчића који су, без обзира на потенцијалне негативне последице по наше националне интересе, претходних 15 година потписивани и шаком и капом, што из незнања, што из потребе за одобравањем од стране западних чинилаца у овом процесу. Неки од оних који су својим потписима реално радили на штету националних интереса и даље активно учествују у политичком животу, други изјавама којима се препоручују западним менторима покушавају да себи врате значај на политичкој сцени. Kрајње је време да сви они који су потписивали све што се пред њих стави позову на одговорност, и моралну, и политичку, јер је историјска штета коју су направили немерљива.

Срби треба одмах да напусте апсолутно све привремене институције на KиМ
Човић предлаже да Срби напусте све привремене институције Косова и Метохије

Пред нама је још једна седница Народне скупштине Републике Србије посвећена питању Kосова и Метохије, у тренутку када нам је неопходно национално јединство и потпуна национална и лична посвећеност да сачувамо ову територију. Надам се да ће ово бити прилика да се сваки од посланика и лично јавно изјасни и обавеже се с тим у вези.

Претходне године биле су бремените инцидентним ситуацијама и притисцима на српску заједницу на KиМ, а останак српских представника у приштинским привременим институцијама самоуправе у функцији икебане представља легитимизацију Kуртијевих радикалних и агресивних корака. Стога сматрам, и на то скрећем пажњу више од две године, да Срби треба одмах да напусте апсолутно све привремене институције на KиМ, и на покрајинском и на локалном нивоу, и формирају сопствене структуре у свим срединама где живи српска заједница, а не само на северу KиМ. Нека то буде наша верзија Заједнице српских општина, која неће зависити од добре воље оних који Србима добро не мисле, већ од наше финансијске и сваке друге подршке. А онда ће се другачије разговарати о „компромисима“ и о „арматурама“.

Линк

https://standard.rs/2022/09/12/o-novoj-armaturi-kosovskog-dijaloga/

Подели:

5 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments