Срби од три вере

Босанци, Бошњани, Бошњаци били су — Срби

• Хоће ли нам Бакир, Бењамина, Бисера и други Б[…]Б објаснити до којих се граница сматра пристојним лагање о историји Босне? И за кад су планирали да тамо истребе Хрвате — као што су у „БХ-Фед“ већ истребили Србе

Пише: Драгољуб Петровић

Нови кројачи босанске историје хоће да буду оно што су од Авде и Туње о њој чули 27. септ. 1993, тј. да су сви становници Босне били Босанци, Бошњани, Бошњаци, али би да забране да се чује и нешто мимо тога, тј. да су они горепоменути  сви били — Срби.

О чему би им се могло дотурити много потврда, али ћемо се ми овде задовољити тек двема.

Прва. Нова памет Бакир Ефендије и она стара Сафвет-бега Башагића (/од Требиња до Бродскијех врата / није било Срба ни Хрвата/) ломе се на писму „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ објављеном у задарском Српском листу 1887: „У фратарском вашем »Narod. Listu« од неког времена повела се ријеч и о нама мухамеданцима, као тобожњим Хрватима. Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек речемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци нијесу границу прекорачили. Сад, кад сте се поштено и на сву мјеру налагали, ево вам овдје отворено кажемо, да је то питање сувише рано доне­шено, а кад оно потпуно сазрије, све ћемо бити прије, само Хрвати никад ни дови­јека.“ Наводећи тврдње „мостарских фратрова“ да су „многи мухамеданци са лати­ни­ма због тобожње Хрватске мисли затворени били“, у писму се даље на­гла­шава: „На то вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас дотле др­жа­ти, докле год ви јавно не именујете те мухамеданце, па да их видимо колико их је на броју, какви су по сталежу и занимању и каквог су владања“ јер „она једна мух. лисица, која ће хрватом бити дотле докле је бискуп, фратри и неки чиновници парама обасипају, неће бити представником херцеговачкијех мухамеда­наца, који се на љепак Мартина Прнде, Марка Шешеља, фра Андре, фра Зупца и би­скупа Буцо­њића тамо ласно не хватају.“ Посебно је у том спору занимљив навод који се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали и Херцеговце сељаке овако поздрављали: добро дошо Србу! како си Србу? што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

Ово је писмо, под насловом Прва и пошљедња Херцеговачкијем Латинима, објављено у часопису Српски лист, Задар, Година VIII, број 7, 19 фебруара (2 Марта) 1887, стр. 1.

Друга. Правашке идеје које су се, под притисцима Ватикана, почеле заснивати то­ком друге полови­не 19. века, иако подржане аустријском окупацијом 1878, задуго у БиХ нису мог­ле бити утемељене и о томе сведоче неке просте историјске чиње­нице, а овде се од њих може поменути само покоја. Када је, рецимо, загребачки Вијенац 1890. позвао „мостарске Хрвате” на „народно славље у Макарску”, један савреме­ник за­пи­саће да тамо нико не зна за Хрвате (сем ако се не мисли на неку тројицу које зову „млинарима”) и додаје: „Ђе ће у Мо­стар­у бити Хрват, кад је Мостар главни град »Војводине св. Саве«, у коме су ваз­да живјели чисти Срби од три вјере”. На истој линији нашао се у јед­ном тренутку и Фрањо Рачки који је, према наводима Педра Рамета, „смјело из­јавио да нема основа за национално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски като­лицизам и жеље Ватикана спречавају да се изјасне као Ср­би”, а фра Грго Шкарић из Широког Бријега чак је „покушао да убеди римока­толичку младеж у Босни и Херцеговини да подржи при­пајање Србији”. Говорећи о Херцеговини, свом ужем завичају, тврдио је да „народ Ерцеговачки, вас то је народ Србски, брез да икаква другога у истоме умје­шана има: и то сами они исти признају из своји обичаја; из свога наричја, и из при­чања од памтивјека своји прадједова” (у писму Намесниш­тву у Београду, 11. децембра 1869). Све то о чему говоримо потврђује и сам сара­јевски надбискуп Јосип Штадлер жалећи се резиг­нирано на то да фрањевци „да­нас више нису ни­как­ви Хрвати, сви они себе сма­тра­ју Србима”. Због свега тога, тре­звенији Хрвати признаваће да не знају… „шта ми тражимо у Босни, кад неће нико тамо за хрватство ни да чује… Православни су Срби, мухамеданци неће ни да чују за хр­ват­ство, а католици с малим изузетком не знају о хрватству ни­шта”; с друге стране, „на целом свом пу­то­вању кроз Босну 1857. Хиљфердинг није на­и­шао на једног јединог човека који би поменуо хрватско име”, а то потврђују и други хр­ватски извори признањем да је „пучан­ство Босне и Херцего­вине еми­нент­но срб­ско”.

И могли бисмо, узгред, припитати Бакира и сарајевску градоначелницу Бењамину: кад су рушили старе куће „своји прадједова“, јесу ли можда у њиховим поткровљима наишли на какве прашњаве иконе и који су ликови на њима били изображени?

Тако бисмо се нашли у прилици да сазнамо шта су то њени Карићи некад славили? Као што ћемо то сазнати и за Туњине Филиповиће? Или које су презиме Изетбеговићи напустили заједно са крсном славом? И колико су векова босански фрањевци „србовали и писали ћирилицом“ пре него што су их од тога одучили немачки бискупи Штросмајер и Штадлер?

Или све то треба забранити једнако као и оно које су све славе „прослављале у Казанима“. Или да је из Сарајева, „преко Пала“, прогнато 157.000 Срба (а у БХ-Федерацији укупно их остало још 40.000).

Вероватно зато да у Сарајеву не би имао ко сведочити да импозантни Бењаминин Твртко Котроманић има у десној руци срп — уместо православног крста.